Поред ватре (2/2)
— Не даде мени ђаво да почекам мало, но чим ме затворише, а ја нађох неку шину па гурнем резу одовуд из подрума, спаде реза а Дика те руком за резу; ја се наљутих, па потегнем оном шином те њу преко руку; паде она и поче да кука, а моја мајка дође те притвори врата добро и удари одонуд клин на резу, а посла једно дете за оца. Кад рече она: „Идите једно за Василија“, а мене тек узе неки стра’, онда се сетих шта сам урадио. Да утекнем, не могу, да пропаднем у земљу, још горе; уплашио се ја, а срце лупа, рекао би човек, да искочи. У оном стра’у не знадо шта ћу друго, а ја зовнем мајку; дође она до врата; започнем ја да молим да ме пусти, аја, не да она поменути; кажем јој ја „мене ће отац да убије, па ако те није жао а ти ме остави!“ Не знам шта ћу друго, а ја превичем: „Пусти ме, јер ћу сад да извадим чеп из овог бурета од хиљаду ока, па ће све да се проспе”, кад она опет, ништа, каже: „Извади, а Василије ето га где иде.“ Ја кад видо’ да сам му већ пао у руке, што кажу, одем те се завучем у једну празну бачву. Дође он пред подрум па одмах запита „’Де ти је онај Турчин?“ „Ето га у подруму“ — рече му моја мајка. Он викну момка те донесе једну столичицу и чибук; пуши он пред подрумом, а ја овамо у бачви дрхтим као прут. Док наједанпут звецну реза, и он са мајком уђе у подрум; гледа свуд около, ал’ не може да ме угледа, па тек се окрете мојој мајци и рече: „Па онај је несретњик опет утекао и одавде.“ „Није утекао — каза моја мајка — но је се сакрио.“ Викну ме он два-три пут, ја ћутим, док се он наљути па викну: „Излази ако си ту, јер ако те нађем, убићу те, тако ми бога!“ Ја изађох из бачве, а погледам испод очију час њега час мајку, е не умем просто да ви кажем како ми је било, и чини ми се неће ни доћи гори час у животу. Покуњим главу па стојим пред њима.
— Где си ти, куд бегаш? — викну мој отац.
Ја ударим у плач па поче’: „Не смем да идем у школу, бије много учитељ, а ти ме овамо бијеш, па морам да бежим. а више нећу у школу или, ако ме примораш, ’оћу да скочим у Крчмару и да се удавим.“
Изговори ја то па ућута, а загушио се од плача, и он ћути па ме гледа, гледа, ништа не говори, плачем ја, он ћути, тек ’укну па рече: „Еј учитељу, закон ти твој и са школом, де ми отера дете у ’ајдуке.“ Ја још плачем, а он опет заћута мало, па ме после упита:
— А ’оћеш ли ти да учиш?
— ’Оћу, рекох му ја, само нећу више у овој школи.
Он опет заћута мало, а затим ми рече да идем у кућу па ће сутрадан да ме води у Чумиће учитељу Совронију. Одем ја у кућу; легнем увече, кад, сутрадан, пробуди ме он и рече да се спремим па опет да идем у ову школу. Ја ћутим, ништа не реко’. Спреме ми они све што ми треба, а отац извади два гроша те ми даде: „На, вели, те купи нешто у дућану тамо, а ја ћу учитељу да пошљем једно буренце ракије па ћу га замолити да те не бије.“ Не смем да кажем нећу, а већ сам унапред смислио да се вратим од пола пута.
— Па је си л’ се вратио? — упита га газда Мијаило.
— Вратим се са пола пута кући. Ко сме учитељу на очи; таман да сам отишао, био би модрији од чивита; него одем ја до пола пута па се оданде вратим; кажем оцу да не смем да идем за живу главу, па нека ради од мене шта ’оће.
— Па јеси ли учио још после? — упитах га ја.
— Одведе ме после отац у Чумиће, те тамо сам учио до краја, а у ову школу не смедох никако. Бије и тамо учитељ као стоку, ал’ сам морао да трпим, немаш куд више; лијаш, лијаш, па најзад долијаш! Ето тако сам пропатио муку због школе – заврши Никола причање, а потом накрете тикву с ракијом.
— Море да стане човек да прича све шта се радило, да бог сачува — предузе газда Марко. — Кад уђе учитељ да слишава, то све дрхти као прут, друкше није. Узмеш да читаш па само мало замуцни, а он потегне штапом по глави, е чини ми се мозак се окрене кад удари, па после једнако рукама преза ђак и погледа у њега, мисли: сад ће да пукне штап по глави.
— Вала, нема ти нигде лако ни данас, куд год се обрнеш — зло — умеша се и газда Таса.
— Гледа он нас овако, гледа — продужи Никола — па тек рече: „Ко ’оће да донесе „реграцију“ нека спусти руку“, а ми сви спустимо руке.
Једва чекамо, човече, да одемо кући, па да је казао гази по ватри, ја би’ газио. Кад наљути се, он па викну: „3нам ја да би ви сви кући, али то ја не дам, него ћу само неке да пустим, а ви ћете да останете.“ Ми се сви скуњисмо као побијени, док он поче да одваја ко ће да иде кући: „Никола Цукић нека иде кући, Павле Поповић и он, Живојин Марић и он, и још нас неколико поброја.“ Нема, ја само што не скачем од радости! „Ајд ви идите кућама, али ко ми сутра пре подне до осам не дође, петнаест му је батина и биће два дана без ручка; а сваки нека понесе реграцију.“ Истрчимо ми сви у оџаклију те узмемо торбе, па ’ајд кући; све сам готово трчао од радости. Дођем ја кући, а мајка ми седи под орајом у ’ладу и плете; приђем ја, пољубим је у руку, а и она весела, весела ка’ да је бо’ зна шта добила; уведе ме у кућу, узе од мене торбу те обеси о клин, па ми изнесе млека, па сира, па скорупа: све што најлепше има; па крушака неки спремила, па ме запиткује: „Како у школи? Па је ли тешко; шта си научио, сине“ — а ја се хвалим не може бити боље. Она остала деца што не иду у школу једва чекају да ја једем, па да се играмо; ја једем, а они сви поседали около па ме гледе.
— Деде, Никола, натегни једанпут ове ракије; боље ћеш да причаш! — прекиде га газда Мата.
Овај узе тикву, наздрави ономе до себе, па пошто прилично натеже, пружи му је узвикујући: „О, хо, хо“, а затим продужи своје причање:
— Једем ја мало, па онда у игру с децом; легнемо увече: заспим као јагње; сутрадан недеља, опет ја игра се с децом, брасмо крушке цео дан тако; проведо’ се не може боље бити; легнем увече, ал’ после све мислим како ћу сутра да пораним па да одем на време и однесем пуну олбу љуте ракије учитељу; мислим ја тако, мислим и утом заспим; кад сутрадан пробудим се ја, скочим из губера, погледам, а оно већ сунце припекло па гори! Ух моје муке! Као да ме човек уби из пушке. Ћутим ја и поче’ да се спремам, а све мислим за школу како ћу. Спремим се ја; мајка ми спремила у торбу пун заструг скорупа и један сира, па погачу, испекла пиле: спремила не може лепше бити и још пуно стакло ракије, могло је више од оке да у’вати, а ракија препеченица, има јој три године, па се жути као дукат!
— Е ти је Мијајло не би могао окусити? — прекиде му причање газда Таса.
— Аја, баш је не би лизнуо! — одговори му овај.
— Па шта би после Никола? — рече газда Мата.
— Ништа, спреми ми тако ту ракију да понесем учитељу, а оно мени. Препртим торбу, узмем оно стакло с ракијом, па пођем; мајка ме испрати до вратница на капији, па се врати, а ја те право школи. Идем путом а тако ми је као да носим кућу на леђима, е није ми друкше но као да идем у гроб. Сећам се ја путом како бије учитељ, после и оно што је казао да ће да удари петнаест батина ко задоцни! Мислим, мислим: аја, не смем у школу за живу главу! Уђем у Никодијев забран, па завучем ону ракију у једну шупљину од грма; решим се да не идем у школу! Кренем се одатле па право у Међице, а знате как’и је луг онде, ништа се не види ни дању.
— Па што ниси отишао кући? — упита га ја.
— Какој кући; био сам ја на две ватре, овамо не смем од учитеља, јер сам гледао како се бије: У’вате четворица за руке и за ноге па оволико издигну од земље, а он узме дренов штап ка мој палац па кад стане да удара, убије, лепо све кожу одере, а кући да одем, не смем од оца за живу главу. Останем тако ја у Међицама три дана; ту сам и ноћивао, а бејасмо ми онда у школи повелики, није ка’ ово сад што су ђаци. Само ме ноћу беше стра’ од лисица, а онако ништа, а имао сам у торби јела оно што сам за школу спремио. Тако проведем ја ту три дана; кад четврти дан, нестаде мени ’леба и јела, а не смем ни тамо, ни тамо. Трпе, тако до после подне гладан па се решим да идем кући, па макар ме отац убио, а опет ме мало окуражи то што сам мислио да он и не зна да ја нисам био у школи. Рачунам ја да одем и да ноћим, па сутра као опет да пођем у школу, а овамо би право у Међице. Кренем се богами ја одатле, па хајд, хајд, те кући. У авлији седи мој отац и пуши на чибук. Погледам га ја, а он весео беше; „е помози, боже“, помислим у себи и приђем му руци. „Жив био ђаче, жив био!“ „О, Анице“, викну он моју мајку, „ево ти га ђак дошао.“ Изиђе ми мајка те узе торбу од мене па пођемо у кућу. Кад, не лези враже, а мој отац је опет викну: „О, Анице, ја одох мало до мејане, а ти спремај вечеру!“ Ја се следи’ кад то чух! Мејана, као што знате, близу школе, и ја се одмах сети’ да ће он да се нађе с учитељем и да чује да ја нисам био у школи. Диже се он, бог и душа, остави чибук, узе штап и дуванкесу па оде. Остадо’ ја, а једнако мислим како ћу да утекнем опет, тако мало док се ја заиграм са децом па то и заборавим. Увече вечерамо ми, а он још није био дошао. Мислим ја шта ћу и како ћу па се решим да легнем да спавам, а ујутру рано да пораним па да бегам, а мислим у себи: „Неће ме, ваљда, бити у сану кад спавам.“ Таман ја лего па ћутим и начинио се да спавам, кад ето ти га мој отац. Погледам ја овако крадом испод губера, а он љут као ватра. Намрштио се, само ћути и седе на кревет где је он спавао; а ми смо деца спавали сви на земљи. Викну он моју мајку:
— О, Анице.
— Чујем.
— Оди де овамо!
Она дође.
— А где ти је онај Турчин!
— Који Турчин? — упита она у чуду.
— Никола, знаш који.
— Па што где је, легло дете па спава.
