Основ подозрења
Гадне су жеље! Бранко пева да су му жеље да има крила. Враг би га знао шта ће му крила. Ја сам желео да будем жандарм.
Није то шала.
Жандарм, и то пре него министар. Желим да ’апсим.
Кога?
— Кога, кога. Сваког! Само је ли Србин!
Бити Србин, то је отежавајућа околност.
Ах, што немам власти!
Што?
Прође ми живот, а немам права никог да у’апсим. И да имам власти, ја бих све по’апсио.
Питаш га:
— Ко си?
— Тај и тај!
— Јеси Србин?
— Јесам.
— А, е то је већ основ подозрења.
— Колико ти је година?
— 50.
— 50. То је страшно, Србин, а 50 година. То је знак да је на све готов.
— Е, кад је тако, ’ајд’ пријатељу у ’апс.
— Што?
— Зато што си Србин.
— Немам кривице.
— Како да немаш, кривица ти је што си Србин, а чим си то, имаш диспозиције за сва зла.
Уби[j] Србина чим напуни 30 година, јер кад свет позна, постаће нитков.
Ово је тачније него оно Гетеово:
— Распни сањалицу… (итд.)
„Страдија“
5. мај 1905. године
Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.
Коста Таушановић
Ко је злокера, свуд га оно тера. За живота је био рђаве среће, а после смрти исто тако. Некаки Пешић, ко ли, изложио бисту његову. Дугме је погођено, крагна испеглана, а Коста? Јадни Коста! Коса као резанци, брада и бркови тако исто, а што је најлепше, уста изрецкана, имају чарк као динари. Уметник ваљда хоће да бар нису уста компромитована.
Ми смо куражан сој, али за ово је требало нарочите куражи и цинизма, па да се сме овако нешто изнети пред публику.
Најлепша оцена овога вајног уметничког дела је оцена г. Ђорђевића, сина д-ра Владана.
Наврати случајно, погледа, насмеја се и упита:
— Да ли је ово мој отац или Коста Таушановић?
„Страдија“
5. мај 1905. године
Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.
Више од 110 година касније Владан Ђорђевић и Коста Таушановић познати су само историчарима, тако да ова новинска белешка савременом читаоцу не значи много. Стога посетиоцима Пројекта „Радоје Домановић“ омогућавамо да сами упореде:
Лево: биста Косте Таушановића на Калемегдану. Десно горе: Коста Таушановић. Десно доле: Владан Ђорђевић. Фотографије преузете с Интернета.
Наш женски свет
Ко смо и шта смо ми?
Ми смо сиротиња, сиротиња пука.
Госпође милостивне, можда ћете се смејати овоме кад се каже сиротиња пука.
Сиротиња, сиротиња, па макар на себе метнули хиљаде свилених сукања.
Откуд те сукње?
Не познајем по оделу која је жена практикантова, а која министрова.
Страшно, ум се мути кад погледа шта ради наш женски свет.
Знам вас, знам!
Свилу носите, пасуљ једете!
Знам, знам Српкиње, њих бар знам добро.
Био сам на Калемегдану, посматрао. Ретко идем тамо, јер не могу бол да поднесем, не могу да гледам мајмуне, не могу да гледам волове гигерлски обучене, ни краве у свили.
Тражио сам да видим жену, да видим мајку, али то на јавном, калемегданском шеталишту нисам видео. Видео сам раскош, раскош у нас Срба, раскош у нас сиротиње, злато и скупоцене шешире носе и оне које треба да иду у цицу.
Откуд то злато?
Или су им мужеви лопови, или су жене курве!
Овај други случај много је чешћи.
Па зашто је све то?
Зашто? — Зато што је наш женски свет сулуд, брљив, суманут.
Краве, краве, а не жене.
Враћам се у прошлост, у народ.
Мајка уморна, копала жена, пре тога је устала пре зоре и спремила ручак радницима, наредила децу, донела јело на обрамници, и онда радила на њиви, а уз све то носила је иа леђима дете, сисанче, а уз дете толики терет.
Долази с копања знојава и уморна, дете у љуљашци везаној за два дрвета, доји га, једе лука у води са сирћетом и срећна је, дете јој напредније и њој поред свега терета остаје да свом детету пева што народски, да му у душу улије идеале, оно што се никад брљивим школским програмима не брише.
То су мајке, то су жене, то диже покољења.
