Разорена срећа
У моме месту рођења живљаше неки Стеван Симић, човек веома честит и поштен, али сиромах. Становаше баш преко пута наше куће. Стан му је био један мали дућанчић, у коме је он радио свој обућарски занат. Нову обућу није правио, већ само вршио оправке. Звали су га крпом. У том је дућанчићу и радио и спавао и кувао јело и држао дрва. То му беше све и сва. Рођењем није из нашег места. Ту се однекуд доселио још кад му бејаше двадесет и неколико година. Мати ми причаше да је био слуга у нашој кући кад прво дође у ово место, али само за месец дана. Говорили су људи да је био на робији, те су га сви гледали са подозрењем и плашили се. Моја мати је, тако она прича, рекла једном приликом оцу: — Што ће ти робијаш у кући? … Ја се бојим!
Отац је такође почео сумњати, и једног му дана рече да тражи друго место.
Стеван је отишао некуд и тек после три-четири године врати се опет амо, где узме тај дућанчић и почне радити крпачки посао.
Ја сам често њему навраћао кад бих му однео обућу да крпи, и баш зато што ми мајка забрањиваше дуго остајање са њим, бејаше ми слађе него све с њиме подуже остати и запиткивати га о разним стварима.
Ни с ким се тај човек готово није дружио. Радио је свој посао, а увек бејаше озбиљан и чудно замишљен.
Кад сам већ одрастао, њему бејаше преко педесет година. Лице му благо, поглед изразан, али се могло по свему приметити да је увек незадовољан својом судбином. Чим зора, а он је већ на ногама. Изиђе пред дућанчић и нахрани свога петла, који му спаваше пред дућаном на једном сандуку, а кад је јака зима, онда и њега уносаше у дућан. Чим петла нахрани, враћа се у дућан, седа за сточић и ради.
Ја сам почео њему навраћати. Ја бих седео на једној старој, дрвеној клупици, а он за сточићем ради. Био сам с њиме необично љубазан, а њему је, како ми по свему изгледаше, то било мило. Ја сам започињао разговор о свему и готово сâм говорио, а он би ме, прекинувши рад, с часа на час само погледао и одобрио оно што ја говорим, пљунуо затим у длан и удубио се даље у свој посао. Мало-помало, из дана у дан, он постајаше све отворенији према мени, и бејаше му врло пријатно кад му навратим у дућанчић, јер чак ми је почео причати понешто из свога живота.
Ја га нисам никад хтео питати о прошлости и пореклу његову, јер се бојах да ће га то увредити, а нарочито зато што сам од свију слушао како је био на робији због некаквог убиства.
— Зар вас није стид да навраћате мени у дућан? — упита ме једном приликом и загледа ми се у очи.
— Зашто? — упитам и ја њега некако збуњено и, не могући издржати његов поглед, оборих очи.
— Мене овде сматрају за врло сумњива човека! — рече он, а глас му је некако чудно дрхтао и изражавао горчину према свету и бол чисте невине душе.
Ја заћутах. Ћуташе и он. Нисам смео погледати у њега, а он је мене гледао и очекивао одговор.
Дуго је трајала мртва тишина, коју он прекиде речима:
— Знате ли да сам ја служио у кући вашега оца? … Ти си онда био мали…
— Причали су ми…
— Знате ли што сам изашао из ваше куће? …
— Па знам нешто! …
— Ваша се мати бојала робијаша! …
Ја се чисто стресох и обузе ме неко чудно, непријатно осећање.
— Па знате… жена је, а свет је говорио! … — почех ја.
— Знам све, и зато се ни с ким и не дружим. Тешко ми је, али морам тако. Ви сте први који жели да се са мном боље упозна. Дружио сам се с многима, али код свију осећах хладноћу и неповерење, страх од мене, и ја сам морао прекинути свако дружење с људима.
— Па је ли све то истина што се прича о вама? Ја у то не верујем, јер вас од детињства знам као честита и поштена човека! … — рекох ја и погледах га крадом, презоко.
— Истина је и једно и друго! …
— Дакле ви сте… — почех ја.
— Јест, ја сам био на робији, убио сам, али никад не бејах рђав и покварен човек.
Погледи нам се сретоше. У његовим очима приметих како блистају сузе. Ја сам ћутао, а он дубоко уздахну.
— Свему овоме никада се нисам надао, али судбина човечја је чудна… — рече он дубоко замишљен. Гледао је кроз прозор, и по изразу се његову видело да је мислима далеко, далеко у прошлости својој, у родном крају своме.
Дуго смо тако ћутали, док Стева не прекиде ћутање и отпоче ми причати ово:
— Слушајте, испричаћу вам све. И ја сам некада учио школу. Свршио сам четири разреда гимназије, па ме отац извади из школе и доведе кући да му помажем у трговини и пословима на имању. Отац ми бејаше врло богат, а живео је у селу… Када се ово, што ћу вам причати, догодило, мени бејаше двадесет и две године. Заручио сам се с једном девојком из истог села и исте те јесени отац је био решен да ме ожени. Ја сам девојку волео и бејах сав срећан при помисли да ће већ кроз месец дана бити моја… Е, али место свега тога, место љубави и среће, ја сам морао отићи у казамат, живети између мемљивих зидова, а на ногама носити гвожђе. За један тренутак се могу покварити сви планови, разорити све наде и срећа, и судбина немилосна баци човека тамо где се нико никада не би надао…
— Мој отац је био ожењен ћерком неког великог богаташа из нашега места, који не имађаше мушке деце. Отуд је богатство оца мога, које управо и унесрећи целу кућу. Како мати моја не имађаше рођене браће, то, дакле, она наследи имање свога оца, али браћа њена од стричева почну полагати право на то имање, као мушкарци. Подигну парницу у којој упропастише сву своју имовину, и суд их одбије. Остадоше, дакле, по свршеној парници пука сиротиња, јер платише све трошкове око суђења, као и својим адвокатима. Од то доба су смртно мрзели оца мога, јер мишљаху да је он, и нико други, узрок њиховој беди. Почели су овда-онда претити и убиством, али се мој отац, куражан по природи својој, тога није плашио, нити је то узимао као озбиљну ствар.
— Тако, у половини августа месеца исте године, седео сам сам у својој соби, те писао нека писма разним трговцима с којима је мој отац имао везе у својој трговини. Сестра и мати сеђаху у другој, старој кући и спремаху вечеру, а отац ми бејаше отишао у село да потоди неке раднике. Напишем писма и станем уз прозор да их поново прочитам, јер се бејаше јако наоблачило, па ми за столом не бејаше довољно видно. Таман сам до половине прочитао, а оно стаде хучати врло јак ветар. Цело се небо још јаче натушти, те већ поче промицати понека крупна капља. Отворим прозор и станем посматрати тај призор природе. Небо мрачно и мрко, тако да завлада свуда тама; муње параху небо, а громови су страховито рикали и помагали гласу силног ветра од кога планине јече. Погледам по дворишту, а све се живо, и кокош и ћурке и пси, све се склонило од зла времена. Дрвеће по дворишту повија ветар час на једну, час на другу страну, а понеко се извали из корена или му се грана одломи.
— Чим ветар поче слабије дувати, удари киша. Извадим кутију, те запалим цигару, па, пуштајући млазеве дима кроз тежак и узбуркани ваздух, осетих се пријатно у тој непогоди. Ветар започе нагонити кишне капље у собу, те затворих прозор и легох на диван. Пушим и гледам плавичасте колуте дима, слушам како гора јечи од ветра и киша запљускује у окна од прозора, а мислим на своју драгану. Таман бејах утонуо у слатке љубавне снове, док одједаред кроз хујање ветра зачујем неке јаке испрекидане гласове:
— „Потрчи брзооо, јаој мениии, брзооо! …“
— Глас бејаше моје мајке. Мени се срце следи. мисли се моје пресекоше и нека ми чудна слутња обави душу. Скочим с кревета и истрчим напоље. Одмах, пред кухињским вратима, сусретнем се с мајком и сестром. Киша пљушти као из кабла, а оне кад ме угледаше застадоше као два кипа. Погледам мајку, којој лице бејаше некако модро-бледо, са кога киша спираше сузе. Усне јој искривљене од плача, уздрхтале и модре, а цело лице остало укочено; руке јој се тресле као у грозници. Сестра стајаше мало подаље: лице покрила рукама и горко јецала. Ја сам пред њима стајао блед и укочен, гледајући као у сну и не верујући да сам то ја, и да су то моја мати и сестра. Осетим у грудима грдну празнину, а под грлом лопту, која ме дављаше. Нисам осећао крви у својим жилама. Сав сам био клонуо и изнурен, тако да сам се почео чисто поводити као пијан. Ноге су ми клецале, а усне ми се засушише, а у ушима осетих неко злослуто, чудно и непојмљиво зујање, као гласове који с другог света долазе. Пред очима ми се у тренутку изређаше хиљадама страшних, тужнијих иза тужнијих слика, у којима су час мој отац, час млађи брат, јер и он не беше код куће.
— Шта је? — упитах једва, тупим уздрхталим гласом, од кога се чисто уплаших, а још ми више после тога зазуја у ушима, и још ми се више срце стеже, а много више страшнијих слика ми се изређа пред очима. Учини ми се да сам тим питањем убрзао само све зло и несрећу која нас чека.
Мајка закука на то питање, и ја чух речи:
— „Отац ти погинуо! …”
— За неколико тренутака престаде у мојој души свака мисао. Затим ме обузе неко тупо, неразговетно осећање. Не осећам ни жалости, ни страха, ни бола. Изгледаше ми као да сам се пробудио из неког сна, па не знам ни сам где сам, и бејах некако глупо и чудно равнодушан према свему што се око мене догађа.
— Затим ми место свију слика изби пред очи само једна једина, али јасна и страшна: гледао сам свога оца бледа, мртва, како лежи у својој крви негде на киши.
— Све то, све, помисао ми сену кроз главу, и тај ветар и то дрвеће и ови облаци, гле како се ваљају и склањају, све се клони од његова зла, од њега мртва. А само ми: ја и моја мајка и сестра мислимо о њему. Само је нас смрт његова потресла. И он је можда, издишући мислио само на нас. А сад? … Сад је мртав, хладан, без мисли, без живота, и ми ћемо појурити њему, али његова уста неће више проговорити, његове нас очи неће погледати. Сећао сам се све милоште очеве и разговора баш тога јутра када пође од куће, па ми се чисто учини неверица да он више неће с нама ниједне речи проговорити. При тој помисли погледам у мајку и сестру, које плакаху и јецаху, па ме таква туга и жалост притискоше, да ми се учини, е ће ме удавити. Малаксао, клонем уза зид, и дуго остадох у том положају.
— „Брзо Ђорђевој кући! …“ — рече ми мати кроз плач, и ја осетих потребу како треба журити, зажелех чисто крила да добијем како бисмо што пре тамо стигли.
— Пођосмо. Мишљах да трчим, али сам једва корачао. Мајка је плакала, а ја за чудо бејах нем, без суза, хладан као камен. Нисам могао плакати, као да су се сузе следиле. Чињаше ми се да у грудима немам срца, да у жилама немам крви, да сам без живота. Дуго сам кроз хујање ветра и пљусак кише слушао тужну запевку сестрину, која сама остаде код куће.
— Њена ме кукњава мало-помало доведе у неко чудно расположење. Сетих се и веренице своје, па ми се учини као да сам је пре читавог века познавао. Сетих се и очевих речи, како ме је дирао, шалећи се баш пре два дана са мном… Сећам се како се и сестра моја с њом дружила и говорила. како ће се добро слагати кад дође у нашу кућу. — Ах, сестро мила — шапутао сам за се после тога — отац нам погибе! Ја и мајка јуримо њему мртвоме, а ти сад сама цвилиш у овом гадном свету. Немамо помоћи. Нико не чује наш јад, а ми смо слаби у овом гадном свету. — При помисли: „слаби наспрам гадних људи, који нам срећу разорише!“ — осетих како се у мени поврати снага живота, срце ми јако закуца, крв узавре, песнице се стискоше. Зажелех освету страшну и грозну. Осетих у себи толико гордости и снаге да се могу одупрети целоме свету. Зажелех да рушим, обарам да цео свет сурвам. Под таквим мислима престадох ићи лагано и потрчим напред што сам игда могао.
— Одједанпут ме трже мајчин глас: — „Јаој, до бога мени!”
Застанем. Она ме стиже. Погледах њено тужно уплакано лице, па ми се, још онако искисла, учини беднија и тужнија. Њу сам дубоко жалио, те се опет осетих слаб, немоћан. Заклатих се на ногама; опет ми нека лопта стаде у подгрлац, осетих ону исту празнину у грудима…
Ишли смо даље. Ветар је непрестано дувао, а киша пљуштала. И сам не могу објаснити како ми је све то чудно изгледало. Чињаше ми се као да нисам жив, као да онај пут, по коме хучи вода, није пут, као да шума није шума. Све ми изгледаше другојачије него обично. Из свега се некако помаљаше бледа, тужна слика мога убијенога оца.
— Дођосмо близу куће тога Ђорђа, где су оца склонили; изиђе пред нас мој школски друг из основне школе — неки Милоје. Махну руком, као да нам хтеде рећи: „Брже!“ На његовом снужденом лицу ја сам много видео. Гледао сам чисто целу моју пусту, тужну будућност.
— „Брже“ — викну он опет и махну руком као да би нам хтео помоћи да брже пођемо.
— Можда сад већ издише — сену ми кроз главу и хтедох убрзати кораке, али како мене, тако и мајку ми бејаше издала снага. Место да потрчимо, застадосмо на киши, и тако смо дуго остали.
— Док не стигосмо ту пред кућу, жељах да полетим, да само час пре стигнем, а кад дођох пред врата, зажелим да сам даље, да се вратим и тек наново пођем. Бејаше ме страх да уђем унутра…
— Крај ватре што гораше на огњишту, сред куће, лежао је мој отац блед, са модрим уснама, крвав, и тешко дисаше. Около њега стајаше неколико сељака, који су викали и доказивали један другом како се десио тај догађај. Мајка закука, сељаци оборише главе, а ја сам стајао уз врата, не смејући крочити ближе.
— Неки приђоше мени и узеше ме тешити, причајући како отац није ништа крив, како га је његов шурак ударио мотком мучки иза леђа. Мени се све то никако није слушало. Осетих само жудњу за осветом и једва одговорим: „Нађите једна кола“, јер ми се грло бејаше јако засушило. Два-три сељака изиђоше напоље да дотерају кола. Пошљем једног по лекара.
— Дођоше кола, те оца лагано натоваримо и кренемо кући по рђавом, каљавом путу. Мрак пао на земљу. Уз крцкање кола и меденица на воловима чујаше се брујање поточића, тешко хркање мога оца и јецање мајчино, која сеђаше чело његове главе у колима. Ја сам ишао пешке за колима. Један од сељака је ишао поред кола, а један је водио волове. Сада тек поче просијавати по која искрица наде у мојим мислима да ће отац остати жив и, што је чудновато, тек се тада жалост и туга јавише у мојој души јасно и одређено. Осетих топле сузе како ми се почеше млазевима сливати низ образе.
— Када дођосмо близу наше куће, чуо сам опет тужно јаукање сестрино. Мајка на то јаче зајеца, а мени кроз тело прође нека језа и учини ми се као да ми њено кукање тек неку нову и праву несрећу наговештава…
— „Место да сада весело и безгранично разговарамо при вечери као и обично, а ено шта се учини“ — мислио сам. Опет се сетих и своје злосрећне веренице, па помислим даље: место да кроз месец дана мој отац буде весео о свадби, да игра, као што је говорио, а он ће бити у гробу. Место да мати и сестра певају и веселе се, да будемо сви срећни, а нарочито ја крај невесте, а оно ето шта се учини. Место тога мати ће и сестра у црним марамама кукати на гробу, а отац ће мртав лежати под земљом. Ко то све учини? … Пера. Никада освета није, нити ће икада јаче букнути у души мојој, него тада… Био бих најсрећнији да се он однебуха створи преда мном, па да га на парчиће искидам. Не, и то ми не би било доста. Ја у мислима својим нисам могао наћи довољно мука на које бих га желео ставити.
— Скинусмо оца лагано с кола и положисмо га на постељу. Свећа на столу гораше, а ми смо стојали око његове постеље: ја, мајка, сестра и брат ми, који већ бејаше стигао кући. Кроз плач смо гледали његово бледо, модро, крваво лице. Како смо бојажљиво ослушкивали сваки ропац његовог тешког дисања, а очима као да га хтедосмо отимати од грозне смрти.
— Дођоше и суседи и предузеше га лечити хладним облозима. Седели су тако неко време тешећи нас да ће остати жив, мада је ударац по глави био врло тежак. Одоше сви да вечерају, а ми остадосмо неко време сами. Мајка је седела крај постеље чело главе очеве и плакала; брат и сестра, наслоњени главама на зид у два угла собе, такође плакаху јецајући, а ја сам стајао крај стола на среди собе. Бесни пламен освете због уништене среће моје, која ме је чекала кроз кратко време, биваше све силнији и силнији. Мисли су ми биле испрекидане и летеле муњевитом брзином…
— Поглед ми одједном паде на велику урамљену слику, која представљаше моје родитеље на дан венчања. Видео сам лепо из слике како им са лица бије нека особита срећа и сјај. Знао сам шта су они у томе часу помишљали, држећи једно друго за руку, исто то што и ја, кад бих се на дан венчања ухватио за руке са мојом драганом. Мислили су да ће их целога века пратити само срећа и радост. И да ће вечито газити чистом стазом, посутом мирисним цвећем. О, шта је будућност крила у себи? Ето, одмах испод те слике истих тих младенаца. Каква грдна разлика! А ја? Мени су се, такође, радовали на дан рођења, као сестри и брату. Како су се радовали моме венчању, а како сам ја само замишљао тај срећан дан! … И, одједном, све разорено, све уништено, све нам однесе тај гадни зликовац, то грозно створење, тај Пера. Мржња и освета још јаче букнуше у мени и крв ми узавре у жилама. Глава ми је бучала и цело се тело грчевито стегло, мишићи набрекли; на очи готово обневидех. Дође ми воља да убијем, да ништим све што постоји, да убијем и себе и све у кући и тога грозног Перу и вереницу: све, али све, и да се тако опростим грозе и жалости и неке страхоте, и угасим жудњу за осветом.