А ја све слушам и једнако гледам у њега испод губера, па не дијам чини ми се, па да ми је да се провали земља да пропаднем у њу. Он заћута мало, наслонио се главом на руку па ’уче. Па тек док се подиже, па опет запита:
— Па знаш ли где је он био ова два-три дана.
— Шта ти је, бога ти, Василије? — чуди се опет моја мајка; она сирота не зна шта је овамо у ствари.
— Било дете у школи, ја где је?
— Какој школи, закон му његов — викну он опет — чабрењак ми дај овамо да убијем пса! — и пође право мени!…
— Ја зажмурим и приљубим се уз моју млађу сестру, Дику покојну, а свега ме проби зној од стра’, чисто се обнезнани’.
— Немој га сад — превика моја мајка и у’вати га за руку: — може дете да падне у врас кад га бијеш у сну.
Он се врати натраг, седе опет на кревет и стаде да ’уче и да трља чело. Ја гледам шта он ради, а сав се тресем од стра’. Он рече да му моја мајка донесе чибук. Она му донесе чибук, ватру и једну бакарну тацну, где стресе пу’ор из чибука. Напуни он чибук, запали му моја мајка; он поче да пуши; пуши тако пуши и ћути, а све једнако намрштен. Она донесе пред њега те мету и совру постављену да вечера. А он гледа у ону совру; одби још неколико димова и ’укну, па се још горе намршти па потеже ону совру ногом; све пукоше тањири и комади куд који. Мени овамо није друкше него да ме човек сече, сав дрхтим. Узе моја мајка да купи оне комаде, а он једнако ћути, истресе лулу на ону тацну, напуни другу, па запали и опет стаде да пуши. Попуши и ону, па после поче да се свлачи, мени као да поче неки терет да се скида с леђа. Свуче се он, пирну у свећу и леже; мени као да се свану. Мислим ја после чим он заспи а ја да се дигнем па да бежим, док се ја тако у оном стра’у преварим те заспим као јагње. Кад се сутрадан пробудим, погледам, а он се дигао па се облачи.
— Ето ти сад несреће — прекиде га газда Мијаило.
— Е то је било зло — додаде и газда Мата.
— Зло, бога ми, те велико — продужи опет Никола. — Облачи се дон, а ја мислим како ћу да се дигнем па да побегнем онако само у гаћама и у кошуљи. Смислим ја да се дигнем па да му кажем да ћу напоље. Устанем полако из губера, док ме он погледа и запита: „Где ћеш ти ’ајдуче.“ „Напоље“, рекох, а сав дрхтим. Викну он мог старијег брата те му заповеди да ме изведе напоље и да ме врати натраг. Изведе он мене напоље и врати ме оцу. Мој отац стаде овако пред мене па ме запита: „’Де си ти бре.“ „Ја у Међицама“, рекох, а сав се тресем, „нисам смео од учитеља да идем у школу.“ Испричам ја ту све како је и шта је. Кад ја сврши’, он ми опали два-три шамара и рече да се спремам; ’оће он да ме води у школу. Спремим се ја, а мајка ми опет спреми у торбу шта треба, па се кренемо: ја напред, а он за мном. Срце ми зна како ми је, ал’ морам, да утекнем не могу. Дођемо ми тако до школе; викну он учитеља, учитељ изиђе.
— Ево, довео сам ти овога мога ’ајдука што бежи по лугу, па гледај шта ћеш.
— Нек иде он у школу, а ми да одемо мало до мејане, рече му учитељ.
Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.
Поред ватре (1/2)
Бејаше ведар зимски дан, а мраз, што веле, „пуца дрво и камен“. Ја сам се враћао из лова. Нигде живе душе да видим; све пусто и немо, само што чујах шкрипање снега под ногама и бесно звиждање ветра, које ми тада, озеблом, уморном, и љутом због рђавог лова, изгледаше као погребна песма мртвој природи у белом покрову. Решим се да свратим у кућу неког Мате Илића да се мало огрејем и одморим. — Уђем у двориште: под једним колима стајаху два пса, који се окретаху у вези скичећи од мраза; кад ме спазише, лануше по два-три пут’, а затим опет продужише своју стару песму; под тремом од коша угледао сам повише кокошака, које беху по једну ногу подигле и завукле у перје; накострешиле се, повиле главе једна под другу, па мирно сносе своју судбину. Прошавши тако кроз двориште дођем до кућњих врата, где закуцам, а на то ми један глас изнутра одговори: „слободно“.
Био сам већ у кући. Једна велика дрвена клупа на којој су стајали бакрачи с водом; у једном углу гломазни орман (долап), на коме беху две-три дебеле проје; о зиду неколико полутака сланине, сланица и још неколико венаца лука и паприке: то је било све што се на први мах може видети од ствари. На среди је горела велика ватра, око које су на троножним столичицама седела четири сељака. Сви су били у сукненим гуњама, чакширама и дебелим вуненим марамама око врата. Пошто се са свима поздравих, понудише и мени једну троножну столичицу, те седох и ја крај ватре. — Мало што слађе и пријатније може бити него озеблом ловцу или путнику лепа ватра поред које се одмара и греје озебле удове, а гледа како се весело извија пламен и слуша пуцкарање дрва у њему.
— А одакле идеш, вере ти? — запита ме газда Таса, који сеђаше с увијеним ушима белим пешкиром, раширеним рукама према ватри и мало на страну окренутом главом због дима.
— Из лова.
— Е пропао си, знам зацело! — додаде опет газда Таса.
— Како, човече, ово је зло! — рече и газда Мата пружајући тикву с ракијом газда Мијаилу.
— Море мани се, отпоче и газда Марко, једва, брате дођох од моје куће довде, умало се не смрзох на путу! — Пошто то изговори, саже се и стаде намештати опанак на левој нози.
— Да бог сачува! — додаде газда Мијаило пошто одујми тикву од уста.
— Несрећа вала са сваке сваке стране, а шума готово сва исечена — рече газда Мата, а затим, погледавши у ватру, додаде — чарни де, бога ти, Мијаило, тај угарак: ближи си тамо.
— Настале, брате, велике дације, па посекоше људи гору! Мора се, шта да се чини! — рече газда Мијаило чарајући ватру.
— Јаком ће; ово је цвеће! — умеша се и газдa Таса.
— Право велиш, Тасо, јаком ће, како се свет обрнуо натрашке, предузе газда Марко чешући се по затиљку.
— Вала, док смо ми живи, биће дрва, па после шта буде! — додаде газда Мата и погледа у мене.
Тај разговор прекиде Никола Цукић, ушавши у кућу. Човек око четрдесет година: обична раста, широких прсију, висока чела, правилна лица, густих малих бркова и црних светлих очију. На њему беху чакшире с великим туром, чохана памуклија и јелек, а поврх овога дебео вунени шал.
— Помаже бог — рече овај улазећи.
— Бог помогао, Никола.
— Како сте сви тако, шта радите?
— Ето, хвала богу! Шта ти радиш?
— Нека! Хвала богу…
Понудише и њему једну столичицу те седе крај ватре, па пошто се поновише разговори слични онима као кад сам ја ушао, отпоче он окренувши се мени:
— Кад си ти отуд дошао?
— Пре неколико дана.
— А је л’ тешка тамо наука, вере ти? — упита ме за тим газда Таса.
— Па… — одговорих ја слегавши раменима, не знајући шта ћу друго.
— Е вала богу, како да није тешка! — умеша се газда Мата.
— Наука је брате! — додаде и газда Мијаило, а затим пљуну на страну.
— Ситна памет ту треба! — додаде и газда Марко загледајући до ноката догорелу цигару, коју је држао између палца и кажипрста баш пред самим устима.
— Па, мислим, умео би ти сад да певаш у цркви? — упита газда Мата.
— Како да не би умео! — одговори газда Марко, док ја смишљах одговор.
— Па не би ја то умео; ми то не учимо — одговорих му ја.
Сви се некако чудно згледаше, а на лицима им се читало велико изненађење!
— Па, овај — једва се поврати газда Мaта — ја шта ви учите?
— Друге науке — одговорих му ја на то чудно питање.
— Друге су то науке, Мато; шта ти питаш за певање! — рече газда Мијаило погледавши у газда Мату.
— Ма знам ја то, но тек ’нако питам.
— Пита само човек; није то рђаво питати — додаде газда Марко.
— А још колико имаш да учиш? — упита ме опет газда Мата.
— Још једну годину.
— Дадено, брате, понеком те може да учи! — додаде газда Таса.
— Е вала богу, природ’ човека вуче! — рекоше остали.
— Вала да сам ја отишао у чколе, жестоко би изучио — поче газда Мијаило.
— Изучио би ти да ’оће буре за тобом! — дирну га газда Марко.
— Био би досад капетан! — примети газда Таса.
— Хо!… Хо!… Хо!… Хо!… — сви ударише у гласно смејање.
Наста мало ћутање. Тиква с ракијом кружила је од руке до руке; дрва су на ватри пуцала, а ветар је напољу звиждао. Ћутање је прекидано само речима: „спасај се“, „на спасеније“ и доста јаким узвицима „О, хо… хо!“
— Шта каже, био би капетан! — отпоче први газда Марко и намигну на Николу.
— Вала, нисам учио, а да сам учио, не би ме носили у чколу на чабрењаку! — одговори газда Мијаило.
Опет се сви на то гласно насмејаше.
— Да ли је истина то било? — упитах ја радознало.
— Како да није истина, питај све што су учили чколу.
— Е то је да бог сачува! — повикаше остали једва изговарајући од смеха.
— Е људи, што јес’, јес’, носили су ме на чабрењаку, али то није било до моје кривице — започе озбиљно газда Марко — сви смо пропадали као кучке! … Ето, брате, овога Животу из нашег села окова учитељ у коњске букагије, па кад иде по школи, оно само чини: врр … врр … врр…! Шта ће човек да чини, мора да трпи шта га снашло, а човек је тврд као псето! Много може да трпи и да подноси!… И Живота је много бегао… Сви смо бегали, али морали смо; учитељ да побије по школи као говеда!
— А зашто, зашто си ти бежао? — упитах га ја.
