Приповедач Сремац и практикант Вукадин (1/3)
(Прва глава ове Домановићеве сатиричне књижевне критике/пашквиле објављена је у „Одјеку“ бр. 167 од среде, 6. новембра 1896. године. Међутим, тај број „Одјека“ није сачуван у Народној Библиотеци, Библиотеци Матице српске нити у Народној библиотеци „Вук Караџић“ у Крагујевцу која има највише сачуваних примерака из ове године. Уредништво ће покушати да пронађе и преостали примерак, да би целовит текст био доступан читаоцима.)
Глава II
У којој Вукадин „расте и ђика без икакве препоне“.
Кад се овако темељно проучи живот нашега народа, онда се тек може извести онако мудар закључак и рећи, да је „пандурска служба“ таман створена за наш народ, који нема великих амбиција, нити воли велика напрезања.
Шта ли је за приповедача, који има великих амбиција а не воли велика напрезања, и који хоће много славе са мало труда и знања?
Ову главу нам није писац препоручио да памтимо, али, то се без сумње само по себи разуме, као и то, да ће се тек на завршетку приче (ако ко узмогне да чита до краја) видети, како је и њој имало места и мисла. Ми је бар за сада не могосмо разумети. Нама смртнима све ово до сада изгледа, боже опрости, као – неко ачење. То сигурно долази отуд, што не можемо да појмимо значај овако дубоких ствари… Ко зна, можда је писац, онако тек узгред, хтео да утиче на омладину, износећи на пример Вукадиново јунаштво, кад се одмете у хајдуке, па из корова виче мајци држећи кремењак у десници:
– Хљеб на пањ па одлази! У хајдука вере нема. – А оцу опет вели: – Натраг ако ти је глава мила!
Ако је то хтео, онда против патриотских побуда и намера не смемо ништа имати. Напротив, то се мора похвалити.
Глава III
У којој, као и у прве две, има о свему другом више него о оном, што се може тицати јунака ове приповетке.
Види се, да је писац врло лепо схватио свој позив. Ова места, у којима износи живот трговаца и „трговчића, ћивтица названих“ подсећају на кир-Диму и кир-Симу из „Брке“. Неки чак тврде, да је он радио на тој рубрици, али се из скромности није хтео потписивати. Понека места опет изгледају нам као стенографске белешке верно копираних разговора сокачких и кафанских, само не обичних, до сад познатих људи, већ таквих, који би били смеса: паланачких ћивтица, чивута и цигана.
„Вицеви“ падају као из рукава. Бројем „вицева“ надмашује наш писац и Твена и Дикенса и Хајнеа и Гогоља и кога год хоћете светског писца. Што су његови вицеви сокачки и „ординарни“, то је споредно, јер се такав „еспап“ највише троши код „Дарданела“ и „Позоришне кафане“. Они су разна порекла: неки су дигнути из прашине заборава, где су толико године лежали избачени из употребе као иступљени и извештали, неки су узети са сокака још онако сирови и непрерађени; а неке је писац, по свој прилици, сковао сам уз „пријатељско суделовање својих другова“. Како тако, тек их је он напабирчио велики број и натрпао их без икаква реда у овој приповеци исто онако, као што његове ћивтице суботом и пазарним даном покрену све, што је целе недеље мирно лежало по рафовима, и повешају и натрпају пред дућаном, који остане празан; тако да само још што ћивтица себе, шегрта или калфицу није изнео и обесио пред дућаном међу силне шамије, кајише, вренгије, уларе, свилене фистане за попадије, бичеве, антерије, памуклије, усарачене ножеве, сламне шешире, џезвице итд. Јест, исто је тако урадио и наш писац, јер је све што год је знао и чуо изнео и набацао једно на друго у овој приповеци.
Како смо и ми, као и Вукадин, слушали, да је Шваба чак и мајмуна измислио, то се нисмо много ни зачудили, какве је „паланачке ћивтице“ г. Сремац измислио, али се ипак морамо чудити, каквог је сељака измислио! Ту се показао већи мајстор од Швабе!
Стане, вели, један ћивтица с једне, а други с друге стране улице, један према другоме, па стане сукати длановима као ужари. Чим сељак наиђе, а они оспу са свију страна:
– Стој, куда си нагао као ћорав?