— У таквим мислима ме прекиде први очев слаб и туп, загушљив јаук, и сви приђосмо ближе постељи. Мати му промени хладну облогу.
— Опет почеше долазити суседи. Неки уђоше у собу, а неки су седели у кујни и разговарали. Изиђем и ја у кујну.
— „Ето га Пера код ме’ане, срам да га буде! … Имао је образа и да дође!“
— Сва ми се крв узбуни у жилама и јурну у главу. Вилице ми се стегоше грчевито, а песнице стискоше. Пред очима сам осетио неко треперење, неке чудне нејасне слике, у ушима ми поче неко страшно зујање. Јурнем у другу собу, дохватим очев револвер и, не говорећи ником ни речи, изиђох у двориште.
— Разведрило се, звезде трепере и месец сјаји на небу. Свеж ваздух ме окрепи.
— „Шта ли сад она ради — помислим, и мисли се моје стишаше. — Да ли и она сада зна за нашу несрећу? Да ли би и она плакала? … Па можда ће Бог дати да отац оздрави?“…
— Из тих ме мисли трже кукњава и запевка, чух како се устумараше по кући, а затим гласове:
— „Брзо свећу… Јаојј до Бога… свећу… Ах, туго моја… Зовите Стеву! …“
Нестаде наде. Опет ми крв појури у главу, жудња за страшном осветом букну више него дотле. Појурим као бесомучан ме’ани. Нисам видео ништа пред собом.
—
— Ушао сам у ме’ану и — убио Перу. Не знам, нити памтим шта је даље било. Знам само да сам пуцао и да сам га убио…
*
— Тек кад сам био затворен, почех се прибирати. Тешко ми је да вам кажем како је све то. Ето, као кад се човек пробуди из страшнога сна, али кад не зна да ли је сањао то све што је у ствари било, или да ли га јава вара, или сан можда не беше сан, већ јава и збиља. Не може да разликује да ли је јава сан или сан можда не беше сан већ збиља и јава. Нашто бих вам даље причао. Ја сам осуђен на петнаест година робије, а мој отац оздравио. Он се, сиромах, док ја бејах на робији, пропи од туге и јада. Вереница ми се удала за другога. Имање наше због очеве рђаве управе поче пропадати. Он је продавао један по један комад, пио и давао свима редом који му год рекоше да ме могу спасти. Упропастио је све, али ја га не кривим, иако је све то само за четири године док ја тамновах. Затим, од туге за мном, а и за пропалим имањем, умре, а ја одмах некако те године добијем помиловање.
— То вам је доста, па можете све знати — заврши Стева своје причање.
Ућутасмо.
— Е, тако је то било! — опет ће он и дубоко уздахну, а сузе му засветлеше у очима.
Нисам могао ни речи проговорити.
Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.
Ја сам Србин (2/2)
III
Драгутин је с Аном прешао у Сентомаш. У његовој души бејаше јасно само осећање силне љубави према Ани, а то осећање засењаваше све друго. Осећаше се као у неком лепом чаробном сну, као да је јунак оних фантастичних прича што их је дететом још слушао од мајке у дуге зимске ноћи лежећи у постељи.
Мајка му прича, а машта његова ствара још јаче и разрађује чудне бајке о змају и царевој кћери, у чему му зврјање материног вретена, пуцкарање дрва у пећи и хркање његове сестрице чисто помагаше да себе боље замисли у улози каквог сиромашног чобанина, који се бори, негде у неком чудном, надземаљском пределу, са силним змајем да отме цареву кћер… Уморне детиње очице се склапају, а машта га даље и даље води кроз чаробни свет и баште у којима расте дрвеће са дијамантским плодовима, где налази девојку и — постаје царев зет. Мајчино вретено и даље зврји, дрва у пећи заносно пуцкарају, а преко његовог свежег детињег лица превукао се осмех среће и блаженства. Он већ спава и снева срећне снове, снове који су само младости дани.
Тако га отприлике и сада срећа љубави успавала, те сањаше пун блаженства и онда када се у католичкој цркви венчаваше са Аном.
У том тренутку, у том сну пред блеском будуће среће и помисли да ће Ана бити његова, чудновато је да се, с времена на време, појављиваху контуре тамне и нејасне његових родитеља, мале црквице у селу његову; учини му се да као кадшто чује звук звона, попин глас у црквици, угледа Драгу како се помаља иза олтара и прети му прстом, а родитељи плачу и гледају га прекорно, чудно, презриво. Он се чисто чуди шта све то значи, то га за часак узнемири, али те тамне слике ишчезну, срећа опет заблиста, а срце с нестрпљењем закуца, па се оне тужне слике појаве пред очима и чисто чује и глас родитеља који га озбиљно и хладно питају: „Шта чиниш то, ти си грешан?“ Па онда види силан свет што се скупља око оне малене црквице у селу, па га сви гледе некако презриво хладно, па опет плачан, тужан лик Драгин… и… и… Али, забога, то је сан само… Тако се њему чињаше.
Венчао се, дакле, са Аном у католичкој цркви.
*
Живео је ту заједно у једном стану са мајстор-Имром и целом његовом породицом.
Мајстор-Имра је радио и даље свој коларски занат у истом дућану у коме бејаше и пре селења свога у Србију. Старе другове и познанике своје, које бејаше оставио, затече опет, а зарада му не бејаше мања него у Србији, те се и он и жена његова осећаху задовољнији, а тако исто и Ана. Сем тога, имађаху зета коме предстоји велико наслеђе богата оца, те то чињаше да су спокојније и чаробније гледали на будућност. На рачун тога наслеђа Имра се поче и задуживати да би што боље угодио Драгутину, и да га што јаче привеже за се и своју породицу.
Драгутин је уз Ану срећно провео прве месеце свога брачног живота. Њему се допаде нов начин живота, нова околина и друштво у које паде. Можда само зато што му љубав наспрам Ане, уз коју бејаше, чињаше све лепим и чаробним. Он брзо научи мађарски говор, па му и то ласкаше и цењаше себе много више. Понекипут би се сетио својих родитеља, свога места и старога друштва, па му се лице за часак превуче сетом и мисао утоне у прошлост. То би бивало кад се усами. Али појава Анина, њен осмех и страстан загрљај разагнали би одмах и најмањи облачак туге са чела његова. Место сете и замишљености лице му засија срећом, а душу обузме врела љубавна страст. Час му опет сав тај њихов нови живот изгледаше као леп, чаробан сан у коме је слатко сањао и чињаше му се да у његовој власти стоји да се разбуди кадгод хоће, а чим се разбуди, да ће бити све као што је и било. Отприлике ето тако он мишљаше, а никад не мишљаше дубље о свему што ради.
Брзо му протече читава година дана таквог живота. Тако брзо, да је он готово и не осети. Све му се чињаше као да је пре неколико дана оставио кућу и да ће је данас-сутра опет видети; да ће се опет наћи у својој постојбини, у своме друштву с којим је одрастао.
*
Кад се испуни година и нешто мало више по његову доласку у Сентомаш Ана му роди сина.
Седео је сам у једној соби одмах до собе у којој је лежала породиља. Обе собе везују врата, која овога пута беху отворена.
Код породиље се искупило неколико жена суседских и разговор се води маџарским говором. Кроз жагор разговора ових жена чује се слабачак танак гласић детињег плача.
,,И ја сам постао отац! То је моје дете… моје! … Хм! …“ — мишљаше Драгутин, и изгледаше му неверица.
„Па зар ћу ја ту оснивати своју породицу? … Зар овде, у овом туђем свету?!“ — И то му све изгледаше неверица, сан, па ипак му туга притиште душу.
Одједном чу речи свога таста и таште. Они маџарским говором теполе детету, унучету своме.
„А мој отац, а моја мајка?!“ — помисли Драгутин. — „Зар то није њихово унуче, њихова радост? …“
„Није!“ — као да му зазвони у ушима глас његових родитеља. Он се сети њих, куће своје, своје сестрице, и сузе му се почеше котрљати низ образе.
„Па зар ја нисам више њихов?! … Где су сада они, да ли ме још воле? … Хоћу ли их икада видети…“
„Никада!“ — опет му неки страшан глас одговараше, а срце се његово стеже од бола…
Сећао се и Драге. Сети се и оног дана кад му је попа читао молитву, па сав уздрхта кад му гари том дође на ум страшна мисао:
,,Ја сада више не идем у цркву, ја сам сада друге вере! … И моје дете је друге вере?! …“ Опет се чу из собе плач детињи, опет му допре до ушију маџарски разговор.
Он леже на кревет и покри лице рукама. Хтеде запушити уши да ништа више не чује. Желео је да све, али све заборави, да се ничега више не сећа. Али, упркос тој његовој жељи, сећање као да постајаше све јаче, све живље, а читави ројеви страшних мисли почеше му кружити кроз главу.
У часу као да зажеле напустити и Ану и дете, које му чак бејаше некако одвратно, па да бежи далеко, далеко: да бежи натраг родитељима, да их изљуби, да плаче пред њима, да моли за опроштај. Али при тој помисли као да се створе пред њиме родитељи, па га гледају хладно, презриво, и он чује њихове страшне речи:
„Одлази, ти си веру погазио, ти си обрукао оца и матер, ти си пригрлио Маџаре место браће своје, ти си славу напустио, ти се не молиш нашем Богу уз нашу икону. Ми смо сина изгубили! Одлази, ти ниси наш! …“
Ова га мисао порази. Натраг, дакле, није могао. Покајничке сузе су обливале његове образе.
Одједном, као да хтеде порећи све то. Покуша да се оправда, да не верује у ту страшну истину.
„Све је лаж! … Ја ћу прихватити славу очеву… Ја ћу се молити Богу уз икону св. Арханђела, ја ћу ипак прослављати крсно име и месити колач славски у дому оца мога… То мора бити, ја то хоћу… Све ово није истина…“
Утом му се учини као да чује онај мили глас материн, којим му певаше песме кад га је још дететом успављивала. Удуби се сав у ту дивну мелодију. Није варка, баш као да лепо чује речи оне омиљене песме мајчине:
Двоје су се замилили млади
У пролеће кад им цвета цвеће,
Кад им цвета зумбул и каранфил
Омер момче, Мејрима девојче!
Он слуша ту песму, слуша глас мајчин, мек, благ, мио, осећа чисто дах душе њене и њену меку руку како га милује по врелом челу и као да очекиваше оно мајчино питање, пуно нежне бриге: „Боли ли те глава, чедо моје?“
Одједном му тек опет допреше до ушију маџарске речи и гласић детињи. Опет се збриса свака нада. Јава је то, која му не да будном сањати. Опет клону и очајнички кроз плач прошапута:
— Нема помоћи! Натраг немам куда!
*
Драгутин се нагло поче свестити откад оцем постаде, али, нажалост, увиђаше да све те страшне грехе није лако поправити. Поче га све јаче и јаче тиштати туга за старим друговима, за родитељима, за местом рођења, где га је прво сунце огрејало. Сваким даном постајаше све замишљенији и тужнији.
Доста дуго трајаше у души његовој то доба разочарења и туге. Иако осећаше у себи силну љубав према свему што је српско, ипак избегаваше Србе. Некако га бејаше стид, бојао се да се нађе у њихову друштву. У кући је и даље говорио маџарским језиком, а дружио се више са Маџарима.
Из дана у дан трајаше све то тако, и он као да се поче навикавати на све. Дете је расло, и он га је волео, љубио и тепао му као отац чеду своме.
Тако прође још једна година, и дете већ почело изговарати прве речи и правити прве кораке. Мати га учаше говорити својим језиком, а њему као да све то не бејаше много необично.
На шта се још човек може навикнути.
*
Утом некако доби извешће да су му родитељи помрли и да је он оглашен за наследника очева имања и готовине.
IV
Жалио је искрено и дубоко, па мало-помало опет поче туга престајати. Време заглади све. Живи остају, живот их гони напред, отвара вечито нове наде и нове погледе, које тако брзо наплете на старе јаде, те они зарасту, претрпају се, а пред очима затрепере нове слике, нова срећа за којом јуримо, живимо и надамо се. Такав је живот! …
Тако је било и са Драгутином.
Он постаде одједном богат човек. Поче живети богато, задовољно. Нови кругови познанства отворише се. Он је приман у прве куће у своме месту и околини. Почео је живети вишим животом, као што живи остала богаштина тамошња, и тај му се живот допаде, омили му се. Или, тачније да кажем, бар тако изгледаше.
*
Дани промичу. За првим дететом роди се и друго. Деца расту и напредују. Ана је задовољна, задовољни и родитељи њени. Деца бриге никада и немају, али Драгутину, и поред свег лепог и угодног живота, падне покадшто туга на срце, а мисао блуди по месту његова рођења.
— Шта си се замислио? — упитала би га Ана маџарски.
— Тешко ми нешто; боли ме глава — одговорио би он српским језиком и нехотице, а то би се увек дешавало кад мисли на своје родно место.
Синчић би се његов тада загледао у оца, заинтересују га неразумљиве речи, па се труди да их одмах понови, исто онако као некад Драгутин оне Анине речи.
У таквом случају Драгутин се сети своје матере, свога оца, свога детињства, па му се туга још јаче свије на душу; уздах му се отме из груди и он пољуби дете, па одмах изиђе из куће и тражи друштва да се разгали.
И разгали се. Чудна је душа човекова.
V
Ипак се природа не да тако лако угушити. У последње време поче желети друштва српског, српског говора, и здружи се са неким Марком, који бејаше необично поштен човек и велики Србин, пун родољубног жара српског.
С њим се у кафани састајао, а почео му је и кући одлазити.
Маркова кућа бејаше чисто српска кућа, у којој владаху исти обичаји и готово исти начин живота као и у кући оца Драгутинова.
Деца Маркова су васпитана у чистом српском духу, а жена његова опомињаше много Драгутина на матер његову.
Драгутина обузе стид, срам, а у кући Марковој осећаше се као грешник у светом храму. Чињаше му се као да ће он омаловажити својим присуством светињу тога српског дома.
Жена Маркова нишка у колевци најмлађег, једногодишњег синчића и певуши му тихо песмицу:
Сеја брата на вечеру звала:
’Ајде, брале, да повечерамо…
Драгутин се живо сећаше свога детињства, својих родитеља. Сећао се свију својих другова из детињства, па игара које је тада играо. И најмања ситница оживе у сећању његову. Пред очима му бејаше сваки кутић родитељскога дома, свака стварчица; па затим двориште, па остале зграде, па суседске куће, па свака стаза и стазица — цела околина, па река у којој се купао с друговима, па оне шале, па шума у којој је толико пута тражио тице, па и једно криво дрво које је с друговима јахао, па даље редом пољане у којима се грудвао с друговима и играо „Срба и Турака“. Учини му се као да га све то опкољава, а он дисаше и осећаше онако како је осећао у кући очевој.
„А моја деца?“ — помисли Драгутин испуњен тугом, па уздахну.
Утом Марко зовну најстаријег мушкарчића и рече му да изговори „пред овим чиком“ ону песму што је научио од оца.
Дете започе чистим српским говором и правилним нагласком песму:
Царе Лазо седе за вечеру,
Покрај њега царица Милица…
Драгутин чисто не дисаше од силне пажње.
Дођоше на ред стихови:
Иди сестро на бијелу кулу.
А ја ти се не бих повратио,
Ни из руке крсташ барјак дао
Да ми царе поклони Крушевац.
Да ми рече дружина остала:
Гле, страшљивца Бошка Југовића!
Он не смеде на Косово поћи,
За крст часни крвцу прољевати
И за вјеру с браћом умријети!
Ове последње речи ударише као отровне стреле у срце Драгутиново. Чело му се набрало, а хладни га зној пробио, у грудима му се стегло, те једва дисаше и као да чу страшне прекоре свију познаника својих:
— А ти си веру напустио.
Уши су му зујале. Згрози се на себе самога, и даље ништа није чуо.
Био је побеђен. И сам зна како је изишао из куће Маркове.
Кад је наишао на врата своје куће, чу дечје гласиће. Отвори врата и уђе унутра, а деца му потрчаше на сусрет питајући га маџарски шта им је донео.
Драгутин само што се не заплака. Никад му пе бејаше тако тешко кад чује своју децу да маџарски говоре.
Од тога доба почео је учити своју децу помало српском језику.
*
На неколико дана после тога, кад бејаше у кући Марковој, падаше и српски Божић.
Драгутин се на Бадњи-дан пробудио много рапије него обично што се буђаше.
И Ана и деца спаваху дубоким сном. Драгутин је лежао у постељи и гледаше кроз прозор. Месечина као дан. Снег се бели по крововима, а на небу трепере звезде. У соби доста видно. Месечеви зраци падају кроз прозоре и одбијају се на једноме делу зида собњег, а јасно одблескују са политираног ормара што стоји ближе прозору.
„Данас је Бадњи-дан, и моја се деца томе не радују!“ — мишљаше Драгутин.