— Био ме много учитељ, па сам морао. Ево како је то било: имали смо за алексију баш катикизис; дође учитељ да слишава, те ме упита за колико је дана бог створио свет? Ја реко’ „за шест дана“, а он ме потеже шамаром колико је игда могао, а ја главом па о таблу: сву главу разби! … Каже: не одговара се тако, него се лепо каже: „Бог је створио свет за шест дана.“ Ударим ја у плач, а он викну: „Шта ми слиниш? Нисам ти ја нана да ти дам сисе“, па мени још један шамар и остави ме без ручка. Ништа богами, кад увече почесмо да учимо, а ми смо, знаш, онда и ноћу учили. Сваки мора да купи по литру свећа лојаних па то стоји код вамилијаза, па кад потрошимо, ми купимо опет… Учимо ми, све то ћути, нико не сме да зуцне, а учитељ шета по школи и држи штап, па и ко погледа на другу страну, он штапом па по глави!… Док мени испаде плајваз и ја се сагнем да доватим, таман се ја подиго, а штап ме стиже: лепо сву главу ми разби… Не смем да кукам но гледам у књигу, а суза само капље на ону књигу. Припрети, богами, он мени како ћу сутра да повучем мачка за реп, а сад, вели ми, плачи колико хоћеш… Сутрадан ја потегнем, па чим се сване, а ја побежи кући… Дође сутрадан вамилијаз, сирома’ покојни Јова и још два ђака да ме воде, а ја побежим у шљивар; окупе они мене те у’вате, али ја легнем па ни да макнем, док они отпасаше канице па ме увезаше и протну чабрењак па понеше тако донекле, а ја их после моли, кука, те ме пустише и одведоше онако у школу… После је тек било зло! — заврши газда Марко.
— То је онда пропас’! — додадоше остали.
— Море, да станем ја да причам моје муке — започео Никола.
— Деде, вала, и онако смо залудни, шта ћемо друго овде поред ватре, додаде газда Мата.
Никола се понамести мало на столичици, трже два-три дима, и започе:
— Баш смо били у трећем разреду овде у овој школи. Умирили се ми сви па чекамо учитеља да дође да „не“ пусти кућама, а ми онда нисмо ишли кућама сваки дан но кад не пусти учитељ; у недељи дана кад пусти по једанпут, кад не пусти… Кад ето ти учитеља, па на врата; седе он на столицу па рече: „Ко ’оће кући, нека дигне руку увис.“ Ми деца, ка’ деца, једва чекамо да идемо кући, па сви подижемо руке!
— Е, вала богу, деца су, брате, к’о свака деца — примети газда Мијаило пошто одујми тикву од уста.
— Уђем ја у школу, оста мој отац напољу, а учитељ те за мном у школу, па узе пред ђацима да ме пита:
— Је ли ти тешка читанка, је ли рачуница, је ли катихизис, што бежиш?
Ја само ћутим.
— Наплатићемо се ми — рече опет учитељ и пође вратима — а ви старији ђаци спремите добар прут.
— Оде он с мојим оцом у мејану, а ја стадо те гледам на прозор док они замакоше; чим их изгуби испред очију, а ја викнем па напоље, па оданде све у трк до Међица. Заборавим у школи и торбу и фес нов новцат. Останем у Међицама цео тај дан, ту и ноћим, па пред зору а ја се открадем до куће па полако отворим млекар, те украдем скорупа и сира, напијем се млека, па опет натраг. Тако ја проведем два дана, трећи дан таман ја дођем до у ону ливаду испод наше куће, па сам оданде опет мислио да идем да украдем што за јело, кад, ту беше нека бара, а по њој жабе вичу кре-кре-кре-кре-кре-кре, а мени не даде ђаво мира, но накупим камења па почнем да гађам оне жабе по бари.
— Оно што кажу онај куси нит’ оре нит копа — примети газда Таса и сви се насмејаше.
— Гађам ја ту жабе, продужи Никола, док одједанпут чу где ме неко викну „О, Никола“. Погледам ја, кад мој отац стоји пред нашом капијом па ме лепо види. „О, Никола“ — викну он опет. Одзовем се ја. „А шта радиш ту несретниче?“ — „Ништа — реко му — ја гађам жабе.“
— Зар те то учи учитељ, закон ти твој — викну он, а ја испусти оно камење из руку.
— О, Анице — викну он моју мајку.
— Чујем!
— Не чула, кукавице, пушку ми дај да убијем пса — рече он па отвори капију и викну на псе „О Белов, уват’, држи, држи, уват’ Зеља, ху, а да ху, Мурга, уват!“ Ја сирома’ помислим истина, пси ће да га послушају те да ме увате, побежи ја што сам могао, а они за мном док ме они стигоше и протрчаше поред мене лајући, а ја онда надам за њима трк, почнем и ја да их туткам. Бежа’ ја тако сирома’ чак до Крчмаре; сломих се лепо; пређем воду па онда обиђем около и дођем баш уз плот наше куће. Сакријем се ту за један дуд па ћутим. Повирим ја иза дуда, а мој отац се спрема да иде у виноград, чујем да нешто наређује шта ће они да раде док се он не врати. Диже се он па на капију, оде у виноград да види шта раде копачи; чим он замаче, а ја прескочим плот па уђем у авлију. Мајке се нисам бојао, а мој старији брат Стева и сви снажнији отишли у виноград; код куће остала само мајка и ситна деца, мој један брат млађи и две сестре. Уђем у кућу а деца седе совром и једу млеко; узмем и ја једну кашику па седнем уз њих да једем; гледају ме деца као ’ајдука из шуме па их чисто стра’ од мене, док ће моја сестра Дика, она беше од свију њих понајстарија, рећи: „Што болан, Нико, бежиш“, а мени то дође криво, па дете кашиком те по глави: так, а оно удари у плач. Дође моја мајка споља па стаде на врата. Једем ја, а све погледам у њу, а она једнако на вратима. Пошто једо’, пођем ја вратима; таман дођох до ње, а она мене па преко среде у’вати а превика „држите га, децо“. Салетеше ме сви они: једно за руку једно за ногу, једно за леђа, мајка преко среде, ал’ ја опет јачи од њих, повучемо се по кући па падосмо, умало те нисмо у ватру; скочим ја брзо па таман да изиђем на врата а они ме пристигоше па ухватише остраг за кошуљу; вуци ја натраг, а ухватио се рукама за дирек, ал’ они не пуштају, док моја мајка викну неког Мату терзију, што шијаше мом оцу одело и нама, а седео у истој авлији у нашој кући; дотрча Мата, а носи конопац везао би десет људи у њега; ја некако до’ватим од њега један крај конопца те га ударим по носу, лину крв, а он пусти конопац па хтеде да се врати натраг, но моја мајка превика: „Држи Мато, побогу брате, ’оће опет да утекне.“ Врати се он опет те ме у’вати преко руку, а мајка са децом држе опет за кошуљу, те мене затворе у подрум.
— Да мене сад оће ко да затворе у подрум, добро би било — прекиде му причање газда Таса и сви ударише у смеј.
— И ја се не би љутио, додаде газда Марко, још кад има добра вина.
— Пружиде ми, Мијаило, тај угарчић да запалим цигару — рече Никола.
Пошто запали, продужи опет своју причу.
(Даље)
Ловчев записник (4/4)
IV
Целог дана провео сам у лову, и кад се спушташе вече, био сам далеко од куће, на гумну код свог стрица.
Гумно је у једном крају велика забрана до пута. Нарочито је зато и искрчено. Вечерњи ветрић шушкара кроз лишће високих церова, клопарају суви огранци, а цела шума као да гори благом, нежном, руменом, рајском светлошћу, коју просипа сунце на умору. Из забрана, даље од гумна, чује се гукање голубова и гркање грлица, и што запад постаје блеђи, гукање све јаче. Путем се дижу облаци прашине. Чобани терају овце и говеда. Разлеже се рика и блејање. Чобанчад на каквом мршавом кљусету, без седла и узде. Кљусе чупаво, зауларено, тромо, чобанче босо, удара га голим ногама, вуче улар и псује, а кљусе тек забрљи главом у какав трњак да чупне још мало траве, онако узред, или да откине бурјан. На гумну сређено жито с плевом, око стожера зденута слама, чека се да изгреје месец па да почне ветрењање. У крају ветрењача, о једном клену повешане торбе и лонци. Под њим седи жена и доји дете, а један мушкарчић од неколико година вежба се да плете шешир од сламе. С другог краја, мало даље у забрану, дремају коњи, испрегнути из вршаја, по сапима и телу бели се скорео зној, као сапуница. Крај њих кола, и за јарам везани волови, леже мирно, преживају, помере се каткад те крцне јарам и зазвоне меденице што им висе о врату. Преко пута њива, из ње полазе жетеоци кући, жене с обрамницама преко рамена, о којима су празни чанци и лонци у торбама, а по некој и дете у љуљци на леђима. Девојке са пребаченим белим марамама преко главе, а једним крајем сукње придевене за појас, те се види дебела, тежињава, бела кошуља, иду загрљене две и две. О рамену им српови, а оне певају у том дивном вечерњем руменилу:
Мој јаране, боле ли те ране?
Ућуте, а момци са гуњићима преко рамена и срповима закаченим за појас иду за њима у својим сламним шеширима са широким ободом; знојава кошуља се залепила на плећима, а прашина и осаћ попали по знојаву лицу. Они одговоре девојкама, пуним мушким, некако болним гласом:
Да не боле, не б’ се ране звале.
Старији још мало застали, дошли амо код стрица, седе сви на трави у забрану.
Запад све блеђи, већ се кроз први сумрак укрштају слепи мишеви, пућне каква препелица и прне, голубови гучу све јаче. Стриц растреса о груди знојаву кошуљу, која се лепи о тело, а поцрнела од прашине и осаћа. Коса, бркови и брада му пуни прашине, а по лицу се зној измешао с прашином, па се слива. Обриса се крајем широка рукава дебеле кошуље. Ветрић га расхлађује:
— Дајте, децо, бардак.
Донесоше бардак пун ракије.
Он узе бардак, заглади проседе бркове, отпљусну мало из бардака, пошто извади из њега запушач од растова лишћа, прекрсти се неколико пута, и поче:
— Помози, боже, и овесели, помози сваком брату и вредном раднику, сељаку који ’рани, и црва и мрава и тицу из горе и чиновника. Ти га, боже једини, подржи и окрепи. Здрав си, Милоје! — наздрави свом суседу.
И онај се тако исто прекрсти, отпљусну из бардака, па благослови:
— Боже, помози и овесели, и дај нама свако добро и здравље!
Сутон све јаче хвата. Све се више губи из вида одређен облик даљих предмета, и мало-помало наста мрак. Ветрић све јаче пири и шушти кроз шуму. Једва се назире ветрењача у крају, коњи и они волови крај гумна, чује се само кад коњ фркне на нос, или зазвони меденица и крцне јарам.
Наста ноћ. На гумну остала два моја брата од стрица. Ту ће да ноће у слами. Остао и ја са њима. Полегали смо у сламу чим вечерасмо, и они поспаше чим легоше.
Ја легао на леђа, гледам звезде што се осуле по плаву небу и слушам оно тајанствено шуштање лишћа. Замало, па се појави пун месец иза шуме и заброди у висини звезданог неба, блеснуше његови сребрнасти зраци, те посребрише околину. Путем крцкају натоварена кола, из даљине се чује како лупају ветрењаче, уз крцкање кола бију меденице и плачу двојнице, и изви се песма уз двојнице:
Тамна ноћи, пуна ти си мрака…
Губи се песма у даљини и једва допире до мене те чујем:
Јад јадујем…
Изгуби се у ноћи. Док одједном груну прељска песма, снажна и силна, и потресе тишину ноћну:
Сјај месече, сјај ладе!