– Шта је?! – чуди се сељак.
– Видиш да ћеш покидати конце?!
– Какве конце? – чуди се сељак.
– Свилене, брате, свилене.
Напослетку нагна сељака да скаче по улици где год види да стоје двојица један према другом, као да не би покидао конце, а од конаца ни трага.
Уосталом, има случајева, где се мора придодавати и намештати све донде, док се извесна жеља не постигне.
Причају за неког старог професора, који, кад једном приликом говораше ученицима о неком боју из старе историје наведе, како је бојну пољану покрило десет хиљада лешева. – Ау! Десет хиљада! – чудили су се ученици. И више, продужио је професор, јер неки записи тврде, да је двадесет хиљада погинуло! – Ђаци су се још више чудили, а наставнику се то допало и из жеље, да их још више задиви, дода, како у многим поузданим изворима пише, да је педесет хиљада пало на бојном пољу. Ко би имао срца, да осуђује овако наивне жеље у овако похвалну истрајност. Добри стари наставник би сигурно „терао лицитацију“ у бесконачност, да се већ чуђење код његових ученика није претворило у – смех. И г. Сремац има племените намере, да нас у ове мучне дане насмеје, и онда употреби све само да то постигне. И кад се не смејемо, ипак јасно видимо то његову жељу, и изгледа нам, да би нас чак покадшто голицнуо руком под пазух, само да смо му ближи. Кад већ после дугих и тешких напора постигне своју жељу и насмеје читаоца, он онда, као и онај стари професор, почне да додаје, како би ствар била још смешнија – његов сељак дошао у варош и гледа збуњено око себе. Још није смешно. Потребно је и да зине, и он зине! Неко се мало насмејао и писац, одушевљен успехом, меће сељаку и шашу у уста, и тај неко још се више смеје; и писац тера даље, па нагони човека, ни крива ни дужна, да скаче преко уображених конаца, или га шаље да тражи каскала, или га брије на мразу! И он би сигурно терао још много даље, али кад примети, да његове карикатуре сад више нису смешне већ жалосне, и кад погледа читаоца и види, како купи и увија усне на плач, онда мора да прекине са додавањем.
Људи мекша срца заплачу се и раније али он је сам рекао, да причу није наменио ни бабама ни деци, већ јунацима, какви се налазе око уредништва „Заставе“, и који се смеју све до другог шамара Вукадиновог, и тек се ту малчице уозбиље, а већ од суза ни трага.
И ако је писац убеђен, да су му „вицеви“ здрави, јер их је при слагању „пробирао“, као кад се паприке и краставци пробирају при метању у туршију; и ако не сумња, да ће се који тако брзо укварити, ипак је за сваки случај, сигурно из тог разлога, уплео врло дугачке разговоре о соли. Све ред вицева, ред соли! Жели да му се овако „лепе ствари“ дуго очувају за доцније нараштаје.
Шта би с Вукадином?
– Зло и наопако! Лепо вели народна изрека: „Мачки до играња, мишу до плакања“. „Вукадину образи као оним заљубљеницима насликаним на меденим колачима“ а писцу до шале. Вукадин за извучене шамаре не криви ни сељака, ни газда Милосава, већ главом писца, који само због соли мораде да му направи толике неприлике и непријатности. И Вукадин већ смишља планове, како да се освети писцу. Ко ће знати, шта још може бити? Има разних случајева: некад буду предмет смеха јунаци у приповеткама, а некад се ствар изокрене и увређени јунаци исмеју своје писце и љуто им се освете! Шта ће бити са Вукадином и г. Сремцем, идемо да видимо, али нам изгледа да писац неће најбоље проћи, јер је Вукадин „крвничко кољено“. Ми само можемо похвалити дрскост пишчеву, што смеде, кад већ познаје и Вукадина, а и оца његова, да му направи посла, те да чак два шамара извуче. Ми бисмо којекако смели један да му опалимо, али два ни за живу главу.
Mrtvo morje (2/5)
Vse to je pri nas šele začetek dobrih časov. Bili smo pridni in ubogljivi otroci in resnično je vsaka generacija iz leta v leto čedalje bolj in bolj obetala, da bo dobila naša dežela kmalu prav tako pridne in ubogljive državljane, toda kdo ve, ali bo napočil tisti blaženi čas, da se naše težnje, pravzaprav misli in ideali moje pokojne genialne strine, docela ustvarijo v tej naši izmučeni materi Srbiji, ki jo tako goreče in odkritosrčno ljubimo.