Сад се стаде сећати свога детињства. Будио се он тако исто рано тога дана. Учини му се као да је баш увек бивала тако лепа месечина. Он у топлој постељи лежи будан са сестрицом, а кроз врата што воде за кујну продире светлост упаљене свеће. Из кујне се чује очев и мајчин разговор, чује се како лупају наћве. То мати меси колаче. У мислима је ишао даље. Сећаше се свега шта је тога дана рађено, и свију обичаја и оне силне радости његове. Уношење бадњака, па посипање оца житом из протака, па уношење сламе, па пијукања за мајком.
Увече поседају за сто, па се једе меда, колача, сувих шљива, ораха, и чега још не. Легне да спава и мисли на Божић, замишља како ће тога и тога полазити, како ће ићи с оцем у цркву. И на Божић се дизаше пре зоре. Звона зазвоне у цркви, а он с оцем већ излази из куће и хита цркви. Обукао нове хаљине, отац му метнуо „пару“ у џеп. Тек се развидева. Људи, жене, деца промичу једно поред другог као сенке и хитају сви цркви. Сврши се служба, и онда сваки хита кући. Код куће полажајник, он га вара да му измакне столицу кад седне. Па тек о ручку печеница, па чесница и у њој тражи новац или гранчицу дрена — „Здравље“ …
Е то су биле његове радости.
У том дете прокењка и затражи воде маџарским говором.
Драгутин уздахну тешко, готово више јекну.
„Морам ићи с децом о Божићу до Марка! … Е… али то им мало вреди кад им је мајка Маџарица…“
— Што јечиш? — упита га жена маџарски.
— Остави ме на миру! — викну он српски љутито.
VI
Ускоро настаде страшна четрдесет осма година. Тада се Срби у Сентомашу показаше да су достојни потомци косовских витезова, да их је српска мајка српским млеком задојила и јуначким опасала пасом. Изгибоше многи да вечно живе, на понос рода свога.
Драгутин ни сам не знађаше куда ће и на коју страну. Нити могаше против Срба, нити против Маџара и породице своје, а нарочито тазбине своје.
Бејаше хладан, мрачан дан дубоке јесени.
Једна руља маџарских осветника јурну у кућу његову претећи да ће све под мач ставити што се Маџаром не зове.
— Стој! Ово је маџарска кућа — викну Ана маџарски, и руља застаде.
Настаде за часак тајац.
Драгутин пребледе и задрхти. Погледа Маџаре, и на једном познаде бунду Маркову.
„Он је убијен!“ — сену му мисао кроз главу, па му тек одједном дођоше на ум они стихови што их његов мушкарчић изговараше:
Он не смеде поћи на Косово,
за часни крвцу прољевати.
И за вјеру с браћом умријети!
Крв му узавре, а очи засијаше поносом народним.
,,И ја ћу с Марком за веру умрети“ — опет помисли, а за тим му хиљадама мисли у тренутку прокружише кроз главу.
— Идите, ово је маџарска кућа! — понови опет Ана маџарски.
Деца упиташе мајку такође маџарским језиком: „Кога траже ови људи?“
Драгутин се усправи пун поноса и достојанства. Погледа Маџаре презриво и изговори чистим, јасним гласом српски:
— Удрите, ја сам Србин!
Пушке припуцаше…
*
Одоше Маџари. Драгутин је лежао мртав у крви својој, а са бледог лица мртвог као да одсјајује народни свети понос и блаженство за род умрети.
Са мртвих бледо-модрих усана као да се читају поносне, упорне и узвишене речи:
„Ја сам Србин!“
Београд, 12. јануара 1899.
Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.
Ја сам Србин (1/2)
Тек прехладило после јаке припеке летњег дана. Ветрић ћарлија, а сунце са запада посипа свет меким, благим зраком и све позлаћује, као да се тиме жели извинити што нас преко дан намучи жегом.
У то доба изиђе из куће Иван Томић и седе на клупу под великом лиснатом липом у своме дворишту. То је омален, пун човек са округлим лицем, широким меснатим носем и плавим, малим очима. Према проседој коси и брковима могло би се рећи да је претурио четрдесет година.
Зевну неколико пута гласно, протрља лице и очи шакама, а затим откопча кошуљу на грудима и поче је растресати, пирећи себи у недра да се боље расхлади. Мало постаја, па дође девојчица око својих четрнаест година, са пуним крчагом хладне воде. То му је кћи Живка. Она поли оцу, те се уми. Затим он пружи голе ноге, те му изасу на њих све оно хладне воде што преостаде у крчагу од умивања.
— Је л’ се вратио Драгутин? — упита он Живку, пошто се тако освежи хладном водом.
— Није никуд ни ишао! Ено га где спава под орахом!
Иван се окрете, те сада тек угледа сина где лежи на једној шареници под орахом, на неколико корака далеко од њега.
Драгутин је младић око својих двадесет година, висока, протегљаста раста, црних очију и црнпурасте масти лица: сушта противност оцу. Лежао је на леђима, а руке забацио више главе.
— Е, мој синко, не кући се тако кућа! — изговори Иван више за себе, машући забринутом главом.
Драгутин није спавао. Лежи ту већ читава два часа удубљен у своје чудне мисли. Његов је положај врло тежак и мучан. Његови у кући то не могаху разумети, а он је осећање своје крио готово и од себе сама. До пре неколико месеци бејаше жив, весео и разговоран младић, а сада ћутљив, замишљен, раздражљив и лењ. Ниједну наредбу очеву не испуни како треба. Родитељи су његови пали у бригу шта се учини од детета, и често су тумачили такво понашање каквом болешћу, те су му обично чинили више него иначе, само да им првенцу, првој родитељској радости, буде боље, да оздрави.
Међутим, други узрок беше свему томе.
*
Отприлике пре годину дана прешао је амо у Србију неки Маџар са својом породицом и настанио се у истом граду где живљаше и газда-Иван, отац Драгутинов. У овом га месту знађаху под именом мајстор-Имре. Чим дође, узме под кирију од Ивана једну малену кућу на крају града, где у једној половини пространога дворишта бејаху и обори Иванови за свиње, које Иван храњаше за извоз као марвени трговац. Имре је ту радио коларски занат.
Драгутин је сваког дана морао два-три пута одлазити оборима да обиђе свиње и однесе им хране.
Одмах првих дана сусретне се Драгутин са Аном, ћерком мајстор-Имрином, на вратницама дворишта.
То је омалена, пуна, и добро развијена девојка, бела, нежна лица, плавих, враголастих очију и смеђе, бујне, ковржасте косе.
Драгутин јој назва бога. Она га погледа ватреним, страсним погледом, напући враголасто уста, и насмеје се, па одговори нешто маџарски.
„Не зна наш језик!“ — била је прва мисао Драгутинова. Томе се чудио, и побуди се у њему радозналост: шта ли значе оне речи што му их рече. Пробао је да их понови, размишљао је дуго и труђаше се да према погледу њеном и изразу лица објасни те непознате речи. Слика лепе Маџарице, са оном ковржавом косом, нежним, округлим образима, а страсним ватреним погледом и враголастим смешњем, беше пред очима Драгутиновим и кад кући дође после тог првог сусрета.
„Не зна наш језик?“ … — чуди се он непрестано. — „Шта ли је оно рекла? … То овде нико не разуме! …“
Опет њена слика пред његовим очима и звук њена гласа.
„Па лепа је!“ — помисли у себи.
Сутрадан кад пође свињама, мишљаше хоће ли је опет срести и шта ли ће му сад рећи.
Опет је видео у дворишту. Опет га она погледа оним ватреним погледом, насмеши се, и опет му рече нешто оним — неразумљивим за њега — језиком. Опет он узе понављати њене речи, а сад му се учинише већ лакше за изговор, па чак и разумљивије.
„Чудан говор!“ — мишљаше Драгутин. — „Како ли га она разуме?! … Мора бити да оно баш за мене нешто вели… (Њено лице опет бејаше пред његовим очима.) Ал’ ко зна шта вели?! … Кад бих и ја умео тако говорити, ала би се сви ови наши дивили! … Може бити она ме баш грди?! … Ал’ што се онда смеје? …“ — Удубљен у такве мисли враћаше се кући.
Топао зимски дан, па снег одјужио. Цело место оживело. Грудају се и по двориштима и улици. Весела граја и смех разлеже се на све стране.
У пролазу се сусрете са Драгом Николином, за коју га дирају код куће да ће је узети.
Упиташе се као и увек и промакоше једно мимо другог. Драгутин поче у памети поредити Драгу са Маџарицом.
„Ето, откад познајем ову Драгу; заједно смо готово и одрасли, па ме љуцки и не погледа. Упита се, па обори очи и ћути као да ме није никад видела. Уозбиљила се као нека баба: као да није девојка!“
У таквом поређењу уђе у мислима Драгутин а пред очима му беху обе слике: и Драгина и Анина. Гледа час једну, час другу, пореди сваку цртицу. То беху две крајности: Драга висока, сувоњава, а Ана крупна, пуна. Драга озбиљна, строга погледа и стидљива израза, а Ана страсна, отворена погледа и враголаста, дрска израза лица.
„Лепша је она, па иако не зна да говори као ми!“ — закључи Драгутин своје поређење.
„А што се смеје на мене?“ — опет му се бејаше натурило на ум питање.
„Можда ми се подсмева!? … Е, али како ме лепо гледа! … Сигурно сам јој се допао, па не уме да ми каже, него ми само онако очима вели… Која вајда Драги што уме да каже кад неће ништа да каже, па ме још и не погледа… А кад би ова знала да говори српски?! … Или, кад бих ја знао онако као она, па да говоримо, и само би ми разумели!“
У таквим мислима Драгутин зажеле да научи тај непознат језик којим говори лепа Маџарица.
После тога бејаше прошло читавих три дана и Драгутин је не виде. Осећаше неку празнину без ње. Бејаше се силно зажелео да га опет погледа оним заношљивим, страсним погледом, да се опет насмеши на њега и да му опет каже неколико оних неразумљивих речи. Чисто је почео мрзети све речи које он разуме, речи обичне, које увек слуша у кући и на улици; бејаше жељан оних речи што их лепа Маџарица изговара.
Четврти је дан опет видео у дворишту, али је био збуњен, те је не смеде ни погледати честито. То га је љутило, те чим се врати кући, обузме га жеља да иде опет свињама. Тога дана је ишао неколико пута.
Дани су тако пролазили, а у срцу се Драгутинову зачела силна љубав, која из дана у дан биваше све јача и силнија.
Драгутин је леп младић, те је и Ана њега радо гледала. Уосталом, можда лепота његова и не бејаше баш прави узрок да се љубав према њему развије у срцу Анином. Мајстор-Имре је сиромашан човек. Невоља га је и нагнала да напусти своју постојбину и да се са породицом вине у свет за комадом хлеба. Сем Ане имађаше још две девојчице и три мушкарца. Мати Анина је увидела Драгутиново осећање према њеној кћери, те је код ове огледала да што више љубави развије према Драгутину, а, као искусна жена у тим љубавним пословима, умела је поучити Ану да Драгутина што више за се придобије. Цела та игра њу није ништа стајала, и ако из ње не извуче користи, рачунаше да ни у ком случају штете не може бити.
Ани чак не бејаше ни потребно давати упутства у том послу. Понашање њено према Драгутину и иначе бејаше и сувише довољно, па да га одмах освоји. И он, као што видимо, бејаше на јуриш освојен и побеђен.
На неколико месеци Ана је у српском месту научила понешто натуцати српски, те је Драгутин могао с њом по штошта и проговорити. Она је Драгутина опет научила неколико израза маџарских, што он с необичним задовољством ихзговараше исто тако погрешно као и она српске речи.
Чудна је љубав, њу не деле међе народности, нити јој сметају верске разлике, она је општа за цео свет, она има нарочити заједнички говор, којим говоре заљубљени свију народа, она пољупцима и откуцајем срца разговара.
И Драгутин је с Аном отпочео разговарати тим вишим, општим љубавским језиком, којим владаше исто тако добро Србин као и Маџарица.
За Драгутина не беше више ни вере! Једини идол његов постаде Ана, и он је живео за њу, и клањаше идолу своме као светињи, као божанству.
До пре неколико дана не бејаше ничега што би срећу љубави његове мутило. Али пре неколико дана дозна он како ће га отац на јесен оженити, а јуче је то исто чуо и од мајке.
I
Од јуче тек он поче озбиљно мислити на шта ће се свести љубав његова. Заслепљен љубављу, он је чисто осећао како ће се тако вечито састајати с Аном и у љубави проводити слатке часове. Њему ничега више није требало, и ни на шта друго није мислио. Тек од јуче се на хоризонту среће његове појавио страшан, мрачан облак, који му сумњом и чудном слутњом притиште душу. Никад он није могао ни помислити да ће се доћи до тако одсудног корака, који мораше да учини, или да љубав своју презре. Он је из часа у час, из дана у дан постепено улазио у љубав и све више и више газио ка највећој дубини, да и не мишљаше никада на повратак, или да може наићи на такву дубину која ће га повући себи и прогутати.
Глас о женидби његовој отвори пред њим читав свет нових страшних мисли, којих се он никад пре тога не дотаче.
*
Ето, то је узрок његовој малаксалости. Зато он овог дана лежи већ читава два часа под орахом, занет чудним мислима, зато он и целе прошле ноћи није заспао. То је дакле болест која га је савладала и онеспособила за сваки рад.
— Не кући се тако кућа, мој синко! — понови Иван још једном ту исту реченицу машући једнако забринутом главом.
Утом изиђе из куће и мати Драгутинова. И по стасу и расту и лицу одмах би сваки познао да му је то мати. Јако је био налик на њу.
Приђе Драгутину и, мислећи да спава, узе га будити.
— ’Ајде, устани, благо мајци, да те не зађе сунце, па довече спавај!
Драгутин се окрете насатке и промрмља нешто за се.
— Устани море, зар хоће мати да те жени, а ти спаваш до ова доба?! … Ако чује Драга, неће за тебе поћи. Неће она да има лењо момче — поче га укоравати мати меким, нежним гласом.
— Еј, јадна младост твоја! … Кад сам, синко, био твојих година, бејах лак као јелен — вели Иван, па устаде и поче љутито ходати тамо-амо.
Ове речи „жени“, „неће Драга за тебе поћи“ — ударише Драгутина у срце као ножеви.
„Хоће да ме жене! …“ — мишљаше он — „да ми узму Драгу?“
Драгина му слика изиђе пред очи.
Никада му се у веку нико не учини тако гадан и одвратан као она. Он се сав стресе, а у памети му се створи стална одлука: „То не може бити, ја је не могу узети!“ Пред очима му се указа слика Анина, и он чисто хтеде раширити руке да је загрли. Осећаше неодољиву силу која га њој вуче и жељу да крај ње вечито буде. Али он се бојао и да мисли: како ће он вечито бити с њом заједно? А изгледаше му то ипак могућно, па чак и природно.
„Па хоћу ли се ја женити?“ — натури му се питање на ум. Он се уплаши тога питања, труђаше се да га претрпа другим мислима…
„Морам се, ваљда, некад оженити, као и сви други!“ — кресну му друга мисао, и он се згрози кад помисли на Драгу. Није смео мислити ни да Ану треба да узме за жену, па ипак му при свем том изгледаше највероватније да ће он, на неки чудан, чак и њему непознат начин, морати бити увек с њом заједно.
— Јеси ли слаб, благо мајци? — упита га мати и помилова по црној, светлој коси.
Драгутин и нехотице дубоко уздахну, и јекну као болесник.
— Да ти простре мајка у соби?
— Простри ми — једва процеди Драгутин кроза зубе.
— Е, шта се учини од детета! — вели мати кроз плач.
— Сутра га поведи у цркву, па нека му попа очита молитву — вели Иван забринут, а у себи помисли: „Е, не да се човеку да је весео! Ја мислим да га женим, а оно сад баш удари болест!“
„Да идем у цркву“ — мисли Драгутин. — „И кад бих се венчавао, морао бих ићи у цркву с Драгом?! … Не то не може бити, ја је нећу узети… А Ана не иде у нашу цркву: она није наше вере! …“ — креену му мисао кроз памет, и он сав уздрхта…
„Па зар се ја с њом не бих могао венчати?! …“
Крв му јурну у главу, уши му зазујаше, и он осети несвестицу. Таман се бејаше подигао да пође, па чисто посрну.
Мати га поли по глави хладном водом и поможе отићи до куће.
Чудна и силна мржња га обузе према Драги. Изгледаше му да је она узрок тој његовој несрећи.
„Да ње није, ништа сад ово не би било!“ — мишљаше улазећи у собу.
II
Драгутин, који иначе не бејаше слабе воље, ипак се није могао одупрети силној страсти своје љубави. Он је слепо корачао стазом којом га љубав и срце води. У души се његовој разви несавладљива жеља да се Аном ожени, да она његова буде, па ма по коју цену купио то задовољство. Бејаше у стању све учинити, све бацити под ноге и доспети тој цељи.
*
Једног дана пуче глас по граду како је Иванов син Драгутин одбегао са мајстор-Имрином ћерком.
То је био необичан догађај за све мештане, те се тога дана готово ништа друго није говорило, до о томе. Сви су се упропастили од чуда: Србин, па да узме Маџарицу, другу веру! Нико чак не могаше ни схватити тако страшан поступак Драгутинов, који „за љубав белосветске девојчуре која ни у цркву не иде, а ни српски не зна“ остави оца и кућу своју, напусти своје место и потури сву родбину и пријатеље. Многи су тумачили да су му „маџарске вештице“ натуриле чини, те га омађијале, а памет му завртиле.
„Мора да је памећу скренуо“ — бејаше готово опште мишљење јавног мњења.
Стари Иван бејаше тога дана као бесан. Одјурио је мајстор-Имру и претио му да ће га убити ако не каже куд му је кћи одвела Драгутина.
Имра и његова жена су се клели да и сами не знају, чак су кукали и они што се тако десило.
