(Претходни део)

Иако сам мислио да прво идем министру просвете, ипак, због ових последњих немилих догађаја, зажелим да чујем шта о томе мисли министар војни, те се још истог дана упутим њему.

Министар војни, мали, журав човечић, с упалим грудима и танким ручицама тек беше свршио молитву мало пре него што мене прими.

У његовој канцеларији се осећаше мирис измирне и тамјана као год у каквом храму, а на столу његовом вазда побожних, старих и већ пожутелих књига.

Ја у прво време помислих да сам погрешио и дошао другом коме, али ме униформа вишег официра, што је господин министар имаше на себи, ипак противноме увераваше.

– Извините, господине, – рече благо нежним танким гласом – сад сам баш свршио своју редовну молитву. Ја то чиним увек кад год седам за посао, а нарочито сада молитва има много више смисла због ових последњих немилих догађаја на југу наше миле земље.

– Ако они продуже своје упаде, то још може доћи до рата? – упитам.

– А не, нема никакве опасности.

– Али ја држим, господине министре, да је то већ опасност када они убијају људе и пљачкају свакодневно по читавом једном крају ваше земље.

– Убијају, то јесте; али ми не можемо бити тако некултурни, тако дивљачки као… Овде је хладно, као да однекуд има промаје. Кажем тим несрећним момцима да у мојој соби температура буде увек шеснаест и по степени, па ипак ништа… – скрену господин министар свој започети говор и зазвони у звонце за момка.

Момак уђе и поклони се, а звекнуше му ордени на грудима.

– Па јесам ли ја вама, за име бога, говорио да у мом кабинету буде стална темпаратура од шеснаест и по степени, а ето сад опет хладно; па нека промаја; просто да се смрзне човек!

– Ето, господине министре, справа за мерење топлоте показује осамнаест! – рече момак учтиво и поклони се.

– Онда добро – рећи ће министар, задовољан одговором. – Можете сад ићи, ако је по вољи.

Момак се опет дубоко поклони и изиђе.

– Баш ми та проклета температура, верујте, задаје много бриге; а температура је за војску главна ствар. Ако температура није као што треба, војска нам неће ваљати ништа… Цело јутро сам спремао распис свима командама… Ево, баш ћу вам га прочитати:

„Како су у последње време учестали упади Анута у јужне крајеве наше земље, то наређујем да се војници сваког дана заједнички, под командом, моле свевишњем Богу за спас наше драге нам и миле отаџбине, натопљене крвљу наших врлих предака. Молитву ће за тај случај, ону коју треба, одредити војни свештеник; али, на крају молитве, да дође и ово: ‘Нека добрим, мирним и праведним грађанима што падоше као жртве зверског насиља дивљачких Анута, милостиви Бог да рајско насеље! Бог да им прости праведну родољубиву душу; лака им била земља Страдија, коју су искрено и жарко љубили! Слава им!’ Ово имају изговорити сви војници и старешине одједном; али ће се изговарати побожним, скрушеним гласом. Затим ће се сви исправити, дићи гордо и поносно главе, као што доликује храбрим синовима наше земље, и три пута громогласно узвикнути, уз јек труба и лупу добоша: ‘Живела Страдија, доле с Анутима!’ Треба пазити да се све ово лепо и пажљиво изведе, јер од тога зависи добро наше отаџбине. Кад се све то без опасности изведе, онда ће неколико чета, са заставом, промарширати победоносно кроз улице, уз громке ратоборне звуке музике, а војници морају корачати оштро, тако да им се при сваком кораку љушне мозак у глави. Како је ствар хитна, то ћете све ово одмах тачно извршити и о свему поднети исцрпан извештај… У исто време, најстрожије наређујем да обратите нарочиту пажњу на температуру у касарнама, како би био задовољен тај најбитнији услов за развијање војске.“

– То ће на сваки начин имати успеха, ако распис стигне на време? – рекох.

– Морао сам журити, те је, хвала богу, благовремено откуцан телеграфом цео распис на читав час пре вашега доласка. Да нисам журио да ствар овако на време паметно упутим, могло би се десити вазда непријатних рђавих случајева.

– Имате право! – рекох колико тек да нешто рекнем, иако нисам могао имати појма шта би се то рђаво могло десити.

– Да, господине мој, тако је. Да ја нисам као министар војни тако урадио, могао би који од команданата на југу земље употребити војску да оружјем притекне у помоћ нашим грађанима и да пролију крв анутску. Сви наши официри и мисле да би то најбољи начин био, али они неће да о стварима мало дубље и свестраније размисле. Прво и прво, ми, данашња влада, хоћемо мирољубиву, побожну спољну политику, ми нећемо према непријатељима да будемо нељуди; а што они тако зверски поступају према нама, то ће им Бог платити вечном муком и шкргутом зуба у паклу огњеноме. Друга ствар, господине мој драги, која је такође важна, то је што наша данашња влада нема присталица у народу, те нам војска поглавито треба за наше унутрашње политичке ствари. На пример, ако је која општина у рукама опозиционара, онда треба употребити оружану војску да се такви издајници ове напаћене отаџбине казне и да се власт преда у руке коме нашем човеку…

Господин министар се закашља, те ја уграбим реч.