Kdo ve, aili bodo kdaj napočili časi, da se uresničijo naše želje in da se oživotvori tale naš idealni politični program:
Čl. 1.
Nihče nič ne dela.
Čl. 2.
Vsak polnoleten Srb ima začetno plačo po 5000 dinarjev.
Čl. 3.
Po petih letih ima vsak Srb (v čigar hiši ril moškega, velja to tudi za Srbkinjo) pravico do polne pokojnine.
Čl. 4.
Pokojnina ima periodične poviške po 1000 dinarjev letno.
Čl. 5.
Izdati se mora odločba Narodne skupščine (in z njo se bo iz rodoljubnih nagibov izjemoma strinjal tudi senat) in ta odločba bo veljala kot posebna ustavna točka, po kateri morajo sadje, koristne rastline vobče, žito in vsi drugi posevki roditi bajno bogate letine in sicer dvakrat na leto, če pa se pokaže v državnem proračunu primanjkljaj, tudi po trikrat in seveda po potrebi celo večkrat, kakor se pač zdi finančnemu odboru prikladno.
Čl. 6.
Živina vsake vrste, brez razlike spola in rasti, napreduje prav tako po zakonski uredbi, to je, po odobrenju obeh domov na vso moč dobro in se zelo hitro množi.
Čl. 7.
Živina v nikakem primeru ne more prejemati plače iz državne blagajne, izvzemši izredne državne potrebe.
Čl. 8.
Vsakdo, kdor premišljuje o državnih zadevah, se kaznuje.
Čl. 9.
Slednjič ni dovoljeno nikomur o ničemer misliti brez posebnega policijskega dovoljenja, ker premišljevanje uničuje človeško srečo.
Čl. 10.
V prvi vrsti pa ne sme policija absolutno nič misliti.
Čl. 11.
Kdor bi se hotel ukvarjati, pa bodisi zgolj za šalo, s trgovino, mora zaslužiti sila veliko: na vsak dinar tisočak.
Čl. 12.
Ženske obleke, ogrlice kakor tudi spodnja krila se posejejo in obrode nadvse hitro v vsakem podnebju in na vsakem zemljišču vsak mesec v raznih barvah in po najnovejši francoski modi. Klobuki, rokavice in ostale drobnarije se uspešno gojé tudi v cvetličnih lončkih (odnosno vse mora po zakonski odredbi samo roditi).
Čl. 13.
Otroci se ne rode. Če pa bi jih bilo kaj, se morajo vzrejati in vzgajati s posebnimi stroji. Če bo domovini potrebno cim več državljanov, se bo zgradila tovarna otrok.
Čl. 14.
Davki se ne plačujejo.
Čl. 15.
Plačevanje dolgov in davkov se najstrožje kaznuje in ta velja za vsakogar, razen če se ugotovi, da je ta prestopek zagrešila duševno bolna oseba.
Čl. 16.
Odpravijo se vse nepotrebne stvari, kakor so: tašče pa možu ali po ženi, glavna in postranska kontrola, državni in zasebni leteči dolgovi, pesa, fižol, grški in latinski jezik, gnile kumarice, vsi obstoječi skloni s predlogi in brez predlogov, žandarji, vprašanje svinjereje, pamet z logiko vred.
Čl. 17.
Vsakogar, kdor zedini srbstvo, je treba v znamenje narodnega priznanja in ljubezni na mestu aretirati.
Čudovit program; to morajo priznati celo politični nasprotniki, če bi tak program sploh mogel imeti kake nasprotnike. Vse zaman, naše plemenite želje se ne morejo nikdar in nikoli uresničiti.
Toda, česar nismo z vsem našim velikim trudom dosegli in uresničili mi, to so napravili drugi, srečnejši od nas.
Идеалиста (2/2)
— Ето, дакле — продужи Марко — ово писмо нам јасно говори о жарком, чистом осећању, из њега се види какав пламен родољубља гораше у његовим грудима. То је Ђорђе писао баш пред полазак у мучну борбу, онда кад је био млад, свеж, бујан. После су дошле тридесет година рада, страдања, мука. Казао сам вам већ какав је изгледао кад сам га први пут познао пре пет година. Имао је шесет година, а изгледао је бар двадесет година старији. Он снагу није штедео, он није живео него горео.
