Tag Archive | Savremenik

Обрасци лепога стила

„По нашем најдубљем уверењу, ово захтевање програма није ништа друго до претпоставка, да се влада томе захтеву неће одазвати, или ако се одазове, да ће јој се програму моћи замерити, те тако да се на један или други начин расцепи споразум, без да за то дотична група, која овом расцепу тежи, понесе какву одговорност.“

Ово је, од речи до речи, из „Савременика“ бр. 47. Ми смо једино подвукли оне четири речи, колико да се боље види како „Савременикови“ сарадници одлично знају да употребе најлепше реченичке конструкције нашега језика. Цитат је, наравно, из уводног чланка.

„Одјек“
5. новембар 1902. године

„Ко угушује штампу?“

Овако се зове напис који је 40. броју Савременика послужио као уводни чланак. Молимо господу из поменутога листа да нам не замере што смо, силом околности, принуђени дрзнути се те узети исти натпис; ми им признајемо право проналаска.

Реч је, као што се види, о угушивању штампе, или, како је то велеумни газда Бојовић пре неки дан у своме честитоме листу, а у праведном гњеву, назвао угушивање јавне речи.

Уместо сваког другог одговора овим јавним гласилима, ми ћемо, ако нам полиција то допусти, приповедити овде једну малу, врло малу причу, која ће, на крају крајева, стојати у обрнутој сразмери са значајем својим.

Ко има уши да чује, нека чује.

*

Влажно октобарско вече спустило је нагло, без осетнога прелаза дана у ноћ, без сутона, своју црну копрену над тврдим градом Београдом…

Све је тихо, глухо, пусто…

Управа града Београда. У канцеларији, за столом, седи главни дежурни; главу заронио у обе руке и пустио мислима на вољу… Тишина, дубока, нема, тајанствена тишина царује у канцеларији.

Напољу, испред канцеларијских врата, у ходнику, одјекује потмули, тупи бахат тешких гарнизонских чизама жандарма одређеног на службу господину дежурном.

И он, жандарм, крупним одмереним, војничким кораком хода замишљено: већ је неколико ноћи како, сиромах, није ока склопио, јер је сва полиција у приправности.

„Зашто? Због чега?“ — лупао је он своју жандармску главу…

*

Звррррр… Звррр… — зазвони телефон.

Дежурни се прену, протрља очи, диже се и полете к телефону.

— Алô!

— Ко је ту?

— Дежурни. Шта желите, молим?

— Јесте ли данас узаптили који лист?

— Нисам; нисам још све листове добио.

— Знате ли да је дужност дежурнога да забрањује листове. Ако нисте знали, знајте!

— Разумем!

И звоно јави да је разговор свршен…

*

Тог влажног, октобарског вечера забрањена су од стране Управе града Београда само три листа: Одјек, Дневни Лист и Српска Застава.

*

Ко је био тога вечера главни дежурни у Управи града Београда не знамо, а баш нас се толико и не тиче; занимљиво је знати ко је она личност што је захтевала, управо наређивала забрану ма којег листа.

А зар је то тешко погодити.

Него, да поштоване „колеге“ из Савременика не би лупале своје и онако, од бога празне главице, ми ћемо им дошанути:

То је била — Његова Апостолска Екселенција, Господин Веља Тодоровић.

Само, нека господа ову тајну задрже за се; бојимо се чуће се, па куд бисмо ми, грдни, од Вељине силе?!

Ко угушује штампу? Пита се Савременик!

„Одјек“
29. октобар 1902. године

Овај чланак, као одговор на текст из „Савременика“, покренуо је још једну од многобројних распри између ова два листа. Који је тачно био њихов одговор, не знамо, евентуално ћемо потражити у Народној библиотеци, али знамо шта је Радоје одговорио два дана касније „Савременику“.