– То све јесте, али ако упади анутских чета узму јаче размере?

– Е, онда бисмо и ми предузели оштрије кораке.

– Шта мислите, ако смем запитати, господине министре, у таквом случају?

– Предузеле би се оштрије мере, али опет тактично, мудро, смишљено. У први мах бисмо наредили да се по целој земљи опет донесу оштрије резолуције, па, богами, ако и то не помогне, онда бисмо, разуме се, морали брзо, не губећи ни часа, покренути родољубиви лист са искључиво патриотском тенденцијом, и у таквом једном листу осули бисмо читав низ оштрих, па чак и заједљивих чланака против Анута. Али, не дај боже да већ, по несрећи, и дотле дође! – рече министар, па обори главу скрушено и узе се крстити, шапћући својим бледим испијеним уснама топле молитве.

Мене, додуше, не обузе нимало то блажено, религиозно осећање, али сам се, тек друштва ради, и сам почео крстити, а неке чудне мисли ме обузеше:

„Чудна земља!” – мислио сам. – „Тамо гину људи, а министар војни саставља молитве и мисли на покретање родољубивог листа! Војска им је послушна и храбра, то се доказало у толиким ратовима; и нашто, онда, не извести једно одељење на границу и спречити опасност од тих анутских чета?“

– Вас, можда, чуди овакав мој план, господине? – прекиде ме министар у мислима.

– Па и чуди ме! – рекох нехотично, иако се одмах покајах због те неразмишљености.

– Нисте ви, драги мој, посвећени довољно у ствари. Није овде главно одржати земљу, већ што дуже одржати кабинет. Прошли кабинет се држао месец дана, а ми тек дветри недеље, па да тако срамно паднемо! Положај нам је непрестано уздрман, и ми, разуме се, морамо употребљавати све мере да се што више одржимо.

– Шта радите?

– Радимо што су и досада чинили! Правимо изненађења сваког дана, чинимо свечаности; а сад ћемо, како нам ствари рђаво стоје, морати измислити какву заверу. А то је бар лако у нашој земљи. И, што је главно, свет се на то толико навикао да чак, иако је све ропски послушно, са чуђењем распитују: „Шта? Зар још нема никакве завере?“ – само ако се задржи неколико дана више с тим најсигурнијим средством за сузбијање опозиције. И тако, дакле, због тих изненађења, свечаности, завера, нама је војска увек потребна за наше унутрашње ствари. То је споредна ствар, господине мој, што тамо луди гину; али мени је главно да свршим прече ствари, корисније за земљу него што би била тако очита будалаштина тући се са Анутима. Ваше, како ми изгледа по свему, мишљење о овим стварима није оригинално; тако, на жалост, мисле и наши официри и наша војска; али ми, чланови данашњег кабинета, гледамо на ствар много дубље, трезвеније!

– Па зар је војска чему год потребнија него да буде одбрана земље, одбрана оних породица тамо на југу које страдају од туђинског зулума? Јер тај исти крај, господине министре, шаље у војску своје синове, шаље их радо, пошто у њима, у војсци, гледа потпору своју – рекох господину министру доста љутито, иако то нисам требао рећи; е, али дође тако човеку те рекне и учини штошта, као да је стао на луди камен.

– Мислите ли да војска нема прече дужности, господине? – рече ми господин министар тихим, али прекорним гласом климајући главом прекорно, тужно, и с нешто презрења; а притом ме је с омаловажавањем мерио од главе до пете.

– Мислите ли? – понови он с болним уздахом.

– Али, молим вас… – почех нешто; а ко зна шта сам хтео, јер ја и сам не знам; док ме министар прекиде јачим гласом, изговарајући значајно своје важно и убедљиво питање.

– А параде?

– Какве параде?

– Та зар се још и то може питати? А то је бар тако важна ствар у земљи! – наљути се мало смирени и побожни господин министар.

– Извините, то нисам знао рекох.

– Нисте знали?!… Којешта! А непрестано вам говорим да, због разних важних изненађења у земљи, мора бити и свечаности и парада; а куд би све то могло бити без војске? То је, бар за данас, главни њен задатак. Нека упадају непријатељске чете, то нису тако важне ствари; али, главно је да ми парадирамо по улицама уз јеку труба; а већ ако би опасности по земљу увелико наступиле споља, онда би се ваљда и министар спољних односа земаљских почео нешто о томе бринути, ако не би био случајно заузет својим домаћим пословима. Он, сиромах, има доста деце, али се ипак држава стара о својим заслужним људима. Његова се мушка деца, знате, врло рђаво уче; и шта се могло друго урадити, већ да се изберу за државне питомце? То је и право; а за женску децу ће се држава постарати, јер ће им се спремити мираз о државном трошку, или ће се младожењи који би узео министрову ћерку дати велики положај, који иначе, разуме се већ, не би никад могао добити.

