Слава окружној свињи
Благословена земља Страдија. У њој су се побринули да народ рационалније земљу ради, те подигоше окружне и среске економије, које оградише бодљикавим жицама да би народу биле приступачније. А да профане очи непривредника не би гледале тамо и штогод „урочиле“, посеје се свуда по крајевима конопља, која у тој земљи Страдији расте доста високо, те незаинтересовани не морају, а и не могу, загледати унутра кад младе раднице раде под контролом седог и прослављеног окружног економа. Морал је спасен! Еле, на тако једној окружној економији живела је једна свиња. Није то обична свиња. Не, то је нека нарочита, најбоља врста свиња земље Страдије. И она, једно због тога, а друго што је била државно-окружна свиња, морала је бити горда. Умела је достојанствено да корача и да најбоље залогаје са економије узима за себе. И гојила се, пусница, да јој није било урока. И кад је достигла тежину око 250 кг, тежину која никако не може да стане у инвентар стоке са окружног имања (економије), онда већ није нигде излазила, већ је посете окружног економа примала лежећи и тако се љубазно пријатељски осмејкивала при чежњивим погледима окружног. Она је те погледе тумачила на своју руку, али економ, опет, на своју: како ће је заклати. Красан брав! И дође тај дан. Заклаше свињу за коју ће се тек сад утврдити да баш сва није припадала окружној економији, тј. да није сва била државна свиња, већ да је по неким прописима и окружни економ имао известан удео у тој добити, иако, истина, окружне економије нису акционарска друштва. Па и акционарска друштва не би могла све ситнице да заведу у инвентар. И окружни економ, свестан својих права, која, истина, нигде нису читко написана, али као традиција прелазе с колена на колено, позива своје пријатеље и знанце на част, на један ћевап; клао је, вели, свињу са имања па да увери пријатеље како је и сирће слатко кад… се рационално у економији уради, а неће ли бити свињско месо.
У једној лепој кући једног окружног града у Страдији треште лампе. Дивна кућа. И она економији припада. Истина, из економије се плаћа за њу месечно кирије 50 динара, али није од штете. Шта треба за канцеларију? Једна собица, а оне друге собе празне, а економија већ плаћа, плаћа, онда нек седи ту економ. Зашто да се троши, треба бити паметан, па економисати. Свакоме тај благодет божји није уливен у срце, али га наш окружни има у довољној мери.
У највећој соби засело друштво. Момци се разлетели. Економ само надгледа да вечера буде право — рационална. Ево вам и друштва по реду. У челу је префект, дика својих пријатеља. Истина да је више пута причао да му шкоди масно свињско месо, али, на радост свију, остао је читав. Ту, до префекта је један грађанин који нема довољно речи да нахвали привреду. Чимборасо је мали да је и на ту висину уздигне; даље је један просветни трудбеник који врло често забада своје прсте у туђу дуванску кутију, простићете, као да је дуго, дуго година глумовао. Поред тога, веле, да је у стању да често здрави. Слушао сам како га хвале да је на једној свечаности напио 79 здравица којекоме и да су гости попадали од — одушевљења, али ја то не верујем; хвале га само његови пријатељи. Даље је био — али што да их ређам, све су то добри људи, пуни љубави према економу и оваквим свечаним чиновима.
Износи се јело, пљуска им вода на уста. Црева, џигерице, бубрези, марамице и остала ситнеж справљена на особит начин, ћевап са црним луком, ђувеч с мало пиринча и најпосле печење… А завладала беше таква тишина као да неко издише, а какву, опет, јадна свиња ни сањати није могла. Све се изнело на сто да једе ко шта хоће. Ова вечера ни]е подељена на главе као приповетке. Не, ово је све клот ишло. Понекад је тишину понеко прекинуо са ох-хо, изражавајући осећање сласти и уживајући у оваквом јелу. Или би суви префект нудио као у својој кући и приметив да је један од присутних убрзао темпо гутања узвикнуо би: гајрет, душо!
Тачка. Јело се однесе, јер су сад чаше одигоавале своју улогу. Први се диже просветни трудбеник, стари говорник-импровизатор, и отпоче: „Нека ми је дозвољено, господо…“
— Слободно, слободно — упада неко у реч.
„Нека ми је дозвољено — продужуте просветни трудбеник — да ову чашу вина дигнем у здравље овог тако одличног скупа и друштва, које нека бог дуго поживи.“ И не чекајући запева Многаја љета, које остали прихватише.
Вино је све више улазило у лице, а здравице су се низале у бесконачност као реченице Американчеве. Упамтио сам неколико речи: дични, карактерни, исправни, непристрасни, правични… Ено просветног трудбеника диже се да наздрави девету здравицу. За њим ено једног што је тек трећу наздравио; истина, мало клеца, али језик га служи да грди опозицију и да наздравља. Он почиње: „Браћо и пријатељи моји мили! Написмо многима у здравље, али заборависмо, и да бих рекао, огрешисмо се…“ — окреће се економу и наставља — „ову чашу дижем и кликћем из дубине душе: слава окружној свињи!“
„Слава, слава“ — захори се смеј и отпоче пеома: „Много љета срећна била, много љета живела!“
А окружни економ гледа с резигнацијом у ову браћу око себе, а тако љубазно клима главом и рукама и шапуће: хвала, браћо, хвала, пријатељи!