Прича о томе како је начелнички положај без икаква зазора и стида насрнуо на доброг и ваљаног грађанина г. Ђоку Кара-Јовановића

(Из мојих успомена)

Као што видите, драги читаоци, главни јунак ове приче постоји, жив је и здрав, а може се видети понекад у министарству полиције, а иначе у уредништву Савременика од 8—12 часова пре подне сваког дана. Према томе отпадају сви прекори читалаца и критичара да су приче измишљотине, а ради тога, да бих, дакле, побио то неосновано, нетачно мишљење, и пишем ове редове.

*

Једног дана, а од тог дана до данашњег прошло их је више од пет стотина, сретнем се на улици са г. др Божом Банковићем.

— Потребно је да дођеш довече у 7 часова у Касину, рече ми.

— Је ли што важно?

— Важно. На сваки начин дођи. Треба да се договоримо о покретању једног опозиционог листа. Теби је већ познато да смо о томе и раније говорили.

— Драги Божо, сећам се свега, али ти знаш шта је вечита сметња томе. За такав лист треба имати пара.

— За то не брини, за паре ти ја јамчим, све смо ја и Ђока то удесили.

— Који Ђока?

— Кара-Јовановић.

— Зар је он противан фузији?

— Разуме се, а шта ти мислиш?

— Мислио сам, право да ти кажем, да је и он присталица фузије и да неће радити са самосталним радницима.

— Остави, бога ти.

— Онда сам се варао.

— Ватра је, кад ти кажем!

— Збиља?

— Ватра!

— Ко ће још бити тамо?

— Јаша Продановић, Милорад Драшковић, Миле Павловић, Коста Тимотијевић, Буда Раденковић, Милорад Митровић, Јован Скерлић, Ђока Кара-Јовановић, др Андра Михајловић, др Божа Марковић, Милан Марковић и ја, тако, наши људи.

Увече смо око 7 часова били сви на окупу.

— Говорило се, разуме се, против владе, износиле се погрешке њене. Сви смо били сагласни да је фузија штетна по земљу и да тај наш лист треба да продужи политику чисту радикалну, да управо пође оданде где се стало кад су радикали који су руководили странком напустили чист радикални програм и удружени с напредњацима створили смешну казну, која се зове фузија.

Узе реч и г. Ђока Кара-Јовановић. Говорио је одушевљено, ватрено, са заносом како је фузија велико зло с којим се треба борити свом снагом; осуђивао је кабинет Вујићев и све радикале који су се удружили с напредњацима; називао их је издајницима. Између осталог, вели отприлике ово:

— Ја се нећу примати службе под оваквом владом, а и ви други требало би да се тога опростите. Само, господо, треба добро да отварамо очи с ким радимо и кога примамо у друштво. Томе треба да нас учи раније искуство, јер уђу многи људи у политички рад с намером да ту ћаре. Такви нам не требају. Кад почнемо неки посао, морамо истрајати до краја, па ма шта било, а не после да когод врда и извлачи се у најкритичнијим моментима.

Никад ме говор није више одушевио, а јесте г. Ђока с одушевљењем и са жаром говорио.

— Како би било да и с овим старијима који су у фузији не прекидамо везе. Требаће нам! — рече неко из друштва.

— Никад с њима. Зар се може рачунати на људе који су издали странку и начела, те се везали с напредњацима за љубав плата и положаја. Никад њих. Треба их потпуно одбацити и никад ништа с њима заједнички не радити — цикну г. Ђока и очи му синуше од љутине.

После дужег договарања изабрасмо Јашу Продановића, др Божу Марковића и Ђоку Кара-Јовановића да израде програм листа, управо да направе само нацрт програма и план нашег рада, па да после о томе кроз три дана дебатујемо и претресамо тачку по тачку.

Разишли смо се.

*

Сутрадан сретнем г. Ђоку.

Иде журно, али му на лицу читам неку радост.

— Куда тако журно?

— Журим, здраво!

— Куда?

— До Тилера.

