Невоља и кеса
— Кога сте изабрали за председника? — питам једног сељака.
— Па… Знаш… изгласасмо Панту! — развуче он тужно, па слеже раменима и рашири руке, као да би рад рећи:
— Шта да му радиш? Тако је!
— Што њега?
— Тхе, што, ’вала богу?!
— Зар немадосте ви бољег човека, ако бога знате?
— Има, има, није да нема, ал’ шта да му радиш, тако мора да буде!
— Ко вас приморава, власт?
— Ко? … Как’а влас’?! … Мука, па то!
— Није то морало бити — велим.
— Е, није, боже, шта говори разуман човек. Па ти бар знаш како је у селу, овде код нас.
— Знам, зато и кажем није то морало бити.
— Није морало?! А видиш како је неродица. Погоре све од суше. Дођи овамо о Божићу, па прођи кроза село, знај добро да неће ланут’ на тебе ниједно куче.
— Што?
— Што? Што ће све да полипше! Ко ће још моћи ’ранити куче, кад за децу нема. Кучићима је свршено њино! Они ће први.
— Па?
— Па? Па кад завеје ћорава Анђелија, а трбу’ крчи, а деца плачу, ’оће ’леба? Куда ћеш онда? Затурим врећу на леђа, па пред Пантину капију:
— Еј, домаћине, еј, домаћине!
Домаћин се тек помоли, а ја запнем:
— Молим те, газда-Панто, дај ми на позајмицу врећу кукуруза, па ја л’ да ти одрадим, ја л’ да вратим. Наредићемо се ка’ људи.
— Па, најзад, и да дам кад је тако!
— Ето, то ти је — продужи сељак — а ако га не гласам, он ће тек, кад му зацвилим пред капијом, да рекне:
— Ама, ти гласа летос Марка, па к’о велим отиди до њега, а ја немам жита.
— Е, па онда куд смем да се вратим кући? А да поиштем у Марка, Марко нема ка’ и ја. Поштен је, разборит, добар, све све, али, брате, нема.
Шта могу на то да му кажем.
„Страдија“
16. јануар 1905. године
Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.
Митрополитова женидба
Предговор песми: У Индији није вера као наша, нити се главар цркве зове митрополитом, али ја сам ради наших читалаца назвао тако, јер се онда боље разуме, а и место њене вере учинио сам као да су наше вере. По свој прилици, можда је то био неки католички ерцбишоф.
Нетко бјеше Митрополит Силни,
бјеше, брате, у земљи Инђији,
у Инђији, у земљи далекој:
преко мора четрдесет конака,
преко мора да не видиш дома.
Кажу, брате, и причају људи
да се јунак врло осилио,
не боји се никога до Бога:
Бога мало, а цара нимало.
За везира никад и не мисли,
А за пашу ко за дора свога.
Он је јунак мудар и разуман.
Учио је књигу у Индију,
у кинеску земљу одлазио,
те ту, јунак, књигу притврдио,
богословље тамо изучио
православној што требује цркви.
Ал’ је јунак силан и обестан:
не кабули што у закон пише,
не кабули књиге инџијеле,
не поштује реда од старина,
закон му је што му срце жуди,
што не жуди, у канон не пише.
Кулу пење Митрополит Силни,
кулу пење од десет тавана
украј сињег мора дебелога.
Кад је пусту довршио кулу,
ударио стакла у пенџере,
пак је јунак кули бесједио:
„Што ћеш пуста украј мора, куло,
кад по теби нитко шетат нема;
мајке немам, а сестрице немам,
а јоште се оженио нисам
да по теби моја љуба шеће,
мањ да шеће виртшафтерка млада
штоно сам је јунак заробио
у Новоме Саду крај Дунава.