Друштво се разишло. У згради економије у кухињи гори свећа и момци се око огњишта начетали, те пеку месо што су га малочас извадили из саламуре.
„Страдија“
27. март 1905. године
ИСПРАВКA
Слава окружној свињи направила је читав урнебес у нашем окружном граду. Истина, ми имамо дебелог економа, мршавог префекта и просветног радника који радо замаче прсте у туђу дувањару, имамо их што болују од здравица ко Јапанци од бери-бери, али се никако не можемо сложити да се то на њих односи, не можемо зато што ми немамо окружне економије, јер још нико није хтео „поклонити“ округу лепо имање.
На ову твоју слична је и она народна: Липсала неком попу кобила, а била је добра кобила и поп је, за стечене заслуге, опојао к’о сваког иксана. Дочује то и владика, јер је и поп имао својих завидљиваца, к’о побогу ова твоја окружна свиња — па позове попа на одговор. А поп као поп, зна да се ни пред Господа не иде без праведних дела својих, па поведе најбољег ждрепца од покојне кобиле владики на поклон. Кад владика види у авлији дивног ждрепца, он сасвим побожно запита: „А кад се упокојила грешница?!“
Као што видиш, ово се лепо свршило, али оно, „слава окружне свиње“, направи нам читаву комендију — наста рат између домаће и стране расе за хегемонију, баш као што су ратовали Шпартанци и Атињани.
Наша дична „шумадинка” са свима прираштајима: „мангулицом“, „палоцијом“, „шипарима“ итд. позива се на прошлост и подсећа на сласт, коју само она има, у чему ни једна раса не може се мерити с њоме. Страна, опет, раса, чији су представници „јоркшири“, „беркшири“, „маџари“ итд. са „ђилкошем“ на челу, будући уверена да је стекла право држављанства — пориче јој све заслуге показујући и папцима да „за прошлост кир-Моша не да ни паре”.
Ето, због тога се створи рат и ако потраје колико руско-јапански, нећемо ти скоро омастити брка. Ако се умешају и „мелези“, биће још грђе зло.
Но гледај, побогу брате, те ти ово некако исправи, и објави да се таква чуда код нас не дешавају, неће ли стати ово крвопролиће. Иначе, одоше и људи право у — свињски рат!
„Страдија“
3. април 1905. године
Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.
Смишљена трампа
Министар војни тражи од Београдске општине плац да подигне војну болницу на Врачару, а у накнаду за то Министарство војно нуди општини свој плац, где је стара војна болница да општина на том месту подигне гимназију. Све лепо и красно. Општина се одазове тој молби Министарства војног и трампа се изврши. Ту трампу, тако корисну по државу, одобри, разуме се, и Народна скупштина.
Министарство војно сазида на том општинском плацу војну болницу, а и шта би друго, плац је за то и узет.
Министарство просвете се није журило, иако има доста скупљена новца за зидање потребне зграде. Најзад, у зло доба, сети се и оно да треба већ једном приступити послу.
Али, шта се дешава. Санитет прегледа плац на коме је требало зидати гимназију и нађе да је то место нездраво за школу!
Сад се тражи други плац, а за то време ђаци могу да жврцају по сокацима.
Добро се нико раније није сетио да види је ли плац за употребу. Према томе се комотно могло десити да министар војни кад га упита министар просвете: где је онај наш плац, хоћемо да зидамо школу? — одговори кратко, лаконски:
— У Манџурији!
Све као код нас. Србија је Србија, и не личи јој да буде друкша.
Ако ово није смишљена трампа, нема је нигде.
„Страдија“
24. март 1905. године
Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.
Полицијска мудрост
Неки мудар капетан бацио је око на прасад једног председника општине из његовог среза. Божије заповести нигде не кажу: „Не пожелај прасе ближњега својега“.
Једном приликом кад беше дошао тај председник у среско место на пијац, рећи ће му капетан:
— Ама чујем да имаш добре прасце?
— Имам неколико, али нису најбољи. Сељачка посла, знаш за вас господу треба бољих!
— Не увијај, море, добри су они, видео сам ја. Таман су сад за клање. Па, к’о велим, ти знаш шта је ред.
— Па да ти донесем једно! — вели председник.
— Да донесеш, јакако!
Идуће суботе заиста донесе сељак прасе. Али досетљиви капетан раније наговори жену да, кад се прасе донесе, никако не прими, и објасни жени свој план.
— Јеси ли донео, а?
— Донео, Господине, знаш јe да је пуно као јабука.
— Баш ти хвала, однеси га, вере ти, мојој кући, предај жени, па дођи до мене у канцеларију да пијемо по једну каву.
