Ситне душе с крупним амбицијама
Код нас је у Србији већ утрвен пут да се по најјевтинију цену и најмањи људи прочују! То бива и у грађанству, и у војсци, и у политици, и у дипломатији, и у журналистици — то бива и у свима слојевима нашег друштва. Тим средствима, да се на вештачки начин прочују, прибегавају само ситне и мале душе; Змај је у једној својој песми те људе врло лепо и тачно окарактерисао стиховима:
Вел’ке људе слава тражи,
Мали људи за њом гину!
А и једни к’о и други,
Могу с’ дићи на висину!
Само што се у песми даље вели: Ови први лете моћно, снажно; лете по своме „хесапу“. Људи од истините вредности не траже та вештачка средства, која употребљују ситне, мизерне душе. Јер, они се дижу на висину на својим рођеним крилима, њихова их крила носе, и поколења их гледају на висини, на коју су се личном снагом попели. Ал’ шта раде мали људи? Они или се, у недостатку моћи и крила, у згодној прилици прикаче на крила моћних и снажних да се бар на тај начин попну на висине до којих не би никад допрли својим крилима и својом моћи. Или, ако то не могу, прибегавају другим средствима да се ма како чују, ма како виде — кад не могоше узлетети на висину.
Те ситне душе, које имају у себи крупне амбиције, не бирају средства; они хоће да се чују; они желе да се виде; они жуде да се истакну; они мисле да о њима треба да се говори; они траже да јавно мњење мисли о њима како су крупне и велике чињенице. У грађанству има зеленаша који целог свог века глобе и харају поштени свет, па за неколико гроша у нашем наивном јавном мњењу често купе за себе титулу — добротвора. Има људи који никад ништа у животу нису написали, али их распиње глупа и сулуда амбиција да их јавно мњење сматра за писце, и онда прибегавају тим смешним средствима, којима се таква сорта једино служи у животу, и за неки паметан чланак или низ паметних чланака у паметним новинама, које пише без потписа неки паметан човек, човек праве вредности, ударе на звона кроз све новине: „Многи пријатељи одавде, из унутрашњости и са стране, питају ме да ли сам ја писац чланка под насловом тим и тим. Ја изјављујем да иако сам досад публиковао много ствари, итд.“
И човек се потпише. Тај потпис, име и презиме што означава његову индивидуу, главни је циљ ове ситне душе. У ствари, нити га је ко питао, нити је ико у земљи и са стране сањао да он ма шта пише, нити он сам у то верује.
Али он, распет глупом амбицијом, тера даље. Па такве и сличне случајеве публикује свакодневевно. Јавно мњење се често завара таквим обманама и за многе такве донесе суд: вредан, красан и талентован човек. Такви су начини врло разнолики и чести. Дуго би било да се сви случајеви овакве врсте прибирају и објављују. Али ћемо нарочито навести случај који у последње време употребљава неки господин Павле Маринковић.
Ево, шта он чини данас:
Био је у друштву г.г. Богдана Поповића, Слободана Јовановића, Свете Јакшића и других из тога кола и са том спремом. Амибиције његове учиниле су да са тим својим старим друштвом дође у опреку и да га сви презру. Напуштен и остављен, он упаде у друго друштво; грдећи рад последњих Обреновића, притворно, успео је да уђе међу поштене демократе који су се окупили око редакције Звезде. У то исто време кад се пред њима правио искренији демократа и слободњак и од пок. Свет. Марковића, — он је одговарао на питања неких његових напредњака: шта ће он међу радикалним демократима?
— То су, забога, дрипци и фукаре, ушао сам међу њих да их експлоатишем. Експлоатисаћу ја и њихов глас, и њихова пера и њихов радикализам, јер су то дрипци. — Кад је ту насео, онда је упао у свадбени кабинет да венча Драгу за Александра. Та и то је нешто јаче него најинтересантнија американска реклама. Ту је бар успео да му се име чује! Ту је, поред срамота, гарнирао своје груди још са једним орденом, које су тадашњи режими давали чак и људима које су и судови највиши у земљи осудили као просте лопове. Драгине колевке као и његове наде поломише се. И он, распет амбицијом, морао је некуд даље. И тај човек, — некад с „аристократским погледима“ на дрипце из „Звезде“, имао је пуно жеља и наде да се помеша са сељачким гуњевима, баш с тим истим дрипцима, са том фукаром, како је он раније говорио — због које су некад — што је опет он рекао после забаве радикалске код „Коларца“ — „мазане столице живином машћу“.
Али и ту се преварио. И ту та ситна душа није умела да избере начин: како да се прочује?