Ал’ тако ми Бога великога,
ако Бога има на свијету,
поломићу све каноне редом,
погазићу законе ’ришћанске,
поцепаћу књиге староставне,
поцепаћу псалтир и часловац,
’ванђеље ћу у огањ бацити,
нека гори, огњем сагорјело,
па се јунак хоћу оженити,
оженити најлепшом ђевојком
у Инђији, у земљи широкој,
да имадем од срца порода
и мушкога и ђевојачкога,
да ми има ко по кули шетат,
да не стоји украј мора пуста,
јер се мени, брате, не пристоји
виртшафтерку држат непрестано.
Насмеја се редом сва господа,
а шапатом збори сиротиња:
Митрополит живи невјенчано,
убио га закон и поштење!
Ја те бруке трпјети не могу.“
Тако јунак мисли у памети,
мисли јунак мисли свакојаке,
све мислио на једно смислио.
Пак дозива Ваистину слугу,
пак је њему тихо бесједио:
„Ваистино, моја вјерна слуго!
Ја имадем већ шездесет љета,
а јоште се оженио нисам;
врсници се моји иженише,
иженише и пород имаше,
а врснице моје разудаше!
Ја остадох самац на свијету,
као пусто дрво у планини.
Ја имадем изобила блага.
Имам блага колико ми драго.
Ја сам пусту сазидао кулу
украј сињег мора дебелога,
ал’ по кули нитко шетат нема!
Већ чу ли ме, Ваистина, слуго,
ти опреми претила дората
што га јашиш о Васкресенију
када идем на јутрењи цркви,
па отвори све ризнице моје,
узми блага колико ти драго,
пак се крени главом по свијету,
тер ти тражи за мене ђевојку.
Ако Бог да и срећа у Бога,
да ти мени вјерну љубу нађеш
што ће бити владичица цркви,
што ће бити свој земљи госпођа,
честита ћу тебе учинити:
узећу те себи уз кољено,
даћу теби за владику првог,
хоћу теби дворе саградити
поред мојих, а боље од мојих,
и још ћу те јунак оженити;
даћу теби моју виртшафтерку,
виртшафтерку младу за љубовцу!“
Кад то зачу Ваистина слута,
скочи слуга на ноге лагане,
поклони се до земљице црне,
господара у руку целива,
љуби њега у скут и у руку,
па му онда ријеч бесједио:
„Господару силни од силнијех,
зазор ми је у те погледати,
а камоли с тобом бесједити,
ал’ ти хоћу ријеч проговорит:
ја сам доста обиша’ свијета
од истока, паке до запада,
љепоте се сваке нагледао,
ал’ сам чуо ђе говоре људи:
у онога оца преподобног,
преподобног Симе калуђера,
кажу има љепота ђевојка:
што је земље на четири стране,
бутун земље турске и каурске,
и влашкијех седам краљевина,
и Инђије царства пространога,
љепоте јој у сву земљу нема.
Но чу ли ме, мили господару,
то би била владичица цркви,
то би била свој земљи гоопођа.
Но сам пођи, мили господару,
то ће Сими врло мило бити.“
Кад то зачу Митрополит Силни,
од радости на ноге скочио,
пак говори Ваистини слуги:
„Ваистино, моја вјерна слуто,
досад си ми вјерна слута био,
а одсада мио побратиме!“
Пак дозива виртшафтерку младу:
„Дед отварај попете сепете,
донеси ми господско одјело.“
Те се свлачи, па се преоблачи:
на се удри све нове мантије,
удри на се дибу и кадиву,
поноситу чоху сарајлију,
а сврх свега џубе венедичко —
док изнутра удрио поставу,
тридест ћеса отишло му блага,
а с лица му ни хесапа нема.
Па на груди метну одличија
штоно их је јунак задобио
за различна своја непоштења
и за многа, брате, безакоња,
јер је тако у земљи Инђији.
Удеси се како љепше може,
па узима мирисли помаду,
те бркове уфитиљи сједе,
сједу браду креше до појаса.