Председник однесе прасе и зовне госпођу.
— Ево, донео сам једно прасе, па господин рече да га вама предам! — рече сељак.
— Таман посла! Какво прасе! Треба ми и то да ми само ђубри, да дречи и да ми смрди туда. Носи ти то куда знаш!
— Ама лепо је, госпа!
— Нећу ја да чујем за прасе, нити ми тај гад треба у кућу. Носи господину, па нека ради с њим шта хоће.
Сељак молио, али не помаже, капетаница неће да чује. Шта је знао друго, већ да запрти прасе, па натраг. Јави се капетану.
— Шта је то? — рече капетан као зачуђено кад угледа да председник носи опет прасе — што ниси однео то кући?!
— Носио сам, па госпођа неће никако да прими!
— О, брате, баш је мука с тим женама! — рече капетан и као замисли се нешто, па додаде:
— Кад је тако, шта му могу сад?! … Него знаш шта? … Мени засад још није нужда да га кољем, па пошто га немам где, то га ти врати кући и при’рани га докле ми не затреба. А што утрошиш хране за то моје прасе, ја ћу ти лепо платити.
— Лако ћемо, наредићемо се к’о људи, а и шта може оно појести? То је ситница, зар ћемо још то да гледамо.
— Е, лепо, дакле, носи ти њега и храни га докле мени затреба.
Тако и би. Сељак врати капетаново прасе.
Прође неко време и сељак запита капетана:
— Треба ли да ти дотерам оно твоје прасе?
— Нека га, још није нужда.
Прође месец, прође два, прође пола године, а с времена на време сељак припита:
— Хоћу ли да дотерам оно твоје прасе?
— Па нека, бога ти, још мало доцније тамо. А ти га храни добро, па ћемо после видети рачун шта кошта храна.
— Лако ћемо већ, људи смо! — вели понизно сељак. Шта ће: власт је власт!
Прође више од године дана. Опет ће једног дана сељак:
— Ама, господине капетане, оно твоје прасе већ вепар. Угојио се, једва иде, па треба да га дотерам, не вреди више да је на храни.
— О, брате, видиш, ја и заборавио за то моје прасе. Да си ми богдице јавио то бар пре неколико дана, а ја купио свињу те заклао и истопио маст! — вајка се као капетан.
— Па шта да чинимо?
Капетан се као размишља, па ће тек одједном:
— Па колико може да изнесе то моје прасе?
— Па шацовали смо га ономад ја и комшија, може да изнесе близу 200 кила.
— О, хо! — рече капетан и осмехну се.
— Угојило се, мани га.
— Па пошто може да се прода по пијачној цени? — пита капетан.
— Па, оно вреди преко петнаест банки брат брату, а може да истури и јачу цену.
— Е па знаш како да наредимо?
— Како рекнеш, људи смо!
— Вреди велиш толико?
— Толико вреди.
— Лепо, дај ти мени сад десет банки, а ти га продај и узми оних пет банки за храну. Није појело ни четири, али к’о велим трудио си се око њега, те оно ресто узми ти.
Шта ће председник? Некако му се не оставља председништво. Шта му зна друго, већ извади десет банки, изброји капетану, дигне „вeс“ и вели:
— Е, ’вала, господине!
— Немаш на чему. К’о велим узми оно ресто преко хране, па купи нешто домаћици и деци, трудили су се и они.
— Јес’, трудила се деца, она то раде, ја, знаш, у послу.
— Е, па ето, тако, купи им што и кажи: ето то ви дао господин капетан што сте хранили његово прасе!
— Е, баш ти ’вала, господине!
Заиста ретка мудрост!
„Страдија“
24. март 1905. године
Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.
Једнако „они“ у моди
Дешавају се извесне чудне појаве, појављују се понеки интересантни укази, којима се сви чудимо.
Прочитао сам ономад у новинама да је, између осталих, унапређен, на пример, и г. Данило Живаљевић. Иако смо готово дошли дотле да у овој земљи чак ни чудо није чудо, ипак се човек мора овде зачудити.
— Г. Данило Живаљевић, уредник Кола, тај господин кога је онако искрено и богато помагала краљица Драга, док су толики честити људи гоњени и отпуштани из службе, протеривани из земље и хапшени. Какве су то симпатије краљичине према Живаљевићу, чијој је деци чак и мајмуне поклањала? Ствар је јасна да је он имао неких заслуга за режим ондашњи, јер то доказује факт да га је тај режим награђивао, а близу је памети за сваког да један режим, ма који, не штити и не награђује неког који се бори против њега. Дакле, чисто је и разговетно да је радио за ондашњи режим, а чим је тај господин радио за ондашњи режим, он је радио против слободе, против добра ове земље, против данашњег стања. И шта треба да је последица тога? Кад би се пазило на морал, кад би се гледало поштено на ствари, онда је чисто и јасно да овај режим, против кога се борио г. Живаљевић, одстрани Живаљевића од државних послова. То се не чини; хајде онда нека га ђаво носи, затекао се ту, па нека га; а најзад „треба бити и толерантан“, што рекли радикалски богумили и патарени. Нека га на свом месту! „Види Бог!“ Али и тако није, него излази указ којим се, ни мање, ни више, већ награђује тај господин Живаљевић. Он данас, под овим режимом против кога се борио добија класу. Добија човек класу данас као и пре. То не разумем, те везе, те подземне гадне путање не знам и, разуме се да се чудим.