Ја имам неписмену мајку, сељанку. Дала ми је живот и не знајући ништа друго дала ми је и поезију народну, њом ме је задахнула, и ја ћу вечно, можда и по смрти осећати тај дах, дах снажан и силан. Школа ме је ломила годинама, сметала, али није могла покидати оно што се с млеком мајчиним усисало.
Бол! Бола има наша поезија, радости и весеља, свега има, и то видимо само ми које је васпитавала сељанка, проста жена, жена без свиле и кадиве, жена мученица, жена што рађа децу, врлину рађа, добро и благослов кући рађа, жена, жена, права жена!
Никао сам с народом, у њему сам одрастао, другови моји из школе ору, они се муче, ја знам и бол и патњу њину, али ја знам и задовољство, ја познајем радост што та патња, бол и рад доноси.
Слушајте, слушајте мене, ви београдске пезе и каћиперке, слушајте, ви курве јавне и приватне, слушајте, јер је ретка искрена реч.
Тешка је искрена реч, јер је реч искрена и скупа и тешка, а ви жене знате шта то кошта, јер дате пре невиност своју него искреност.
Дакле, однегова ме сељанка, проста жена, однегова ме песмом народном. Ја сам у кући гледао дроњке, сиромах ћу и умрети, али сам вечно био окружен блеском, сјајем, поезијом коју ми је певала мајка сељанка. Песма ме је будила, песма ме је успављивала.
О, мајко, све добро моје, ти која не знаш ни клавир, ни француски, ти која си само знала народну песму, теби хвала, ил’ нехвала.
Поред имућна оца мога, ја нисам знао за гувернанте, нисам ударао у клавир нити сам цитирао француске писце. Мучио сам се, невољисао, али сам гледао, посматрао, и нисам добро видео, већ бол и јад.
И док београдске даме перу сапуном кучиће, перу их пажљивије него децу, дотле сељанка која је донела ужину на обрамници и дете на леђима у пртеној љуљци, пева, пева, те сој крепи:
У башти ми зумбул цввта,
Ја га не берем,
На зумбулу булбул пјева
Ја га не слушам.
Пусти пути затворени
Од Руменлије,
Скендер-бег их заточио,
’Оће да роби.
Паша роби, куга мори,
Туго голема!
Ето то пева неписмена сељанка, а шта радите ви, жене београдске? Ево, ово је мене васпитало и дигло, ово је моје образовање што га школа, и то наша луда, брбљива школа, није била у стању да скрши.
Није ово што пишем спрдња. Бол је ово. Бол, појмите и разумите, јер сам гледао и вас, а знам себе.
Ја не ваљам, нека ме нико не оговара, нека нико не каже рђав. Ја сам све знам, али ћу продужити овај разговор с вама женама, ма се на кози орало.
Жене, жене!
Ви жене земљу држите, али пазите шта чините! Ово је увод што сада пишем, а јаком долази оно што је главно. Имате ви да чујете много штошта, имаћете прилике да вам кажем!
Ђубрета!
Не љутите се, јер неке сте такве да је и ђубре боље од вас.
Београдске девојке жале се што тешко иде с удајом, измишљају како су мушкарци саможиви, без идеала, ћифте и материјалисте. Међутим, оне неће да виде своје властите мане и погрешке.
У Немачкој је обична ствар да чиновничке жене зарађују себи, раде. Чиновник отац, има плату 300 марака месечно и нико се не чуди кад чује да је његова ћерка књиговођа у некој радњи. Ради, спремна је за живот, спрема себи и мираз, нађе према себи обичну прилику, удаје се па и даље ради и она и муж, а децу васпитавају у истом правцу.
А код нас? у Београду!?
Брука од света!
Ем не раде, ем су раскошне, ем кад се удају мисле на крупне партије. „Знате, њено образовање није за паланку.“ Зна мало клавира, а то је отежавајућа околност, јер свира тако да човек у свет бежи, зна да избрбља неколико фраза француских, нема гроша, нема честите кошуље и мисли то је довољно, па да је за љубав то мало реченица француских, за љубав то мало лупања по клавиру задужила човечанство и заслужила да се, у крајњем случају, кад је већ руски цар ожењен, уда за српског министра, посланика на страни, или по несрећи за обичног професора Универзитета.
Ја знам случајева где одбија сирота девојка из Београда руку једног доктора.