Кад се тако јунак опремио,
тад говори Ваистини слути:
„Ваистино, моја вјерна слуго,
ти отиди у подруме доње,
па ми спреми помамна дората,
оседлај га седлом шимшировим
а зауздај уздом позлаћеном,
пак напуни свих седам прангија,
па им придај праха огњенога
нека оде јека под облаке;
и објави по земљи Инђији,
хабер пусти на четири стране
да ја идем кроз земљу Инђију
да прегледам свете намастире
да ја видим шта попови раде,
јесу л’ цркве каконо требује;
нек’ одјекну звона свеколика,
нека народ дочеке припрема,
нек’ се пеку јањци и прасићи,
нек’ се спрема свака ђаконија,
ка’ што моме доликује чину,
нек’ кметови спремају дијурне
да на њима не остане клетва.“
Изведоше помамна дорина
и изиђе Митрополит Силни
те се дори на рамена баци.
Донесоше и крст позлаћени,
објесише о ункаш дорину.
С дјесне стране крста објесише
у коме је седамдесет ока,
с леве стране мјешину коњака
да не крива ни тамо ни амо.
И пукоше свих седам прангија,
и јекнуше звона са звоника,
ударише бубњи и свирале,
развише се крсташи барјаци,
зајечаше ситни таламбаси,
запјеваше црни калуђери
и диже се Митрополит Силни
диже с’ јунак Богом путовати
да он проси љепоту ђевојку
што ће бити владичица цркви,
што ће бити свој земљи госпођа.
Иде јунак мудро и разумно:
нити пљуну, ни на коња викну.
А кад дође гори намастирској,
кличе јунак као соко сиви:
„Калуђери, отварајте врата!
Оче Симо, спремај ми ђевојку!“
А кад дође близу намастира,
ту је јунак одјахао дора,
златног крста поби у ледину,
за крст часни привеза дорина,
скиде јунак мјешину с коњаком,
па засједе љути коњак пити,
мезети га језгром од ораја.
Кад се јунак мало окрјепио,
кад се тако мало поначини,
опет свога узјахао дору,
доћера га пред намастир бјели
пак у врата чизмом ударио
и прскоше врата у комаде;
у намастир дора нагонио,
примаче се светоме олтару,
крст позлаћен скиде са ункаша,
те је крстом врата отворио,
да он види тко је у олтару.
Ал’ да видиш чуда невиђена:
у олтару Сима калуђере
са некаквим оцем Макаријем,
мезетишу, пију вино ладно.
Кад то виђе Митрополит Силни,
он одјаха дора дебелота,
пак он њима божју помоћ виче:
„Здраво да сте црни калуђери!“
Калуђери љепше прихватише
и на ноге оба устадоше,
смакоше се један до другога,
те јунаку мјеста начинише.
Посједаше ладно пити вино,
пише вино неђељицу дана.
Кад се рујна накитише вина,
тадај рече Митрополит Силни:
„Браћо моја, црни калуђери!
Ја нијесам дош’о пити вино,
већ сам дош’о просити ђевојку.
Но чујте ме црни калуђери,
почуј мене оче Симеуне,
ја се јунак мислим оженити,
па сам чуо и кажу ми људи
да имадеш од срца порода,
да имадеш шћерцу мезимицу.
Приспела ти шћерца за удају,
љепоте јој у свој земљи нема
што је земље на четири стране:
бутун земље турске и каурске
и влашкијех седам краљевина
и Инђије, царства пространога,
пак дај мени шћерцу за љубовцу.
А тако ми моје вјере тврде,
честита ћу тебе учинити,
узећу те за владику првог,
да ми јунак сједиш уз кољено.
Ако ли ми не даднеш ђевојке,
кунем ти се Богом истинијем,
ако л’ Бога има на овијету,
ја је хоћу на силу отети,
макар русу изгубио главу!“
Кад то зачу отац Симеуне,
то је Сими врло мило било,
пак подскочи на ноге лагане,
па је јунак тихо бесједио:
„О главару од цркве ’ришћанске,
зазор ми је у те погледати,
а камоли с тобом бесједити.