— Треба да пожурите с оним планом. Баците само онако у главним цртама програм, па да што пре то претресемо и почнемо лист. Нема смисла толико развлачити! — рекох му.

Он се нешто збуни, не даде ми никакав одговор, већ пружи руку и понови:

— Журим, здраво!

— Шта ћеш код Тилера? Терају те сигурно на вежбу. Онда је можда то због овог листа. Брука, тако ми бога, дакле и Миша почео као Владан. То је срамота.

— Није вежба, него ми се десио један гори малер. Изненадио сам се и не знаш како ми је непријатно.

Погледам га и на његовом лицу приметим искрену тугу и неспокојство.

— Да ти није умро ко?

— Није, али овај малер ме више тишти, чини ми се, него да ми је рођени брат умро.

— Шта је, реци!

— Замисли само у’ватише ме да будем окружни начелник!

— То је заиста малер!

— Криво ми због овог нашег посла.

— Јест незгодно, баш су угурсузи да ти тако подвале.

Он поћута, па додаде.

— Уосталом добро је да људи с нашим политичким убеђењима заузму важне положаје. Боље могу да раде за општу ствар. Ја ћу као начелник моћи много користити нашој ствари… Здраво!

— Здраво! … Потруди се за нашу ствар!

*

Одмах затим сретох др Банковића.

— Ђока испао чини ми се фузиоиаш!

— Није ваљда?

— Ватра!

— У’ватише га у начелнике?

— У’ватише.

— Зар фузија?

— Она!

Има доста тако малерозних људи и ја их искрено жалим.

„Одјек“
20. октобар 1902. године

„Савременику“

Господа око Савременика као да су у боб врачала: одговор на њихов чланак „Ко угушује штампу?“ одиста је писала „једна песничка душица“. Само, та се „душица“, бар уколико је њој самој познато, нигде није „убијала доказујући да она не ради на овом листу“; штавише, она, ево, пред целим поштеним светом, свечано изјављује: да сматра за част што ради баш на овом листу, и, сем тога, још свечаније, изјављује: да никад и низашто на свету не би пристала да уђе у једно тако часно коло људи као што су господа из Савременика.

Но, при свем том, ми ћемо и по други пут лепо умолити поштовану господу из већ поменутог листа да нам не упишу у грех што ћемо их опет цитирати: они, тиме, само могу ћарити, пошто им ми, Одјековци, проносимо по свету надалеко чувену писменост, и славу. По стилу и дикцији, и по оном, генијалном инвенцијом срећном натрукованом парадоксу „јавно шапутање“ излази да су господа из тога листа, у најмању руку, ужасно неписмени и, међу нама речено, тупави. Овоме је потврда и она њихова молба којом нас преклињу да пишемо отворено да нас цео свет разуме, јер то је, како веле, дужност штампе.

А зар Вам, господо, није онај одговор довољно јасан, отворен, разумљив? Није? — Можда је и тако, само у том случају, ми Вам, покрај све добре воље, не можемо помоћи; молите се Богу да би Вас умудрио кад је већ погрешио те Вам дао и новац за лист.

„Одјек“
31. октобар 1902. године

Овај чланак написан је унутар полемике са „Савремеником“, која је започета Радојевим одговором на један чланак у том листу — „Ко угушује штампу?“

Великомученици

На захтев публике солидна и темељна студија др Андре Михајловића „Шта је Берза?” почеће се и по трећи пут прештампавати опет у Савременику, чим се сврши с овим другим прештампавањем из Трговинског Гласника. А кад и то буде готово, онда се, како чујемо, Савременик опрема да кидише на она три своја доброћудна читаоца прештампавањем исто тако темељне расправе Ђорђа Кара-Јовановића о меничном праву.

На првој седници Архијерејског сабора Његово Високопреосвештенство Архиепиокоп београдски и Митрополит Србије Господин Инокентије предложиће, како се чује, да се та Тројица још за живота прогласе за великомученике и унесу у православни календар, а званично ће се звати: Нова Света Тројица.