Груди ми се надимају од милине. Док одједном дрекну нешто у јарузи близу гумна, све јаче, јаче, све ближе, и најзад чух и шушкарање.
Подиђоше ме жмарци. Глас исто као оно што причају за дрекала.
Сва моја ученост оде без трага и осетих страх. Гурнух Лику, који спаваше до мене дубоким сном.
Он се презну, ослушну и препаде се, па ће тихо шапатом:
— То је дрекало. Јес’, тако ми бога!
И мени нешто хладно око срца, а све ми коса у дубац.
— Да пробудим бату?
— Пробуди.
Он га продрма. Скочи онај иза сна, ослушну, па скочи:
— Куд је она твоја пушка? — упита ме тихо.
Казах му, и он је узе. Нама рече да не мрднемо и да не проговоримо.
Загледа капслу на пушци, па тихо, нечујно, оде у шуму. Ми ћутимо и јежимо се од стра’, приљубљени један уз другог, а оно страшило са чудним гласом још дречи, и то све силније.
Одједном плану пушка, одјекнуше јаруге, и наста тајац. Мало после чусмо кораке, иде Гаро (тако се звао старији брат) и нешто вуче.
— Ево вам дрекала! — рече кроза смех, и баци пред нас кад дође лисца.
— Ама, зар му тако страшан глас?
— Ја мислим ви у школи учите нешто, а ти код толике школе не знаш ни какав је глас у лисице!
— Да ми је дуката колико сам их побио, био бих богат човек! — вели Гаро.
— Како је нађе?
— Знам им ја где мора да прође, зар ми је то сефте!
Гаро је заиста био у целој околини познат као први и најбољи ловац лисица.
Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.
Ловчев записник (3/4)
III
Радним даном сам морао ићи сам по лову, јер баш у то доба, по Петрову дне, бејаше време највећег пољског рада, који траје све до у позну јесен.
Пробудим се рано. Био сам већ на једном обрешку у шуми, а исток тек руди, а са земље као да се диже лагано, неосетно, ноћни тамни вео, а уместо њега се преко света разлива нежно руменило. Зора се мило смеши са истока, а од тог чаробног, нежног осмеха, као да све оживљава, све плива у срећи и блаженству. Осећам како се тај осмејак зорин прелио преко цвећа, преко траве, преко шуме, преко свега што погледам. Нека свечана тишина, дубоки мир. У души осећате и радост и дивљење, јер тај осмејак зорин што раскошно прелива свет срећом, није осмех тренутне радости смртног бића, осећате како је то тријумф бесмртне природе, вечности. Само ’тичице, ти мали невини створови, поздрављају својом милом песмом ову радост, али ми не осећамо да њихов цвркут ремети овај дубоки мир природе, већ му даје још више дражи.
Седео сам тако на једном обаљеном расту, који је ту скоро бура ишчупала из корена и посматрао лепоту око себе, удисао дубоко свежи дах јутра, и готово сам и заборавио чега ради сам пошао. Око мене је било вазда тица за лов. Гучу голуби, грчу грлице, кликћу жуње и обвијају се, пужајући око сувара на високим церовима, ударају силно кљуном о суво дрво и суво дрво одаје јасан, пријатан звук. И мој кер изгледа да бејаше пао као и ја у неко лирско расположење. Чучнуо крај мојих ногу, па се нешто дубоко замислио. Али њега то нежно осећање пре попусти. Стушти одједном као помаман у шуму и залаја силно, те одјекнуше јаруге. Погледам на ону страну, а веверица пред њим загреба уз дрво. Он дојури, поче скакати у висину, и стаде га писка, а веверица опружила реп по грани, звера очицама и мрда предњим ногама, док одједном скочи, са раширеним репом, кроз ваздух, те изгледаше као да прелете на друго, најближе дрво, одатле на треће, четврто, док се докопа високог цера. Кер као бесан јурну за њом и стаде још луђе безуспешно скакати навише, пратећи јој сваки покрет. Докопам пушку, па јурнем и ја за њима. Веверица час на земљу, час на дрво, час с дрвета на дрво, где је гушћа шума, а ми енергично за њом, док је истерасмо на чистину, где се препе на један усамљен цер. Ту се беше тако вешто опружила по грани да сам читавих по сата зверао док је приметих. Наперим пушку и узмем је на око. Тресну пушка, а она се не помаче, док кер лудачки стаде витлати у ковитлац по шуми. Опалим други метак, и она тресну о земљу. Кер заурла од радости и јурну на њу.
— Уби је? — чух иза мене познат глас неког Марка. То је пуки сиротан без игде икога свога, а служи у неког Николе, имућног сељака. Чува стоку, а ради и у пољу. У тој кући је још од детињства, и тако се саживео са кућанима да су га сматрали за члана породице.
— Уби’ ! — рекох поносито, пошто се окренух и видех где прескаче преко врљика из своје њиве.
— Има их пуно. Однеше све ораје на једама!… Да се једу бар, како су дебеле ка’ дулеци… Но да се једу, не би је могао човек нигде наћи, па да плаћа за сваку више но за најбоље прасе!
Говори ми то Марко, идући мени ближе, и кад се сасвим приближи, поздрави се:
— Здраво освануо!
— Здраво, шта ти радиш?
— Ти баш уранио, а?
— Па волим тако да гледам зору, а и због лова.
— Море, остави зору, бога ти, па спавај, кад ти је бог дао. Најслађе се у зору спава. Шта има да је гледаш, закон јој њен! Она ми досадила, јер чим зора, а мене чека мотика, ја л’ срп, ја л’ будак, тек ме од зоре добро не чека!
— Навикао си ти, па ти то обично, али, ако ништа друго, а оно те чека здравље од ове шуме и овог свежег јутра.
— Здравље?… Е, мој брате, како здравље! Радим од зоре до мркла мрака, пробију ме хиљаду знојева, па кад легнем увече, боли свака кошчица. Како здравље?… Но морам да сам здрав, ако ми се и неће. Нема сељак кад ни да лежи, ни да болује. Тресе ме некад грозница, па малакшем, поводим се кад идем, па опет морам у њиву.
Седнем на један снизак пањ, а кер леже крај мене и мету главу на опружене прве ноге. Марко чучи крај мене. Извадим кутију да савијем дуван. Пре него што вратих кутију у џеп, Марко протра дланове и погледа у дуван.
— Пушиш ли?
— Пушим на моју несрећу, и што год је скупљи дуван, све ми се више пуши. Кад оно беше дуван ’нако го, некако ми се није ни пушило. Пробао сам, ал’ баш ми га неће срце. А сад, како изиђоше ови несрећни паклићи, не пушим га, но га једем ка’ леб, боже ме прости!
Пружим му кутију.
Он је прво загледа са свију страна, па је остави крај себе на земљу. Протрља рапаве дланове, заглади бркове, па са неком свечаношћу и збиљом узе кутију. Отвори је, извади папир и, пошто остави кутију опет крај себе, стаде пирити да бииз целе књижице тако пирењем одвојио један листић. Пирење је трајало тако дуго, да се мени већ досади гледајући. Најзад му некако испаде операција повољно, и издвоји се један листић. Марко га узе, и залепи једним крајичком за доњу усну, коју прво овлажи језиком. Папир лепрша на усни од поветарца, а он пажљиво уреди књижицу папира, поравна листиће да буде све како је било и пре пирења, па онда папир спусти у крило од дебеле кошуље. После тога опет протрља дланове и узе кутију. Једном руком држи један крај отворене кутије, а другом руком удари неколико пута по другом крају. Затим крупнији дуван озго стеже прстима и наже кутију да се ситнина одвоји на једну страну. Кад и то срећно сврши, мету кутију на крило, па стаде с два крупна, груба прста вадити оно труње дуванско и метати га на длан леве руке. То је радио тако озбиљно, мирно и лагано, да је то вађење труња са два прста трајало толико да бих ја дотле две цигаре савио и попушио. Кад извади толико колико мишљаше да је довољно за цигару, стеже руку у коју је метао дуван у песницу, а оном другом затвори кутију да се не би случајно просуо дуван.
— Мислим да је скуп, жути се ка’ дукат? — упита, мислећи на дуван, па и не чекајући одговор, као да је нехотично изговорио ту мисао, узе дувати у песницу у којој му беше дуван.
— А што дуваш?
— Тако ми. Научили смо тако, и, знаш, овлажи се, па се дуван мање троши. Гори цигара дуже, а сув дуван проврви зачас.
Дување је трајало дуже него готово све досад, и најзад отвори песницу, која се сва ознојила, и дуван више мокар у њој, но влажан. Истресе сад дуван у папир, али како на знојавој руци оста много залепљена труња дуванског, то метну папир с дуваном на кутију, која му стајаше у крилу, и стаде лагано и стрпљиво бискати са оне руке трунић по трунић и метати га на папир. Кад и то сврши, разговарајући узгред како је зло што давно нема кише, протрља опет дланове, узе онај папир с дуваном, наслони га на колено, и настаде савијање с таквом озбиљношћу, као лекар кад врши какву најопаснију операцију. Зави, помажући се тако и коленом, и улиза добро крај од папира, залепи, и опет озго олиза. Уфитиљи папир на оба краја цигаре, па је онда загледа, као што би уметник са задовољством загледао дело које је с муком и напорима створио. Тако готову цигару метну за уво, па онда узе кутију, отвори је пажљиво, уреди опет мало листиће од папира, метну га у кутију, и онда из крила пажљиво покупи сваки трунић расута дувана, те и то метну у кутију, па је онда затвори, и пружи ми је са речима:
— Лепа ти та кутија!
Пружим му кутију с машинама да запали. Дуго се опирао, и најзад га приволим да запали. Запали пажљиво, повуче дубоко дим, и после тога загледа цигару да види колико је изгорела, као што гладан човек загледа сладак залогај.
Уз цигару му се отвори разговор.
— ’Вала богу, како је то! Узме човек траву, па савије у папир ’вако, па пуши. А кажу чкоди за груди овај зифт. И ко ли то измисли први, да ми је да знам?
Док се ја смишљах како да му одговорим, а он продужи:
— Мислим се сад нешто како је то! Ето, сад стока, кучићи и ова друга створења не пуше, зар им састав друкчи, а човек и пуши и пије и свашта. Идем лани по винограду с мојим кером, па грожђе тек уполовачило. Ја се сит наједо, а куче неће да окуси! Није добро зрело. Тако гледам нешто, па, богами, простићеш, неки пут стока паметнија но човек. Одемо на казан па се напијемо, па, овога ми крста, не видимо један другог, а стока јок! Једе, па пије воде, па легне љуцки трезна. Ја ти овде код трле негде кад се напијем ракије, па би ме могао однети до Крагујевца, а пси трезни, па чувају и мене и трлу.