Ал’ ти морам ријеч проговорит:
ја сам срећан да срећнијег нема
што ти просиш у мене ђевојку,
ал’ је моја цура иопрошена
за јунака оца Макарија,
и са њим сам свадбу устовао.
Кад то зачу Митрополит Силни,
мука му је и за јад му било,
своју јунак подавио браду,
пак је сједу у зубима гризе.
У образ му пламен ударио,
а очи му мутне и крваве;
зубма шкрипи, а песнице стеже,
крст убојни држи преко крила.
Погледује оца Макарија,
а поцикну грлом бијелијем:
„Кучко једна, црни калуђере,
зар је за те љепота ђевојка?
За тебе је псалтир и часловац
и житија свјатих апостола!“
Пак потеже крста позлаћена,
те удари оца Макарија.
Колико га лако ударио,
намах га је с душом раставио.
То је Сими врло мило било.
Руке шире, у лица се љубе.
Ижљегоше из светог олтара,
попеше се на чардаке горње
те ђевојка обилежје прими,
а јунаци свадбу устовише,
свадбу кажу за неђељу прву.
А кад прође неђељица дана,
вјенчаше га триста калуђера
и стотину мирскијех попова
и тридесет великих владика,
да се прича и приповиједа
доклен тече сунца и мјесеца.
Све је свето и честито било
и миломе Богу приступачно.
„Страдија“
9, 13. и 16. јануар 1905. године
Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.
Окрени, Боже, набоље!
Кад видите какву било установу која постоји на штету онога чија је — знајте да је то установа наше мудре државе. Имамо Сењски рудник и, разуме се, — штете; имамо Љубичево и од њега — штету. Топчидерску економију, опет ради штете, Државну штампарију — и од ње штету.
Па ипак, као и свуда, и овде има изузетака. Да видите једну вајду, па не знате шта пре да радите, да л’ да плачете ил’ да се смејете, ил’ да кукате изгласа.
Дивна вајда!
У Мајданпеку постоји државно имање које је велико 25.000 хектара. Наша мудра држава умела је… Шта мислите? Умела је, Србине брате, да има прихода од тог имања, на коме је по несрећи још око педесет кућа, и ме’ана, и још мајдан отворен, елем, поред толико неприлика, умела је чак да има вајде, чистог прихода, а да не утроши ни аспре да се то имање обдржи.
И то није приход одскора и није мали. Ни мање ни више, држава од тих двадесет и пет хиљада хектара, од тог рудника, од толиких кућа могла је да исхрани за годину дана једног државног саветника, ем’ да јој претекне нека пара. Имала је прихода 12.000 дин. годишње.
Како смо навикли на штете, ово чисто изгледа неверица.
А тај закупник? Добро је кад је странац, да бар не подваљујемо нашем човеку.
Тај се лепо упропастио. Једва на једвине јаде узео човек од мајдана за седам година 1,300.000 динара, за попашу неких тричавих 111.000 динара, за кирију 26.000 динара и одсекао нешто мало дрваца, тако око 350.000 кубних метара.
Ђаво држава, како да подвали човеку.
Пошто се држава није могла дојанити са толиким имањем, то дође једна паметна Скупштина, па од тог имања поклони краљу Александру 8.700 хектара, тек колико и он да има неку бригу. (Ко ли сад с тим мучи муку?!)
И, шта мислите, шта је сад?
Остатак тога имања даје опет држава под закуп, па ипак штете нема! Има прихода 10.000 динара за годину. Опет може да исхрани једног саветника и једног коња. А да би закупнику што више напакостила, дала њему што више бриге, а са себе бригу отарасила, те је томе јаднику дала још 800 хектара државне шуме.
Ако ми нисмо мудри и досетљиви, не знам ко је.
Свака друга држава би овде имала штете, а ми ђаволи ћаримо.
Окрени, боже, набоље!