Чудим се ја, чуде се моји пријатељи, чуде се и Данилови пријатељи, чуде се самосталци, чуди се сваки, па, што је тек чудо над чудима, замислите, чуде се и најјачи старији радикали, чуде се те крупне личности што држе овај режим!
— Данило унапређен! Брука, тако ми бога, шта је ово? Ово није требало да буде. Тај се награђивао онда када сам ја вукао гвожђе, тај се, ето, награђује и данас… Срамота! — рече човек гњевно и слеже раменима.
Ето, сад нека може ко мозга има да ово појми; који је тај који помаже ове људе?
Откуд Данило и данас у моди? Ко, брате, ако ко бога једнога зна, уводи ову луду моду?! Какве су то чудне везе, које су чињенице и силе које у овом правцу дејствују.
Чуде се фузионаши, чуде се самосталци, није право никоме, па ко онда све то ради?!
Па да је један Данило, ни по јада. Рекли бисмо: случајно. Погреши и поп у књигу, а камоли министар у указ! Али то није случај, то није првина није то само један Данило, већ су ово редовне појаве, не само у тој него у свима струкама, систематски, стално, све више и више људи ове врсте као што је Данило улазе у моду и под данашњим режимом.
Па шта је ово, браћо радикалци, гледамо ли ми ово, видимо ли ова чуда! И чујемо и видимо, па ћутимо и слежемо раменима.
Нисам ја залуд рекао да смо ми назарени, да нас треба гонити као јерес, бестрага нам глава!
Слежемо раменима и на све сулудости шапућемо назаренски, бапски:
— Види Бог!
— Море, не види ни он, Боже ме опрости кад морам тако да кажем. Да смо ми људи, ми бисмо гледали, а не Бог, али бисмо овакве појаве гледали за кратко време.
„Страдија“
24. март 1905. године
Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.
Досадан човек
Као да ниче из тротоара и нађе се преда мном на улици. У суром неком капуту, чија се боја чудно слагала са бојом лица; уопште, цео као да је премазан том суро-прљавом бојом. Поглед уморан, некако дремљив, коса у нереду стрчи у праменовима испод изгужвана шешира. Стоји преда мном, смеши се уморно, чисто некако мамурно, маше главом и гледа ме пријатељски.
— Гле, откуд ти овде? — рекох изненађен, јер збиља прошло је неколико година како се никако нисам ни сетио тог човека.
— Познајеш ли ме, бога ти? — рече смешећи се и мету обе руке на моја оба рамена, и гледаше ме неко време.
— Како те не бих познао! — рекох и почнем се мигољити не би ли он скинуо руке с мене.
Он ме узе љубазно дрмати за рамена и после подужег изражавања симпатија на тај чудан начин, понови:
— Ама, зар ме познајеш?
— Како не?!
Скиде руке, затури их на леђа, па ме опет узе мерити и махати главом, па ће тек:
— О, о, о, куд да те видим изненада. Откад се, болан, нисмо видели. О, о, о,! Па како си ми? Добро си ти! Ти си овде у Министарству.
— У Министарству.
Он ми опет стави једну руку на раме, примаче лице ближе моме и као шапатом рече:
— Ћути ти, топло је теби! … Е, баш ми је мило. Топло је теби, ћути, па уживај као бубрег у лоју, кад ти је бог дао. А ја, као што знаш, тако, ето као што ме видиш. Шта ћеш, ја, знаш, онако мојски… Тхе, не живи се сто година… О, баш волим што се видесмо… Знаш Божу?
— Знам рекох, иако се нисам опомињао на ког баш Божу мисли, јер сам имао многе Боже познанике и школске другове.
— И он са мном. Ономад смо се баш о теби разговарали. Божа онако, као што га знаш. Долазиће и он, мислим, скоро у Београд. Ми смо ти прави сељаци, ето овако као што ме видиш!
— Збиља, где беше ти оно? …
— Бога ти, не знаш? — упита и опет ме пријатељски продрма.
— Некако сам смео с … — почех.
— Ја сам у Левчу, учитељ, као што знаш.
— А ја сам мислио ти си у рудничком округу… Ти ћеш на више. Где долазиш на пиво? Хајде, видећемо се! — рекох тек да се нешто каже и колико да га се опростим, али он је моју десну руку држао својом десном, а леву ми метнуо на раме, па не пушта!
— Ти ћеш доле?
— Доле.