Иван је у јарости ошамарио Имрину жену, потукао се са Имром и изјурио га из свога дућана.
Иван је викао и претио, Маџар тако исто. Силан се свет слегао, па гледа нечувен призор, какав се никада није ту гледао, нити ће се икада више гледати, као што мишљаху суграђани Иванови.
Тако у граји и ларми прође Ивану дан. Кад паде ноћ и усами се са својом женом у кући, осети сву тежину свога положаја као бедна и несрећна оца. Осећаше се као закопан и потпуно сахрањен. Више него сахрањен. Та он је једино и живео за свога првенца, једино своје мушко чедо, а сада, када помишљаше на најсретнији дан, на дан када ће дочекати прво родитељско весеље: ето шта се догодило! Онда, када мишљаше да прошири породицу своју и да стекне добре пријатеље, којима ће отићи и који ће му доћи, он, ето изгуби и сина, изгуби све наде своје. Више је то него умрети, него бити сахрањен. Слободно је он смео мислити о смрти својој кад зна да кућа његова остаје да живи, када се огњиште његово неће угасити, кад има ко примити славу његову и поменути му за душу, прелити гроб вином и свећу му запалити. Таква смрт не би била страшна за њега, он је и не осећаше, јер у сину своме, који остаје у дому његову да слави славу и колач сече, да му име помиње и презиме чува, а гроб нагледа, јес’, у њему би он гледао продужење живота свога. Али чему се сада надаше. Женска деца ће се разудати и кућити туђе куће, а огњиште његово биће пусто… Умрла је кућа његова! Он не осећаше више да има живота, не разумеваше зашто да живи…
Страшне су мисле биле у које Иван паде. Поразише га, дакле, толико да се он осећаше горе него да је умро, сахрањен.
Седи крај огњишта. Глава му клонула на груди. Лице му као у мртваца, непомично, бледо. Не миче ниједним делом тела: изгледа као камена статуа. Према њему седи му жена. Читава два часа како се не мичу, као два камена. Ватра на огњишту догорева, а они је не подстичу.
Ноћ је доста хладна, али ведра. Месец просипа бледе зраке кроз прозор кућни и озарава ова два скамењена живота у истом часу кад истим зраком посипа и Драгутина у страсном, ватреном загрљају младе Маџарице.
*
На три дана после овога догађаја, одсели се и мајстор-Имре са својом породицом.
(Даље)
На млађима свет остаје (5/6)
V
И Јеша се отпочео дружити са Стевом. Стева му је покадшто причао о државном уређењу у разним земљама и о многим другим стварима. Јеша је запиткивао, а он му све причао много боље и лепше него Милан. Јеша је увиђао да је Стева „много ученији“, те га заволи и поче све више и више хладнити према Милану, а ређе и одлазити Митиној кући.
— Е, видиш ти!? А, чујеш, мени то Милан другојачије прича! — изговорио би Јеша с чуђењем.
— Па шта Милан зна? Зна да се наједе и напије, да игра жандара у кафу и да се задужује до гуше да би му жена имала свилене хаљине, помаду, мирисе и разне лудорије.
Јеша се замисли после тих речи. Ћути дуго, па више за се изговори:
— Не ваља бити добар!
Стева је прешао у говору на неке друге ствари, говорећи о оцу.
— А моја жена сад иде исцепана! — изговори Јеша замишљен и уздахну, а затим поче причати како му Милан дугује, а не враћа дуг.
— Па тако је, ти трпиш без најпотребнијег, а он купује жени парфиме! Тако ти и треба! … — рећи ће Стева.
— Ето, тако ја пропадох и изгубих готовину! — опет ће Јеша, и уздахну.
После тога разговора Јеша није целе ноћи заспао. Једио се што га други вуку за нос и праве будалом, те се на његов рачун размећу, и тврдо се реши да одмах сутрадан тражи од Милана наплату.
*
Међутим су те исте ноћи Милан и Мита смишљали нов допис против Љубе и договоре се да то сад Јеша, као њихов једномишљеник, потпише.
И Милан сутра изјутра пође с готовим дописом да тражи Јешу. Али, уместо да повољно сврши посао, чује како је Јеша био код Љубе у дућану и дуго се с њим разговарао. Врати се кући, и мало после донесе му момак Љубин писмо у коме му Јеша тражи дуг.
То је био за Милана пораз, јер новца није имао. Оде Мити и исприча му како их је ,,Јеша издао!“ То беше за њих крупан догађај.
Мита је викао како су људи покварени, грдио Јешу и запрети како ће га бити чим уђе у кућу, а Милану, који га једини још не издаваше, позајми новац да „врати тој рђи“.
— Ухватио је то њега Љуба… овај… те га научио да тражи паре… овај… да би ме, знаш, обрукао, па после да каже: ето какви су Митини пријатељи… То би и на јавност изнели! … — вели Милан.
— Неће док је Мите. Могу ја да купим све њих за трице!
Сад из свега овог пониче нов допис од Милана, у коме се напада Јеша као „кметовски пришипетља и чанколиза“, и како је „све своје имање упропастио пијанчећи и картајући се, па сад доспео да трпи без хлеба“.
Јеша је почео одлазити у читаоницу. Ново друштво поче му постајати све милије.
Јула месеца догодило се ово што ћу даље причати.
Мита по ручку легао да спава, раскомотио се како само може бити, а покрио лице бабином шамијом да га муве не би узнемиравале. Јака врућина га мучи, те чисто човек обезумио, окреће се час на једну, час на другу страну; а безобразне мушице досадно зује и час му нека падне на босу ногу, час на руку; час се опет нека поткраде ђаволски испод шамије те стане зврјати око ушију и голицати га по лицу крилима и ногама. То Миту наљути, те скочи и дохвати два пешкира, па, гунђајући љутито, поче јурити муве, а прави примедбе баби како није никаква домаћица кад муве не изјури.
Таман је опет легао, а неко куцну на врата.
Баба, која је дотле спавала упркое мувама и врућини на миндерлуку, скочи буновна иза сна.
Мита викну: „Слободно“, не водећи рачуна о томе што је само у кошуљи и гаћама, а баба, поводећи се иза сна, огрнута марамом, коју брижљиво држаше руком да заклони груди и го врат, пође вратима.
Јана је већ изишла из собе кад се Милан бејаше примакао Мити, те са некако важним и поверљивим тоном поче:
— О-ва-а-ај… ја бих, знаш, им’о нешто насамо да говоримо! — После тих речи Милан се обазре око себе да види да у соби нема још кога.
Мита напреже сву пажњу и, са чудним изразом лица и полуотвореним устима, очекиваше нешто врло важно и озбиљно.
— Није ми пријатно, али… — започе Милан и опет се обазре око себе, јер то је разговор озбиљан „за у четири ока“.
Мита још у истом положају очекује шта ће чути.
— Али овај… — продужи Милан, овај… — управо у интересу је твом, а и наше странке, јер ми управо… — прављаше он врло досадан увод, те га Мита мораде пресећи наглим питањем: „Па шта је?“
Милан се примаче још ближе и обгради уста рукама, па Мити на уво шапну:
— Твој Стева шурује с Љубом!
Настаде у соби мртва тишина, коју само муве прекидају с часа на час својим зујањем. Обојица се гледаше значајно и ниједан не говори.
Мита није могао ништа ни да говори и чисто му изгледаше да је те страшне речи чуо у неком сну давно, али врло давно, па му чисто загонетно: какве све то везе има са чудном овом тишином, са овим зујањем мува и са Миланом што са важним лицем седи пред њим.
— Данас имају збор, и Стева ће да говори на њиховом збору! — прошапута са још важнијим лицем Милан.
Мита некако не може тачно да схвати све то, а ипак осећа како му нешто стегло срце и притисло груди, те једва дише.
Читавих дееет минута гледао је сад у под, и не може да дође себи и да појми све шта се збило… Једна мува мили по патосу, а он се загледа у њу, па му се чини да и она нешто предсказује, и као да му оним трењем крила пркоси, али неће да му каже у чему је ствар.
Убрзо се Милан прибра и схвати свој положај као врло несрећног оца, те уздахну и тужно изговори:
— Тако је то!
Опет после тих речи уздахну, протрља чело руком, ћуташе доста дуго, па наједанпут тресну десном ногом о под и викну као бесомучан:
— Мој Стева с мојим непријатељима?! … Моје дете, па с мојим крвницима?! … Убићу га! … Ја сам га родио, ја ћу да убијем!
Опет заћута мало, а затим јурну бесвесно вратима, изговарајући загушеним гласом:
— Ја сам родио! … Убићу га, искидаћу га! …
Милан га задржаваше, а беше забринут шта ће из свега овога изићи. Већ се почео кајати што је то јављао. Али куд је он предвиђао да ће ствар узети овакве размере! Он је само хтео да упозори Миту да ће му син пропасти у рђавом друштву и да му напомене како би требало наћи начина да се Стева поправи. Затим је хтео предложити Мити да сина што пре ожени и онда ће тек постати ваљан човек, и како је све ово што Стева ради само зато што није ожењен.
Ту је у самој ствари тежиште Миланова рада. Његова жена добро стоји са женом неког богатог трговца из К…, па је обећала да ће наћи „згодну прилику“ за њену ћер.
— То је сигурна ствар, ја ћу вам наћи одличну партију, само спремајте дар! — рекла је Миланова жена.
— Свилена хаљина ти је сигурна! — рекла је жена тога богатог трговца.
Жена је, дакле, издала наредбу своме мужу да како тако гледа са Митом да се ствар сврши, те да Стева узме ту девојку, јер ,,кад Мита пристане, онда је ствар свршена“.
Миланова жена много је млађа од њега, али се он ње утолико више боји. Управо, по његовом схватању, „он је мази као какво дете и неће да јој учини нажао“. Како увек, тако и сада, он је својој женици морао учинити по жељи и ступити с Митом у преговоре…
Мита, дакле јурне вратима, а Милан се уплашио да се сва та комедија коју он жели да одигра и заврши пијанком — и свиленом хаљином, не заврши трагично.
Мало те он није био у исто тако мучном положају као и Мита.
— Полако о-ва-а-ај… чекај… — једва процеди кроза зубе, а крупан га зној облио по челу.
— Нема ту чекања, нема ту ништа више! — виче Мита, промукао, и отимао се, а није му ни падало на ум да је само у гаћама и кошуљи.
Упаде и Јана у собу и кад виде како се Мита отима да иде некуд, а Милан га вуче, узе га и она задржавати, а сва дрхти.
— Ку’ћеш као луд у гаћама да ти се смеје свет под седе косе! — викну Јана љутито.
Овај разлог као да је највише утицаја имао на Миту, те се узе облачити, а сав се тресе. Он жељаше да се обуче за секунд, али док нађе само чарапе, прође неколико минута. Рукав се на капуту изврнуо наопачке и он га поче љутито извртати, па му од узбуђења не испаде одмах тај посао, те тресну љутито капут за врата. Потпуно малаксао леже на диван.
Опет за читавих десет минута настаде ћутање.
Милан се прибра мало, па лагано и, што кажу, „из дубине“, започе доказивати како је Стева млад и како се може поправити.
— Не говори ми о лопужи! — прекиде га Мита некако потмулим и малаксалим гласом, а подиже се, те седе.
— Чим се роди, треба за врат, па о ледину, а не да га гајиш! — изговори Мита, слабим и дрхтећим гласом, па опет леже на диван и уздахну дубоко.
Милан примаче столицу и седе до Мите, па опет продужи причати како он зна многе који су тако скренули с правог пута, па чим су се оженили одмах други људи. Наводио је примере: син тога и тога, па син тога и тога, како су били исти као и Стева, али их очеви оженили, и сад су све то капетани, срески писари — красни људи.
— То тако мора да буде — говори Милан — сваки школовани младић тако, овај, док се не ожени, лута по облацима, ал’ чим ти њега упрегнеш мало у јарам, одмах му дође памет, па после не може другојачији и бољи бити од њега!
Мита лежи непомично и не говори ништа, а Милан продужи даље причати како је и он кад је свршио богословију све тако „фантазирао којешта“ док се год није оженио.
— Па данас, хвала богу, ето ме жива, и чик да ко каже и оволицко за мене! — заврши Милан своје објашњење и показа Мити један трунић од дувана.
Миту као да то разгали. Он је поштовао Милана, па кад му он ређаше такве примере, па још за себе прича какав је био, па ипак „доживео да буде срески начелник“, онда његово родитељско срце попусти мало.
Мити сад бејаше као човеку који над својим најмилијим стоји и слуша како га дави самртнички ропац, види да ће остати без њега; а, с друге стране, слуша искусна и честита лекара, који тврди да ће болест поћи на боље и да ће се болесник спасти и оздравити.
— Него ти ћути и прави се да ништа све то не знаш, а ја ћу да пишем једном свом пријатељу у К… Има красну девојку, а и фамилија добра, а то је јединица у оца; имање грдно велико! … Сада даје пет стотина у злату, све готових, а после његове смрти коме ће него свом детету!? … Ако ту упали, посред среће! — заврши Милан.
Милан оде задовољан што је ствар ипак лепо извео, а Мита ублажен остао с Јаном.
— Мора да се жени! — говори Мита.
— Да се ожени, па службу да добије овде, па ето ти! — додаде Јана.
Ућуташе и погледаше се значајно.
— Деца су то, а ти ’оћеш да ти он буде сад као маторац! Не може, брате, то је детиња памет! — отпоче Јана и обриса сузе.
— Мора да се жени, друго ништа! — изговори Мита после краће паузе и уздахну дубоко.
Опет нови планови стадоше се ковати.
Опет јата жеља и силних нада стадоше се ројити пред њиховим старим очима; опет лепи снови однеше их у далеку будућност.
Гледали су дуго једно у друго, и уздахнули.
Митин и Миланов договор не могаше остати тајна за паланку, где се дозна и разбере и шта је ко ручао у својој кући.
Одмах сутрадан се говорило како ће Стева просити Драгу из К… — Једни су хвалили девојку, а једни се постараше одмах наћи Стеву, те да му кажу како је та иста девојка од јехтичаве породице. Неки су причали како има падајућу болест, и само узгред тек замоле „да се то даље не чује“. Неки опет веле како јој се мајка напија, а додају како „ћерка не може бити боља!“ Једни чак пронашли како је ујак те девојке полудео, а тетка јој се раставила са мужем: управо муж је одјурио, јер је зла, и мајку његову ударила кукачом по глави, те јој разбила главу! (Срам је било!)
Стева не знађаше како да се нађе у тој збрци вести које му почеше достављати. Чуђаше се, управо, што баш њему то причају и шта се све њега може тицати та Драга из К…
Напослетку дозна да његов отац жели да га жени и да ће, по препоруци Милановој, запросити ту девојку, о којој му толико причају у граду: неки с хвалом, неки с куђењем.
Предосећао је да ће морати напустити оца и отићи од куће ако би се само све то обистинило. Све би то за њега имало много тешкоћа, јер би тиме и родитеље ожалостио, а и морао у неколико покварити своје планове, јер мишљаше, кад већ није отишао у Женеву, да седи код куће, да чита и ради, а да радом својим утиче на околину. Таман се са извесним личностима упознао и отпочео радити многе ствари, а сада би све то пропало. Он је још држао да ће се његов отац мало-помало помирити с том мишљу да се не прима државне службе, већ да седи код куће и бави се трговином; али, поред сукоба око тог питања, одједном се јавља још један нов сукоб о женидби. Он се није могао женити тако као што његов отац жели. Није могао узети за жену девојку коју никад није видео, девојку необразовану, која никад неће моћи разумети њега, ни он њу. Његови су се појмови о женидби сасвим разликовали од појмова оца његова. На такав брак не би Стева могао никад пристати.
Међутим, Милан и Мита раде неуморно. Чак се ових дана не видеше никад да по ручку поиграју домина у кафани.
Видиш их само где прођу улицом и нешто шапатом поверљиво говоре и доказују један другоме рукама. Иду по неколико корака, па застану, и таман учине опет два-три корака, а један другог ће тек повући за пеш од капута, те би наново застали: шапћу један другоме на уво, а затим би се одмакнули један од другог; погледају се и наставе рукама доказивати.
—
Свршили су ствар повољно. Тодор — тај богати трговац из К… — пристаје да даде ћер за Стеву, спрему за девојку и пет стотина дуката у злату.
Весео Мита, весела Јана, Милан задовољан што је тако мајсторски удесио целу ствар, а његова жена већ пркоси многима што нису покварили, те већ унапред замишља како ће изабрати „розе свилу за хаљину“ и како ће јој то лепо стајати према лицу.
(Даље)
На млађима свет остаје (4/6)
Тешко је верно описати радост старих родитеља који дочекају сина што долази кући после свршеног школовања на највишем просветном заводу у земљи. Ко још може расплести збрку и смесу различитих осећања из силне љубави родитељске, чудног поноса и читавог јата нада и жеља.
Јана не могаше издржати и мораде подлећи своме осећању. Љубила је сина дуго, дуго, а гушила се у сузама.
Мита, напротив, дочека Стеву чак некако љутито. Пружи му руку намрштен, и чим он пољуби, трже је нагло и процеди кроз зубе: „Жив био!“ готово грубим гласом.
Одмах затим оставио је сина с мајком, а он уђе у собу, јер осећаше како му срце чудно бије и како му неко слатко осећање чисто мами сузе на очи.
*
О вечери тога дана кад Стева беше дошао, Мита је био весео, те није о оној препоруци ни говорио. Чак је изгледало да се он тога није ни сећао.
Стева је по вечери отишао у своју собу, а Мита и Јана у своју. Њих двоје, после дугог разговора и ковања разних планова, угасише свећу и легоше да спавају.
Мита не спава, већ отишао мислима богзна куд далеко. Замишља сина у великом положају и сав се топи од радости кад помисли како ће и Љуба морати скидати капу кад прође поред њега.