— Неколико дана по своме одласку, седео сам са једним својим другом, учитељем, пред школом у школској башти. У тој згради је био други и трећи разред основне школе. Учитељ трећег разреда је тај мој друг. Његови ђаци су били пуштени на одмор, играју се, облећу као мушице око нас. Од учионице другог разреда отворени прозори, те се лепо чује песма, коју певају свежи и звонки дечији гласићи:
Зелени се мио брег…
— ’Ча-Ђорђе пева с децом — рече мој друг учитељ.
— Зар је то његов разред? — упитах зачуђен.
— Његов. Он сад само пева. Дође у осам, седне за сто, зарони главу међу руке, или седне ту уз пгрозор, гледа ово зеленило, а деца му певају. Па, и шта би? … Стар, изнурен… а и урадио је много. Кад бисмо ми урадили и десети део онога што је он урадио, добро би било.
— Зар он није у пензији?
— Није. Он је провео у овим крајевима више од петнаест година док још не беху ослобођени, па му те године нису урачунате у године државне службе. Рачуна му се само ово од ослобођења. Тако он има мању плату него многи млади људи који су му били ђаци, јер је последњих година добијао слабе оцене, те му нису давали ни повишицу. А и сад га држе, да би имао више година службе за пензију.
— Аха, учињена му та доброта. И то му је сва награда за труд што му је дозвољено да овако изнурен и даље ради! … — рекох, а туга ми притиште груди.
— Све ово што видиш грађана, све је то ’ча-Ђорђев ђак. Није он учио само децу, учио је и одрасле људе. Он је био о свом трошку подигао зграду, где је сад општина, и учио у пространој учионици и одрасле и децу. Причају стари грађани, који га знају из младог доба, да тај није знао за умор. Радио је дању и ноћу, а није за њега било празника, ни одмора! — причаше ми друг.
— И заиста сам приметио да је у тој околини врло велики проценат писмених. Ретко сам наишао чак и на старца, вршњака Ђорђевог, а да није писмен. Све је дакле то неуморни ’ча-Ђорђе створио.
— Када се и одрасли људи стадоше скупљати у његову учионицу, Турци му створе кривицу и затворе га, те је неколико месци лежао у затвору. Новац његов учинио је доста утицаја код турских власти, те га пусте из затвора, али му забране да се у школи скупљају одрасли, већ само деца. После тога је он дању учио децу, а ноћу одрасле, излажући се најгорим опасностима. Ноћу је он учио народ о славној српској прошлости, одушевљавао их, спремао за борбу, подгревао у њиховим срцима наду на боље дане, и уопште, казивао им све оно што је и сам знао. Баш на две-три године пред ослобођење, Турци дознаду за такав његов рад, и једино се бекством спасао од сигурне смрти, на коју би га осудили. За време рата он је прикупио добровољачку чету, и храбро се борио против Турака са српском војском. После рата постадоше ти крајеви слободни, и Ђорђе оста опет као учитељ.
— После ових речи мој друг учитељ заћута. Ћутао сам и ја. Он рече ђацима да уђу у школу — оде и он. Ја остадох сам.
— Из разреда ’ча-Ђорђевог једнако се чује песма. Престаде песма, настаде граја, урнебес, и весела деца потрчаше на одмор. Мало после изиђе и ’ча-Ђорђе.
— Шта сте се ви усамили? — рече ми ’ча-Ђорђе кад ме угледа.
— Гледам како имате лепу башту. — Утом дотрча један ђачић, и, плачући, исприча ’ча-Ђорђу како га је други ђак ударио штапом по глави.
’Ча-Ђорђе му приђе и нежно га помилова по главици својом смежураном руком.
— Проћи ће то! Није хтео он, воли он тебе… Треба да будете добри и мислите добро један другоме, и да се трудите да будете добри људи!
Дете утешено опет отрча у игру, а ’ча-Ђорђе се осмехну благо:
— Деца! … Ја волим кад се играју…
— Лепо певају.
— Ја волим кад ми певају, чисто заборавим на све… Ето, уморим се и само кад говорим… Певао сам и ја лепо кад сам био млад…
— Долазите ли редовно и пре и после подне?