— ’Ајд’ баш да ти правим друштво. Давно се нисмо ни видели. Е, много ми је мило!
Пођосмо Теразијама ка Калимегдану.
— Уживај ти, топло је теби! — рече ми после извесног ћутања.
— Топло!
— Ћути, па гледај посла, топло је теби!
Опет заћутасмо.
— Је ли?
— Шта?
— Познајеш ли Павла?
— Кога Павла?
— Па Павла, брате?
— Знам ја многе с тим именом!
— Љотића?
— А, њега? Знам! — рекох очекујући даље шта ће ме питати.
После дуже паузе он ме повуче за пеш од капута.
— Је ли, молим те? — рече и устави ме на улици.
— Шта?
— Како стојите, онако, знаш, вас двоје.
— Који двоје?
— Ти и он!
— Који он?
— Па Љотић!
— А, Љотић! Шта имамо ђавола да стојимо, познајемо се, добри смо познаници.
— Е, па то ми треба. А како ти онако иначе стојиш код њега?
— Та добро, није он ваљда руски цар?
Он ућута.
Ја се замислио о нечему, па се чисто тргох кад ме опет повуче за капут.
— Замисли ти, молим те, дао ми тројку!
— Ко?
— Па он!
— Не знам, брате, ко?
— Павле, он је, знаш, надзорник код нас!
— Е?! — рекох, правећи се као изненађен.
— Јест, тројку! — рече тужно и опет прекиде разговор.
После читавог часа шетње са таквим разговором чисто осетих вртоглавицу и станем смишљати план како да се опростим овог човека.
— Е, здраво — рекох му и пружим му руку — ја ћу да свратим код Коларца, знаш, имамо своје друштво.
— Па готово и ја ћу, знаш ми смо жељни разговора. Знаш како је у селу. Сељачка посла. Нигде нема сродне, интелигентне душе да измењаш мисли. Ја и Божа, и тачка. А ми смо већ све и сва један другом испричали… Е, е, е, баш ми је мило да мало с тобом поседим. О, брате, како да те видим случајно, а хтео сам да идем горе до Славије, па као за срећу хајд’, реко’, баш ћу да прођем овде, кад оно, ти пред мене.
Говори он, а његове речи падају као ударци на моју главу. Најзад, шта могу да радим! Да му клот на клот кажем: иди, брате, од мене, досадан си — не иде. Једна утешна мисао сину ми у памети. Заразговараћу се мислим — са другима, њему ће бити досадно у непознату друштву, па ће и отићи.
Уђосмо. Поздравих се с друштвом. Јави се и он, каза своје име и седе. Поручисмо пиво, поче се разговор. Он се налактио на сто, метнуо браду на шаке, па гледа час онога, час овога, час онога, час гледа преда се и на моју срећу ћути, не говори ништа.
— Но, боже помози! — помислих.
Таман најзанимљивији разговор о нашим односима с Бугарима и Аустријом, таман се развила дебата и ја с ватром доказујем:
— Ништа од нашег празног и лудог братакања кад они, господине мој, једно говоре а друго раде. Ту о заједничком, а још мање пријатељском раду нас и Бугара не може бити говора, кад они баш у доба наше слоге убијају тамо…
Осетим да ме неко дрма. Погледам, а он. Дрма ме и поверљиво ма’ну главом да има нешто да ми каже.
— Шта је? — рекох сагнувши се ближе њему. Он се беше некако измакао.
— Познајеш ли Перу (рече и неко презиме)?
— Не знам! — рекох осорно и продужим:
— Они убијају сваког дана наше људе, а ми се с њима грлимо, па чему онда…
Опет дрмања.
— Шта је?
— Он је, знаш учитељ.
— Ко?
— Па Пера?
— Који Пера?
— Тај што ти причам! — пита и говори шапатом, поверљиво.
— Па добро, шта је с тим? — обрецнух се опет, па продужим: који је већ ово пут како се покушавало то братство и заједница? Па какви резултати? Што се вечито варамо? …
— Знам, али ти заборављаш на најјачи факт… — прекиде ме један од другова.
— Факт? Какав факт? Факт је најјачи и најстрашнији да они убијају свакодневно наше људе, и ми доносимо резолуције! Ето, то је факт, и ништа друго!
Опет ме он прекиде и повуче за капут. Ја га одгурнух руком, па продужим да бих казао шта имам, пре него што ме ко прекине у говору:
— Ето, то је, господине…
Опет ме повуче још јаче и ману ми поверљиво главом.
— Шта је?
— Замисли — поче шапатом — дао му четворку!
— Ко брате?
— Он.
— Који он?
— Па Павле, дао њему!
— Коме опет њему?
— Пери!
— Који сад Пера?
— Па Пера учитељ, тај што ти причам сад. Дао му, замисли, четворку, брука једна.
Читаво пола сата прекидао је разговор и саопштавао своја питања. Разговор однекуд скрену на романе Толстојеве и Тургењев[љев]е.