„Страдија“
16. јануар 1905. године
Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.
Све према приликама
Ми све почињемо натрашке! Онде где други народи завршују, ми одатле почињемо. А кад нам ко то пребаци, ми се срдито раздеремо:
— Тако раде Французи, тако је и у Енглеза, тако је и у целом образованом свету.
Тако је у другом свету, али често, врло често, оно што се у другом свету може, не може, на жалост, да буде у нас, из простог разлога што ми морамо почети из почетка, а не са свршетка.
Ево једне ствари која најјаче карактерише ту нашу нервозну журбу.
Пре две године, чини ми се, говорило се у Скупштини о закону о чиновницима.
Кад се почело говорити о томе колико година мора да служи чиновник па да стекне право на пуну пензију, устао је један стручњак и говорио је много и дуго, а на крају, да би своје разлоге што јаче поткрепио, изнео је и статистичке податке како је то у Енглеској, Француској, Немачкој и другим културним земљама. „Тако је тамо, господо, овде цифре говоре, а кад је то тако тамо, у том паметном свету, зашто да не може и код нас да буде.“
Тако је завршио говор. И заиста, наш се свет збуни од овакве привидне очигледности. Ко сме у нас да се осуди, па да и онда, кад неко изиђе пред нас са статистиком како је ово, или оно, у другом свету, излетети па рећи:
„То је тачно, тако је у Енглеској, тако је то у Француској, тако у Немачкој, тако у целом културном свету, али, на жалост, код нас не може да буде тако, иако тврдо верујем у тачност статистичких података.“
Чиновник, рецимо, у Немачкој служи 40 година.
А прилике под којима служи, земљу у којој елужи, награду за коју служи, темпераменат, све се то заборавља кад неки стручњак лупи пред статистику.
Код нас је било често готово немогућно у раније доба саставити и десет година. Оно је истина било да је један чиновник — при претресу, кад је хајдук одговорио председнику да хајдукује седамнаест година — узвикнуо сред судске сале:
— Ау, побогу брате, а ја не могу већ толико времена да напуним десет година указне службе.
Тачно. Кад се све околности под којима живимо, све незгоде с којима се ненаграђени чиновник мора да бори, узму у рачун, онда је лудост помињати некакве сулуде статистике.
По тој њиховој логици, по таквој голој статистици без икаквих других обзира могло би и овако што да се деси:
Једнога дана потегне Народна скупштина, па ни мање ни више, већ донесе закон:
„Од данас сви људи, Срби, морају живети у води.“
Устану људи и нададу вику:
— То је немогуће, то је лудост!
И један стручњак распали пред забленути свет статистику:
— Шта не може!? А како рибе и толике друге животиње! Ето у том мору толико, у том језеру толико, у тој реци толико! Ето како то може!
Само тај што статистиком доказује заборавља да Срби немају шкрге.
— Овако је у Немачкој, овако је у Енглеској, овако овде, овако онде.
Оставите то, молим вас. Прво створите од Србије Енглеску, па онда заиста може и у нас да буде све као у Енглеској, ако се још и ми претворимо у Енглезе.
„Страдија“
9. јануар 1905. године
Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.
Једно те једно
Као што се оно у народној песми жали и јадикује:
„Арап ђевер, стари сват Арапин, а Арапин црни ђувегија.”
Тако је један Црногорац из племена Дробњака завапио:
„Пођи у племе на суд: тамо капетан Церовић; пођи у окружни и — тамо Церовић; пођи у велики суд — опет Церовић; пођи књазу — и тамо Церовић. Ја мним, и как на они свијет пођем, да ће ме и тамо дочекат’ стари Ново [Церовић]. Само кад тај пође на други свијет, саветовао бих му да не удара на Београд, јер може и ту наићи… Ајд ништа, само даље од Београда.“
„Страдија“
9. јануар 1905. године
Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.