— Сељачки доктор! Зар је то за мене?
Ето, то је то наше шашаво васпитање.
Видите девојку. Елегантна, лепа, могла би бити и паметна да јој луда мамица није још од детињства уселила много бубица у главу. Ћерка чиновника, који једва везује крај с крајем, или има десетак хиљада мирашчета, и погледај како се то размеће, и то пред ким, пред нашим младићима, пред нама сиротињом.
А ко смо ми?
Ако смо чиновници, имамо менице; ако смо трговци, опет нас само кредит држи. Наша је земља млада, ми немамо старих кућа, оџаковића, но сви мање више почињемо од себе, тек стварамо, тек се зачињу куће.
Погледајте трговце. Махом сваки тек оснива и почиње дом, а чиновници су гладни ђаци, који су једва дочекали да кујну Димче пиљара замене са кујном у Касини и Коларцу.
И сад кад тако бедно и јадно стојимо, и ако се лажемо, лажемо често сами себе, зар онда није суманутост овако понашање наших Београђанки. Понашају се тако као да су окружене све самим великим кнежевима, ерцхерцезима, графовима и маркизима, па се утркују која ће да изгледа раскошнија.
Погледајте је само на улици. Лепа, мила, могла би се допасти. Коме да се допадне? Младом, добром чиновничићу који има платице једва за ’леб и нешто мало уз ’леб. Али кад је он грешник погледа, шта види? — На њој шешир, управо то и није шешир него јој на глави цела практикантска плата, цела целцита, још ако не премаши који грош. Погледа човек хаљину, промерка два-три пута, шацује цену и види, на жалост, да би му требала цела његова плата па да купи такву хаљину.
То би народском песмом било речено:
Док изнутра удрио поставу,
Мјесечну је утрошио плату,
А с лица му ни хесапа нема.
Док остале дрангулије купи,
До гуше се јунак задужио
И мјенице многе учинио.
Куд год скита за жиранте пита
Да направи жени тоалету.
И заиста тако је.
Ко сме, ако ко бога зна, да се потхвати, па да узме такву жену. Кад види човек да му само за шешир треба цела његова платица, а за остало да мора витлати жиранте, онда се љубав хлади, онда ту више престаје и симпатија и жеља за браком. Какав брак, какви бакрачи!
Па још нешто горе озго.
Сматрају за врлину нерад. Рад им је луцкасто брбљање о неким бајаги литерарним, уметничким стварима.
— Јесте ли гледали Коклена?
— Не, госпођице!
— Којешта! То је страшно! То не видети! Ах, какав уметник!
Луда мода. А она је све то разумела колико и крава латински, али свет отмени виче: Коклен, Коклен, па је ред да и наша наивна Београђанка узвикне:
— Ох, Коклен, дивота!
Тиме, и оним вечитим шетањем, баш онда кад цео свет жури на ручак и на одмор после рада, мисле да чине себи добро, а оне тиме још товаре на себе отежавајуће околности.
Који паметан то сме узети за жену? А ко узме треба само приложити венчаницу као доказ да је луд и спровести га у луду кућу. Лекар га сигурно, кад види тако страшан доказ, не би ни прегледао.
Јадне су оне! Много би боље оне импонирале и јаче симпатије стварале за се да баш место књиге крај прозора што држе, место што рђаво ударају у клавир, да наместе корито, па да што пропирају да младићи виде да ће бити домаћице. А то би таман одговарало њиховом имовном стању.
„Страдија“
5. мај 1905. године
Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.
Злочинства професора Драгутиновића учињена путем штампе
Дошао Србин Пречанин у Београд трговачким послом са једним опет овдашњим Палилулцем. Ту се нађе са једним својим земљаком који је дуго година живео у Палилули.
Седели су сва тројица у кафани и ова два трговца, Пречанин и Палилулац, водили разговоре око својих послова. Наједном Палилулац не разумеде једну реч коју у говору употреби Пречанин, а онај родом из Прека што дуже живи у Палилули брзо објасни Палилулцу ту реч. Још је био и један обратан случај, и онај као стручан, као човек што зна оба језика, и палилулски и пречански, одмах објасни ту реч своме земљаку. Људи продуже даље свој разговор и, разуме се, потпуно разумевајући један другога као људи који оба говоре српски као матерњим језиком. Али ономе се пријатељу допала улога тумача, па који год од њих каже коју реченицу, овај је оном другом бајаги преведе:
— Со тим је, знате, господин хтео да каже…! — и понови оно исто што је и овај рекао.