Кад је и то пропало, онда он бесомучно јурне по зборовима да повампири Напредњачку странку. Али, њега, грешника, њега одбаченог од свију, њега са политичког буњишта, не хтеде ни тај вампир! Он кроз Правду удари у хистеричне грдње, пуне и гадости и одвратности, да бар тим путем обрати пажњу на себе; јавно мњење, навикнуто да се он у политици промеће као хоџа кроз покровац, насмеја се и престаде о њему говорити. Нити га ко помиње, нити више ко за њега вели ни црно ни бело, нити га ко сматра за политичара, а најмање за неку чињеницу која има утицаја на државне послове.
Али његове амбиције баш и пуцају на то да се о њему мисли као о крупној личности. И шта ради сад он, остављен од свију?
Сад је прибегао најординарнијим средствима и начинима, тек да се и његово име помене.
Као год што понеки, који никад ништа није писао и кога нико ни за шта не пита, труби кроз све новине, к’о бајаги неким многим пријатељима својим, како он није писац те и те ствари, иако је многе написао — тако и он, тек да нотира своје име кроз јавна гласила, надао дерњаву:
— Хоће да ме убију! Најмили људе!
— Неће тебе нико, драгоцености наша! Нити теби ко прети, нити је ко најмио људе, нити је твој живот опасан за данашње прилике.
Проврве он и с тим. Испуца он и те меткове. Понека наивна душа у то поверова. Већина мало проћаска и насмеја се, па умуче све.
Али Павле хоће да буде витез дана и он бира други начин. Објавио — а то му је ваљда последњи метак — како сад путује овамо-онамо, којекуда, тамо некуд, и на крају крајева, оп-цуп, па право на Цетиње.
Дакле, ту смо.
И опет говоримо о њему. Успео је, ако је то хтео. Само што ми говоримо из комендије, а он је желео да се озбиљно говори.
Он је хтео да експлоатише у корист својих надутих амбиција прилике и питања која данас третира јавно мњење.
И лепо се, ђаво, сетио.
Енглеска, некак’о питање што су га тамо они измислили, завереници, Карлсбад, Бијариц, Едвард VII и — он, Павле, витез ленте персијског шаха (откуд чак и њега ухвати!).
Али, знамо ми све тачно шта је он и куда ће. Вероватно да ће бити и на Цетињу. Попиће које пиво, к’о човек, у локанди. Поразговараће с неким беспосленим Црногорцем, који већ зева из дуга времена. Попиће с Константиновићем чај, па — уз друм, ружо, низ друм, перунико.
И кад се после тога пута врати у земљу, видеће да му је и последњи метак био турфа, јер се ми од те његове страшне мисије — како је он схвата — искидасмо од смеха!
—
Уосталом, ми му одајемо хвалу што је прилично оригиналан у измишљању реклама, па је чак створио и школу те врсте.
Милан Новаковић почео је да узима његове готове шаблоне, па се и он раздро кроз новине — да ли од страха или од јунаштва, не зна се — тек он виче:
— Хоће да ме убију! Сметам им! Али ја сам сила, не гинем лако!
Господе боже, докле људе амбиција не тера! Ми потпуно верујемо да г. Новаковић може једног дана написати и овак’о писмо:
„Берлинском Музеју,
„Ваш захтев не могу испунити. Мој цилиндер не мислим продавати иако ми нудите милион марака само да бисте га имали поред Бонапартиног тророгог шешира. Ја држим да ћете после мога успеха нудити и трогубу цену, али имајте на уму, мени је моја Отаџбина преча од свега.“
„Нови покрет“
26. марта 1906. године
Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.
Једнако „они“ у моди
Дешавају се извесне чудне појаве, појављују се понеки интересантни укази, којима се сви чудимо.
Прочитао сам ономад у новинама да је, између осталих, унапређен, на пример, и г. Данило Живаљевић. Иако смо готово дошли дотле да у овој земљи чак ни чудо није чудо, ипак се човек мора овде зачудити.
— Г. Данило Живаљевић, уредник Кола, тај господин кога је онако искрено и богато помагала краљица Драга, док су толики честити људи гоњени и отпуштани из службе, протеривани из земље и хапшени. Какве су то симпатије краљичине према Живаљевићу, чијој је деци чак и мајмуне поклањала? Ствар је јасна да је он имао неких заслуга за режим ондашњи, јер то доказује факт да га је тај режим награђивао, а близу је памети за сваког да један режим, ма који, не штити и не награђује неког који се бори против њега. Дакле, чисто је и разговетно да је радио за ондашњи режим, а чим је тај господин радио за ондашњи режим, он је радио против слободе, против добра ове земље, против данашњег стања. И шта треба да је последица тога? Кад би се пазило на морал, кад би се гледало поштено на ствари, онда је чисто и јасно да овај режим, против кога се борио г. Живаљевић, одстрани Живаљевића од државних послова. То се не чини; хајде онда нека га ђаво носи, затекао се ту, па нека га; а најзад „треба бити и толерантан“, што рекли радикалски богумили и патарени. Нека га на свом месту! „Види Бог!“ Али и тако није, него излази указ којим се, ни мање, ни више, већ награђује тај господин Живаљевић. Он данас, под овим режимом против кога се борио добија класу. Добија човек класу данас као и пре. То не разумем, те везе, те подземне гадне путање не знам и, разуме се да се чудим.