Мусини ђемови
Продавале се на једној лицитацији разне ствари. Ту је сваки понешто купио, и од свега еспапа остаде непродато само неколико ђемова. Њих није хтео нико, иако су нуђени будзашто. Напослетку по ниску цену купи их газда-Анта Муса, један од најбогатијих трговаца из те паланке. Крупна људина, у дубоким и сукненим чакширама и с цокулама на босим ногама; плати ђемове, забаци их на леђа и упути се ћутећи и полагано у дућан. За њим се орила подсмевка:
— У здрављу, газда Анто, да и’ носиш… и да се поносиш. Ха! Ха! Ха!… Не брини, ти, за газда-Анту… Има он јаке зубе… за ђемове…
У тој гомили било је и неколико богатијих сељака из оближњега села, који су се такође слатко смејали на рачун газда-Антин.
Газда Анта ћути и одмиче, а у себи мисли: „Добро, геџо, добро! Доћи ћеш ти код Анте да глођеш ђемове, али и’ нећеш лако преглодати.“
—
Прошло од тога доба три године. Удариле поплаве две године узастопце; стигла неродица; стока се испродавала за храну, па дошло време да се потражи зајам у чаршији. Неколико од оних сељака дођу газда-Анти, и: — ти па Бог! Сви јемствују један за другог; уреде се облигације, и газда-Анта им броји дукате. Кад је дошло до последњега дуката, а он пред свакога сељака по један ђем.
— Шта је то газда-Анто? — вичу зачуђени сељаци.
— Па то вам је као и дукат… ако нећете, ништа није ни било: мени моји дукати и ђемови, а вама ваше облигације.
„Страдија“
9. јануар 1905. године
Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.
Читаоцима
Изгледа ми, драги моји читаоци, да се ми још нисмо добро разумели. Страдија неће бити лист који ће измишљати разне ствари тек колико забаве ради, колико вица ради. Страдија ће бити лист који има да жигоше све оно што не ваља у нашој земљи.
Према томе, молим све пријатеље добра и напретка да ми са свију страна, из свих слојева друштва достављају све оно што у нашем друштву не ваља, све што треба жигосати.
Ако ми се одазовете, унапред знам да ће тај материјал бити огроман, и ја ћу из тог материјала одабрати оно што је најкарактеристичније по наше прилике, што је најцрње зло, које се у нас најчешће понавља и што се у ширем слоју друштва простире.
Сматрао сам за дужност да ово напоменем и далеко од помисли да препоручујем свој лист, јер лист ове врсте саме прилике стварају, прилике ме саме нагоне да стварам лист ове врсте.
Ако би лист пошао добро, пошао боље, тада ћу лист повећати на цео табак, а излазиће чешће. Тада ћу из сваке струке узети по једнога који ће имати по једну рубрику Страдије, који ће писати, одабирати материјал и уређивати своју рубрику. А дотле док ви, читаоци, не будете предусретљиви, Страдију, морам пунити сам, она мора бити овако мала и поред много и много ствари које треба жигосати и ради морала износити на видик пред јавно мњење.
У данашњем броју доносим ову песму из далеке Индије. То се нас не тиче, али доносим је из предострожности да се код нас овако шта у далекој будућности не би дешавало, да за времена зло предупредимо.
„Страдија“
9. јануар 1905. године
Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.
Ново занимање
У нашој земљи има толико чуда да је постало једно ново занимање.
Ја познајем једног господина који има то ново занимање. Долази редовно у редакцију Одјека тачно у 8 изјутра и онда се чуди час овоме, час ономе! Тако се чуди и ишчуђава до 12. Тада огладни и иде на ручак, одмори се мало и тачно у 2 иде опет на дужност — да се чуди до 6 по подне. Тај господин ништа друго не ради, он се искључиво занима чуђењем!
„Страдија“
30. децембар 1904. године
Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.