— Не могу они са мном — мисли он даље, а Стевина слика лебди му пред очима. Ко би могао изређати безброј ситница које су поред осталога кружиле Мити по памети.
— Свима ћу се осветити док Стева постане срески начелник — мисли он. — Чекај, после да видим тога Љубу како ће да шени (ту му се учини: тешко ће чекати, и желео би да се то сутра испуни). — Један по један ће да долази код мене, па ће тек да замоли за ово, за оно, а ја опет кажем Стеви: синко, ово овако, ово овако… Моје је дете, учини што год хоћу! — Он мора; ја сам га родио. Мисли су га далеко одвеле, и ко зна шта је још после тога размишљао?
И Јана није заспала; и она се удубила у мисли, и њу је машта далеко одвела у будућност. Замишљала је кућу пуну унучића, па снаху која је двори и слуша, и већ као да чује танке дечје гласиће: „Бабо, бабо!“ Једна суза среће скотрља јој се низ образ и она се окрете на другу страну, покушавајући да заспи, али, уместо сна, све се лепше и лепше слике ређаху пред очима.
— Спаваш ли? — пресече је Мита у мислима изненадним питањем.
— Море, разбио ми се сан, неки ђаво, па не могу да тренем.
Мита упали свећу и сави дуван, а то је значило да се и њему не спава.
Безмало те их и зора није у разговору затекла.
*
И Стева није те ноћи могао дуго заспати. И он је размишљао о многом чему, а нарочито о томе како, ма под коју цену, мора отићи у Женеву, где ће продужити своје студије, па кад се добро спреми да се врати у живот, у борбу, да се бори и да радом користи своме народу и отаџбини.
*
— Дакле, писмо ниси предао? — упита Мита сина кад су ујутру изишли на теферич да пију кафу.
— Па није потребно, јер ако бих ишао у Женеву… — поче Стева.
— Биће теби Женева да ћеш се пушити! — пресече га Мита љутито.
Њему је било главно да Стева што пре постане чиновник.
— Ја мислим, оче, да… — започе Стева објашњавати.
— Ти мислиш! … Срамота, срамота! Ти да мислиш, па лепо да одеш код таког човека, па лепо: Помози бог, господине! (ту Мита скиде понизно капу, као кад стоји пред старијим) па њему писмо цап у руку, па те он пита чији си, па шта си; па се лепо упознаш с главешином (важна личност) једном! … Ништа ти не знаш — говори Мита љутито.
— Ал’, ја тако не мислим, ја се не бих ни примао службе — опет ће Стева.
— Ти си луд! — викну Мита, и сав задрхта.
— Ја бих сматрао за понижење да одем и да на тај начин…
Стева опет не доврши реченицу, јер га отац прекиде вичући:
— Ти знаш шта је понижење?! — ’Оћеш да будеш као они мангупи што праве демонстрације по Београду, а нећеш чиновник!
— То нису били мангупи! — рече Стева одлучно, а сав пребледе, јер је и он учествовао у неким демонстрацијама, пун идеала и младићског заноса.
— А и ти си од они’?! — викну Мита као бесан.
Стева задрхта од неког бола, а мишљаше: Бориш се, жртвујеш се за друге, не добијеш отуда ништа; желиш да помогнеш народу и дочекаш — да те за тако племенити рад назову мангупом.
— И ти ли си од тих мангупа?! — додаје Мита питање, запенушив од јарости.
Митини су појмови били: „Мој син, па ради оно што ја мрзим; долази у омразу с важним људима; а кад питају чији је тај младић, шта ће онда? Брука пада на њега. Није писмо однео. Сматра за понижење да оде код једне важне личности, а хоће да брани мангупе који праве нереде по Београду!“ Он није могао да замисли с каквих гледишта полази Стева и изгледаше му да је његов син пропао, а да се планови његови неће остварити.
— И ја сам био у демонстрацији! — изговори Стева доста јасним, али дрхтећим гласом.
Мити као да се окрете свет око главе. Ове речи Стевине толико га поразише да за читавих пет минута није речи проговорио.
— Тако је! — рече он тужно после тога, и уздахну.
Опет ућута. Ћути и Стева.
— Ја сам крив што школујем битанге! — рече Мита очајно, после краће паузе, и изиђе из куће.
Отишао је у кафану те нађе Милана, па му се пожали како нема среће у породу и како његов син не ваља.
— Нека, нека, и ја сам у младе године лудовао, па то прође! Ја ћу њему онако некад, кад га ухватим, да очитам вакелу, а ти с њим лепо! — Ја ћу то све њему да објасним — рекао је Милан кад се већ с Митом руковао и пошао кући.
И Мита оде кући прилично ублажен, али му око срца још бејаше хладно.
Стеви није ништа више о томе говорио, само је покадшто рекао, рецимо: — Зовите тог бунтовника да једе! — Или кад су заједно за столом, рекао би: — И ја с бунтовницима седим!
Прошло је више од месец дана од тог првога сукоба Стевиног с оцем.
Стева је за то време понајвише седео затворен у својој соби и читао, а кад изиђе, онда је бивао у друштву неког судског секретара, с којим се још с Велике школе познавао. С оцем је био у прилично затегнутим односима и о томе је чак и једном своме другу писао, јадајући се како су „настрани појмови данашњег друштва“.
Једанпут по ручку беше гостију код Мите, међу којима је и Милан. Сви седе на омиљеном теферичу, срчу кафе и „пијуцкају по мало вина“.
Гости су водили разговоре и шалили се, а нарочито на Љубин рачун.
— Ситничарење! — мисли Стева, који је све ово могао лепо чути кроз отворен прозор своје собе, и постаде зловољан, јер га прекидаху у читању.
Таман намисли оставити књигу и проћи се мало док гости не оду, а у собу његову уђе Милан, те после поздрава и обичних шаблонских запиткивања, стаде причати са пуно озбиљности како је та иста (баш у тај мах је прошла улицом) Љубина жена говорила код прија Босе да је он (Милан) у „недозвољеним односима са неком Јуциком шнајдерком, и то као ожењен човек!“ Ту, код тих речи, Милан застаде и чисто се претвори сав, што но веле, у знак чуђења, а да још више утиче на Стеву, метну и кажипрст десне руке на чело.
— Дакле-е-е?! — рече Милан држећи још прст на челу, а левом ухвати Стеву за рукав од капута.
— Ситнице! — процеди Стева зловољно кроза зубе и поче се мешкољити на столици од досаде.
— О! … Молим, младићу! — опет ће Милан развучено и скиде прст с чела.
Сад тек Милан настаде причати и објашњавати Стеви, износећи читаве историје разних сплетака, и таман Стева мишљаше у једно време да је све готово, јер Милан заћута, али он опет настави:
— Елем, знате, ја сам тад био богослов, наравно нежењен — дошло му је уз реч да исприча нешто из свог богословског живота.
Стева сад више није ни слушао, а од тешке досаде, место Милана, виђаше само пред собом тамну контуру.
Милан је управо дошао у намери да се договори са Стевом о једном новом допису против Љубе, те да би ствар испала „што зрелија“, отпоче мало поиздаље, како би Стеву што темељније посветио у целу ствар. Милан прича ватрено, доказује рукама, устај е, вуче Стеву за капут, и тек узвикне на појединим местима: „Замислите само!“ метне прст на чело и очекује од Стеве одговор. Стева се сав ознојио од страшне досаде и већ, што кажу, помутио очима те није ништа ни слушао, а кад га Милан продрма, он га погледа, из учтивости климне главом, као у знак одобравања, а у себи помисли: „Куд ме ова напаст снађе!“
Милан „постепено“ прилажаше у свом дугом говору све ближе и ближе главној ствари, док не дође где треба, па се обазре свуд око себе да ко не чује и поче шапатом надугачко и нашироко причати о узроцима и последицама првих дописа.
— Тек, овај, читали сте ви то, то је пуцало по целоме свету! — рече између осталог Милан с поносом.
— Нисам! — рече Стева хладно и готово љутито.
Милан се обезуми од чуда и с дивљењем изговори: — Нисте?!!
— Не интересују ме те ствари! — опет ће Стева јетко. Беше му се већ досадило.
— Чудновато! — изговори Милан некако забринуто и махну главом, слежући раменима.
— Е, онда ви сигурно радије пишете? — опет ће Милан после краће паузе.
— Дописе?!
— Дописе, дабоме!
— То ја никад не бих писао, нарочито у том смислу у ком ви желите! — рече Стева.
— Шта би? — упита их Мита кроз прозор, јер се већ и њему досади чекати.
— Код младих људи све нешто чудно! — одговори Милан, и насмеја се.
Мало после изиђе Милан да с Митом разговара, а Стева леже на диван, сморен од чудног разговора са Миланом. — И он био срески начелник! — мисли Стева лежећи, а чисто се стресе од гнушања.
Мита је дуго шапутао нешто са Миланом. Управо Милан је шапутао, а Мита је имао само лепе намере шапутом разговарати, али, загрејан од вина, не могаше то извести, већ викаше јаче него обично кад се говори.
То је ускоро нагнало остале госте да иду кући.
Оде и Милан, а Мита остаде сам с Јаном на теферичу.
— Немаш Мито среће! — виче он као бесан и лупа песницом по столу. — Много мене кошта тај крвник, ал’ мој син не мари за оца!
Јана плаче и некако механички изговори:
— Толики новци само на проклете марке!
Стева је све ово слушао, па осети силну тежину на души. Осети како га нешто гуши и нагони сузе на очи. Сав је дрхтао од чудног узбуђења. С једне стране вуче га љубав наспрам старих родитеља, и он се сети све њихове милоште; знао је да га они више воле него цео свет, те баш зато му беше тешко што је, по њиховом мишљењу, он узрок њихове несреће. С друге стране су га идеали његови вукли далеко од свега, по његовом мишљењу, ниског и прљавог; а при помисли да оца задовољи, па ма шта учинио, крв му јурне у главу и у ушима зазује страшни прекори. Сав се стресе од помисли да би „још прве године по свршеном школовању пао у брлог паланачких сплетака!“
— Не, не, то је гадно! Ма шта било, ја се у те ситне сплетке, пуне гадости, нећу мешати! — промрмља он полугласно, и устаде с дивана, те поче ходати по соби! …
— Место да развесели оца, а он га кида на парчиће! — виче Мита, а Јана још плаче.
Сутрадан није Мита пред Стевом ништа о томе говорио.
Прошло је неколико дана, а он ћути и ништа не помиње; али је често по сву ноћ мислио како ће сина извести на пут.
— Е, баш и нека и не пише! Чудо, к’о да ћете се угојити од његовог писања! — рекла му је Јана једном приликом.
— Не ваља! — уздахнуо би Мита забринут.
— Што ви њега мешате у ваш посао, ви радите за себе! — брани Јана сина.
Мита би се том приликом извикао, па отишао од куће.
— Па напиши, сине, да те не муче, убио их бог, кад морам да им тако кажем! — говори Јана сину.
— Та ћути, мајко, бога ти; кад би имало смисла, ја се не бих устезао!
— Љути се отац!
— Па шта ћу му ја кад он нема друга посла, већ прави од једне ситнице читаво чудо!
Јана уздахне очајно, јер јој то посредовање нигде не налази одзива.
Стева је о свему што се десило писао своме другу, и на завршетку рекао: „Ја сам, драги Саво, разочаран још на првом свом кораку!
Ето видиш, дакле, какви могу бити појмови о овоме свету кад на првом месту мој отац тражи од мене да само задовољим његове жеље, и ако то нећу, онда сам рђав син. Нигде нема оне љубави коју сам ја замишљао. И сама родитељска љубав није ништа друго до најгаднији егоизам!“
После овога Стева добије одговор од друга, у коме поред оеталог беше и ово:
„… потпуно разумем твоје осећање, али, дозволићеш да ти кажем: ти ниси ништа ново пронашао. Тако је откако је, и тешко нама ако уобразимо да за један дан можемо изменити данашње друштвене појмове. Ту треба времена. Ми морамо гледати ствари онакве какве су и да се старамо да их бољима направимо. Погрешно је и лудо замишљати да све мора бити савршено, па кад се разочарамо и видимо да није, а ми у том случају да ттадамо у очајање и оплакујемо судбину света, а нећемо ни прстом маћи у намери да поправимо оно што не ваља. — Ти си, канда, већ и заборавио на своје обећање да ћеш ме известити о тамошњој читаоници и о људима с којима би се могло радити. Рече ми ономад Милорад да је тамо неки Љуба Тасић, човек на кога би се умногоме могли ослонити. Разговори с њим о свему, па одмах пиши.“
Ове су речи повољно утицале на Стеву, те се чисто разгали и расположи.
Још тог истог дана оде у читаоницу у намери да се са Љубом састане, па ма како о њему отац мислио, у случају да за то дозна.
Тек што Стева бејаше измакао од куће, а дође Мита однекуд „из чаршије“, вичући још кроз двориште што га грло доноси.
— Научићу ја те лопове како се ради! … Може Мита и више платити, ал’ ћемо се после питати! …
Вичући тако попе се уз басамаке и седе на теферичу за сто.
Јана изиђе из кујне са засуканим рукавима, па стојећи пред Митом изговори више за се кроз плач:
— Опет она рђа!
— ’Оће да ме уапси! … Нећеш, синко кисели! Мита има паре, али се држи кад Мита тебе ошине.
Изговори ове речи, пун жестине и поуздања, али му одједном кресну мисао у главу:
„Баш мој Стева ни да чује за оца! … Како ћу се ја стар осветити? … Па, кажу, подижи децу и надај се одмени! … — После овакве мисли осети малаксалост, немоћ и непоуздање. Мржња према Љуби узе још јаче маха у души његовој, али у толико порасте и јарост према сину, те узе још јаче викати:
— Стева син?! … Ништа он није! Требало га је задавити чим се родио! …
Ућута. Сећаше се Стеве док је млад био, сећао се и Љубе. У толиком низу година је био надмоћнији, јер то беху деца, те понос и самопоуздање као да поврати сву снагу његову…
— Деца, каква деца? … У њих зар да се надам, још Стева треба од мене да изгледа, још сам ја онај који сам био! Све ћу ја то дотерати у ред, дотераћу ја то, па ће да се чуде! … Мене он да уапси?! … Ха, ха, ха, деца да ме уапсе?! … Увреда части у штампи! … Балавци ’оће част! … Зар он од мене да тражи част, а до јуче сам га шамарао! … (Ту опет мало застаде, мишљаше дуго, па продужи јачим гласом:) Бићу га, насред улице, шамарима, па ко ми шта може?! (То му изгледаше сасвим природно…)
— Убио их бог што се не откану!? — прошапута Јана, а сузе после тога облише њене бледе, смежуране образе. Страх и плач дају некако у овој прилици њеном лицу и смешан и тужан израз.
Мита се занео мислима у прошлост. Чињаше му се као да је јуче било кад је Љубу тукао баш овде пред својом кућом, кад је дирао псе кроз тарабу. (Хм! Част у штампи! — промрмља опет код те мисли.) Сећао се даље како се тај исти Љуба — под овом истом липом у његовом дворишту — играо толико пута клиса са његовим покојним Војом. („Да ми је он жив, ко зна како би било“? — кресну му при том мисао и он дубоко уздахну.) Деца се заваде, а он тек викне: „Мир, децо!“ и она се стишају. („Баш ми се чини да је Воја био јачи, а ја сам га још бранио кад би се потукли!“ — помисли опет и чисто се љућаше на самог себе.) Прође „алваџија“, а Воја га моли да му да пет пара за алву, а он би дао и њему и Љуби, (А сад ’оће част! прогунђа при тој помисли гласно и љутито) а они га пољубе у руку…
Хиљадама разних ситница оживеше у души Митиној, те поче поново викати:
— Зар је то држава?! … До јуче га вукао за уши, а сад ми суди! … Какав суд! … Трице су то! … Бићу га шамарима усред суднице! … Мој Стева?! … Нећеш, синко, куд ти ’оћеш! … Још ти ја судим… Ја сам родио, ја ћу и да убијем ако не ваљаш! … Да убијем, убијем… Није грешно! … — виче он сав црвен од јарости, па му и очи крваве, а десном ногом лупа о под тако силно да се стакла од прозора тресу у кући.
И Јана је имала некако сличне мисли, али јој ипак беше жао Стеве, а место јарости и помисли да се све то може повратити као што је било, као што Мита мисли, она очајно плакаше, уздисаше и шапуташе молитве.
Све ово направише проклети дописи.
Милан је послао још један нов допис против Љубе, у коме је, сигурно да би стил био китњастији, назвао Љубу: лопужом, лоповом, глобаџијом, чанколизом и распикућом. Овако „дивни епитети“ што служаху Милановом „сочиненију“ као „украси“ стила, морали су, што се само по себи разуме, коштати као и сваки украси врло много. Љуба тужи суду за неке клевете и увреде части, и онда Мита, који је и потписао допис, буде осуђен — по тој кривици — на нека плаћања и затвор од неколико дана.