— Па не пије се сваки дан! — рекох, не знајући шта да му кажем.
— Пије се, но радним даном изиђе на зној пиће, па човек не може ни да се опије. Али на славама, и тако некад, или кад пеку казани, да ти је да видиш кад се то заседне око буце, па она цевка иде од уста до уста. Лани овај несрећни Леко пође у Крагујевац, па га надари ђаво да сврати на казан. А његов казан у његовом шљивару. Сврати као тек узгред, а тамо већ, ка’ на сваком казану, пре зоре има их десет. То се, знаш, иде један код другог, а нико никог не пита, нити се то зове, но свак иде ка’ на бунар. Тако онај код онога, а онај код онога. Заседне ту Леко, па мало-помало, те до мркла мрака. Заборавио и торбу с рамена да скине, све, к’о вели, ’ајд са’ћу да пођем. Кад се већ смркло, а он се диже, па тетур, тетур, изиђе из шљивара. Нико га не пита ку’ће. Мислимо ’нако оде. Кад он јок, но бâги пошао у Крагујевац.
— Прича он то и сам после. „Пођем, каже, ја, и то у Крагујевац, а и не пада ми на ум да се већ смркло. Како изиђем из шљивара, а мене она парњача удари у главу, па ни маћи! Шљивар велики, а около све плот, а ја се у’ватим плота, па запнем около. Падао сам, спотицао се, ал’ плот помаже те се држим. Иди, иди, иди сву ноћ драгу. Ал’ нигде пуста Крагујевца. Чудим се ја шта ће то да буде, сву ноћ погибох идући, а никако стићи у Крагујевац. Запнем поново, па ’ајде, ’ајде, аја, нигде Крагујевца! Сустадох, а које од оне несретне парњаче, које зар од умора, једва гледам на очи. Зора подбељује, петлови кукуречу, лепршају кокоши, слећу са седала. Гледам, а глава ми бучи од ракије, и све видим као кроз неку маглу. Чујем да шкрипе негде врата од куће. „Овде ћу, вала, да тражим преноћишта, па шта буде”, помислим, и рачунао сам да сам погрешио пут, па се откро чак негде у београдски округ. Викнем ја што ме грло доноси:
— Еј, домаћине!
— Еј — одазва се глас.
— Молим те, брате, да ме примиш па конак. Путник сам, а из далека, па сам погрешио пут, а овде не знам никога, нити знам где је меана.
— Одакле си?
— Чак из крагујевачке наије, из Шумадије, брате! — и каза село.
— Па то си ти, несретниче мој, улази у кућу, Господ те не убио! Јадно ти далеко, ниси ти од свог плота макао даље.
— Познадо’ глас моје жене, па се, вели, истрезних ка’ да нисам ништа окусио.”
Још ми је вазда Марко причао, и најзад рече како су већ три-четири лета прерадили у пољу уз смеј о том Лекином обилажењу око плота.
Ућутасмо.
— Да идем мало стоци — рече Марко за се, поздрави се и оде.
Дуго сам још седео сам уживајући чари свежа јутра у дивном шумском пределу, па се онда стрмом, уском стазицом вратих кући.
(Даље)
Ловчев записник (2/4)
II
У вишим разредима гимназије отац ми је дозвољавао да носим пушку, ал’ тад сам се, опет, морао крити од наставника. Кад сам хтео празником с друговима изићи у лов, то смо се по неколико дана морали о томе договарати и утврдити план како да пронесемо пушке кроз варош, а да нас нико не спази; баш као да вршимо какав највећи злочин. Терали, смо чак толико да смо цев од пушке увлачили у ногавицу од панталона, те нам једна нога при ходу изгледа као укочена, а кундак метемо под капут. Тек зора. На улици нигде живе душе, а ми се тако лагано прикрадамо и зверамо неће ли тек однекуд искрснути наставник латинског језика. Тај је, управо, једини и волео да хвата ко пуши, ко иде у меану, ко у лов, и у томе се толико извежбао да смо ми, и кад код куће запалимо цигару, загледали прво под кревет и по свима ћошковима да се осигурамо да и одатле не искрсне тај опасни наставник, и да не викне своје грозно:
— Е, наздравље ти, синко!… Посркао ти је ђаво чорбицу!
А коме год објави да му је чорбица посркана, тај више од јединице не може добити. Тако сам и ја, као и сви, морао врло пажљиво чувати оно мало своје веселе чорбице.
Тако са страхом, лагано, са по једном укрућеном ногом, пролазимо варош и зверамо на све стране, а као одбрану од опасности носимо у рукама латинску граматику и прибелешке, где беху нарочито чувени изузетци за трећу деклинацију.
Чим кога сусретнемо, а ми га сумњиво погледамо да ли је какав познаник тог наставника, те за сваки случај отворимо прибелешке и отпочнемо на глас читати изузетке.
Тако смо из обазривости готово поред сваког пролазили.
Кад тако срећно прођемо варош и изиђемо у поље, осетимо како нам неки терет спадне с леђа.
У пољу се распашемо, извадимо пушке, обесимо их о раме, и пођемо даље весело, с песмом.
Врљамо вазда, пушимо слободно, до миле воље, поносимо се пушкама о рамену, пуцамо сваки час, на свашта: на чворка, на косића, на сврачка, на врапца, на најмању ’тичицу божју, а пушке пунимо као за курјаке, те и кад убијемо по коју злосретну ’тичицу, од ње ништа не остане.
Све, све, али тек повратак увече бејаше страшан, јер изјутра кад смо пролазили, све спава, а с вечери, до неко доба ноћи, будни су сви у граду, свет врви улицама. Кад дођемо пред саму варош, осетимо страх, као да ћемо да скачемо у непријатељски шанац. Опет метнемо цев од пушке у ногавицу од панталона, озго опашемо каиш, а преко кундака закопчамо капуте. Идемо с латинском граматиком у рукама, и ко би нас год погледао, нама се одсеку ноге од стра’, и запрепашћени очекујемо питање:
— Куд сте били с пушкама?
Једном испаде тако пред кас онај страшни наставник.
— Наздравље вам! — рече, а ми скидосмо капе.
— Место да учите, а ви врљате у ово доба! — викну он толико да се поче около скупљати свет.
— Оде ми чорбица! — помислих у страху, и промуцам:
— Били смо у пољу, господине, учили латински.
Показах му књигу и прибелешке, а он побеђен и чисто застиђен промрмља:
— Добро, добро, децо, само се тако трудите! Лаку ноћ, синци!…
Измаче он, а ми осетисмо милину, као да смо се спасли од смрти.
Зато ми после положене матуре беше највећа срећа да смем јавно, усред бела дана, проћи кроз варош с пушком о рамену, и још водити кера, и то, замислите, ићи без икаквих изузетака за трећу деклинацију, сасвим као слободан човек.
Први дан, дакле, после положеног испита зрелости, кад примисмо сведоџбе, нас тројица се опремимо за лов. Свет врви улицама, а ми јавно, безикаква презања, носимо пушке, ловачке торбице, водимо керове о ланцу, и гледамо победоносно. Чисто ми беше криво што на нас нико не обраћа пажњу и што нас нико не пита:
— Куда с тим пушкама?
Чак, као за пакост, нигде да се намеримо на наставника латинског језика, иако смо нарочито седели пред једном ме’аном према његовој кући, и ту као ловци пили каву, договарали се на коју ћемо страну, и то све натенани, са запаљеним цигарама.
Млађи ђаци прођу, па нас гледају завидно, чудно, као да смо постигли рај, остварили крајње идеале људске тежње.
А нама чисто расте срце од милине.
Готово нам се и не иде сад у лов, већ бисмо да овако непрестано крстаримо по вароши с пушкама и запаљеним цигаретама.
–––
Лето, по свршетку гимназије, провео сам у селу код родитеља.
Никад нисам осећао више задовољства него тада. Пре неколико дана страховање, ноћна неспавања, глава као од олова; идем улицом, па завидим целом свету који нема испите. Завидео сам чак и псу мога газде код кога сам био у стану. Ја неиспаван, бунован, с леденом зебњом и страховањем: „Ако не положим?!” и још поред тога морам да учим сто чуда, а пас се отегао под хладом ора’овим, па спава слатко, мирно. Зазврје кола, а он тек погледа закрвављеним очима на улицу, па чак не сматра за дужност ни да лане, већ простење од задовољства, отегне се још лепше, и спава даље. Кад му се досади, устане, почеше се шапом по врату, отрчи до карлице с водом, налоче се слатко, како само куче уме, и врати се опет у хлад. Срамота је, али морам признати да сам био у стању да се у таквим тренутцима мењам с Лиском. само да ми изиђе онај метеж свију предмета нз главе и страховање из душе. По глави ми се мотљају без реда и везе сва могућа светска чуда: римске папе, Цезарови коњи, квадратни корени, торичелијеве цеви, па све могуће камење по свету, па животиње, па разни пресеци, па шта је јела покојна стрина Гундулићева. Све се то смешало, и камење и историјске личности и хемијске формуле и све могуће животиње, па чак и звезде. Изгледало ми је као да се сви људи који су год постојали искупили у мојој глави на вашар, па повукли са собом све могуће ствари на свету и подоводили све животиње, па то само ври и бруји.
Тако, дакле, пре тога на неколико дана, па, ето, по испиту све то као руком однето. Свршио се вашар и врева, све је отишло на своје место, а ја осећах необичну срећу и блаженство, као никад пре тога, што могу мирно спавати, устати кад хоћу, не бринути уз ручак докле је владао Карло Велики, и где се налази серпентин, и како се плоде пољски мишеви, и после колико би времена чули ми на земљи кад данас пукне топ на сунцу, и за колико би времена стигла тетка нама у госте да је, рецимо, јуче у подне тачно пошла железничким брзим возом с Марса. Од свега тога сад ништа, осећам се нормално, гледам на све ствари онако какве су. А сећам се чисто са стидом како сам разговарао с мајком, једном о ручку, кад ми је долазила за време испита.
Она руча, ја мућкам по тањиру, и замислио се.
— Једи, сине, благо мајци!
Ја не одговорих да не покварим мисао.
— Једи, лудо, не брини толико. Шта буде, буде. Убио ти бог и те науке!
Ја сркнух и, заборавив да скинем кашику с уста, забленут кроз прозор мишљах даље.
— Једи, сине, а дабогда све књиге изгореле! Нек си ми ти, рано моја, здрав!… Једи, благо мајци, видиш да ми оста као биљчица од те проклете науке! Једи, не мисли ништа кад је мама с тобом.
— Онако, нешто мислим.
— Па шта мислиш, сине, кажи твојој мајци, не кри од мене. Све ћу ти ја помоћи.
— Мислим се нешто, мајко, кад би ти била на месецу, а ја овде, па да си данас пошла к мени железницом, кад би стигла?