Замислите сад најобичнији разговор:
— Мислите ли колико остати у Београду? — пита, рецимо, Палилулац.
— С отим је, знате, господин хтео касти колико ћете још бити овде — тумачи онај ревносно своме земљаку.
— Па, још два-три дана!
Овај и то сад тумачи овом другом:
— С отим је, знате, господин хтео касти да ће кроз кратко време, тако рећи за два-три дана, отпутовати.
—
Дивота од пријатна тумача. Наиђете на таквог па се смејете лудости, и на крају крајева му опраштате, ко велите, прост човек, шта се од њега може тражити.
И он то говори усмено, не потписује та своја луда тумачења и ми опет замерамо, чудимо се, а кад понеки професор тако исто што напише, потпише, штампа у угледном часопису или издању Књижевне задруге, ми се не смејемо, већ га гледамо с решпектом и кажемо: учена глава, вредан човек!
У овом погледу су филолози најдаље отерали. Има их доста, али изгледа да ће међу шима победу однети професор М. К. Драгутиновић.
Тај је написмено претекао оног усменог палилулског тумача.
Кога не мрзи, и ко има здраве нерве, нека узме само Песме Бранка Радичевића у издању Српске књижевне задруге. А то издање је приредио са дугачким предговором речени професор М. К. Драгутиновић.
Оставите на страну предговор, јер, најзад, како ко уме онако и пише. Он, сирома, није крив што је Задруга на њега натрапала. Тај избор је био његова срећа, а њена несрећа. Али завирите у текст, па погледајте тумачења овог учевног професора, па да се кривите од смеја или да кукате из гласа.
Ни мање, ни више, његова су тумачења између Бранка и публике читалачке иста као оног добричине у палилулској ме’аници.
Штета је да моментално немам при руци то смешно издање, али је довољно и оволико колико се сећам.
Ој ’тиче умилно што на грани стојиш,
окле тако силно срце мени својиш?
вели Бранко нама, публици; тумач професор ће као онај из Палилуле:
— С отим је, знате, Бранко хтео касти „…откуда ти ’тицо која си мила освајаш тако силно моје срце!“ Отприлике тако тумачи мудри професор.
Бранко вели:
Здраво и ти убаво Белило…
— Знате, он је с отим хтео касти здраво. Испореди са народним стихом: здраво, краљу од Маћедоније!
Бранко вели:
Дођи, види, чуј, па хајд у гроба!
А он тумачи:
— С отим је хтео нас подсетити на речи Јулија Цезара кад је победио понтијског краља Фарнаса (мени се чини да је Фарнак, али се не мешам у науке) и јавио: дођох, видех, победих! А с отим је хтео нас подсетити и на талијанску изреку: „Види Неапуљ, па умри!“ Бравос, мудра главо! Куд ти тако похвата трагове?!
Е, шта је с отим хтео господин професор, то нико не зна. Могао је цитирати и: Скочи срна иза грма. Испореди са стихом: Бој не бије свијетло оружје!
Ово нису ретке појаве у овом интересантном издању. Кипти то све оваком памећу.
Кад ствари тако стоје, онда се морало као последица десити оно што ћемо причати.
На молбу Бранкову образован је суд, који је имао да иследи кривице М. К. Драгутиновића. Судије су биле: Савест, Морал и Правда.
Прочитана је тужба приватног тужиоца Бранка Радичевића у којој тужи кривично суду за злоупотребе које је с његовим песмама починио оптужени Дратутиновић. Тужи га даље за клевету нанету њему у његову раду и за увреде нанете његовој поезији и за злочинство извршено над невином омладином. На крају вели да се позива као на сведока на јавно мњење наше публике, а као доказ кривице подноси у прилогу под ./. корпус деликти — издање Бранкових песама у Српској књижевној задрузи под редакцијом оптуженога. Суд саслушава оптуженога:
— Како се зовете?
— М. К. Драгутиновић.
— Колико вам је година?
— Тридесет осам.
— Јесте ли кад оптуживани по каквој кривици?
— Нисам.
— Чиме се занимате?
— Професор
— Вас оптужује г. Бранко Радичевић из Брода:
- За злоупотребе његових песама.