— Долазим… али слабо радим. Не могу, доста сам и радио. Не бих ни ово радио, али због моје деце, због пензије… за њих, а ја сам своје свршио… Глас му је дрхтао, а очи су му биле пуне суза.
— Хоћемо ли у школу? — упита га једно ђаче.
— Доста је, децо, идите кући.
— Кући! Кућиии! — повикаше деца углас, и одјурише.
— Па и време је да се одморите! — рекох ’ча-Ђорђу.
— Одморићу се кад умрем. Јест, само кад умрем… Пре не.
— Пази кад се чита! Куд звераш ти у задњој клупи! — чу се јако глас учитеља из трећег разреда.
— А што да пази! — насмеја се ’ча-Ђорђе. — Не треба нико ништа да учи. Што човек мање зна, мање пати. Без знања живи срећније. Камо среће да ни ја никад ништа нисам ни учио!
— Немојте тако, забога! Ваше знање је користило стотинама, можда хљадама…
Он хтеде нешто да одговори, али реч запе у грлу, глава му клону на груди, и он дубоко уздахну и одмахну уздрхталом руком.
Зраци сунчани пробјају се кроз багреново лишће, и обасјавају његову као снег белу косу.
— Све је прошло… — рече он најзад — све је, све је прошло… Ви сте млад човек, тек сте ушли у живот… Ја вас слушах ономад како се одушевљено препирете о појединим друштвеним питањима… Ту застаде, и погледа ме оним тужним погледом, који ми јасно казиваше низ беда у животу.
— Ја у њему гледах каква ми може бити будућност, као да гледах крај, последње кораке свога живота. Срце ми се испуни страшном слутњом. Нисам ни речи могао проговорити.
— Ви се ватрено препирете, а ја се сетих своје младости…
— Дакле и он у мени гледа своју прошлост — помислих у себи.
— Мислио сам да се никад нећу уморити… — продужи он тихим гласом, који се једва чуо, па, прекинувши реченицу, заврши после неколико тренутака: — Сит сам живота, верујте ми да ја желим само смрт…
И он ћуташе.
— Страшна жеља! — помислих, и стресох се.
— Још се од њега, овако изнуреног, тражи да ради… Још да ради после толико и тако упорног рада! … Чудне награде што му се допушта да овако изнурен, клецајући долази до школе, да би својој деци осигурао који динар пензије кад умре. И он мора да ради, јер осећа сиромах да је и то родитељска дужност. Он се сада сигурно осећа као кривац пред својом породицом, те последње капи крви троши сад на њу, а себи никад ничега није желео — а сада има само једну страшну жељу — да умре, јер је сит живота! …
— Такве су мисли кружиле по мојој глави, гледајући ’ча-Ђорђа и његово поцепано, похабано одело, и обузе ме таква туга да хтедох гласно заплакати, зајецати. Не бих зажалио ни половину свога живота кад бих му могао повратити снагу и веселост. И нехотице ми се отеше речи:
— Добар је бог! Дочекаћете и ви још срећних дана… Стићи ће вам деца, имаћете потпоре, бићете срећни…
— Не марим ништа… Ја више не умем да се радујем… Много сам се и радовао и радио и патио… Било је свега, а највише муке… Сад више не осећам ништа, ни радости ни жалости — говораше он потмулим гласом, и додаде скоро шапатом:
— Само сад желим да умрем…
Из учионице трећег разреда опет се чу учитељев глас:
— Напоље, напоље, да стојиш… Не учи се тако! …
’Ча-Ђорђе се опет тужно осмехну.
Према школи је мала ме’ана. Пред њом седе неколико грађана, играју домине.
Лаганим, достојанственим ходом пролажаше окружни начелник. Жандарм иде за њим. Сви грађани скочише, и смерно скидоше капе.
— То је мој школски друг — осмехну се тужно ’ча-Ђорђе. — Ја сам био син богатог оца, он сиромашак. Ја одличан ђак, он рђав. Због тога изгуби право на школовање. Ја сам га искрено жалио. Он не доврши школу, а ја сврших с одличним успехом, и проведох још две године у Бечу. Ја сам наследио доста новца, и дошао у неослобођене крајеве потпуно школован, спреман. А он је доцније ушао у службу у ослобођеним крајевима, као несвршен ђак… И ја утроших и готовину и снагу и здравље, и намучих се по затворима, и сад, после тридесет година рада, имам сто динара месечне плате… а петеро деце…
’Ча-Ђорђе од кашља једва изговори последње речи.