Мајка се прво прекрсти, па онда заплака. Слише јој се крупне сузе низ смежуране образе, а погледом пуним молбе, страха и очајања, погледа у мене, и ухвати ми главу, те ме пољуби у чело.
— Остави све… све… си… и.. не, па а-ај-де с мајком!…
И ја се заплаках.
Ето, дотле ме беше довела мука од науке и страх од испита, те ми баш зато тако слатко паде тих живот, дубок одмор, пуна слобода.
Да не дуљим вазда, што бисте ми рекли ви читаоци: „Шта нас, брате, гњавиш и мучиш тим лудоријама, већ ако умеш, причај што си почео!”
Право ми и кажете. Дакле, што је главно, постадох слободан човек, свој човек, који је смео и пушити и ићи у ме’ану, и, што је најлепше, јавно носити пушку, а не бојати се наставника латинског језика.
(Даље)
Ловчев записник (1/4)
I
Био сам већ ђак у првом разреду гимназије. Ипак ми нису допуштали да носим пушку. Али, можда још и зато што ми је то задовољство забрањено, чежња моја према лову бивала је све јача и јача, неодољива.
Морао сам прибећи лукавству. Салетим молбама нашег момка да он понесе пушку кад пође у забран свињама, а ја да га тамо чекам и узмем пушку. Наравно да сам му за ту услугу морао дати неколико цигара од очева дувана.
Ја већ у забрану. Чекам с нестрпљењем; љутим се на свиње што досадно скиче око мене, мислећи ваљда да сам им донео храну, јурим их љутито од себе и тучем ногама, штапом, као да су ми оне криве што момак не долази с пушком.
После дугог чекања појави се и он. Пушка му о рамену, а у руци носи торбу с кукурузом. Мучно да се заљубљени може више обрадовати својој драгој, која му долази на састанак, него ја момку.
— Камо оно? — пита он прекорачујући врљике, а руку наместио код уста као кад се држи цигара при пушењу.
Извадим из џепа дуван завијен у хартију од неких старих новина, и дадох му. Он најпре растера свише, те разбаца кукуруз на неколико гомилица, па седе на пањ, метну пушку крај себе и узе завијати дуван. Пошто запали, метну остатак дувана у оној хартијици у недра, а папир за шајкачу, па ће рећи задовољан, као човек који је достигао своју жељу:
— Ево, бре, пушка, ја је доне’, но пази, несретниче, да не погинеш!… Зло, бог и душа, да што буде рђаво!…
— Што? — питам, прилично поплашен том напоменом.
— Што, е мој брајко, што? То, што прсне цев, па удари онај крљомак по глави, па уби наместо! Тако је Лука Вилипов погинуо наместо, још матор човек!
— Била можда рђава, напрсла пушка? — питам ја да бих се утешио.
Среја (тако смо звали тог момка) трже задовољно два-три дима из цигаре, пусти дим лагано из уста у танком млазу, као да га штеди, изгледаше ми да му је жао да га раскошно, одједном пусти, па ће рећи:
— Ђаво је пушка!… Како напрсла?! Здрава здравцита пушка као срче, но тако прште баш сама. Зар му судбина да погине од пушке!
Мене још више уплаши ово објашњење.
— Море, ’ајде то опет да каже човек била пуна пушка, па прсла од пука, а можда је и олово много био набио. Него шта ћеш ти кад се сама самцата откине. Лепо стоји ’вако одапета, нико је не дира, па тек кад ’оће да буде несрећа, а она сама упали: Трееес! Као гром, боже ме прости!
— Зар се угреје барут од сунца, ил’ ако је близу ватре? — питам.
— Јок, молим те, но усред зиме иде Милисав путем, и носи пушку у руци, држи је ’вако по среди, а пред њим ишао неки Живко. Ја с Милисавом раме уз раме, а и ја носим пушку. Док тек тресну пушка, Живко паде као свећа, и закука. Ја се и Милисав окретосмо тек ’вако унаоколо, реко’, уби га неко, славу му, из пизме. Док тек погледам, а Милисављева се пушка пуши…
Ја га не питах шта би даље, а и он прекиде мисао и овако заврши, после кратког предаха:
— Кажем ти, пушка је ђаво! Неки пут кад ти треба, неће да упали најбоља пушка, па усред ватре да је бациш, а негде, кад је за зло, пукне сама, као да је ђаво окине. Оно, што кажу, ђаво нити оре, нити копа, но спрема зло. Празну празнијату пушку напуни ђаво за несрећу, па груне као свети Илија!
Исприча ми затим неколико случајева где је празна пушка, баш празна, без зрна и барута, пукла и убила човека наместо.
— Судбина је то — опет понови. — Судбина, кажем ти, па кад дође онај час, сам ђаво напуни пушку.
Кад ме Среја тако лепо охрабри, остави ми пушку, па се диже и оде.
Остадох сам. Седнем на онај пањ, где он сеђаше, па покушам да самог себе убедим како нема пикакве опасности пуцати из пушке. Али не иде. Увртело ми се у главу оно што рече Среја: „Ђаво нити оре, нити копа, но ради о злу!” па никако да ту страшну реченицу одагнам од себе. Узмем пушку у руке, па ме нека језа прође, као да сам змију пипнуо, а све на пушци изгледаше ми злокобно, пуно слутње. Стадох мислити како толики људи, па сви војници, па и отац, повазда с пушком, па се ником ништа зло не догоди, а то ће мени први пут! Таквим мислима охрабрен, прегледам добро да пушка није запета, па је, решен на све, обесим о раме. Пођем уском стазом дубље у забран, трудећи се да не мислим на Луку што је погинуо, и остале несрећне случајеве, већ мислећи иа толики број људи којима се никад ништа није десило. Али мало-помало, па ми тек кресне кроз главу она Срејина реченица:
— Кад ’оће зло да буде, оно сама самцата пушка пукне као гром!
После такве мисли увек загледам пушку да је „сам ђаво није запео”, што рекао Среја, и како овако црне мисли, пуне слутње, надвлађиваху све више и више моје утешно резоновање, то нађем за боље да скинем пушку с рамена и да је носим у руци.
Борећи се тако у мислима и храбрећи себе од неког чудног страха што ме обузео, стигнем чак на други крај забрана. Да није било врљика, не бих, без сумње, ни ту застао, а све дотле није ми ни пало на ум да мотрим где ће пасти који голуб да га гађам, или грлица. Застадох. Више мене прошушта један голуб крилима и одлете далеко, те паде на дрво у једној њивици. Мени као би криво што да падне тако далеко од мене да не могу пуцати, а, с друге стране, и мило ми што се тако десило, иако се трудим да ово друго осећање сузбијем и да тврдо верујем у то како бих пуцао, само да ми дође на згоду.
Свеже летње јутро. Сунце се тек помаља на истоку, а зраци му златни, румени, благи. Роса још није спала, па прелива, и чини се као да се цела природа, умивена после ноћног сна, освежена и поруменела, смеши пуна среће и задовољства, а и ’тице као да својом песмом потпомажу ту радост своје мајке природе, те не могу да се сите напевају. Одмах до забрана је једна пожњевена њива, по којој се жуте крстине у које су сложени снопови. Даље мало, по њивама на обрешку, расути су радници, шарене се сукње и беле мушке кошуље од тежине; сви повијени, са срповима у руци; жању, и тек, с времена на време, девојке се усправе, и захори се песма, отпевају једну строфу, па се опет повију за радом, а момци се усправе те продуже другу строфу, и тако наизменце, док тек неко не направи шалу и разлегне се смеј и узврискивање, и нада се граја и ларма, те на то чак из друге њиве стану други радници одговарати још већом лармом. Тако људи, што ’но веле, „ударају муку на весеље”. С леве стране је један крај села. Из зелених шљивара провирују бели димњаци, из којих се извија дим у провидан свеж мирисав ваздух тако тихо, крадом, као да се не миче, те да је само насликан, као да није дим.
Овај свежи дах јутра и лепота околине и оне песме жетелачке утицаше на мене повољно. Разведрих се, разбеже се слутња, неста страха, осетих у грудима неку милину и храброст.
Наједаред чух у близини гркање грлице, тако јасно, као да ми стоји на рамену. Погледам десно, кад на једној крстини близу врљика грлица, окренута мени репом. Грче и извија главом час тамо, час амо.
Дакле, дошла ми на згоду. Грлица, леп лов! Мени закуца срце јаче, узех пушку храбро, а ипак с мало неке тајне зебње. Клекнем уз врљике, кроз које провукох пушку, па је тако ослоњену на једну врљику из тог чатала притегнем уз раме, приљубим уз образ, држећи је чврсто у рукама, као што треба кад се нишани. Гледам тако грлицу преко нишана, меркам је, а од неког узбуђења осећам да ми се тело чисто тресе. Дакле, сад треба запети ороз, узети баш истински на нишан и окинути.
У тренутку се решим на све. Запнем ороз, наместим се као и малопре, само сад толико стегох пушку да ме је раме болело. Гледам грлицу, а она весело грче и извија главицом, гледам, гледам, али кад помислим да је довољно нишањења и да треба окинути, осетих неку језу, срце удара јако, а руке ми се тресу. Најзад сам у себи назвао Среју будалом, јер ништа не зна, наљутим се на сама себе што сам кукавица, зажмурим, и почех помицати прст ка обарачи. Додирну прст обарачу, и ја као да се од ње опекох, учини ми се да ће се све оне приче Срејине на мени испунити, да ми је дошао онај час, што вели Среја, и у силном узбуђењу тргнем главу назад и одгурнем пушку од себе у десну страну. Пушка удари у ону другу врљику што се са овом укршта у чаталу, и звекну, а грлица поплашено прну и изви се високо, па одлете некуд далеко.
Правим се на силу, у мислима, како ми је криво што ми лов умаче, али сам у ствари осећао и радости, као човек који се спасао какве напасти.
Наједаред чух гласно смејање из најближе њиве. Радници се окренули мени и смеју се како испустих сигуран лов.
— Па што не пуцаш, бре? — довикну један.
Један младић од двадесетину година остави срп, па се у трку упути мени.
— Одлети ми! — одговорим.
— Па што си чекао?
— Не знам како је напуњена пушка, стра’ ме прснуће.
— Ето га тај, трчи да ти избаци пушку! — довикну други. — Не дај му!…
— Подај, жи’ ми, нек погине он! — виче други, и опет се разлеже смех.
Онај, зајапурен, допаде до врљика, прескочи их, па приђе мени.
— Кам’, бре, кака ти је та пукчица… (узе је, и стаде загледати и узимати је на нишан!) … Аи, лака ли је, зачин јој њен!… Ово може да се тргне, па сву вилицу на један ма’ да ти однесе!
— Лаже те, море, пуцај сам! — виче опет онај из њиве, нагађајући шта ми говоримо.