— Толстој је велики песник, али никад није као уметник оно што је Тургењев! — препирем се с једним према мени. Двојица још говоре о Србији и Бугарској, а двојица се живо препиру о економској потчињености Србије према Аустрији.
— Чујеш! — опет ће он и повуче ме за капут.
— Чујем!
— Замисли: његови глаголи и именице нису ни близу обрађени као моји. Његове именице нису ни слуга мојим.
— Чије?
— Перине!
— Добро!
Опет разговор: Тургењев, Толстој, Достојевски, Србија, економски односи, док он мене опет за капут.
— Шта је сад?
— Додуше, његове су заменице и придеви прилични. То му признајем. И моји су придеви добри, али његове именице нису ни слуга мојим именицама. А и глаголи ми обрађени одлично. У глаголима сам ја бог!
— Шта ћеш?! — рекох механички и продужим разговор, док тек у најбурнијој дебати прекиде ме епет вукући за капут.
— Шта ти је? — викнух гласно и љутито.
— И он њему с таквим именицама дао четворку, а мени тројку.
— Ама, коме, брате?
— Њему!
— Не знам коме?
— Па Пери!
— Коме сад опет Пери!
— Учитељу, тај што ти причам за његове глаголе и именице. Њему дао!
— Шта?
— Четворку!
— Ко му дао?
— Он!
— Који?
— Па Љотић, је л’ ти кажем, а моје именице…
— Иди до ђавола и ти и он, и Павле и ваше именице и заменице, шта се то мене тиче! Остави ме једанпут на миру! — дрекнух што ме грло доноси.
— Што се љутиш, ја ти лепо кажем, а ти…
— Видиш да разговарам, шта си ме сваки час окупио вући…
— ’Ајд’, ми ћемо после, кад пођеш кући, опширно поразговарати.
— Никако, остави ти мене, а ти разговарај с ким хоћеш! …
Продужим опет злоневољно разговор, док ме он дрмну опет.
— Шта ћеш?
— А како Паја стоји са Стевом?
— Да платим! — дрекнух. Платим и стругнем. Оставим и оне добре пријатеље без збогом.
Не можеш другачије. Превршила дара меру. Његови придеви! Обрадио своје заменице, као да су заменице краставци.
Не дао вам бог да се на овако чудо намерите!
„Страдија“
20. март 1905. године
Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.
Одговори уредништва
Г. Б…ском — Крагујевац. Дакле, ви имате тамо неког господина кога сте из милоште прозвали у Крагујевцу Бубац. То је све лепо и красно, јер носе, можда, бољи људи од њега гора имена. Звати се Бубац није тако страшно, и ви Крагујевчани на сваки начин немате ништа против тот његовог надимка, али вас буни друго нешто. Велите да је тај дивни господин Бубац био пре 29. маја у Тополи неким инжињерским послом, и да је као добар родољуб нашао за потребно да се звоно из тополске цркве, које је поклон кнеза Александра Карађорђевића, однесе у крагујевачку фабрику и да се прелије у неке друге полезније предмете. Добро, то је, велите, радио пре, а сада се труди да некаквим својим предавањима просвећује јадну публику. Није он сам такав, то мене не буни, има их таквих па и горих на сваком кораку, а наш Београд је у томе најплоднији.
Шта да му радите, нека га носи ђаво, а за све смо ми криви, јер смо по нашој назаренској ћуди некима од таквих дали чак и посланичке мандате, одликовали смо их поверењем да се старају о „милој отаџбини“. Па кад то видите, што вас буни тај некакав Господин Бубац.
Какви смо, неће ме ништа зачудити ако тај Бубац буде ускоро седео на посланичкој клупи.
Ми смо, радикали, назарени, господине, запамтите и посматрајте. Чисти, овејани, назарени!
Жалим само што је Русија уплетена у овај луди рат са Јапаном, па да нас гони као јерес, која иде против православља.
Данас треба гонити, као што је Немања гонио богумиле.
Ето, то ја мислим: Немања је за нас нове назарене. Нека Бупца! Види Бог!
„Страдија“
17. март 1905. године
Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.
Лепо привређујемо
Дивни смо ми људи. Ми, на пример, не радимо ништа, а славимо као онај социјалдемократ празник рада. Ми имамо државне економије од којих имамо штете, ми имамо угледна добра за која морамо да плаћамо, ми имамо расаднике без расадника, ми имамо надзорника државних имања, али без имања. Све ми мудро и паметно имамо. И кад је тако, онда није ни чудо што се држава брине о њима. Мора држава да поднесе и тај трошак. Свети Трифун је као патрон рада. Не знам откуд баш он, ал’ тек он је патрон рада и Министарство привреде, да се не би огрешило о обичаје наших врлих и старијих, одобрило је буџет да свака економија прослави, попут социјалиста, празник рада.
Пуца се, пева се, пије се о државном трошку, прославља свети Трипун, прославља се празник рада, али ће рада бити, кад буде! За сада је доста да пуцамо и да прослављамо! Нек живи луда државна каса!