„Одјек“
31. октобар 1902. године

Ко рђав лист издаје ништа му не помаже

Што прицвиље рано у неђељу,
У неђељу прије јарког сунца,
У стојноме граду Биограду,
А у својој дивној редакцији,
Оглашује да је соко сиви,
По истину, Адамовић Јово,
Ако цвили за невољу му је:
Пуста му је понестало блага,
А јунак се није научио
Подносити муке и невоље,
Јер је јунак соја господскога.
Он призива протектора свога
Господара Ђоку Николића,
Који’но се јунак разумије
У сађењу репе и кромпира:
„Гдје си болан, Николићу Ђоко,
Ја л’ не чујеш, ил’ не хајеш за нас;
Грдни су нас јади забушили:
Редакција у невољу пала,
Строшили смо четири хиљаде
Све динара у банкама новим,
Што си нама јунак даровао
Да новине наше покренемо,
Да са њима земљу застрашимо
И забуну многу начинимо,
Да владина недела бранимо
И поштене нападамо људе.
И ми, брате, тебе послушасмо
И бранисмо владина недела
И поштене нападасмо људе;
Не могасмо земљу застрашити
Нитко, брате, од нас страха нема,
Већ кад нашег сагледаше листа,
Насмија се мало и велико,
Насмија се сва господа редом,
А шапатом збори сиротиња
Ђе се залуд грдно обрукасмо
И пред свјетом образ оцрнисмо,
А ничега створит’ не моремо.
Нитко, брате, нашег листа неће.
Тројицу смо свега умолили
Да нам буду дивни претплатници,
Да имамо кога од заклетве,
А остали људи не шћедоше,
Ја л’ не хтјеше, ја ли не смједоше
Од твојега страха големога
И чланака полицајца Ђоке.
Ми почесмо џабе раздавати
Ал’ га опет нитко примит’ не шће.
Кад виђесмо бруку и покоре,
Доведосмо лагахне таљиге.
На таљиге новине метусмо,
Поћерасмо доље у чаршију,
У чаршију тамо међ пиљаре.
Пиљари нам листа цијенише
Један за све шесет пара даје,
Други за све и два гроша даје,
Трећи смисли на бога, на душу,
Па нам даде до три гроша равно.
Како таде, тако и данаске.
И ми редом штампасмо бројеве
И све силно расточисмо благо.“ —
Кад је Ђока разабрао рјечи,
Мука му је, и за јад му било:
Брке своје ниско објесио,
Чело му се у боре сабрало,
Уз образе пламен ударио,
Готове му сузе ударити.
Мисли јунак што ће и како ће;
Није њему жао пуста блага,
Нек се троши, пусто остат’ неће.
Он имаде доста пуста блага,
Каква блага све мека дуката,
Ал’ како ће стећи читаоце
Да његове читају новине,
Да му славу по свијету шире,
Да се прича и приповиједа
О његову сјају и господству:
„Нетко бјеше Николићу Ђока.
Бјеше Ђока министар Србије
Да такога ниђе не имаде
Што је земље на четири стране
Бутум земље Турске и Каурске,
Кара-Влашке и Кара-Богданске,
Руменлије и Анадолије.“
Ал’ сад виде Николићу Ђока
Да ће њему име погинути,
Па је њему срамно и зазорно.
Све мислио, на једно смислио,
Па говори Адамовић Јови:
„Мој војводо, Адамовић Јово,
Ако л’ ти је мало пуста чина,
Даћу теби чина још бољега,
Честита ћу тебе учинити;
Ако ли си благо похарчио,
Похарчио четири хиљаде,
Што ти за лист дадох у потаји,
Ти нијеси мене изгубио.
Док је мене и на мени главе
И мојега министарског чина,
Ти се немој страшити за благо
Шта т’ је мало у мојему листу?
Имаш доста књиге без јазије,