— Не слушај га, жи’ ми, лаже те он! — вели овај, и стаде запињати да види како јој ради ороз.
— Чувај се, богами, лака је, знаш, пушка!
— Зар боља тешка?
— Боља, не трже се!… Додуше, не знам овој нарав док не бих пробао.
— Па пробај.
Он одшуња с пушком у забран. Изгуби се из вида. Један голуб гуче на врху сувара једног цера у забрану. И ја и радници гледамо у њега, очекујући с нестрпљењем резултат.
Док пуче пушка. Полете много тица, извише се неке високо над забраном, неке са оштрим фијуком одлетеше у даљину, замириса барут, и са шуме као да нешто покапа по земљи, такав се шум чу. Онај голуб полете у висину, па тек обори земљи. Све ниже, ниже, косије, и паде у стрњику близу оних радника. Два-три чобанчета потрчаше и стадоше се гурати кад стигоше голубу, ко ће да га узме.
— Уби га, бог и душа! — викнуше неки од радника, који су све ово непрестано с пажњом пратили.
Утом и ловац испаде на чистину, остави ми пушку, па потрча голубу, псујући чобане. Узе од њих голуба, загледа га, и са задовољством стаде причати како је имао муку да му се прикаде.
Ја одох радницима да бих разабрао од Арсенија (тако је име било оном што је убио голуба) да ли се пушка много тргла.
— Море, мука је мени да се прикрадем њему, а кад га узмем на око, он је већ у мом лонцу.
— Трже ли се? — прекидох га.
— Трже, па много! Рекох, вере ми, однесе ми образ!
Остали се насмејаше, а ои продужи:
— Дај ту пушку мени да је носим по лову. За тебе је нека што се не трже много.
— Подај му голуба кад је његов метак! — вели му један.
— ’Оћу, ал’ да ми да двајес’ пара.
Ја извадим двадесет пара.
— Пази! ’Оће истина да му да. Не дај, жи’ ми, но кад имаш барута и олова, дођи негде свецем код мене да ти убијем неколико. Падају код нас тамо на поток, па једним пуком мож’ да обалиш десет и више.
На крају крајева ја дадох двадесет пара, узмем голуба, обесим га на пушку и пођем тамо на други крај забрана да чекам Среју онде где сам га дочекао кад је донео пушку.
Среја седи на оном пању и, кад ме угледа, запита:
— Ко ти то убио?
— Шта, ко ми убио?
— Не умеш ти да убијеш, није то лако!
— Баш сам га ја сам убио! — преварим га, јер ми беше криво што ме потцењује.
Среја се доброћудно насмеја.
(Даље)
Успомене из детињства
I
Мој отац је у млађим годинама био страстан ловац. И дан-дањи воли добре пушке, и чим би му се која нова допала, одмах би је купио па ма како било, иако му и иначе неколико њих висе о чивилуку, давно неупотребљиване; такође још држи керове, пази их и храни боље него стоку.
Можете мислити тек како их је пазио док је још ловио. Ја се једва, као кроза сан, опомињем неког старог Трапе, за кога отац још и данас са заносом прича. У Трапу није смео нико дирнути, као, боже ме прости, у икону. То је био узрок те је увек између оца и матере бивало спора због керова, кад би, рецимо, који кер оборио лонац или завукао њушку у шерпу с јелом.
– Керове не дирај; то нису као други пси, с њима треба бити бољи но с неким људима! – одговори он озбиљно, и узме миловати керове, а они скачу около и пењу се шапама уз њега, а он им тепа, и чисто некако разговара с њима. Нарочито је Трапа за мајку био читава напаст у кући. Стотину пута је сирота оплакала „због те проклете псине!“ Обали Трапа нешто у кујни, или одвуче батак од исечене кокоши, и мајка га ћуши ногом, а отац нада викати као да си му око ископао.
– Дође ми да ’ватам бели свет и бежим из своје рођене куће због једне псине! – узвикнула би често у таквој прилици очајно.
– Однео батак, па појео, па ако! А колико си ти зечева појела што сам пред њим уловио, па се то заборавило? А и сад би ти лисице и нос одгризле да није Трапе! – доказује отац, и милује пса као оно кад кажњено дете когод мази и теши да не плаче
Кад сам ја био ђаче још у основној школи, онда не беше дана, нарочито зими, да макар мало не проврља с пушком. Лети, за време школског одмора, водио ме је увек празником и недељом по забранима у лов на голубове. Он лови, а ја уловљену птицу нађем и носим у тканој торби.
Увек се сећам, као данас да гледам, оне припреме његове и полазак у лов раном зором зимских дана.
Пробудим се рано, пре зоре. У соби још мрак; кроз кључаоницу од врата светлуца светлост из кујне и чује се очев и мајкин разговор. Врата се собна отворе и унутра уђе Шуле, наш момак, с ватраљем пуним жара, те заложи плехану пећ. Док он дува и распирује ватру, ја се шћућурим под покривачем од хладноће. Затутњи и запуцкара у пећи, а светлост од пламена трепери, где слабије где јаче, по дуваровима, поду и шашовцима. Чујем како пред вратима од кујне отресају ноге од снега, а знам да су то наши суседи Тоша и Павле навратили на оца. Поред прозора засија светлост од фењера, и преко собе промакне Шулина сенка, а одмах затим чујем како захрже кулаш у ару и лупи неколико пута ногом, јер зна да му се носи зоб.
Петлови већ лупају крилима, и на све стране се разлеже кукурикање. У дворишту настане жагор, и Шуле с фењером промиче час тамо, час тамо. Ја већ, лежећи у топлој соби, знам да се то спремају сонице и извлаче испод трема од коша. То је бивао знак да тога целог дана отац неће долазити кући, те, уколико сам жалио што и ја не могу с њима ићи, мада увек оплачем молећи да ме поведу, утолико се и радујем што ћемо смети јурити по шуми, те гађати камењем веверице и клизати се по низбрдици испод школе до миле воље.
Устанем из постеље, отворим лагано врата и изиђем у кујну, где отац и наши суседи седе крај огњишта. Мати тумара час тамо, час тамо, и припрема у торбу јело и пиће. Отац са Павлом и Тошом седи крај ватре, пију врућу замедљену ракију и пуше дуван. Увек сам најрадије гледао како се према пламену од ватре колута дим од цигара измешан са паром од грејанице. Тоши и Павлу везане уши пешкирима, а чарапе и дизлуци пуни грумуљица од снега, који се према ватри топи, па понегде прелива као роса на сунцу. Крај њих пушке, светле и подмазане, преко рамена ловачке торбе и рог за барут, о бедрима мазалица, за тканицама велики ножеви, а крај њих стоје велике торбе, у којима је јело, чутуре с вином и пљоске пуне препеченице. Пију тако ракију, и разговарају на коју ће страну кренути, код кога ће навратити те оставити сонице док лове: или причају како су се код овога или онога домаћина, где су случајно навратили да се огреју, пили и прочастили се. Керови скиче напољу и гребу шапама по вратима, сигурно од нестрпљења. Све је то мени изгледало тако пуно дражи, да никакве лепоте с тима нисам могао поредити. Једва сам чекао да порастем, па да и сам уживам у свему томе. Тек зора заруди и снег забеласа кроз мали замагљени прозорчић, и једва се назире пун иња велики храст у дворишту и кров од качаре, а сонице већ пред кућом. Кад полазе, а ја се попнем на малу троножну столичицу и стојим уз замагљени прозор, бришем га руком и гледам у двориште. Шуле облеће око соница и намешта час ово, час оно; кулаш, упрегнут, тупка ногама и осврће се на седишта, по леђима му и гриви попао снег, а пара из носа диже се у хладан ваздух. Крупан снег тихо, нечујно промиче и пада. Ловцима се беле од снега шубаре и одело, а и керови снежави циче и скачу час уз једног, час уз другог, те им по оделу остају беле снежаве пруге од псећих шапа. Шуле донесе сламу и метну у сонице, и они се попну на њих, отресу од снега вунене шаренице, којима су прекривена седишта начињена од сламе. Прекрсте се при поласку, и, пошто се обреде препеченицом из пљошчице по два-три пута, кулаш крене. Шуле држи капију док они прођу, керови заћифчу и појуре пред соницама. Замало па се изгубе испред мојих очију, а ја дуго гледам, често кроз сузе, у оне пруге од соница што остану преко дворишта и крупно снежно прамење што промиче поред прозора.
Покадшто оду, а ја се још и не пробудим, па кад изиђем у двориште, видим трагове од шапа псећих и њихових опанака. Тада увек оплачем, ако је отац увече, на моје молбе и салетања, пристао и обећао и мене повести. Соницама су врло ретко ишли, а иначе пешице. Кад год оду соницама, обично дођу увече весели, те се у нашој кући спрема червиш од зечјег меса, и пије до неко доба ноћи.
II
Осталог чега слабо се сећам. Свега ми је још нешто остало живо у памети, да нећу никад заборавити.
Једаред бејаше мајка врло болесна. Преконоћ бејаше пуна соба жена и суседа. Двапут су јој палили свећу. Отац је седео у углу, грлио ме и љубио ћутећи, а ја сам плакао, и у том заспао. Кад сам се изјутра пробудио, а мајци бејаше лакше. Код ње је седела Тошина жена.
Отац је био већ отишао у лов. Није много прошло, а он се, преко обичаја, врати раније него обично.
Изгледао је врло љутит и нешто необично замишљен. Баци крај себе торбу с рамена, пушку прислони уза зид, па седе крај ватре на троножну столичицу и зари главу међу руке, које је лактовима ослонио на колена. Ја узех претурати по торби да видим шта је уловио. Он подиже главу, погледа ме, а, све ми се чини, сузе му беху у очима, па ме некако тихо, што не одговараше његовом обичном гласу, запита:
– Шта ти ради нана, је ли јој боље?
– Сад може и да разговара – одговорим ја весео после оног ноћног плача кад су јој палили свећу.
Отац ме ухвати за руку и привуче себи, па, држећи ме између колена, узе гладити по коси, затим ме пољуби у теме и прошапута:
– Зечићу мој мали, ништа ти не знаш! – Никад ме није тако назвао, али ме је и иначе разноврсно називао кад би ме миловао, те ме то није зачудило. Чак ми је изгледало обично.
Утом уђе у кућу Тоша. Поздрави се, отресе ноге од снега, седе на другу столичицу према оцу и узе лупкати штапом по опанцима да одбије закорушен снег.
– Крете ли шта? – упита оца.
– Мани ме, никад се нисам ражалио као данас. Вајни сам ловац, па ме чисто срамота и да причам.
– Ниси убио, а гађао?
– Нисам гађао, а могао сам гађати на неколико корака…
– Ух, забога, што пропусти?! – узвикну Тоша љутито.
