Tag Archive | Zasluga

Mrtvo morje (2/5)

(prejšnja stran)

Vse to je pri nas šele začetek dobrih časov. Bili smo pridni in ubogljivi otroci in resnično je vsaka generacija iz leta v leto čedalje bolj in bolj obetala, da bo dobila naša dežela kmalu prav tako pridne in ubogljive državljane, toda kdo ve, ali bo napočil tisti blaženi čas, da se naše težnje, pravzaprav misli in ideali moje pokojne genialne strine, docela ustvarijo v tej naši izmučeni materi Srbiji, ki jo tako goreče in odkritosrčno ljubimo.

Kdo ve, aili bodo kdaj napočili časi, da se uresničijo naše želje in da se oživotvori tale naš idealni politični program:

Čl. 1.

Nihče nič ne dela.

Čl. 2.

Vsak polnoleten Srb ima začetno plačo po 5000 dinarjev.

Čl. 3.

Po petih letih ima vsak Srb (v čigar hiši ril moškega, velja to tudi za Srbkinjo) pravico do polne pokojnine.

Čl. 4.

Pokojnina ima periodične poviške po 1000 dinarjev letno.

Čl. 5.

Izdati se mora odločba Narodne skupščine (in z njo se bo iz rodoljubnih nagibov izjemoma strinjal tudi senat) in ta odločba bo veljala kot posebna ustavna točka, po kateri morajo sadje, koristne rastline vobče, žito in vsi drugi posevki roditi bajno bogate letine in sicer dvakrat na leto, če pa se pokaže v državnem proračunu primanjkljaj, tudi po trikrat in seveda po potrebi celo večkrat, kakor se pač zdi finančnemu odboru prikladno.

Čl. 6.

Živina vsake vrste, brez razlike spola in rasti, napreduje prav tako po zakonski uredbi, to je, po odobrenju obeh domov na vso moč dobro in se zelo hitro množi.

Čl. 7.

Živina v nikakem primeru ne more prejemati plače iz državne blagajne, izvzemši izredne državne potrebe.

Čl. 8.

Vsakdo, kdor premišljuje o državnih zadevah, se kaznuje.

Čl. 9.

Slednjič ni dovoljeno nikomur o ničemer misliti brez posebnega policijskega dovoljenja, ker premišljevanje uničuje človeško srečo.

Čl. 10.

V prvi vrsti pa ne sme policija absolutno nič misliti.

Čl. 11.

Kdor bi se hotel ukvarjati, pa bodisi zgolj za šalo, s trgovino, mora zaslužiti sila veliko: na vsak dinar tisočak.

Čl. 12.

Ženske obleke, ogrlice kakor tudi spodnja krila se posejejo in obrode nadvse hitro v vsakem podnebju in na vsakem zemljišču vsak mesec v raznih barvah in po najnovejši francoski modi. Klobuki, rokavice in ostale drobnarije se uspešno gojé tudi v cvetličnih lončkih (odnosno vse mora po zakonski odredbi samo roditi).

Čl. 13.

Otroci se ne rode. Če pa bi jih bilo kaj, se morajo vzrejati in vzgajati s posebnimi stroji. Če bo domovini potrebno cim več državljanov, se bo zgradila tovarna otrok.

Čl. 14.

Davki se ne plačujejo.

Čl. 15.

Plačevanje dolgov in davkov se najstrožje kaznuje in ta velja za vsakogar, razen če se ugotovi, da je ta prestopek zagrešila duševno bolna oseba.

Čl. 16.

Odpravijo se vse nepotrebne stvari, kakor so: tašče pa možu ali po ženi, glavna in postranska kontrola, državni in zasebni leteči dolgovi, pesa, fižol, grški in latinski jezik, gnile kumarice, vsi obstoječi skloni s predlogi in brez predlogov, žandarji, vprašanje svinjereje, pamet z logiko vred.

Čl. 17.

Vsakogar, kdor zedini srbstvo, je treba v znamenje narodnega priznanja in ljubezni na mestu aretirati.

 

Čudovit program; to morajo priznati celo politični nasprotniki, če bi tak program sploh mogel imeti kake nasprotnike. Vse zaman, naše plemenite želje se ne morejo nikdar in nikoli uresničiti.

Toda, česar nismo z vsem našim velikim trudom dosegli in uresničili mi, to so napravili drugi, srečnejši od nas.