- За клевету.
- За увреде.
- За злочин према невиној омладини.
Шта имате да кажете у своју одбрану?
Професор се брани како је он радио из племенитих побуда и како мисли да у његовом раду нема кривице.
После тачног ислеђења, суд удаљи парничаре и сведоке и донесе пресуду с обзиром на то што г. Драгутиновић као оптужени има две јаке отежавајуће околности:
- што је професор;
- што је филолог,
па на основу закона, изложивши судске разлоге, пресуђује: да се г. Драгутиновић осуђује на моралну смрт и вечно презрење јавног мњења.
Књижевна задруга као саучесник осуђена је укором, и да буде три године под присмотром надлежне власти.
Апелате нема.
„Страдија“
1. мај 1905. године
Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.
Наш санитет
9. априла ове године јавља санитетско одељење директору београдске гимназије (ово београдске треба имати на уму, да се не мисли да је јављено некој гимназији која се налази на једном од ратних бродова Рождественскове флоте) — дакле јавља санитетско одељење, које се такође налази у Београду, а не на некој опет Тоговој лађи, да је ученику Н. Н. забрањено да долази у школу јер болује од врућице…
Е то је дотле лепо да није овога: Тај ученик се разболео 10. фебруара, боловао и оздравио до 20. марта. Тога дана дошао у школу и донео лекарско уверење да је потпуно здрав.
Дакле он 20 дана иде као здрав у школу, па тек онда наш мудри санитет распали ову хитну наредбу да се тај оболели не пушта у школу.
Па ако се санитет овако ревносно и хитро не стара о нашем здрављу ко то други уме и може.
Ако турски санитет није много бољи, гори не може бити. Ако га Турци немају и то им је боље него нама са оваквим санитетом.
„Страдија“
28. април 1905. године
Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.
Није родом из синдиката
Купи човек јагње на Велику суботу. Јагње треба заклати и уредити, а он, чиновник човек, то не уме. Угледа на пијаци неколико људи од тога посла и запита првог:
— Хоћеш да ми уредиш јагње?
— Хоћу!
— Шта наплаћујеш за то?
— Динар.
— Е, то је много!
— Ниже нећу, ја сам из синдиката.
Пита другог, тако исто; пита трећег, опет ни кренути без динара, пита четвртог, опет динар, ни пара јевтиније, и сваки каже:
— Не може ниже, ја сам из синдиката.
Најзад наиђе неки Лала.
— Хоћеш да ми закољеш ти јагње? — пита чиновник.
— Та што га не би’ заклао? … Теште?
— Шта наплаћујеш?
— Та, шта дате, чудна ми посла!
— Јеси ли ти из синдиката?
— Нисам, господару, из синдиката, ја сам из Панћева!
И Лала лепо уреди јагње и онај му, с обзиром на синдикат, да динар.
Врати се задовољан Лала у ме’ану, поручи ракију, па слади, а они из синдиката гледају пакосно и пљуцкају.
Према овоме изгледа да је боље бити из Панћева него из синдиката.
„Страдија“
28. април 1905. године
Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.
Новости из престонице Страдије, најновије сецесион-Абдере
Реонско питање. Хука, бука, вика и демонстрације са овим оријенталним питањем. Те ’оће бити, те неће бити, и на крају крајева игијеничар и инжилир (инжењер) однесоше победу. Проширује се реон — слава им! „Било је колебања“ као што објавише новине сецесион-Абдере — али када проницателно пронађе [х]игијеничар „нека легла заразе“, „нека плућа градска“, и друге популарне пљоштице, а инжилир „густо“ насељење, јер на квадратном метру калдрме долази скоро читавих три килограма становника (не рачунајући ту и господу жапце, жабетине и жапчиће) — тада ишчезе свако колебање и код најмудријих међу мудрацима, оцима сецесион-Абдере. — Тада загрме одушевљено један од отаца општинских, који се одликује „са својих широких вилица“. Како су „тесногруди“ они који траже узан реон!!!
И би широко!
Регулација Дорћола. За део Дорћола који је насељен пацовима, жапцима и другом жгадијом са светитељском концесијом у сецесион-Абдери готова је униформа. Шнајдера ове униформисане регулације било је тушта и тма. Те одбори, те министарства, те ревизије и многобројних и многобројних ревизија ревизије итд. Међутим, дошла кланичка пруга, па све ове умотворине на мекотрпљивој хартији једним потезом уништи; — али дошли и нови шнајдери орни за рад, и хвала буди Свевишњему, стекосмо за тај крај нову новциту униформу.