Мурићепа чим се чланци пишу,
Па ти пиши као досле што си.
Ако нитко неће нашег листа,
И том сам се јаду досјетио:
Ја имадем много пуста блага,
Каква блага, све мека дуката;
Отворићу све ризнице своје,
Отворићу и просућу благо,
На дукате покупићу људе,
Који ’но ће читат’ Савременик!“
Што је Ђока љутит говорио,
То истина учинити шћаше:
Он узима од ризница кључе,
Златне кључе од седам ризница,
Па отвори све ризнице редом,
Он отвори, и он просу благо
Да на благо скупи читаоце;
И телале пусти по Србији,
И телали по Србији вичу:
„Је ли мајка родила јунака
Да редовно Савременик прима;
Ко га прима — жут дукат добија,
Ко га чита — два дуката равно.“
Викали су за неђељу дана,
Ал’ се нитко јавити не смеде.
Састали се сви телали млади,
И одоше Николићу Ђоки
Да му кажу што је и како је.
Сви га љубе у скут и у руку,
Измичу се, дворе старијега,
Али шуте, ништа не бесједе!
Не смију га у очи гледати,
А камоли еглен отворити.
А пита их Николићу Ђока:
„Ђецо моја, моје вјерне слуге,
Јесте л’ прошли по земљи Србији,
Јесте л’ моју славу пронијели,
Је л’ Србија жељна листа мога,
Јесу л’ здраво Србљи витезови,
Јесу л’ здраво и јесу ли мирно?
Кажите ми што је и како је!“
Телали се смјерно поклонише:
„Господине, Николићу Ђоко,
зазор нам је у те погледати,
А камоли с тобом бесједити!
Ради смо ти добре јавит гласе,
Ал’ морамо истину зборити:
Ми смо прошли по земљи Србији
И твоју смо славу пронијели.
Јесу здраво Србљи витезови,
Јесу здраво, али нису мирно,
Фузија је грдно пропанула.
У Србији земљи племенитој
Није мајка родила јунака,
Ни сестрица брата однијала
Који ’но се смједе поуздати,
Поуздати у своје јунаштво
Да редовно чита Савременик,
А и ми га не бисмо читали
Да нам царе поклони Крушевац!“
Кад то зачу Николићу Ђока,
Плану Ђока као огањ живи
Удари се руком по кољену
Нови камгарн пуче на кољену
Златно дугме на десној манжетни,
Па подвикну из грла бијела:
„Авај мени до бога милога,
Данас видим да сам пропануо.“
А кад сјутра бели дан освану
Дан освану и огрија сунце,
Уранио Николићу Ђока,
Умио се и Богу молио
И попио каву и ракију,
Па он зове своје вјерне слуге,
Зове слуге и к себи призивље,
„Слуге моје, хитро похитајте,
Упрегните коње у каруце,
Је л’ ја, ђецо, мислим путовати;
Биоград ћу стојни оставити,
Па се кренут’ главом по свијету
Не би ли се млађан намерио
На некога срца јуначкога
Да редовно чита Савременик!
Ако л’ једног у свијету нађем,
Довешћу га у земљу Србију,
Ја л’ за благо, ја ли на јунаштво.
Ако ли га наћи не узмогнем,
Кунем ви се Богом истинијем,
Вишњим Богом и светим Јованом
И тако ми перо не рђало
Којим ситна акта потписујем,
Ја се јунак хоћу објесити,
Да се прича и приповиједа
Док је сунца и док је мјесеца;
Нек слијепци ходе по свијету,
Нек пјевају и помињу Ђоку
И његову спрему за привреду!“
Сједе Ђока у меке каруце,
Као да је Вуча Џенерале,
Па отиде главом по свијету
Да расипа своје пусто благо
И да тражи јунак читаоце
За лијепи листак Савременик.

Прибиљежио Вук

„Одјек“
25. октобар 1902. године