Кандидујте
У Немачкој постоје кључари. Деси се човеку да заборави или изгуби кључ. То је непријатно. Мора човек у невреме у хотел или да лупањем узнемири своје суседе. Општина, којој грађани дају прирез, постарала се да њени грађани имају и ту удобност. Кључари — по двојица — обилазе сваки своју улицу свака два сата: у 10, у 12, итд. Ко заборави кључ, чека време кад пролазе кључари и онда иде пред своју капију. Ако је неко из расејаности заборавио да затвори врата, кључари закључавају. Дивна установа.
Претпоставимо случај да и наша општина установи кључаре. Који би људи у нас имали то поверење да имају кључеве од Београда?
Хајде, читаоци, кандидујте ви!
„Страдија“
30. децембар 1904. године
Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.
Патриотизам по наредби
Било је у Врању. По смрти попа Крстића, који је пао као жртва арнаутске обести, требало је да наш народ уложи протест против тог варварства у турској царевини.
Како, на који начин да се протестује? Да бисмо то решили, држали смо неколико конференција. После тих очајних дебата решисмо да један ужи одбор састави једну оштру резолуцију, коју ћемо на идућој конференцији детаљно претрести, па ће се онда прочитати пред великим окружним патриотским збором, пошто неколико говорника распале свет и објасне ствар.
Ето тако. А шта бисмо и знали друго?! На резолуције смо навикли. Шта ко ради, ми, да смо живи и здрави, доносимо разне резолуције, бирамо уже и шире одборе, управе, држимо говоре на зборовима. Испричамо се, излармамо, па ту и тутило.
Али потребно је било и пријатељско суделовање нежне и добродушне ондашње полиције да сељацима „љубазно“ објасне племениту сврху патриотског збора.
И заиста је полиција лепо објаснила свету. Пола округа скр’ало се на збор. Што вели песма: „и ратари рала потурише, и чобани стада оставише, девет стада оста на једноме!“
Председник отвори збор.
Устаде један професор и узе говорити о пространом царству Душановом, о тужном Косову, о ропским ланцима, о српским орловима, о шкргуту зуба и плачу бедне раје, тих потомака великог Марка. Лепо је човек говорио. После њега се диже други професор, те удри и он у патриотске жице, а заврши овако:
„Велики су зулуми што их дивљи Арнаути чине нашој браћи. Сваког дана арнаутска пушка угаси по један племенити српски живот, али ми ћемо будним оком пратити та варварства, па ако не помогне громка реч, онда ћемо с крвавим ханџарима наших дедова тражити правде за браћу своју“… Куда ћеш лепше. Вичемо ми: „Тако је! Сви ћемо напред!“ Ал’ сељаци’ ладно, мирно гледају с полуотвореним устима.
Устаде Урош адвокат. Њега сељаци познадоше. Као да оживеше. Он поче о поносном Скопљу, па таман зајечаше браћа, таман зазвечаше ропски ланци, таман он заплива у фразе, док тек један сељак с краја прогура се лактовима кроз гомилу, метну руку над очи, погледа боље говорника, па онда ради сигурности припита једног:
— Је л’ ово госпо’н Урош?
— Он, он!
— Аха! — узвикну овај, пропе се на прсте, метне обе руке на уста, па викну колико га грло доноси: —Госпо’н Урошу, Госпо’н Урошу!
— Пст! Ћут, ћут! — чу се са свију страна. Ал’ онај сељак се не збуни, већ довикну јаче:
— Проговори, вере ти, коју за горосечу! Излипца стока без лисје.
— Ћути, лудаче, зар се о томе говори?
— Што смо се па искупили но да си свако каже своју муку.
Занеме говорник, ми се сви забезекнусмо од чуда, а сељаци заграјаше:
— За горосечу, за горосечу!
Настаде метеж, ћуткање, мување, објашњења и најзад неко се паметно сети, попе се на сто и прочита резолуцију.
— Тако је! — дрекнусмо ми патриотски и збор се заврши.
„Страдија“
30. децембар 1904. године
Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.
Радоје Домановић 