Ево како је скројена та најновија униформа.
Ангажовано инжињерско удружење да донесе мишљење о тој регулацији; оно је изнело о томе своја начелна гледишта. Та се начела „у начелу“ примају од меродавних, али најмеродавније Министарство грађевина, поред тог одобрења „у начелу“ — обара у појединостима исто то начело.
Има начелних противника. Али има и то да једно исто начело у истом моменту може имати своје полеђине, тако да се исти људи толико загледају у ту полеђину да забораве на своје рођено начело. — Што рекао проф. Аца, уосталом како се узме начело или његова преврнута полутина, рецимо и да није начело, већ мода и укус кројача униформа.
Елем, како му драго, пресрећна Абдера може мирно да борави вечити сан праведника — живо се шнајдерише преко брда и дола, утрина и баруштина, далеко преко досадашњих скучених граница. Милина је гледати како се са вољом кроји и сецка, како се укрштају лењири и повлаче црте и цртице у свима могућим бојама и геометријским фигурама. Ускоро ће за ову кошницу вредних шнајдера бити сувише уско поље рада чак до Авале!
Светосавски храм и Парламенат. На све стране журно се спремају „свечани почеци“ разних „монументалних“ дела. То се одмах труби кроз новине, на пример, овако: „Свечан почетак. Сазнајемо да ће на свечан начин канализација Београда почети на први дан Духова или најдаље на Петровдан.“
Иако незгодна стилизација, ипак и мало дете Абдере зна да је ту говор о камену темељцу. Први идући камен темељац поставиће се за светосавски храм и око њега води се већ увелико жива новинарска кампања, што рек’о „баја Колча“. Потом на реду ће бити и парламентски камен, не мудрости, већ опет трупац, темељац, итд. редом „ситан камен до камена“. Борци за „општу ствар“ тзв. јавно једеније, како год дође који камен на тапет, спотичу се о њега, а „меродавни“ начуље ушеса и бодро мотре коме ће се царству приволети. Нису то само платонски борци, виспрени хермафродити „екоа“ из „Политике“, то су крваво заинтересоване мушке бештије, квартовне „Националне заставе“, и тада није чудо што „меродавни“ начуље ушеса. Милион динара заинтересовано је за откуп савиначког камена темељца, док за парламентски трупац не даје се за сада још ни пребијене мангуре. — Чудо је те и за речени трупац нису се још нашле „згодне“ окућничке прљуше, тамо негде око Чубуре, где су, рецимо, устави спаљивани?!
Али полако де, тек је ономад проширен рејон, па још нису стигли смотаузи, разни калаузи и „пемиш-цирклаши“ да изшестаре центар градски.
Све у своје време, и све на деведесет деветом месту.
„Страдија“
28. април 1905. године
Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.
Јавно мњење
Друштво је као велики роман у коме су живе личности. Као год што писац у роману има племенитих личности, има рђавих и подлих, тако је и у роману живота. Племенит, симпатичан јунак у роману, али писцу, да своју идеју изведе, треба да тај најбољи, тај идеални човек страда. И он мора да пропадне, да страда из дана у дан све више и, најзад, да падне као жртва ситних, гадних, подлих душа. Писац ове гадне мрзи, али их пушта, такав му је план, да победе. Племенитог јунака воли, али мора да га пусти да пропадне, па макар га и оплакивао.
Овако је и у животу. Јавно мњење има пред собом личности на овој позорници живота и гледа радње племенитих и рђавих. Као год што у роману, или драми, мора често да пропадне најбољи, тако је и пред судом јавног мњења. Извесни рђави, покварени људи греше, чине зло, и добро им иде и данас и јуче, и добро ће им бити и убудуће. Јавно мњење их гледа равнодушно и не мари што је њима добро. Тако треба да буде, такви су људи, друкчије и не може бити. Али на племените јавно мњење гледа као узоре. Оно симпатише тим људима, воли их, поноси се с њиховим херојством, са поштовањем помиње њихове муке, бол, патње и страдање. Жали их јавно мњење, воли их, виче на оне који су узрок да најбољи страдају, теши их да ће једном синути правда и обасјати добре и ваљане. Тако мисли, тако осећа, тако говори јавно мњење, а симпатије јавног мњења према узвишеним, идеалним личностима нису никада лажне, оне су напротив искрене.