—
У једном писму Стевином, што га је писао другу после овога догађаја, стајало је и ово:
„…Тек, што је главно, наше ствари иду доста добро. Љуба је врло бистар човек, одлучан и заузимљив. Он за наш град вреди много, и без њега, како ми се чини, не би се могло много учинити. Многи грађани већ долазе у читаоницу и узимају књиге на читање.“
„Читао си онај гадан допис против Љубе. Њега мрзе сви овдашњи старији људи, а нарочито Милан (писао сам ти о њему) и мој отац. Тај допис је писао глупави Милан, а потписао мој отац, те је сад осуђен због клевете и јавне увреде части. Сад је постао готово несносан: виче и на улици и у кафани на Љубу, а код куће, још кад попије коју, не може да се сноси. Све то мени и Љуби ништа не смета, па ипак, мени је тешко и чини ми се да дуго не могу издржати. Морам доћи у Београд да тражим државну службу ма где, само да се од куће уклоним. Не можеш ти да разумеш сву тежину положаја у коме сам ја. Давно бих био отишао, али ми је матере жао. Не знаш како ми је кад чујем оца да виче и видим њу како плаче, а сузе јој теку низ бледо, смежурано лице. Воли ме она много, а и отац ме воли, па ипак… Не, не, не можеш ти да све то разумеш. Веруј ми да по читаве ноћи не могу да заспим…“
(Даље)
На млађима свет остаје (3/6)
Увече су већ сви гости седели за столом. У зачељу бивши срески начелник Милан (стари богослов), па онда Јеша и Павле; до њих Мита, па онда редом жене по старештву.
Жене отпочеле говор о цени неких цицева и онда пређоше у говору на хаљину Љубине жене.
— Оне машне више нису по журналу! — рече Миланова жена, увијајући главом и успијајући усне од задовољства што се осећа „високо образована“!
— Стоји јој као на штапу! — додаје Јешина жена.
— Баш је згодна за маскенбал! — процеди опет Миланова госпа кроз зубе, и поче се смејати тако као да по неким нотама удешава висину гласа, мењајући га на разне начине.
Људи већ озбиљније разговоре воде.
— Ја сам Васу одбранио кад је било суђење због оне воденице — вели Мита.
Сви живо претресаше тај догађај и изведоше „наравоученије“ како је свет неблагодаран, и напоменуше како је баш „сам Љуба томе Васи кр’ао врат“, па данас ипак не раздвајају се као Божић и Бадњи дан.
— Вара он сад Васу због… — поче Павле.
— Знам — рече Милан и климну главом. — Које, које? — питају остали.
— Због… — опет ће Павле и показа кажипрстом десне руке по длану леве, као кад се пише.
— Интабулација! — пришапну Јеша тајанствено и обазре се да нису чуле жене.
Милан махаше главом. У разговору су се ревносно куцали чашама и ревносно испијали.
Разговор постаје све живљи и живљи.
Милан у разговору улучи згодну прилику да и педесети пут, можда, у истом друштву, исприча откриће Америке. У причању те „историјске ствари“ и он се особито извежбао, а ствар је у свету усавршио и накитио свима могућим занимљивостима, које је год запамтио из опште историје, а додао многе друге што се можда не налазе ни у једној историји, нити којој другој књизи. С каквом вољом он то прича, може се мислити кад је чак устао код једног места, те узео сунцобран своје жене да њиме престави сабљу.
Јешина и Павлова жена су за то време тихо разговарале о „извођењу пилежа“, а Миланова жена пратила је пажљиво причу као и Јеша. Она је чак понегде и подсећала мужа на нешто што би он случајно заборавио.
Мита и Павле слушају, слушају, па тек узгред проговоре по неку о Љуби, па опет мало слушају, па опет о Љуби.
Жене су даље повеле говор о разводу брака између Цајке и њеног мужа, испитујући до кога је кривица.
Јеша је, пошто саслуша причу о открићу Америке, почео запиткивати Милана о звездама. Њих два су претресли звезде и прешли однекуд на веровање у снове. Одатле пређе Милан на нека објашњења о бесмртности душе, а док је он то ватрено доказивао, Јеша је намислио испричати му како је у сну јео гљиве и брао неке печурке, и да га упита да ли то значи нешто.
Мита и Павле грдећи Љубу почеше толико викати и лупати песницама о сто, да сви остали морадоше за неко време прекинути разговор.
— Дочекаће, вала, и он и поп Коста да оду на робију због оног венчања — виче Мита.
— Дирнуо је он великог ђавола кад је мене дирнуо! — виче Павле и лупа се по грудима.
Павле продужи даље викати и на Љубу и на све његове присталице, а кунијаше се како ће их он терати до вечне куће.
За то време се Мита обрати Милану и доказиваше како је Павле ваљан и поштен.
Јеша већ почео да штуцка и дуго гледаше у пламен од свеће, а затим прекиде Мити и Милану разговор питањем: „Да ли је богатија Француска или Енглеска?!“
—
Разговор тече све живље и сада већ сваки говори, а готово нико не слуша.
Јеша је по природи својој више ћуталица него разговоран, док је трезан, а кад попије коју, онда је разговоран, немиран, па чак и ратоборан. Готов је чак и на свађу: ко му први наиђе. Он је врло мало пио, али има једну грдну махну, што веле његови познаници: „Две-три чаше, па одмах уфитиљи.“
Тако, дакле, и Јеша поче причати како је био добар коњаник. Измахује десном руком, шкрипне покадшто зубима, и командује: „Сеци пешаке на-де-е-е-е-сно!“
Милан пева „Где јест сребро и злато…“
Миланова жена прича Јешиној како јој је неко, док бејаше девојка, „записао у албум“: „Нада је живот, нада је све, у нади с’ живи, у нади с’ мре.“ Те је стихове изговарала неколико пута, делећи сваку реч на слогове, а после тога дода, успијајући устима и колачећи очима: „Је л’ те да је здраво дивно?!… Јух, тако ми се допада!“ То изговара и погледа на Павла лукаво, а некако чудно увија главом и раменима, подиже обрве и смешка се заносно. Мита прича Павлу нешто и вуче га за рукав од капута да би му јаче обратио пажњу, а Павле и не слуша, већ и он, готово у исти мах, прича њему, а час погледа Миланову госпу, час своју жену.
— Ура! … Ура-а-а! … — продера се Јеша за свој рачун и измахује десном руком, а леву држи као кад се држи узда при јахању.
Сви се окретоше њему.
— Бод улево! — командује Јеша и одма’ну руком улево, те умало не удари Милана по глави.
Ово одушеви Миту, те стаде и он причати о своме наредничком животу, а пошто га нико не слушаше, то се обрати Милановој жени.
— Разумем, господин пуковниче! — говори Мита оштро и салутира по војнички.
— Уви мње, слачајши Исусе! — запева Милан, затури главу назад, а зажмури мало очима.
Јеша и даље „сече пешаке“ и одмахује то надесно, то налево. Павлу се допало што Јеша може лако ударати Милана само кад би одмахивао руком налево, те му он поче командовати: „бод улево“ и ужива у себи како ће сутра причати, ако му та шала пође до краја за руком.
Миланова госпа остави Миту, па слушаше како Павле командује Јеши. Удари у смех и зацича:
— Јух, боже, ал’ је то здраво комично! … Ха, ха, ха, ха! … Здраво комично!
Јеша, напослетку, отпоче говорити „немачки“.
*
При завршетку пијанке решили су да отпевају на улици: „Што си тако суморан, мој голубе бели?“ Тиме су хтели да пркосе Љуби због дописа, који је већ послат у штампу. У ствари, он не знађоше ни речи немачки, али кад се опије, имаше обичај говорити неке збркане, неразумљиве слогове, што је требало да представља „стран језик“. Он је иначе, кад је трезан, желео да зна који страни језик, те би увек распитивао како би то могао научити. Та је жеља, дакле, избијала и у пићу, само у другојачем облику.
Миланова госпа се сад још више поче кикотати и уврискивати, а Павле помисли како то Јешино говорење мора бити врло допадљиво, па, да не би он „остао на талону“, уплете се и сам с Јешом говорити на тако чудноват начин.
Гура један другог, вуку се и спомажу се при споразумевању рукама и разним покретима. Утом Павле некако незгодно гурну Јешу, те овај умало не паде са столице.
— Не гура-а-ај се-е … — процеди љутито Јеша кроза зубе српски, па продужи опет даље говорити „немачки”.
Миланова госпа час погледа оштро Милана и махне љутито главом, дајући му знак да више не пије, а час удари у смех, изговарајући своју омиљену реченицу:
— Јух, ал’ су здраво комични! …
*
Неколико дана после пошто изиђе Миланов допис, изиђе одговор од Љубе у противничким новинама:
„Р… 11, маја 1892. год.
Мото:
Стан’ почекај, од Добоја Мујо,
И ми коња за трку имамо!„Поштовани господине уредниче,
„Иако не сматрам за потребно и вредно одговарати на ниске клевете које износи једна умна и физичка мизерија, под маском вајног посматрача, а то је и сувише познато жалосно створење, кога жена шиша, те му глава изгледа као басамаци. Ми сви знамо ту ругобу у облику човека, а потрудићемо се да му здеремо маску и покажемо га целом свету, колико да се види какви су шупљоглавци представљали власт у нашем крају, и то као срески начелник. На суд, срамна кукавицо, што ни имена свога ниси смео потписати под оне своје глупаве измишљотине и гнусне лажи. Даћемо ти згодне прилике да кажеш и пред судом све то, али, чини ми се да ће и овде бити она пословица: „потерао лисицу, а истерао вука“.
„Молим вас, господине уредниче, да изнесете ово у хатар истине, и примите уверење мога одличног поштовања.
Љуба Тасић“
Овакви су се дописи гутали у овом месту.
Мита је, на пример, број онога листа у коме изиђе допис против Љубе чувао као и признанице својих дужника, све заједно увијено у једном комаду платна и брижљиво увезано канапом.
Љубини пријатељи послаше број у коме бејаше Љубин одговор Милану, на кога се све оно и односи, а адресовали му: „Много уваженом, паметном господину Милану Настасијевићу, пензионеру“.
Павле је опет један примерак тог истог броја послао Милановој жени, а рукопис на адреси удешавао тако да личи на Љубин. Одмах после тога је отишао да посети Милана и да грди Љубу због таквог нитковлука.
Милан није смео неколико дана изаћи из куће. Све је могао лако прегорети, али га је убијало оно што вели да га жена шиша, а знао је добро како ће се то узети у целом граду на подсмех.
Мити је било криво што о њему није ни речи проговорено.
— Што мене не грди ако сме, него прича за шишање!? … Штеди човек, јакако, а не да расипа као он што ради! — викаше љутито.
После тога одговора поче Мита све више викати против Љубе, чисто је хтео да и њега изгрде у новинама. Своју мржњу је чак преносио и на Љубине пријатеље и познанике. Успео је да се одбије у штедионици меница коју поднесе неки Васа са Љубиним потписом.
— Не може да се да ништа на потпис којекаквих пропалица — рекао је гњевно.
Љуба опет свађу са Митом није ни узимао као што важно и тако страшно.
— Џандрљив, луд старац! — рекао би само кад би га ко запитао што о Мити, и на томе се сврши.
Снагу у овој „мучној борби” даваше Мити мисао да ће му Стева кроз који дан свршити школу, те ће се он „кр’ати с непријатељима“.
— Мора се гледати одмах да Стева добије овде за чиновника, баш за инат ономе пангалозу. Нека види онда ко је Мита — вели Мита с Јаном у разговору.
— Многи би цркавали од муке! — додаје Јана срећно.
*
Започе Мита већ озбиљно радити за Стевину службу. Договарао се и с Миланом. Овај напише писмо и преда га Мити да га он отправи Стеви у Београд. Писмо је Милан адресовао на некаквог свога личног пријатеља, који је опет школски друг министров.
— Стева… ова-а-ај… како да кажем… само нек преда писмо, и… нека се упозна с човеком, па не брини! — вели Милан достојанствено.
— А велиш сигурна посла? — пита Мита.
— Тај, што му ја пишем — рећи ће Милан — с министром је… знаш како (ту застаде колико да изазове већи ефект) — као ја с тобом! (ту опет прекиде реченицу, рашири руке и насмеши се)… Поваздан су заједно, а и школски су другови — заврши Милан, изговоривши шапатом последњу реченицу.
— Школски другови?! — изговори Мита, пуцну прстима и звизну, као да тиме хоће рећи: „Сад може Љуба да ради што хоће, ал’ му не вреди.“ Али за сваки случај, да би ствар била „што зрелија“, предложи Милан да и његова жена пише својој сестри од ујака, која је удата за неког ђумругџију у пензији, али је врло добра пријатељица са госпођом Тинком, женом начелниковом, која би могла да говори своме мужу, а њен муж (тај начелник) је опет кум министров, те би могао, наравно, код свога кума израдити што хоће.
Мита је Миланово писмо завио у цео табак чисте хартије, па пажљиво, чувајући га к’о какву светињу донео кући.
— Нека Љуба сад свира! … Ха, ха, ха! … министров је то друг, брате, — рече Мита Јани и показа прстом адресу на писму, иако она не зна читати.
Написа и он писмо Стеви, па оба посла „на повратни рецепис“, због кога је, узгред буди речено, било много ларме одмах сутрадан, јер се бејашг затурио, а Мити се чињаше да ће цела ствар пропасти ако се рецепис изгуби.
*
Стева доби очево писмо заједно с препоруком Милановом, али није предавао том господину другу министровом.
— Да ти покажем нешто шале ради — рекао је једном свом другу кад му показа писмо адресовано на ту „моћну личност“.
— Шта ћеш с њиме? — пита га онај.
— Бацићу га; шта могу друго? — рече Стева.
— Могло би да поднесе за какав шаљив лист — додаде друг Стевин, и обојица ударише у смех.
— Ето, са каквим елементом морамо у борбу! — рече Стева после краћег ћутања.
— Истрајности морамо имати! — додаде његов друг.
*
Стева није оцу о тој препоруци ништа писао, већ му само написа писмо кад је био готов с испитима и јави да ће кроз неколико дана доћи кући.
Мита једног дана, забринут и намрштен, дође кући. Јана га узе запиткивати час ово, час оно, а (ш не одговара, већ је само погледа и ћути.
— Онај несретник није писмо предао! — проговори он и уздахну, а изгледаше као човек коме су јавили да му је кућа изгорела и у њој све нмање.
— Ко каже!? — пита Јана уплашено.
— Милану баш тај човек писао.
— Па? — пита баба.
— Па — пропало све што смо радили!
— Можда је тек данас или јуче предао — теши га баба.
— Чекај док дође, рачунаћемо се — викну Мита па устаде са столице и оде од куће љут.
(Даље)
На млађима свет остаје (2/6)
III
Сутрадан тек што сунце бејаше одскочило, сеђаше Мита на своме теферичу, чекајући кафу.
Снови су га узнемирили и бацили у бригу за Стевом, али се ипак не могаше уздржати а да бабу не прекори што није скувала „кајмакли кафу“.
Јана се као обично сваког јутра извињаваше да је тако навикла са женама.
— Ал’ у Нишу што праве… Иш, иш, Пајкан, Пајкан, јури пилиће, благо чичи, ето уђоше у башчу! — рече Мита дечку свога кирајџије, прекинув прву реченицу.
— Јуче се опет једно удавило — додаде баба снуждено.
— Гле, Панта купио рибу! — рече нагло Мита кад угледа овога да прође улицом носећи једног шарана.
Пожури и сам на пијац толико да чак заборави понети дуванску кутију, а то се Мити врло ретко могло десити.
Рибу бејаше донео неки сељак, и кад Мита стиже, затече само још једног шарана, те одмах брже боље ступи у погодбу да му не би тако лепа прилика пропала.
Ценкао се дуго, те најзад погоди шарана за девет гроша, рече сељаку да однесе његовој кући, па да онда наврати у кафану код „Русије“, где ће му платити. Сељак однесе рибу, а Мита оде у кафану. Седео је тамо читав сахат, а сељака нема. Чудо Мити шта је са сељаком, па оде до куће да види је ли однео шарана. Одмах пред кафаном га срете Павле, па му исприча како је сељак препродао рибу Љуби кмету.
Мита задрхти од једа и стаде псовати тако јако да се већ свет поче окупљати око њих.
— Није сељак крив, вели Павле, већ Љуба салетео и готово оте човеку рибу из руку.
— Је ли сељак казао коме је продао? — запитаће Мита нижим тоном.
— Каже сељак, али Љуба ни да чује, и вели (баш сам лепо чуо), зар је за Миту риба?!
— Зар за мене није, а за којекакве пропалице, што гроша у џепу немају, јесте? Срам га било, а до јуче сам га вукао за уши, а сад ми је за њега риба! … Видеће он с киме има посла! … — виче Мита као ван себе.
— Вала, да је мени то учинио, вели Павле, познао би ко сам, па се више не би сетио ни како му је име…
’Ча-Мита јурну као бесомучан Љубином дућану. Готово је више трчао него ишао. За њим се крете читава поворка радознала света, а нарочито деце.
— Шта је ово, те овај свет трчи на ту страну? — упита Павле зет Љубе кмета, који баш утом изиђе из кафане.
— ’Ча-Митина посла! — поче Павле причати — луд човек, оде сад да се свађа с Љубом. Ја га одвраћам и кажем му да Љуба није крив колико ја и ти, ал’ ко ће њему доказати. Сељак препродао рибу, а Љуба ништа човек није ни знао о томе.
У ствари, тако је и било. Павле је само хтео да јаче распали свађу међу Митом и Љубом, те је Мити другојачије причао. Њему је то годило да ко Љубу изгрди, јер се и он с њиме свадио пре два-три дана и омрз’о га, али сада, кад се расхладио и поразмислио, увидео је да је требао кришом радити против Љубе, јер се бојаше да му као кмет још и више не нашкоди, па се зато и понашао тако код зета његова.
— Куд би Љуба правио такве лудорије?! — рече са чуђењем зет Љубин.
— Ето, ја сам се с њиме свадио — говори Павле. — Знаш како је, живи смо људи! … Али, ако хоћемо право, ми од Љубе нисмо имали бољег кмета, а ја га опет волим као брата! … Мита је стар човек, излапео, па, вели, све мора да буде како он хоће! …
Одмах после тога Павле је разговарао с Миланом и причао му исто онако као Мити, говорећи како се „зулуми Љубини не могу трпети!“
— Ето, шта мени зла начини ни криву ни дужну — додао је очајнички при завршетку.
