Tag Archive | Top

Тражи се погодан непријатељ

— Их, да имам брашна, к’о што немам масла, тепсију би’ нашла, па би’ направила гибаницу велику, велику! — прича Циганка.

— А ја би’ оволики комад узео! — вели одушевљено Циганче.

— Де ти, хало, не мораш све ти појести! — дрекну матори Цига, па Циганче по глави дланом.

Тако и ми радимо.

— Да имамо топове, к’о што немамо барута, пара бисмо нашли, а за одело и храну је лако, па да тучемо кога хоћемо!

— Ух, ала би’ ја потукао пола! — рекао би један од нас.

— А шта ћу ја, бре? — дрекнуо би други, па за гушу.

На основу свега тога, да се не свађамо колико ће који потући, и да не сумњамо да ћемо неког потући, даћемо оглас оваке садржине кад већ бајаги имамо топове.

ОГЛАС

Пошто смо набавили одличне топове, од којих, како је и проба показала, данас у свету нема бољих, то нам је потребан и непријатељ кога ћемо потући до ноге.

Непријатељ се има пријавити Министарству војном са потребним документима са понудом у затвореној коверти.

Мора поднети доказе о способности да буде потучен до ногу.

Ко има јаче сведоџбе да је више пута тучен, тај има првенство.

Оферти се подносе до краја месеца септембра закључно, јер после тога рока мислимо да предузмемо велику акцију, а наиме:

Објавићемо да тражимо конкурсом предузимача за ослобођење васцелог Српства.

Цене и погодбе поднети за целокупно ослобођење и за појединости.

За саму Македонију, јер је то на парче, платићемо 20% мање.

Мајка Србија.

„Страдија“
28. април 1905. године

Пријатељство – па пријатељство!

Цењка се приватан човек, не баца лудо крваво стечене паре, гледа кад што купује да не преплати, да му ко не подвали, а у нас је подвала у великој моди. Тако исто цењка се и општина, гледа и она да уштеди где се год може која пара, цењка се и држава. Ето, колико лома, колико времена и путних трошкова око топова; пипка се то, мерка, цењка, па кад и поред тога добричина држава штети 100.000 или пола милиона, а она, као свака мудра, штедљива и економна држава, одмах гледа да с друге стране попуни ту штету, и онда отпусти једног или два практиканта, или смањи плату једном или двојици момака од 100 на 80 динара месечно. Мора се, богами, водити рачуна о свакој народној цркавици ако се хоће напредак земље и ако мислимо једном средити овако разорене државне финансије.

Тако и Београдска општина. Не да она ни паре више где не мора, јер треба на сто страна, потребе су велике, често се и диже овде-онде, па се то морају добро отворити очи, не једне, него четворе.

Београдској општини су потребне табле са називом улица и бројеви кућа. Потреба је, мора се купити; не можемо ми бити мимо свет.

Али наша општина ради мудро, не баца се у луксуз. Да је то нека друга луда општина, купила би табле од челика, бакра, сребра или злата, а то је распикућство. Наша Београдска мудра општина, лепо и скромно задовољава се таблама од печене земље, а то је јевтино.

Те табле, мудра општина нашла ђаволски јевтино. Сваки други би преплатио, а она набавља однекуд то за багателу. Изненадићете се!

Табла од печене земље кошта општину само 20 динара у злату![1]

Тако и треба, шта ће нама табле од сребра, врши и ово посао за јевтине паре. Бројеви се плаћају од 1,50 дин. па до 5 динара. Просто џабе! Намештање, разуме се, плаћа се обашка. Е, већ куда би више, макар поред толике јевтиноће да траже још и у готову.

Мора бити кад је овако јевтино, управо џабе, да неко из општине стоји у присним везама и пријатељству са друштвом које лиферује општини ове табле и бројеве.

Бадава! Све, све ал’ ништа без пријатељства!

„Страдија“
24. фебруар 1905. године

[1] Имајте у виду да су у време штампања овог чланка дневне новине коштале око 5 пара динарских, а 100 динара је била месечна плата нижег чиновника, и за те новце могла су се купити, на пример, четири пара волова. Монета у вредности двадесет динара у злату, искована је у част проглашења Србије за краљевину 1882. године, и популарно се назива „миландор“ (Милан од злата). Прим. ур.