(naslednja stran)

Одликовање

Оно мало неодликована света у Србији мисли да је богзна какво задовољство прикачити орден на груди, или се свакодневно прсити са каквом розетном и орденском значком.

Али није то баш тако дивно. Кад човек добије орден, тек тада се обзире око себе и гледа ко још носи тај орден тог истог степена. Гледа човек у каквом је друштву. И кад добро разгледа и размисли, онда се грдно разочара, озлоједи се, и место задовољства, изгуби вољу и на орден и на живот. Иде кући суморан, затвара орден у фиоку да га никако више не види очима.

Замислите, рецимо, овакву сцену.

Човек метнуо на груди орден за књижевне заслуге, шепури се и кокори мислећи у себи: „Е, вала, овај бар орден не добија сваки. Ово је бар стечено трудом и радом. Треба и бити поносит на овакво одликовање!“ Улазите гордо у ресторацију на чашу пива, а унапред уживате како ће се келнер збунити пред вашим отечественим лицем. Келнер равнодушан, није му нимало необично да виђа „важне и заслужне људе наше отаџбине.“ Њих је бар Србија пуна. Ваша се радост помути, а понос почиње малаксавати. Гледате по ме’ани, кад ал’ пуно „заслужних“. Још вас теши мисао да тог ордена нема, он је бар редак. Кад одједном се врата отворе, а улази непознат човек у црном оделу, на глави му цилиндер, на ногама лаковане ципеле, а груди краси, ни мање ни више, већ орден за књижевне заслуге.

— Но, како ја овога не знам — мисли јадни књижевник и прибира мисли да би се опоменуо свога непознатог колеге.

Онај седе надувено, гледа све око себе с висине, преко рамена.

Књижевник прилази и представља се као колега, наглашујући да обојица носе исте ордене и како треба да се изближе познаду.

— Мило ми је, господине, изволите сести! — вели онај надувено.

— Господин пише?! — пита књижевник.

— Да!

— Романе?

— Не!

— Песме?

— Боже сачувај, то ми тек треба!

— Бавите се науком?

— Немам за то времена.

— Па шта пишете?

— Извештаје, господине!

— За Академију?

— Не, за полицију.

— Чудновато!

— Мене чуде ваша питања, господине!

— Ја питам због ордена.

— А, због ордена, јест ја чиним услуге српској држави.

— Молим за ваше име!

Он каза име.

— Дакле, ви, велите, пишете извештаје за полицију?

— Јест, ја се цео дан бавим у Београду, а само преноћим у Земуну, па се рано изјутра враћам у Београд и подносим своје извештаје полицији из Аустро-Угарске.

— Ви шпијунирате другим речима?!

— Тако нешто.

— Па како ви знате ствари из Аустро-Угарске кад сте по цео дан у Београду.

— То ми је важније, господине, јер ја примам плату и тамо да њима доставим ствари из Београда. Могу да вршим обе дужности.

— А, па ви сте за тако дивне услуге одликовани орденом за књижевне заслуге?!

— Да, господине, тако је!

— Пардон, а ја сам мислио да ви пишете и радите на књижевности, или на науци. Збогом, господине, — вели разочарани књижевник.

— О молим, молим! — вели непознати и клања се љубазно.

Свршено и с поносом и са радошћу.

Али сад, после тога долази друга ствар, долази да се чаша горчине докраја попије.

Дошао први и сиромах књижевник иде да прими плату.

Дошли и други чиновници, неодликовани, „незаслужни“ за отаџбину.

Благајник сваком срачунао: „За порез, за Управу фонда, за редовни улог, обустава, за депешу, прилог манастиру…“ итд. Имате још толико и толико. Дође ред и на „одликовано лице“. И њему исти одбици као и другима, и сем тога „за орденску таксу“, рецимо, 32 динара.

— Но хвала лепо — мисли сиромах књижевник: Дакле, сад остајем без гроша, а пекару и млекаџији не могу платити.

— Да частиш, браво! — вичу остали.

— Ви имате рачуна да частите, јер имате 32 динара више у џепу.

Па реците сад да то није дивна почаст, зар је то мало задовољство бити на овако диван начин кажњен новчано.

Бежите, читаоци, од оваквих „отачествених заслуга“ и овакве почасти.

„Страдија“
3. март 1905. године

 

Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.