Tag Archive | Zabrana

„Страдија“

Проносе се гласови да је моја књига „Страдија“ забрањена. Чак је и један већ преминули листић („Савременик“) саопштио то као поуздану ствар. Међутим, то је проста измишљотина, јер „Страдија“ није забрањена. Моји пријатељи, којима сам књигу послао, нека је слободно и без устручавања продају. Нико им не сме стати на пут, нити их може снаћи каква казна, јер у Србији постоје независни судови. Све тајне забране полицијске не вреде ништа, нити ће се земаљски судови обзирати на те поверљиве расписе и препоруке. Кога год од мојих пријатеља позове полицијска власт на одговор због продавања „Страдије“ нека ми одмах то јави, а у исто време нека се жали суду.

„Одјек“
28. новембар 1902.

Домишљан

Позната је ова стара прича, али није згорег да је опет препричамо:

Неки домаћин у селу дао волу да једе трице из једног великог лонца. Во једући трице завуче главу дубоко у лонац, те некако заглави тако да се лонац није могао скинути. Мучио се домаћин да скине лонац, мучила се и остала чељад; позову и суседе у помоћ, пробају сви, довијају се шта се може учинити да не пропадне лонац, али што се не може, не може. Никако не могоше после толико саветовања и покушаја скинути волу лонац с главе.

Најзад рекоше да има у селу један досетљив, мудар човек, који се свему уме довити, свакој невољи одолети, па веле, најбоље би било да га домаћин позове и припита, да ако би се још он једини умео довити како се може спасти лонац.

Позове домаћин тога домишљана и пожали му се како су се сви мучили и пробали да скину волу лонац с главе, па све узалуд, и додаде:

— Кажу, брате, да си ти мудар човек, па те молим да ме посаветујеш како се може скинути волу лонац с главе.

— Ништа лакше, брате, то тек није ништа; ја сам мислио богзна каква те невоља снашла — рече домишљан и насмеја се.

Домаћин и остали зачудише се тој реткој досетљивости, јер знају колико су муке видели да лонац скину волу с главе, па све узаман.

— Па како ти мислиш, пријатељу, то учинити? — пита домаћин.

— Лако, брате, дај ми један велики оштар нож, па ћеш видети како ћу ја то за час свршити.

Домаћин му донесе велики, оштар ханџар. Домишљан узме нож и волу одсече главу.

— Шта ти то уради, ако бога знаш, уби вола и одсече му главу, а лонац опет оста на глави? Кажи ти мени како ћу лонац скинути?

— Лако, вели домишљан, дај ми сад један камен, па ћеш видети.

Дадоше му камен, он каменом разби лонац, те тако ослободи волу главу.

— Ето ти, сад је лонац скинут — рече задовољно.

*

Овај нам домишљан личи на Вељу Тодоровића.

По закону о штампи страни се листови не могу забрањивати, већ се у њима само она кажњива места морају замрачити.

Веља је имао свега два поштанска момка који су та места премрчавали, али како је таквих места, благодарећи паметној влади Цинцар-Марковићевој, повише, то два момка нису могли стићи да то врше.

Замисле се сви у кабинету како ће се тај посао вршити а да се не повећа број момака, јер је у њиховом програму штедња једна од најважнијих тачака. Хоће они да штеде јадном народу сваку пару, а ради су да се сва места у страним листовима, где се говори о њиховим погрешкама у раду, премрчавају. Деде сад ту да се нађе излаз. Кума-Милован је нешто предлагао како ће се то расплести, и веле, помињао је рипањски цемент и задругу за подизање зграда, али му нису усвојили разлоге. Она три војника су опет износила друге разлоге, па како су се запетљали у некаку јединачну обуку, то и тај излаз пропаде. Најзад се сетише Веље, те реше да га болна дигну и позову на договор, јер, веле, он је велики домишљан, па ће се моћи јаду досетити.

Диже се болни Веља, диже се ради добра отаџбине, узе један комад платна, те се уви као болани Дојчине да се њему кости не размину, седе у меке државне каруце и оде друговима на договор.

Пожалише му се и казаше шта је и како је, па рекоше:

— Ти си мудар и довитан, још ти ако умеш ово извести: и да се уштеди и да се премрчавају сва места у страним листовима која су за нас неповољна.

— Ништа лакше — рече Веља и насмеја се.

— Говори, брате, како ћемо, ако бога знаш! — повикаше.

— Ја сам мислио да сте ме због неке веће невоље кренули, а за то се не брините, то је бар лако! Она два момка у пошти нека премрчавају и раде колико могу стићи, а листове у којима не стигну да премрче кажњива места ја ћу забранити.

Сви се одушевише тако мудром предлогу, а г. Миловану Павловићу чак би криво што се он није сетио тако лепог излаза, већ му Веља преоте славу, те се он сети да погази закон о штампи мимо њега, старог витеза, који је и саме уставе газио и гутао.

И Веља, заиста, што рече, то и учини. Поче, мирне савести, забрањивати стране листове, јер, вели, да то чини да би уштедио јадном народу, који је и иначе оптерећен, коју пару више.