Чудим се ја, чуде се моји пријатељи, чуде се и Данилови пријатељи, чуде се самосталци, чуди се сваки, па, што је тек чудо над чудима, замислите, чуде се и најјачи старији радикали, чуде се те крупне личности што држе овај режим!
— Данило унапређен! Брука, тако ми бога, шта је ово? Ово није требало да буде. Тај се награђивао онда када сам ја вукао гвожђе, тај се, ето, награђује и данас… Срамота! — рече човек гњевно и слеже раменима.
Ето, сад нека може ко мозга има да ово појми; који је тај који помаже ове људе?
Откуд Данило и данас у моди? Ко, брате, ако ко бога једнога зна, уводи ову луду моду?! Какве су то чудне везе, које су чињенице и силе које у овом правцу дејствују.
Чуде се фузионаши, чуде се самосталци, није право никоме, па ко онда све то ради?!
Па да је један Данило, ни по јада. Рекли бисмо: случајно. Погреши и поп у књигу, а камоли министар у указ! Али то није случај, то није првина није то само један Данило, већ су ово редовне појаве, не само у тој него у свима струкама, систематски, стално, све више и више људи ове врсте као што је Данило улазе у моду и под данашњим режимом.
Па шта је ово, браћо радикалци, гледамо ли ми ово, видимо ли ова чуда! И чујемо и видимо, па ћутимо и слежемо раменима.
Нисам ја залуд рекао да смо ми назарени, да нас треба гонити као јерес, бестрага нам глава!
Слежемо раменима и на све сулудости шапућемо назаренски, бапски:
— Види Бог!
— Море, не види ни он, Боже ме опрости кад морам тако да кажем. Да смо ми људи, ми бисмо гледали, а не Бог, али бисмо овакве појаве гледали за кратко време.
„Страдија“
24. март 1905. године
Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.
Невоља и кеса
— Кога сте изабрали за председника? — питам једног сељака.
— Па… Знаш… изгласасмо Панту! — развуче он тужно, па слеже раменима и рашири руке, као да би рад рећи:
— Шта да му радиш? Тако је!
— Што њега?
— Тхе, што, ’вала богу?!
— Зар немадосте ви бољег човека, ако бога знате?
— Има, има, није да нема, ал’ шта да му радиш, тако мора да буде!
— Ко вас приморава, власт?
— Ко? … Как’а влас’?! … Мука, па то!
— Није то морало бити — велим.
— Е, није, боже, шта говори разуман човек. Па ти бар знаш како је у селу, овде код нас.
— Знам, зато и кажем није то морало бити.
— Није морало?! А видиш како је неродица. Погоре све од суше. Дођи овамо о Божићу, па прођи кроза село, знај добро да неће ланут’ на тебе ниједно куче.
— Што?
— Што? Што ће све да полипше! Ко ће још моћи ’ранити куче, кад за децу нема. Кучићима је свршено њино! Они ће први.
— Па?
— Па? Па кад завеје ћорава Анђелија, а трбу’ крчи, а деца плачу, ’оће ’леба? Куда ћеш онда? Затурим врећу на леђа, па пред Пантину капију:
— Еј, домаћине, еј, домаћине!
Домаћин се тек помоли, а ја запнем:
— Молим те, газда-Панто, дај ми на позајмицу врећу кукуруза, па ја л’ да ти одрадим, ја л’ да вратим. Наредићемо се ка’ људи.
— Па, најзад, и да дам кад је тако!
— Ето, то ти је — продужи сељак — а ако га не гласам, он ће тек, кад му зацвилим пред капијом, да рекне:
— Ама, ти гласа летос Марка, па к’о велим отиди до њега, а ја немам жита.
— Е, па онда куд смем да се вратим кући? А да поиштем у Марка, Марко нема ка’ и ја. Поштен је, разборит, добар, све све, али, брате, нема.
Шта могу на то да му кажем.
„Страдија“
16. јануар 1905. године
Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.
Радоје Домановић 