*
Мита је онако љут одјурио правце у Љубин дућан.
— Камо га тај силеџија? — викну одмах с прага.
— Шта хоћете? — упита Љуба хладно, али одсечно.
— Ти ли се нашао, балавче један, да отимаш оно што ја купим! … Немам ја, мислиш, паре, шта ли? … Говори, говори! … Не можеш ти код мене да продреш. За трице ћу да те купим — виче Мита и све подскакује од љутине.
Свет се скупи код врата од дућана.
— Немој викати као луд да се купи свет као на чудо, већ кажи шта ’оћеш, или се вуци из моје радње! — рече Љуба озбиљно, строго и одмереним гласом.
— Зар мени да кажеш да се вучем напоље, балавче, рђо?! … Да мене није било, твом би се оцу ударила црвена реза на дућан, а сад си ти бољи!
— Кажем ти да будеш учтив и да лепо кажеш шта хоћеш од мене, иначе се вуци напоље! …
Мита бејаше бесан до јарости, а поче псовати, викати, лупати штапом по поду, претити, и шта још не.
Љуби се досади, те га избаци из дућана.
Мита не беше више свестан онога што говори. Викао је толико да је већ промукао…
— Тако ли се почитују стари људи?! — рече на завршетку тихим, промуклим, уздрхталим гласом, пуним бола, а мисао му паде на сина, и сузе му заблисташе у очима, а душом опет завлада понос и бес освете…
„Тераће те мој Стева за свог оца док ти душу чује!“ — помисли опет, и опет му сузе засијаше у очима и чисто зажеле да се одмах створи Стева пред њим да је свршио школу, па да је у каквом моћном положају…
— Имаћеш посла док те ја ожежем! — викну опет Мита силним гласом. — Нагнаћу те да клечиш преда мном. Није Мита као печурка сам! … Имаћеш посла, осветиће се Мита свима! …
После ових речи Мита оде кући, а руља света, коју он није готово ни приметио, поче се разилазити.
Љуба је одмах пошто је Мита отишао, сео мирно и ’ладнокрвно, те прегледао неке рачуне у својој радњи, а о том догађају није ни речи проговорио.
—
— Хоће он код мене силу да покаже! — викну Мита кад стиже кући. — Нема код мене југовине. На нос ће ти изићи шаран, синко кисели! Син би ми био, срам га било, па напада на старе људе! … Зар децу да пустим да ми се натресају? … Зар је то правда да балавци суде, жаре и пале.
Заћута. Сави цигару и испуши, па онда намрштен отвори фиоку од стола, те поче претурати тражећи хартије да пише тужбу. Место хартије ту бејаше ваздан излишних ствари. Ту су комади од неког поцепаног сановника, ту једна корица од Устава, па неке уништене признанице; једна половина романа „Љубомир у Јелисиуму“, а однекуд некаква стара четка за ципеле, од које је готово остало само дрво: затим један фишек штирка (што Мита љутито баци на под); напипа још и бабину косу, завијену у стари мастан фес и обмотану канапом.
— Шта ће ми та лудорија?! — прогунђа Мита Јетко и тресну косу за врата. Претура, претура, а већ, готово од силне мешавине предмета, заборави и сам шта тражи.
— Шта ми се сад ова брава наврзла кога врага? … Да је тражим, не би је ту било! … — викну Мита и баци браву кроз прозор у двориште.
Хартије не нађе, те зловољан и сав узнојен од једа и муке поче викати на Јану како је све то она крива. Баба нађе однекуд табак прилично изгужване и попрљане хартије; донесе и мастило у једном малом уском стаклету, које личаше на напрстак. Сад све готово, али нема пера. После дугог тражења једва се и та сметња отклони.
Мита чисто одахну и чињаше му се да је сад већ сву муку скинуо с врата. Зави цигару, обриса зној с чела, засука мало рукаве од капута, ускрену се задовољно на столици; пушаше чекајући да се мало прибере за тако важну ствар коју је намислио извршити.
Протрља потом руком чело, искашља се и пљуну, метну хартију преда се, па превуче неколико пута дланом по њој, као да би је хтео мало исправити; одмери пажљиво једну шаку с врха табака и три прста са стране, и после дугог размишљања написа на средини: Тужба. Застаде, па даље ни маћи, никако онако љутом и увређеном не могаше доћи на ум како да почне и шта све да наведе. Устаде зловољан, па стаде ходати тамо-амо. Једна кокош утом поче какотати у дворишту, а то Миту толико разјари да дохвати бабину нову папучу испред врата и баци је свом силином на кокош.
— Море, кажи шта ћемо за вечеру, — вели Јана — а не бацај те папуче као луд.
— Гад баба! … промрмља Мита љутито и седе опет за сто.
— ’Оћу л’ чорбу? — пита опет Јана.
— Вуци се бестрага, рђо матора, и са вечером! — викну Мита, а у себи помисли: „Баш ми све поквари.“ Посла момка да му уточи ракије, па оде у собу с теферича, те леже на диван да размишља о свему.
— Само док ми Стева стигне, па нека се тера с мојим крвницима.
Мити чисто лакну при овој мисли што ће га имати ко заменити у борби. Међутим је чврсто решен да се дотле и сам бори са „крвницима“, а рачунао је да ће му и Милан моћи помоћи око писања тужбе.
У мислима га прекиде Јеша сусед, који дође да чује шта је све било.
Јеша је омален, плавушав човек са бледим лицем и светлим малим очима. Тек му је тридесет и две године, а већ је сед. Био је пре неколико година врло богат и трговао са свињама, али је, као што многи кажу, од добра осиромашио и морао да отвори бакалницу. Па и јесте од добра пропао. Потписивао је туђе менице верујући сваком на реч да ће платити, давао је новац на зајам без интереса, потпомагао све добротворне установе и био увек честит човек. Учио је мало и гимназију и волео је читати разне књиге и распитивати о разним стварима научним. Због тога се радо дружио с чиновницима, који су му објашњавали питања о богу, о звездама, о Месецу: да ли је велики и има ли, истина, људи на њему? Јеша их је све распитивао, као на пример: „Е, чујеш (то му је била узречица), кажи ми ти како је то да магнет привуче гвожђе?“ Или: „Што и сад коњи не лете? А, кажу, у старо време су летели коњи!“ Или ће тек запитати: „Колико ли има људи на целом свету?“ Или: „Да ли је здраво кад се човек зноји? Ја се, чујеш, много знојим.“ — Тако му они одговараху на та питања, а он им потписиваше менице и даваше новаца на зајам. Увек се бринуо о здрављу и сваким даном је уображавао како је болестан од ове или оне болести. Још ако сни какав ружан сан, одмах би ишао коме суседу да се пожали како је слаб и како нема ништа од њега. Он се није мешао ни у какве сплетке, али је био веома осетљив и частољубив. Како је пострадао у имању, слабо где и иде, сем код Мите, јер ту долази Милан, бивши капетан. Милан га је увек занимао и објашњавао му разна филозофска и богословска питања. А кад се Јеша пожали на слабо здравље, тад га Милан уверава како је „као вук“, а то је довољно било за Јешу да се цео тај дан пријатно осећа. Милан је то морао чинити, јер се осећаше обавезним према Јеши, коме је још од пре шест година дуговао повећу суму новаца. Јеша му није никад тражио.
Мита је са највећом жестином причао Јеши цео догађај, а овај готово није ни слушао, јер се осетио да га боле леђа, па се дао у бригу.
— Море, чујеш, мене нешто боле леђа, па бринем да није сушење кичме — рече Јеша кад Мита доврши причање.
— Мисли он са мном да игра коња — опет ће Мита ватрено.
— Лако је, море, теби! — додаде Јеша, завидећи добром здрављу Митином.
*
Другог дана по ручку је седео већ и Милан с њиме у соби. Размишљаху заједно шта би се могло предузети против тог насилника.
— Кадију тужиш, кадија ти суди! — вели Милан.
— Он ће мене тужити! — вели Мита.
— Овај — поче Милан неку реченицу, и ту реч тако отегну да је Мита, мислећи да он није чуо, поновио још једном своју реченицу.
— Јес… ама… овај… — отеже опет Милан трљајући чело.
— Шта?
— У новине да пошаљемо, па нека се он пуши. Ја ћу да напишем, а ти само потпиши.
Мити прелете радост преко лица. Одмах даде Милану хартију и перо, па он изиђе лагано.
После читава два часа изиђе Милан на теферич, сав у зноју, и седе да прочита допис.
Утом навратише на Миту Јеша и Павле.
Сви се наместише, и са страхопоштовањем слушаху „речи — које ће се штампати“.
„Господине Уредниче!
„Имајте доброту да у вашем цењеном листу одпечатате ово неколико скромних редака и наша пак цела околина слажућа се с овим редовима биће вам особито благодарна.
„Ми као да нисмо у цивилизованој Европи, као да нисмо у деветнаестом веку, када пак просвета и култура да предњаче требају већ као да живимо у средњем веку!! Грозно, и по сто пута грозно!!! Нек чује Европа, нек чује образован свет, какве ми имамо кметове и разне кметовске пришипетље и чанколизе. Љуба Тасић, кмет овог места, данас на најгрознији начин нападе мирног и поштеног грађанина и врлог патриоту Миту Јанковића, који толике године беше кмет на понос свију нас, а не да као неки трпа школски прирез у свој џеп и подмићује своје чанколизе да сведоче криво за оне даске што је општина купила од Марка Томића. Знамо ми те ниске ујдурме куда се новац општински троши. Знамо ми и за ону банку што је кмет узео од Петра Микића да му сина ослободи од војске, као и за својега што је дао назиме команданту и пет ока препеченице. За сада је довољно и оволико, а у будуће више.
„Примите, г. уредниче, и овом Приликом израз мог одличног поштовања.
Један посматрач.“
— Тако! — узвикну Мита.
— Е, чујеш, лепо срочено — додаде Јеша.
— Мало си и Васу дирнуо за сведочење.
— Ако си га закачио! — виче Мита. — Много се он напео.
— Сетиће се сви ко је писао! — рече Милан, правећи се замишљен, а лице му сијаше од задовољства и поноса.
— Е, Јано, спремај за довече да сви заједно вечерамо. Не марим сто дуката да потрошим, само кад је овако лепо испало.
Сви пристадоше на овако згодан и оштроуман предлог Митин.
— Е, баш је то добро, за инат Љуби. — Знаш и код њега ће, чини ми се, Јова на вечеру — рећи ће Павле.
— Јес’. Јова ће код њега. Долазило дете код Лазе овде, те однело тањире што Лаза узимао од њега ономад за славу, па рекао: „’Оће да нам дођу гости.“ А то мени јутрос прича Савка Лазина.
Све ово Јана исприча са задовољством, а сви је пажљиво саслушаше.
(Даље)
Из бележака са села (4/4)
IV
ДОБРА ДУША
Неко се бори за власт, неко за господство, неко за богатство, неко да придобије љубав, неко за положај, неко за престо, неко за славу, а она се, јадница, борила целог века за сапун. И то не какав скупоцени сапун, већ сапун за прање рубља, пераћи, како га сељаци зову погани сапун. Ето, за тај сапун борећи се, провела је век.
Памтим је још док бејах дете. Малена, крупна, мало нарамкује из десног кука. Глава повећа, лице црножуто, грубо, увек исперутано због многе употребе сапуна; танка, влажна, широка уста; очице мале, симпатичне, жалосне, вире испод чисте шамије, коју готово на очи навуче. Откад ја памтим она је удовица. Живела је с браћом у задрузи и вршила је дужност дечјег команданта.
Она их храни, пева им, тепа; она их, како она стручно вели, „полаже“ да спавају, она их буди, она све. И она је ручала, вечерала и спавала у томе дечјем логору, иако је имала своју клету.
Ту тек да човек уђе, па да види да се она не бори узалуд целог века за сапун. Мирише чистота и босиљак, а и на њој све чисто од главе до пете. Свака крпица коју и у дворишту нађе (и то је радила), опрана и лепо сложена.
— Што? Требаће и ово за закрпу, а они бацили! — говори и дигне крпицу, али је не остави прљаву. Одмах сапун и воду, па то опере у три воде и три пут трља сапуном.
Седи усред дечје војске, жваће ’леб, а деца по двоје-троје на групице једу млеко, па се и заваде, побију се кашикама, па им косице све беле од млека. Она се умеша, расправља, деца је се не боје, не слушају, а она удари у плач и узме клети судбину, а деца у смеј. Тада у крајњем моменту тражи интервенцију страних сила и зове у помоћ мајке и очеве. Кад успостави ред, она опет певуши деци нека тепања на свој особити начин.
Нико никад с њом озбиљно није разговарао. Све што је, то се нашале на рачун њеног сапуна.
Једнако с децом, па и она годинама постала право дете. Час плаче ни за шта, час се смеје до суза.
Њене се жеље каткад простирале и на шамије и на по коју памуклију, иако је у сандуку имала неупотребљених нових шамија, које је на свадбама добијала пре толико и толико година, али она то чува, слаже. Сваки дан по десет ће пута повадити све из сандука и наново сложити.
Али сапун, пусти сапун! Мисао о сапуну је испунила целу њену егзистенцију, и ум и срце и Душу њену.
Као год што је Наполеон рекао: „Три су ствари потребне за рат: прво — новац, друго — новац, и треће — опет новац“; тако би и она, попут овог великог ратника, да је за ову фразу знала, узвикнула с пуним убеђењем: „Три су ствари потребне за живот: прво — сапун, друго — сапун, и треће — опет сапун!”
Сељаци су се често смејали и дирали је за ову њену манију за чистотом, али мени је то било симпатично. Сваки час се купа. А кад се умива, стани па гледај! По читав сат се умива. Десет пута ће се мазати сапуном и спирати га. Зато јој је лице и исперутано.
Чим ко из куће пође у варош, она одмах за њим:
— Купи, брале, мало сапуна!
— Какав сапун! Не може то једнако да се троше паре.
— Купи, вала, сад, па после, еј, чак там’ задуго нећу тражити.
Очајна је кад се онај што иде врати без сапуна. Онда иде у своју клетицу, па плаче као да је све покопала. А имала је увек у резерви бар два килограма, ал’ то не би утрошила до жива јада, тако рећи никад, па ма надничила ваздан за најмање сликче сапуна.
Ако дође ко од зетова или родбине у госте, а она одмах пред њега, па место поздрава:
— Аха! Ето мени мога зета, купиће он мени сапуна.
*
Доцније се браћа поделила. Њој су дали једну краву и 300 килограма жита као храну за годину. Она остаде код најстаријег брата. И даље се бавила око деце, и даље је молила и кукала за сапун.
Чим чује да је ко испросио, одмах она иде њему.
— А, жениш се, дан ти твој, а ниси мени купио сапуна!
Њој је то тражење прешло у страст, и у последње време она је људе делила у две групе: добри, који јој купе сапуна, и пропала бића, одроди, који јој никад нису купили сапуна.
Говорите ви њој о неком и истичите све врлине овог света да докажете да је добар, то све за њу не вреди ништа. Слушала је једном како њен брат разговара са сељацима да је за председника најбољи Павле…
— Их, што га погоди! И сина женио и ћер удавао, па никад да ми је купио сапуна! — добацила је она жучно.
Она је чак на неки начин сматрала да је то куповање њој сапуна обавезније за сваког српског грађанина него плаћање пореза.
*
Прошло је било десет година, а ја је нисам видео. Тад кад сам походио њину кућу, брат јој бејаше умро неколико месеци раније.
Седи на постељи где јој је брат спавао, па плаче, и нариче:
— Јаој, слатки брале, ко ће мени сапуна да купи? А ти купиш, па кажеш: ево сапуна! Јаој, добро моје! … А сеја теби дала њене даске, а не жали сеја за тебе! … У моје те даске са’ранили, добро моје! …
— Ћути будало! Шта ту пренемажеш? — обрецну се на њу један од братанића.
— Но, ћути! Ваљад’ ми купујете сапун, па да не жалим!
— А какве даске? — упитам.
— Па, знаш, она дала њене даске, те смо јадног оцу са’ранили — рече њен братанић.
— Па зар сваки има спремљене своје даске за мртвачки сандук?! — упитам зачуђен.
— Има, но! Кад су се из задруге поделили, они су из заједничког забрана узели јапију и отесали сваком даске.
— А где су његове?
— Па није имао Нино покојни, па јадан оца дао њему своје.
— Сејине даске, брале слатки, у њима да лежиш! Суве, брале, како су добре биле, сад онаке јапије нема, ал’ не жали сеја! — нариче она.
— Па отесаће и теби друге! — тешим је.
Она уздахну, па ће тихо кроз плач:
— Нема сад онак’е. Оно је, знаш, сува јапија била, па ми не би за дваес’ година у земљи иструлеле.
Купио сам јој килограм сапуна. Њена се туга мало ублажи од толике изненадне радости.
Јадница! Волела је „кило“ сапуна него престо руског цара.
Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.
Из бележака са села (3/4)
III
СЕОСКИ ПОГРЕБ…
Чича-Мијаило Томанић био је наш сусед. Мало га се сећам, управо више сам запамтио његов чибук него њега. Трешњев, шарен чибук, ишаран вуницом. Сећам се: кад он дође к нама, седи уз ватру, срче каву, а из уста му се колутају густи колути дима. Ја с чежњом гледам у његов чибук и волео бих га него богзна шта. О, колико сам лепих намера и планова имао с тим чибуком, а изгледало ми је врло лудо што се тако лепа ствар употребљава за пушење, за тако нешто глупо.
Једног јутра, беше у пролеће, уђе у нашу кућу чича-Мијаилов син, Марко, гoлоглав, снужден, назва бога, погледа по нама укућанима и поглед му застаде на мом оцу:
— Дођо’ да ти јавим… — рече, и застаде.