„Страдија“
17. март 1905. године
Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.
Отправник послова у Румунији
Борили смо се, патили се, мучили, гладовали, невољисали, и све то зашто је било? Чему је служило све то? Зар је за то да данас благују они који су и пре благовали, зар за то да кретени узвикују: „Ми смо творци новог стања после 29. маја“. И какво ми је то ново, то јадно стање? Не осећам, додуше, да ми је омча око врата, али осећам нешто горе, осећам бол, бол тежак. Пре 29. маја ишао сам широким путем, ишао сам празним друмом на коме смо се нас неколицина сретали. А данас? Данас је друго, данас је на тај друм поврвила маса полтрона, маса шићарџија. И они вичу, они се деру, они су сада први! Јаој, како је то страшно гледати, гледати ниткова како се шепури, гледати одрода, и бити тих, миран, чак расположен. Мени је тешко, ја осећам страхоту у души кад видим ко се истакао и за што се истакао, кад видим ко ме води. Ко треба да ме води? Треба да ме воде људи, људи, људи! А ја људе не видим. Треба да ме воде они који презиру ситне интересе, који презиру оно што ми смртни чинимо. Треба, треба, и по сто пута треба, али се не може. Не може се, јер смо Срби, не може јер смо чудан, одвратан сој. Не може се, јер смо гадови, не може се, јер ми поштени не умемо да лажемо. Лажи, народе, лажите, лажите много, и лаж је срећа. Тешко ономе ко не лаже. Лажи, лажи данас у овом глупом времену што више. Лажи, лажи народе, лажи! Ко те води, ко за тебе брине? Глупаци, ви који ништа не мислите, ко за вас брине, ко о вама води рачуна? Ви мислите да министри мисле! Ништа они не мисле, ништа они не раде, ништа они не брину. Не брину они, они гледају само своју кућу. Мудро они то пазе. Везе, везе, драги мој, везе неке чудне, везе неке непојмљиве, али видим да су везе. Радикалски министри, лепо и красно, али помажу ипак шљам, помажу оно што је до јуче сметало напретку. То они дижу, то они проглашавају за спас ове луде и чудне земље! Па шта на то може човек, али човек, прави човек, да каже? Може само да се згади, да окрене главу и да ћути. И ко то ради? Раде ђубрета, раде те ситне, пакосне душе! Ситне, ситне; ситнији су од макова зрна, па ипак чине своје,они разлажу и располажу. Како располажу, како и шта раде ти изабраници? Мени се крв леди кад помислим шта и како раде! Јадна је ово земља, мали су људи у њој, ту нема људи, него су само играчке. Подлаци, улизице, кује, а они вреде; а прави људи који су у стању рећи министру: „Ти грешиш“, то су одроди у очима министара, у очима оних људи који разговарају и гледају у сат и прекину најзанимљивији разговор, ако је пет минута до пола осам.
Добро! Ко је тај што ме води, ко је тај што је на врху?
— Је ли Пашић?
— Је ли Стојан?
Ко је, питам, ко је тај?
Све гад и олош! Све; ја се грозим. Погледам полицијски указ и видим да Стојан [Протић], Стојан, и нико мање, меће за чуваре јавне безбедности оне који су до јуче и њему и његовој породици задавали страх. Видим, а боље да не видим, да у самосталцима, међу тим људима који хоће да странка буде чиста, има људи који су раније у изјавама грдили целу Радикалну странку. И тим људима добро је и данас! Па где је онда поштење, где је добро, где је оно што још куражи овај свет да буде као што треба. Буде реакција, подлацима добро, дође некаква вајна слобода, опет подлацима добро. Па шта да радимо онда ми, бестрага нам глава, шта да радимо, шта чекамо? Ја ћу добро да мотрим шта раде ове наше добричине, шта раде ови којима је и данас теткина реч јача него квалификација, шта чине ови бедници који губе мозак чим седну на министарску столицу! Они ће да мисле да је ово шала, али ово шала није, ово је само увод, ово је предигра, а јаком ћемо имати разговора. Јаком, чујте ви који вајно државом управљате, јаком, разумете ли?
Постављен је чиновник нижи да буде отправник послова у Букурешту, и то чиновник војне шиваре.
Јаој, пуста мотко!
„Страдија“
17. март 1905. године
Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.
Празник рада
Затекох мог пријатеља за столом по ручку, пије каву и сам се смеје.
— Ти си врло расположен — рекох.
Он се смеје.
— Да ниси добио на лозу?
— Седи молим те, седи, смејаћеш се и ти, само кад ти испричам ово чудо што ми се десило.
Седох, и запалих цигару.
— Познајеш ли ти мога брата?
— Перу?
— Јес’, јес’, њега!
— Познајем, како не бих познавао.
— Шта он ради?
— Колико га ја знам, изгледа да не ради ништа, а иначе, ко га зна, то ћеш ти знати боље.