Али опозиција неће да зна за те разлоге, па стаде најоштрије протестовати како је влада могла и смела погазити закон и како сме забрањивати стране листове кад у закону о штампи јасно стоји да се у страним листовима само кажњива места премрче.

Састаше се опет министри и узеше већати шта сад да раде.

— Ето ти, Вељо, шта си учинио: погазисмо закон да не бисмо узели још кога момка, ради штедње, па сад толика вика на нас; да узмемо још ког момка боље би било, не би нико на нас викао. Реци шта ћемо сад да радимо.

— Ништа лакше — вели Веља и насмеја се.

— Како ништа лакше?! — повикаше на њега.

— Тако, лепо: повећаћемо у пошти број момака, па нека одсад премрчавају у свима листовима — рече Веља поносно.

— Е баш је домишљан овај Веља! — рече радосно кума-Милован — тако и да чинимо.

*

Заиста је Веља домишљан, исто као и онај што је заклао вола и лонац разбио, те ни вола ни лонца.

Код Веље — ни закона, ни штедње.

„Одјек“
10. децембар 1902. године

„Ко угушује штампу?“

Овако се зове напис који је 40. броју Савременика послужио као уводни чланак. Молимо господу из поменутога листа да нам не замере што смо, силом околности, принуђени дрзнути се те узети исти натпис; ми им признајемо право проналаска.

Реч је, као што се види, о угушивању штампе, или, како је то велеумни газда Бојовић пре неки дан у своме честитоме листу, а у праведном гњеву, назвао угушивање јавне речи.

Уместо сваког другог одговора овим јавним гласилима, ми ћемо, ако нам полиција то допусти, приповедити овде једну малу, врло малу причу, која ће, на крају крајева, стојати у обрнутој сразмери са значајем својим.

Ко има уши да чује, нека чује.

*

Влажно октобарско вече спустило је нагло, без осетнога прелаза дана у ноћ, без сутона, своју црну копрену над тврдим градом Београдом…

Све је тихо, глухо, пусто…

Управа града Београда. У канцеларији, за столом, седи главни дежурни; главу заронио у обе руке и пустио мислима на вољу… Тишина, дубока, нема, тајанствена тишина царује у канцеларији.

Напољу, испред канцеларијских врата, у ходнику, одјекује потмули, тупи бахат тешких гарнизонских чизама жандарма одређеног на службу господину дежурном.

И он, жандарм, крупним одмереним, војничким кораком хода замишљено: већ је неколико ноћи како, сиромах, није ока склопио, јер је сва полиција у приправности.

„Зашто? Због чега?“ — лупао је он своју жандармску главу…

*

Звррррр… Звррр… — зазвони телефон.

Дежурни се прену, протрља очи, диже се и полете к телефону.

— Алô!

— Ко је ту?

— Дежурни. Шта желите, молим?

— Јесте ли данас узаптили који лист?

— Нисам; нисам још све листове добио.

— Знате ли да је дужност дежурнога да забрањује листове. Ако нисте знали, знајте!

— Разумем!

И звоно јави да је разговор свршен…

*

Тог влажног, октобарског вечера забрањена су од стране Управе града Београда само три листа: Одјек, Дневни Лист и Српска Застава.

*

Ко је био тога вечера главни дежурни у Управи града Београда не знамо, а баш нас се толико и не тиче; занимљиво је знати ко је она личност што је захтевала, управо наређивала забрану ма којег листа.

А зар је то тешко погодити.

Него, да поштоване „колеге“ из Савременика не би лупале своје и онако, од бога празне главице, ми ћемо им дошанути:

То је била — Његова Апостолска Екселенција, Господин Веља Тодоровић.

Само, нека господа ову тајну задрже за се; бојимо се чуће се, па куд бисмо ми, грдни, од Вељине силе?!

Ко угушује штампу? Пита се Савременик!

„Одјек“
29. октобар 1902. године

Овај чланак, као одговор на текст из „Савременика“, покренуо је још једну од многобројних распри између ова два листа. Који је тачно био њихов одговор, не знамо, евентуално ћемо потражити у Народној библиотеци, али знамо шта је Радоје одговорио два дана касније „Савременику“.

Заслужиће и он споменик

Г. Веља Тодоровић свесрдно гаји писменост и журналистику, те је почео забрањивати све писмене листове у земљи, ваљда зато да би се још боље усавршили.

Одјек не може никако да погоди префињени укус Вељине полиције. Ма шта му писали, она у свему нађе кривице и некакве алузије.

Има једна прича о некаквом паметном министру полиције у некој лудој земљи, који је тако исто лепо умео у свему, па чак и у молитвенику, пронаћи опасност за земљу и постојеће стање. Томе је чак у тој земљи народ, грешни народ, по наредби, дигао споменик са натписом:

Народ великом родољубу који је спасао земљу од бунтовничких чланака“

Г. Веља се ревносно труди да достигне овог поменутог министра из некакве луде земље.

„Одјек“
20. октобар 1902. године