И, рецимо, сину бољи дани. Срећа се мало, али врло мало, насмеши вечним страдалницима, онима што вечно пате правде и добра ради, а јавно се мњење одмах намршти, одмах хладни према тим људима.
Јавно мњење је критичар који оцењује тај роман живота. Оно неће да води рачуна о себи и о свом животу, оно је, рецимо, покварено, подло и труло, али оно оцењује оне племените с моралног и естетичког гледишта и осећа да би роман живота био рђав ако би онима племенитим било добро. Свирепо оно чека да они страдају до краја. Не само да чека него се труди да тако буде, да се роман заврши онако како они мисле да је најбоље. Ако је рђавима увек добро, то је тако у роману, тако треба да буде.
И они племенити падну. И после смрти њихове, кад је роман свршен, кад се прочитао и последњи лист кад се више не да ни кварити, ни поправљати, онда јавно мњење заплаче над племенитима, онда их жали горко и искрено, онда отвори своје срце и с тешким болом јаукне: — Штета!
Тако је, али није свуда баш тако. У нас је тако. Нису сви критичари једнаки, није свако јавно мњење једнако. Понегде јавно мњење баш тражи, мисли и осећа да племенити треба да победе на крају и да се тај роман заврши њиховом победом, а почиње страдањем, али то јавно мњење и тај критичар таквих погледа стоје на солиднијој моралној основи.
Наше јавно мњење не сме себе ради да заступа гледиште да добро побеђује, јер је сáмо рђаво, труло и покварено. Ето, отуд је у нас тај укус, то правило; да треба из неких принципа пустити да зло победи, зато се тек кад добро пропадне, искрено жали, жали од срца, јер је добро мртво и не може више злу бити на сметњи.
Па онда што се чудимо разним лудим појавама, кад ствар овако стоји?
Ето, да претпоставимо овакав случај:
Сутра изиђе из затвора Веља Тодоровић, и с њим видимо неког од првака радикалних да се узели руку под руку, па шетају по Калемегдану.
— Тхе, виша политика! — рећи ће јавно мњење.
Прекосутра осване указ о одликовању Веље Тодоровића за претрпљење муке и грађанску кураж.
— Тхе, имају и други гори одличја, што, опет, да се Вељи не да? Шта је он коме крив. Онда је било так’о време. А који је опет тај што је без греха! Нису ти ни ови од њега утекли. — oбјашњава јавно мнење.
После пет дана Веља постаје министар.
— Па ако хоћемо, он и није био рђав! — објасни јавно мњење. Свет пред Вељом љубазно и понизно скида капе, и цео свет дође до закључка да тако треба да буде.
Ја се први надам да се овоме што слично деси, и ако се деси, то није првина. То све бива по принципима нашег јавног мњења.
И сад: ко је крив?
Крив је брлог и глиб друштва нашег у коме смо рођени, одрасли, у коме смо текли и стекли ове наше јадне и бедне појмове.
„Страдија“
10. април 1905. године
Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.
Још тражи карактер!
У нашој земљи, као што сви знамо, било је доба изјава, потписа, уписа у странку. Неко је то радио милом, неко силом. Неко да изјаву да се одриче својих начела, да би спасао породицу од глади, морао је, а неко је то чинио из подлости, или ради ћара. Еле, то доба знамо.
Скоро је било да једна влада затражи преко власти да чиновници морају дати изјаве да прелазе у владину странку. Неки су давали такве изјаве, неки нису, али том приликом деси се овакав интересатан случај.
Једноме чиновнику доносе такав владин оггисак да га и он потпише. Сирома човек, деце повише, шта да ради грешник, већ зажмури и потпише своје име и презиме.
— Ставите и ваш карактер (занимање) поред имена! — примети му онај који му је списак поднео.
— Какав карактер?
— Та ваш карактер за Бога, поред имена додајте и карактер!
— Какав мој карактер, магарче један. Откуд ја имам карактера? Да ја имам карактера, не бих ти ја то ни потписивао! — плану љутито чиновник и баци списак од себе не бележећи своје занимање.
„Страдија“
7. април 1905. године
Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.
Радоје Домановић 