— Ја га, као његов брат, знам исто толико. Мало је у селу, тамо врљка, пије вруће ракије, иде са сељацима по лову, прича им о социјализму и о новим идејама, па кад га сељаци изгустирају дође овамо у Београд. Седи код мене, ту руча, вечера, пије, спава, дам му по неку пару џепарац, па кад му се и залудничење на тај начин досади, он иде у село. Ето, откако је, тако живи. Синоћ је дошао овамо возом и важно, озбиљно, намрштен, преко свога обичата, рече ми: „Имам с тобом један важан разговор!“
— Какав? — питам.
— Доцније, кад вечерамо, рећи ћу ти.
— Ја се, као што ме знаш, закачио синоћ с друштвом, па вечерасмо у ме’ани, и литар по литар, седесмо к’о људи до три јутрос. Дођох кући и таман легох уморан, мамуран од пића, а таман ме поче хватати онај дубок, сладак сан после дугог неспавања кад трепти слатко и пријатно сваки дамар на телу, а човек осећа како чисто тоне, плива по постељи, рони дубоко, а пред очима се рађају пријатне, миле слике, док одједном неко ме узе дрмати, осећам како ме нека рука извлачи из тог слатког мира, осећам хоће да ме одвоји од среће, отимам се у сну, не дам се и заривам се дубље под јорган; не помаже, она рука опет ме гони, опет ме вуче све јаче и јаче, ја се јаче отимам, упињем се очајно да не подлегнем, као да се престола лишавам, али та гадна рука беше јача, и ја подлегох — и пробудих се, управо полубудан погледам ко је то што ме вуче. Угледам неко лице нада мном, видим руку која ме држи чврсто за раме и дрма, и дрекнем:
— Шта је? … Шта хоћеш од мене?
— Па јуче сам ти казао! — чух глас и учини ми се као да се цела непријатност на томе свршила; окренем се задовољно, заријем се у постељу и предадох се наново слатком сну, а оно „јуче“ изазва некако пријатне успомене. Док одједном опет дрмања, осећам како ме опет нека напаст одваја од мог спокоја, од раја, отимам се, не дам се, кријем се под покривачем, али не помаже надвладан сам, и ја дрекнем колико ме грло доноси:
— Остави ме на миру, безобразниче!
— Али важно је, ево већ свиће! — рече тај.
— Па што ме се то још тиче?
— Па знаш ли шта је данас?
— Остави ме, или… — почех.
— Јеси ли луд, молим те, знаш ли шта је данас, а ево већ свиће!
— Ја само знам то да ме оставиш на миру! — дрекнем и скочим на нападача онако мамуран, дремљив и сањив. Нападач је, тек познадох, био мој брат.
— Који ти је ђаво? — викнем. — Што ме не оставиш на миру? …
— Па знаш ли шта је данас?
— Шта је, да је, ја хоћу мира, торњај се напоље!
— Молим те, данас је први мај.
— И ако је, торњај ми се с очију!
— Па дај ми банку.
— Какву банку, битанго!?
— Па први мај!
— Па зар, ако је први мај, морам да ти дам банку?!
— Дај ми, молим те, ето већ свиће, данас идемо сви ми другови у Топчидер да прославимо Празник рада! Данас је Празник рада, зар не знаш?
Од све муке ударих у смеј. Дадох му да купим себи мира. Он оде; а мене тек онда узе смеј. Празник рада! Целог века ништа не ради, али Празник рада енергично прославља! Ето, то ми сад нешто дође на ум, па се сам смејем.
Нисам се смејао. Мене растужи оно што сам чуо.
Колико ли њих, боже мој, прослављају овакав Празник рада!?
„Страдија“
13. март 1905. године
Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.
Дивна економија
Некакав Господин Тричко, који управља дворском економијом изгледа да је за управљање узео мустру из министарства привреде и да се школовао у државним економијама. Господин министар привреде не треба да оклева, не сме пропустити ову ретку прилику, већ треба што пре да употреби способности овог Господина Тричка на „ползу“ државних интереса. О његовом ретком дару круже по чаршији читаве легенде, које нити можемо, нити имамо места, да их све донесемо, али ћемо прибележити једну од последњих. Кажу и причају да је направио диван пазар.
Поручио је 8 гарнитура точкова по дуплу цену. Наши мајстори Срби израдили би тај посао готово у пола цене са гаранцијом од годину дана, али он то није хтео, већ је поруџбину учинио код Браће Пинкас Штајн и платио 48.000 динара посао, који се могао свршити за 20, до 22.000 динара.
— На први поглед ово изгледа расипање, распикућство, или лудост, али кад паметан, крштен човек мете прст на чело, доћи ће до убеђења да ово има свог смисла и дубљег значаја. Сад се закључује трговински уговор са Немачком, и име Пинкас Штајн мало му другојачије звучи него неки на ић.
То ће за уговор и за топове, много да нам вреди. Просто је дошло као поручено!
Све у своје време!
„Страдија“
13. март 1905. године
Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.
Радоје Домановић 