— Да није… — додаде мајка живо, застаде и она и погледа у Марка. Из њеног погледа видео сам да је нешто страшно.
— Умро?! — узвикну отац и удари руком о руку. — Еј, сирома ’ча-Мијаило! Ама је л’ умро?
— Јутрос, сирома’! — додаде после кратког ћутања Марко, а сузе му потекоше. Обриса сузе, па се загледа у ватру на огњишту.
— Сад није ти вајда, па да се убијеш… Божја воља! … Сви ћемо! — теши га мајка.
— Не рађа се више таквих! — вели отац.
— Божја воља! — додаде и Марко.
— Извео је децу на пут, оставио ви је доста, а човек стар… Оно, жалост је, што се каже, човеку за пилетом, а камоли оно што је најближе, отац, али што мора да буде, мора! … Лепа смрт! — рећи ће мајка.
— Ама као да је заспао сирома’. Није се нилек мучио — вели Марко.
— Е, то је лепа смрт! … Не дај боже, као што има… — поче отац.
Марко ма’ну рукама, уздахну, па као за себе изговори:
— У туђини, без иког свога… па… Не дај боже!
— Јесте ли јавили попу? — упита отац.
— Отишао Миливоје (други ’ча-Мијаилов син).
— Вала је лепо оставио! Не бојиш се да се осрамотиш. Имаш, ’вала богу, чим и да га са’раниш, да ти не црвени образ.
— Има, ’вала богу! … Тхе шта ћеш! … Из ове коже у другу не могу! Не дај боже, онако… ал’ ово је од бога! — рече Марко излазећи на врата.
Отац одмах оде за њим.
Док се овај разговор водио, ја сам два-три пута хтео запитати за ’ча-Мијаилов чибук, али не смедох, јер сам осећао да се води доста необичан, чудан разговор. Али мисао о чибуку нисам никако напуштао.
Ушуњам се и ја у ’ча-Мијаилову авлију.
Пуно света. Синови његови, синовци, и остали из родбине, гологлави, пролазе кроз свет, нуде врућу ракију, каву. Људи их теше, пију за покој душе. Снахе и остале жене из родбине кукају на сав глас; вазда других жена се мува тамо-амо по кући и дворишту, нешто раде, носе, или су око велике ватре у дворишту, те надгледају јело што се кува у великим лонцима, и пију врућу за покој душе. Према тој ватри, друга, тамо се отуд и отуд врте на ражњевима два велика брава. Обрћу неки момци. Около пуно људи. Смеју се, шале се, подмећу кришке ’леба да на њих капље маст с печеница, мезете и пију вруће.
Ништа све то мене није занимало, све ми чак било досадно. Ја сам мислио упорно о чича-Мијаиловом чибуку. Бојао сам се, слутио и стрепио да с чича-Мијаилом не закопају и чибук.
— Само да ми је знати ко ли ће сад руковати чибуком?!
Поред све моје жеље да разберем о чибуку, нисам дознао ништа.
Кад сам увече тог дана легао, мислио сам о чибуку, и с тим мислима заспао, а сутрадан сам већ предузео озбиљније кораке. Провирим кроз плот од чича-Мијаилова дворишта, тамо исто као и јуче, али на моју срећу угледам мог вршњака Мику, унука ’ча-Мијаилова. Решим да се њему поверим. Викнем га кроз плот и он одмах дотрча. Предложим му да се играмо у нашем шљивару и он предлог прими.
— Шта да се играмо? — пита.
— Трговаца. Ти да продајеш свиње, а ја да купујем…
— ’Ајде!
Мика седе на крај од великог корита из ког свиње пију воду и намести се као чича-Мијаило кад трговцима продаје свиње, искашљује се, и чека да ја почнем.
— Ха, чекај, идем ја да узмем очев јанџик што носи по лову! — рекох одушевљен новом лепом идејом.
— А шта ћу ја? — поче се он дурити. Ја да мет’ем јанџик, а ти продаји свиње.
Мени сину на ум још срећнија мисао:
— Ти узми дедин чибук, па као пуши.
Готово.
Он отрча на једну страну, а ја на другу.
Вратих се ја с јанџиком и чекам са нестрпљењем. Нема га; моје нестрпљење за кратко време достиже врхунац. Отрчим и сам у чича-Мијаилово двориште. Задахну ме мирис босиљка и тамњана. Све мирно, окупљено око сандука. Поп чита с епитрахиљем на прсима, учитељ и ђаци одговарају певањем. Прогурам се. Чича-Мијаилово лице као од воска, на глави му црвени фес, руке на грудима, као од воска. Обузе ме страх.
— Бежи одатле! — промрмља неко и одгурну ме. Ја се помакох назад, док ме други неко не одјури и из дворишта.
Ја у наш шљивар, кад, за велико чудо, Мика тамо. Поред њега чибук. Почесмо се наново погађати шта ће ко играти.
„Свјати Боже, свјати крјепки, свјати бесмертни, помилуј нас“ — чу се из чича-Мијаилове авлије погребна тужна песма.
— Јаој, и јаој! — проломи ваздух кукњава жена.
Мика, престрављен, закука и сам, а мене обузе страх.
—
Кукњава и песма све се слабије и слабије чула, спровод се удаљавао.
Још је слабо допирао глас песме: „Свјати Боже“, још се помало могла чути запевка кад смо се ја и Мика договарали да чибук исечемо и начинимо пуцаљке, а из чича-Мијаиловог дворишта се све јаче и јаче могао чути смех и кикот пијане послуге.
(Даље)
Из бележака са села (2/4)
II
КИЋА
Још дететом знао сам у селу неког нашег суседа кога су сви звали Кића. Знао сам о њему да је у нашем селу изучио школу, па га после дали у Крагујевац на велике науке (гимназија). У гимназији је провео годину и по дана, и како није могао да успева у наукама, да „изучи за попа, јал’ за учитеља“, отац га извади из школе и да на занат код неког Симе који је држао бакалук и знао да шије и да везе бућмом и срмом, а код тог су Симе и наши сељаци пазарили. Ни код Симе није боље прошао. Провео је две године у чаршији, научио да говори по варошки, научио мало и од посла, и вратио се у село, где се одмах разликовао од осталих по ходу, по оделу, а и по говору. Носио је зими уске, сасвим приљубљене уз ноге панталоне од плаве, војничке чоје, памуклију и поврх ње прслук, а на глави плаву шајкачу. Лети је носио то исто, без памуклије, а на глави куповни шешир с широким ободом, а некад се виђао у гаћама и танкој, лепо убраној кошуљи, што зову на ождреље, а кошуља толико умочена у модрило (вешплав) да се плави као чивит. На кошуљи су вормети, повијене таслице на рукавима, и колир од шифона поштиркани и испеглани. Место зубуна увек прслук, и то раскопчан, а на прслуку челични ланац (сат није имао) и око врата дугачак гајтан који спреда задева за појас. Кад се, дакле вратио тако из чаршије са заната и наука (слушало се по селу да зна и немецка слова), Кића умоли оца да учи на приват две године, а то је био као неки курс за општинског писара. Тако су се и многи други спремали. Неко је плаћао учитељу у новцу, а неки су плаћали у натури: доносе жита, масти, млека, пилиће, свињу, јагањце, што ко има, те тако као пролазили јевтиније. Ми смо деца на те момке што студирају на приват гледали са страхопоштовањем, као на научнике. Кад они између себе разговарају и слишавају један другог, онда нисмо слушали обична, наша школска питања, нити се ту говори о томе где извире Морава, и како има два крака, нити о овци да има четири ноге и да пасе траву, нити да коњ има главу, труп и удове, и да на врату има дугачку, лепу длаку која се зове грива, а да се та домаћа животиња преже у кола и употребљава врло корисно за јахање. Ништа од свега тога. Они су учили сасвим друге науке. Учили су да знају напамет и да сами напишу тапију, да потврде тапију, да израчунају интерес на позајмљену суму, да напишу тужбу, да напишу облигацију, да је потврде, и да израчунавају термине плаћања, да направе уверење: „Суд ове општине уверава сваку надлежну влас’, које се тицало буде знати, да је…“, да напишу писмо приватно и званично. Ето такве смо крупне, и за нас децу импозантне ствари слушали од оних што уче на приват. И сами сељаци имали су врло лепо мишљење о том учењу, и сваки би рекао: „Ово што деца ’нако редовно уче, то баш ништа, ал’ ко може да дâ дете да изучи на приват, то вреди много. Зна после дете што год му треба, да ти сврши посао ки ’двокат. А још кад је дете разборито, па се и само, још у општини, испрактицира, онда слободно не иди ’двокату, мањ ако имаш пара одвише па и не знаш куд да и’ поарчиш. Ем се дете упути, па после живи рат, не мора да при’вати мотику. Ето Алемпија, Васе, па други’ (и они су учили на приват и сви су општински писари), живе за два света!“
Тако су сељаци, људи, о њима мислили, а ми ђаци, у школи, не само да смо их због њихове високоучености поштовали, већ смо их се и бојали, јер су нам они били као неки вицеучитељи. Кад учитељ оде у лов, или где у госте, или има нека друга посла, онда они задају лекције, слишавају, кажњавају, имају сву власт као учитељи, само што су морали учитељу поднети опширан реферат о пропитивању, владању ученика и изреченим казнама, те учитељ као врховна власт одобри.
*
Док је Кића учио на приват, умре му отац и остави му мало имање, оптерећено великим дугом. Мајка му је умрла раније, и како није имао никог више, то је остао самац, само’ран. Кућа његова оца била је у селу, а право село било је читаво пола часа удаљено од краја где сам ја одрастао. То је као неки госпоцки крај. Ту је црква, школа, ме’ана, општина, учитељева кућа, попова кућа, дућан, бојаџиница Матина, наша кућа, и једна мала, опустела кућица неког дућанџије кога је случајно шурак убио каменом, а жена му се после преудала и одвела собом двоје деце, те тако у кући није становао нико.
Како се Кића, као учеван човек, није мислио бавити земљорадњом, то је напустио очеву кућу и узео под закуп ту опустелу кућицу у госпоцком крају. Набавио шиваћу машину и шио је сељацима зубуне, јелеке, капе, крпио памуклије, шио женске рекле на струк и узгред се бавио писањем тапија, облегација, правио тужбе, писао приватна писма, и уопште: шта је год коме требало, Кића му то изради за јевтине паре.
Кад сам ја дететом био у селу, њему је могло бити нешто више од двадесет година. Црне масти, кошћат, танак, штркљастих ногу са оним затегнутим панталонама и умотаним каишима од опанака до близу колена.
Тај није знао за умор, а могао је да пешачи, што су сељаци говорили, као пас. Зором рано тек промакне поред нашег прозора и чује се његова песма (знао је, веле сељаци, све лепе, нове песме из лире, а не оне сељачке, старинске). Мало прође, а тек он се враћа натраг и вуче пуну торбу мрса и погаче, или какву ћурку, или кокошку, или шта било тако, само се никад не враћа празних руку. Није га мрзело да облети цело село по неколико пута на дан. Свуд стигне. Час он оде и у друго село, и у варош, и куд не, само није могао на једном месту да је.
Кућица у којој је живео мала, ниска, опала, на оџаку се дими само зими, у дворишту коров. Ту је увек по неко усамљено, снуждено пиле, или ћурка кауче, а у обору ришка по какво пупаво прасе, пгго му у име награде да сељак за написано писмо, или неку таку малу услугу. Малтер од куће около одлепљен, па цео изглед буди у човеку сажаљење и симпатију према Кићи, том само’раном сиротапу, како су га сељаци често називали. Нико не зна кад пре дође, кад оде од куће. Час чујеш где у његовој соби трешти машина и његова песма, која је личила на бесомучно урликање, час га чујеш где звижди, а мало затим све немо, њега нема, отпарлао некуд. И човек мисли није код куће, а тек оно затандрче машина и разлегне се његова гласина: „Јој, нешто ми се памет померава, канда ми се нова дика јавља…“ Мало прође, а тек неко пита код наше куће: „Где је Кића, бога ви?“
— Ту је.
— Нема га, сад ја хтедо’ тамо, па врата закључана!
Моја се мајка увек прекрсти и рекне у таквој прилици:
— О, часни га не убио! Не знам како га носе оне веселе ноге. Боже ме прости, као да није сам!
Не прође ни сат, а тек из његове куће чујемо песму: „Румен ти је кљун, голубе, ју голубице…“, а затим звиждање, па опет неку песму, па опет звиждање, па тек се све ућути. Погледамо, а он оде некуд навише журно, па мало затим чујемо његово звиждање; погледамо, а он оде наниже.
— ’Натема га било, као зграновит! — прошапуће мајка.
Недељом до подне, кад сељаци дођу цркви или у општину, Кића не стане. Са сваким има понешто тајно. Тек само погледаш, а он понеког у’вати за крај од гуња и вуче у страну. Прошапуће мало с њим, и тек погледаш, а он већ у другом крају порте с другим; док се окренеш, а он с трећим на трећем месту.
Тако је Кића проводио дане припремајући себи место за општинског писара наместо поповог сина. Као озбиљан кандидат за то место, он је строго мотрио на рад свог супарника, ’ватао му погрешке, злоупотребе, уцењивања, и све то, док си длан о длан, он саопшти по селу, доспе у свачију кућу. Сељаци су били већ ради да поповог сина смене, али опет, како веле, држи начелник. Поп начелнику даје поклоне, па опет овај заволео његовог сина.
Али Кића је био уверен да ће доћи и његово време (то је више пута јавно подвикнуо кад се споречка с поповим сином), и живео је задовољно.
Сељаци су му чинили. Жале га сви где је сам, сироче, па у чију год кућу сврати, не испрате га празних руку. Тек кад пође, задржи га домаћица.
— Кићо, синко, чекај да ти дам мало погаче, знам да ти нема ко умесити.
Спреми му погаче и мете у заструг сира и скорупа, па дода:
— Ево и мало смока, па кад уздолазим цркви, ја ћу понети заструг.
— Севап је, а и наше је дете, сироче — дода свака кад он оде.
Негде добија јаја, негде пиле, негде ћурку, негде сланине, сува меса; што било, тек га не испрате празних руку.
Тако Кића није за храну бринуо. Имао је он свега у кући, а и свуд су му код другог била врата отворена. Негде руча, негде вечера, негде ужина, тек сваки га понуди. „Самац је, сироче је!“ сваки помисли.
Сем тога, он је лепо зарађивао, а новац је штедео, управо, није га ни имао за шта трошити. Од шивења, вели, није богзна каква хасна, али је добро зарађивати на писању. Радио је и за готов новац, а и примао је награду у житу, пасуљу, стоци, па то после продаје у вароши и паре оставља.
*
Од детињства нисам га видео никако, до свога доласка у село после толико година. Место оне мале опале јадне куће затекао сам велику пространу кућу ограђену тарабом. Одмах до куће велики кошеви, амбари, магазе, штале и друге стаје; пред кућом башта пуна лепа цвећа, а у крају баште кошнице. Двориште има два улаза: једна врата за улаз у одељење где је кућа; а друга су врата за улаз у одељење дворишта где су кошеви и магазе.
Затекао сам га, кад га походих, где седи пред амбаром и објашњава се са сељацима који су му довукли неколико кола жита.
Кад ја наиђох, он прекиде разговор, поздрави се са мном, али ме не познаде. Кажем му ко сам, н на његовом лицу указа се радосно изненађење.
— ’Ајде, стоварајте ви, па после дођите да обрачунамо, рече сељацима, и мене поведе у кућу да се видим и с његовом породицом. Јако се изменио. Затекао сам га пуна, трома, са масним лицем и подвољком под брадом, која је лепо избријана. На њему капут, прслук и панталоне као у градских трговаца. На руци му дебео златан прстен; на ногама имађаше лепе, штиковане папуче. Његова жена се носи по варошки, а тако исто и деца.
Из његовог разговора сам дознао да је већ дуго година општински писар и да је добро зарађивао на писању, а уз то је и трговао са житом, ракијом и стоком.
— Шта ће се — вели — тек колико човек да се занима.
Разговор нам прекиде сељак који уђе, с речима:
— Стоварио сам, газда Кићо, ’ајде да променимо облегацију.
— Одмори се мало. Хоћеш једну ракију — понуди га Кића.
Послужише му ракију, и Кића уђе с њим у другу собу.
Тамо су пробавили око четврт часа и за то време сам разговарао с домаћицом. Кад изиђоше, сељак оде ћутећи, а Кића седе до мене и продужи започети разговор.
Мало се још поразговарасмо, па се поздравим и ја и пођем. Домаћин изиђе да ме испрати.
Четворица сељака су још стоваривали, а онај што је улазио у собу Кићи стајао је крај празних кола с неком хартијом у руци и гледао у земљу. Искошкани волови леже уз јарам и преживају, а он стоји тако крај кола, оборене главе, замишљен, снужден. Затим разви ону хартију грубим, прљавим, задебљалим од рада прстима, гледаше у њу неко време, па је онда сави, зави у пешкир и метну у недра.
— Добро је, Стеване, добро је, не брини! — вели му Кића.
— Јадно ми моје добро кад погибо’ радећи и довлачећи ’рану, а главница једнако стоји.
— ’Ајде, кош, сиво! — викну затим и удари љутито вола.
— Шта ћеш! И ја би’ волео да ми ниси дужан… — вели Кића.
— Кош, кош! — виче Стеван воловима, и подиже јарам. Волови послушно увукоше сами вратове у јарам, Стева удари палице, узе ланац којим су везани волови, и поведе их.
Кола закрцкаше, и Стеван изиђе тако, ћутећи, без збогом.
(Даље)
Радоје Домановић 