– То је лепо кад се цене заслуге! – рекох.

– Код нас је то јединствено! У томе нам нема равна. Ма ко био министар, па чак добар или рђав, увек се благодарна држава стара о његовој породици. Ја немам деце, али ће држава послати моју свастику да учи сликарство.

– Госпођица свастика има дара?

– Та она досад није сликала ништа; али, ко зна, може се очекивати успеха. С њом ће ићи и њен муж, мој пашеног; и он је изабрат за државног питомца. То је врло озбиљан и вредан човек; од њега се можемо много надати.

– То је млад пар?

– Млади, још држећи; паши је шесет, а мојој сваји око педесет и четири године.

– Ваш господин пашеног се бави на сваки начин науком?

– О, још како! Он је иначе пиљар, али радо чита романе, а новине гута, што се каже. Чита сваке наше новине, а већ разних подлистака и романа прочитао је више од двадесет. Њега смо послали да студира геологију.

Господин министар ућута, замисли се нешто и узе сукати своје бројанице, које му вишаху о мачу.

– Поменусте изненађења, господине министре?

Подсетим га на започети разговор, јер ме није много интересовао ни његов паша, ни његова свастика.

– Јест, јест, имате право, ја сам мало скренуо разговор на споредне ствари. Имате право. Приредили смо крупно изненађење, које мора имати велики политички значај.

– То ће, заиста, бити врло значајна ствар. А о томе се не сме знати ништа пре него што се догоди? – упитам радознало.

– Зашто не, молим вас? То је већ објављено народу и цео народ припрема весела и очекује свакога часа важан догађај.

– То ће бити нека срећа по вашу земљу?

– Ретка срећа. Цео народ се радује и с усхићењем поздравља владу на мудрој, родољубивој управи. Ни о чему се сад више не говори и не пише у нашој земљи, већ само о том срећном случају који ће ускоро наступити.

– А ви сте на сваки начин спремили све што треба да такав срећан случај неминовно наступи?

– Ми о томе нисмо још ништа темељније размишљали, али није искључена могућност да баш заиста наступи какав срећан случај. Ви, можда, знате ону стару, прастару причу како је у једној земљи власт објавила незадовољном народу да ће се у земљи појавити велики Гениј, управ Месија, који ће отаџбину спасти од дугова, рђаве управе и сваког зла и беде, па ће народ повести болим путем, срећнијој будућности. И заиста, раздражени и незадовољни народ на рђаве земаљске власти и управу умири се, и настаде веселе по целој земљи… Нисте никад, зар, слушали ту стару причу?

– Нисам, али је врло занимљива. Молим вас шта је даље било?

– Наступила, као што вам кажем, радост и весеље у целој земљи. Народ је, чак, скупљен на великом општенародном збору, решио да се богатим прилозима купе велика имања и подигну многе палате, на којима ће бити записано: „Народ свом великом Генију и избавитељу“. За кратко време све је то урађено, све припремљено, само се очекиваше Месија. Чак је народ општим, јавним гласањем изабрао и име своме избавитељу.

Господин министар застаде и узе опет своје бројанице, на којима поче лагано одбрајати зрна.

– И појави се Месија? – упитам.

– Не.

– Никако?

– Ваљда никако! – рече министар равнодушно и изгледаше као да без воље прича ту причу.

– Зашто?

– Ко то зна!

– Па ништа се чак ни важно није догодило?

– Ништа.

– Чудновато! – рекох.

– Место Месије, пао је те године велики град и упропастио све усеве у земљи! – рече министар гледајући смирено у своје ћилибарске бројанице.

– А народ? – питам.

– Који?

– Па народ у тој земљи о којој говори та занимљива прича?

– Ништа! – рече министар.

– Баш ништа?

– Шта би!… Народ као народ!

– То је дивно чудо! – рекох.

– Тхе, оно, ако хоћете право, народ је ипак у ћару!

– У ћару?

– Разуме се!

– Не разумем!

– Проста ствар… Народ је бар неколико месеци живео у радости и срећи!

– То је истина! – рекох постиђен што тако просту ствар нисам могао одмах протумачити.

После тога смо још прилично говорили о разним стварима, а, између осталога, господин министар ми напомену како ће баш поводом тог срећног случаја о коме беше реч, тог истог дана произвести још осамдесет генерала.

– Колико их имате сада? – упитам.

– Имамо их доста, богу хвала, али ово се мора учинити ради угледа земље. Замислите само како то звучи: осамдесет генерала за дан!

– То импонује! – рекох.

– Разуме се. Главно је да је што више помпе и галаме.

(Даље)