— А он без школе и патње има огромну плату и више хиљада готова новца — продужи ’ча-Ђорђе. И њега сад ето сви поштују, и понизно скидају капе, а ја који сам толико радио, борио се, патио с њима, мучио се и помагао им… немам ничега, па чак ни поштовања! Кад ја прођем поред њих, они се смеју…
Глас му је ту задрхтао, чисто кроз сузе као да изговара… поћута мало, диже главу, па додаде живљим, још устрепталијим гласом, гледајући ме право у очи:
— Ви сте још млад човек; будите све, све будите, али вас једно молим… немојте само бити поштен човек…
Ја задрхтах од слутње и туге.
— Моји ученици, које сам и новчано помагао и на пут извео — неће сад да ме виде… Глобили су ме, разумете ли! А неки се подгуркују заједљиво кад ја прођем, и зову ме пропалицом… Свет не пита што сте пропали, али чим види у беди и сиротињи, одмах сте изгубили све… Дају вам само презрење…
Утом начелник прође поред ограде школске, погледа на ’ча-Ђорђа, и климну му достојанствено главом, па процеди кроз зубе:
— Како је, Ђорђе? …
— Како се мора! — одговори Ђорђе.
Начелник прође, а Ђорђе обори главу.
— Уосталом, шта имам да тражим… Жалим само своју децу… Радите, радите, ја се грешим… Будите добри, поштени, али не тражите захвалности — јер ње нема… Бићете вечити мученик…
Опет заћута — па се тек сети:
— Пре неки дан су ми продали виноград за порез а у општинској згради, коју сам ја општини поклонио, онај коме сам ја највише помагао и учинио, викну на мене, кад сам га молио да мојој деци не продају тај виноград:
— Ко ти је крив што си упропастио толике паре! … Све си појео и попио, па ми се сад ту превијаш…
Уздах му се оте из груди, и заврши промукло:
— Сматрају ме за просјака! …
Две сузе се котрљају низ бледе, смежуране, увеле образе…
— Не жалим — рече — ја сам свој дуг одужио. Жалим само што децу остављам у сиротињи. Ко зна, можда ће бити срећнија од мене… Или… нек буду као ја… нек буду добри, и сами себи изаберу пут… Мени је још смрт мила…
— Желим, збиља желим смрт! — Глас му је био потмуо и изгледаше збиља као глас из гроба, као глас смрти…
V
Последњи пут га видех оне зиме кад сам овамо премештен.
Беше хладан дан. Ветар разноси снег с кровова и тера га у лице. На улици ретко ко се виђа. Прођох поред општинске зграде, задужбине ’ча-Ђорђеве. Он стајаше пред вратима. Ветар му лепрша подрто одело. Главу оборио, а дрхти од зиме и старости.
— Шта радите ту, ’ча-Ђорђе? — упитах.
Он диже главу, гледа ме дуго, сузе му ударише на очи:
— Мучим се.
— Чекате неког?
— Дете ми болесно, па сам из општине тражио станарину за идући месец, да купим лекове, па не даду… Ишао сам и у срез, па не даду…
Сузе га загушише.
Ја извадих половину свога новца и пружих му:
— Немојте их молити, ево, ја ћу Вам дати… на зајам — додадох да би примио.
Он ме погледа, и чудан осмех му пређе преко лица, а у оку видех зрак наде…
— Будите ваљани… ја сам грешио! Можда ће код будућих генерација бити све више оних што цене врлину.
Сузе га загушише.
—
Клецајући уђе у апотеку.
*
— И ето сада се одмара. Жеља му се испунила, а облагодарна општина и грађанство полажу му венце у знак признања на гроб… Писали чланак, држали говоре, хвалили његов мучан рад…
… Доста и то, што би рекао ’ча-Ђорђе. Биће ваљда времена кад ће се врлина и за живота поштовати и награђивати — заврши своје причање Марко, с горким осмехом на лицу и сузом у очима.
6. марта 1899.
Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.
Радоје Домановић 