Отац узе причати:
– Трапа тера по брегу, а ја искочим на пут, па пођем онамо кроз Перину њиву да препречим на поток, јер, знаш, обично туда Трапа нагони. Кад поред оне Перине сламе погледам, а нешто се као миче. Сакријем се брзо за ону крушку одмах до сламе, па погледам, а оно маторка лежи на легалу, уз њу два мала зечета, па се згрчили сироти као лоптице. Знаш, рани снег, а они нису још одвркли. Маторка их чисто својим телом загрева, па се смешта час уз једно, час уз друго младунче. Једно јој се попело уз леђа, па трља шапицама преко главе и ушију, а лепо неко зече, да га пољуби човек од милине. Ја у један ма’ дигох пушку и загледам маторку, ал’ ми тек одједном дође некако жао. Сетим се, знаш, Смиље, а и њу ноћас умало не изгубих. Једва је остала жива. Што никад нисам, целу ноћ сам преплакао, жалећи куда ће овај црвић без мајке (ту показа на мене)… Ето, тако ми нешто дође жао. А гледам, знаш, како их она греје, па помислим: „Мајка је и то, брате, као свака мајка!“ А они малишани се искупили око ње као дечица. Е, не могадо’ да пуцам, но кад помислих како би овом малом мом било да му је ноћас умрла мајка, чисто ми сузе ударише на очи, те спустим пушку и уклоним се полако да ме не опази и да не поплашим маторку, чак ми жао да они мали остану сами…
– Е, не бих је гађао, па да ми човек богзна шта да! – заврши отац причање, па ме опет пољуби и протепа:
– Зечићу мој мали, куд би без мајке да је ноћас изгубисмо?!
Ја заплаках а он и Тоша заћуташе.
– Е, ’вала богу: и то је мајка, као свака мајка, а и жалос’ би била да си пуцао! – рече Тоша после неког ћутања.
Ето, то се свега сећам из свога детињства из ловачког живота мога оца.
Београд, 1899.
Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.
Замена (2/2)
Није много прошло, а дође час да синови Милутинови пођу у бој.
Није тешко погодити како је мајка синове испратила. Осећала је да јој је срце из груди ишчупано, а још и горе. Ништа се не може поредити с осећањем мајке која синове шаље да погину.
Милутин је био намрштен, изгледао је пре љут него ожалошћен.
Кад га синови пољубише у руку, намршти се још више, и отпоче говорити тупим, промуклим и загушљивим гласом:
– Деда вам је погинуо у боју, а ја сам два пута био у рату… Немојте да гори од вас буду пред вама… Ту застаде, ћута дуго, као да не знаде ни сам ни шта је почео, ни шта ће даље рећи. Искашља се, и још загушљивијим гласом продужи: – „Срећан пут, децо, и дај, боже, да победите, а ако…“ Опет прекиде, и заврши рекавши само још једну реч, и то некако опоро, љутито: „Идите“. Срце му се стегло од бола, а сузе само што не кану.
–––
Борба започета.
Једнога дана, баш некако пред Божић, пуче глас по селу да је наша војска побеђена и да су многи војници изгинули.
Плач и кукњава настаде; многе су и живе оплакали и ожалили.
Код Милутина у кући беше неколико сељака, кад такав глас донесе из града момак што бејаше отишао да купује неке потребне ствари за кућу.
Мајка зацвиле за синовима; сељаци оборише главе и сваки се даде у бригу шта је са његовим рођаком, сином или својтом; Милутин се намршти, а очи му засијаше чудним жаром и цело лице доби израз страшне освете.
Настаде извесно време тајац. Само пламен пуцкара, а ветар напољу звижди.
– Јаој, тужној мајци до бога! – изговори загушено кроз плач жена Милутинова, не могући одолети болу срца.
– Одоше деца, те их поклаше и потукоше. Ах, да ми одосмо, тада би видели непријатељи шта су Срби… О, скотови погани, лако је децу победити. – Ту застаде, па јачим гласом додаде, погледав навише: – Даће бог да се ми кренемо!
Милутин је изговорио ове речи јаким, устрепталим гласом. Усне му дрхтаху од узбуђења; уз образе удари пламен племенита гнева и сујете, а очи севаху страшним жаром освете, мржње и бола.
у изразу његова лица огледаху се сва та осећања што их из душе покрете понос народни и љубав према деци. Иако му већ беше прошло педесет година, ипак не клону духом при помисли да су му синови изгинули. Он се сећао своје младости, снаге и храбрости. Нехотично је појам о Србину везивао за младост своју, па то исто жељаше, и несвесно, пренети и на синове. При помисли да је српска војска побеђена, да су му синови побеђени, осећаше као да је он лично осрамоћен и побеђен. Крв му ускипе у жилама, а сва снага младићка као да се обнови у њему. Осети се исто тако свеж и крепак као кад је у младости нагонио коња да прескаче, под њим, столове на свадби. Зажеле да су му непријатељи близу, па да одмах опреми Брњаша, узме оружје, и јурне у најгушће редове; да се сит накоље „паса“ и да им покаже ко су Срби, ко је отац побеђене деце.
– ’Рâниш га, негујеш га, па га пошљеш да га кољу по белом свету!… Јаох, тужној мајци!… – набраја очајно жена Милутинова, грувајући се у прса.
– Не кукај! – викну Милутин љутито, јер га то трже из осветничких мисли, па му чисто изгледаше како ће плач и кукњава све његове планове покварити…
– Само срце кука!… – одговори му жена, можда први пут у животу.
– Мајка је то!… – прошапута неко од сељака.
Потом сви ућуташе.
Тишина чудно утиче на душу. Милутин крадом погледа жену немим, укоченим погледом. Као да за часак осећање родитељско надвлада све остало. Погледи им се сретоше, и она разумеде мисли његове па заплака и покри лице рукама. Милутиново се чело натушти, обори главу и загледа се у пламен, што је заносним пуцкарањем прекидао мртву тишину. Није се љутио што жена плаче. Иако бејаше намрштен, и изгледаше љут, ипак му некако гођаше души плач њен.
–––
Неколико дана после тога бејаше заиста донет у болницу повећи број рањеника, махом из те околине.
Одмах се Милутин спреми, те оде у град. У бисазима је понео разних понуда за рањенике, а нарочито лепа дувана.
Основна школа у граду претворена је у болницу. Ту где се, пре три месеца, у дворишту могла чути само весела граја, смех и песма веселе, безбрижне деце, где сретасте дечја округла и румена лишца, пуна среће и детињске, чисте ведрине, без икаква, па и најмања трага туге: ето, у том истом дворишту гледате сада старце и бабе са мутним, уплаканим очима, у којима трепери блед, слаб пламичак, који се гаси, па ипак у тужноме његовом одсјају гледате љубав родитељску, страх, очајање, жалост, боле, јаде, а кроз све то, као да је преплетена нада са изразом: „Жив је можда“, и тешка слутња: „Већ је мртав!…“ Видите озбиљна, суморна лица са оштрим цртама или дубоким борама старости, или патње. Изрази мрачни, очајни, плачни, а понегде са тужним, леденим задовољством: „Видећу га бар мртва!“ И до таквог стања долази душа људска. Не чује се у том друштву више весела граја и смех, већ, место тога, тужни уздаси, јаук, плач. С времена на време је мртва, гробна тишина, у којој као да осећате како рањена душа трепери. То је родбина рањеника који су ту, или оних који су још у боју, или изгинулих. Многи од ових истих родитеља долазили су ту, у школу, код деце своје, а та иста деца сада су самртни рањеници у истој можда соби где су некада као ђачићи седели за школском клупом. Чудан је живот, чудна судбина!… Да ли се и они на самртној постељи сећају тога?…
У болници није тужније него пред болницом.
Неки од рањеника већ оздрављују, па се разговарају; неки се шале својим унакаженим удовима. То су страшне шале, које се говоре онда кад душа плаче. Неки у самртничким мукама јаучу и шкрипе зубима; неки опет у заносу бунцају помињући своје миле; понеки издишући залепрша рукама, скупљајући последњу снагу живота да се отме грозној смрти из наручја.
Милутин сеђаше крај постеље неког Ђурђа из оближњег села. Лако је рањен, те се с њиме, бар у прекидима, могло разговарати.
– Шта је са мојим Васом и Миланом? – пита Милутин, и као да осети, први пут, да му глас задрхта од тешке слутње.
– Милан је у мојој чети. Остао је здрав, кад ја бејах рањен…
– Па зар наша војска устукнула? – упита још уздрхталијим гласом Милутин, јер не смеде одмах питати за Васу. Некако се бојао.
Војник причаше о самој борби у најмањим појединостима, прекидајући често стењањем због болова.
Милутин није ништа чуо. Био је занет другим мислима. Војник престаде причати. Милутин ћуташе дуго. Неко од рањеника јаукну, те се Милутин трже из мисли, прибра се и упита тихо, једва чујно:
– Шта је с мојим Васом?… – Његов рођени глас му се чињаше туђ, стран, пун слутње, те се чисто трже и уплаши од тога гласа, као да је кривац који очекује, слути црн глас о смрти својега детета.
– Први позив још није ступио у борбу…
– Хоће ли скоро?
– Ко зна?… Али, Васа је твој утекао из логора пре месец дана. Оглашен је за војног бегунца, и ако га ухвате – биће стрељан!…
За Милутина бејаше ово много црњи глас но што је и могао очекивати, те изненадно паде на душу његову таквом силином и јачином, па потре и уништи сва осећања. У тим првим тренуцима он ништа не осећаше, не разумеваше. Поглед његов неодређено и глупо луташе од предмета на предмет, а он не знађаше где гледа. Осети се као човек који хоће нешто, а не зна шта хоће. У ушима као да му брује гласови: „Страшан је то глас, то је велика срамота!“ А он не зна шта све то значи, и откуда он ту, и куда ће одатле? – После осети потребу да му ваља некуд журити; да га очекује нешто страшно, да ће све пропасти, и куда да жури? Покуша да устане, а не може… Мало-помало, осећање се поче разбистравати и снага враћати, па осети као да се буди из неког страшног сна, у коме је врло дуго спавао, па не може да верује ужасима што их сањаше.
Сада му тек дође до ушију јаук рањеника, те се обазре, погледа око себе; погледа и Ђурђа. Све познато, али, као кад когод после неколико година дође у познато место, па му се обнавља у сећању све оно што је давно прошло. Сада тек разумеде речи Ђурђеве, и лице се поче преображавати. Сви се мишићи грчевито стегоше, очи страшно запламтише. Устаде намрштен. Очи му готово беху већ закрвавиле. а преко намрштена чела указа се набрекла жила. Изиђе, и оде, а не проговори.
Код куће није ни с ким проговорио. Сву ноћ не заспа. Безброј мисли кружаше по његовој глави. У часу се нагомила у души његовој такво осећање да би као ван себе скочио, стегнуо би песнице, изговарајући загушеним гласом:
– Убићу га, убићу!… Зар мој син!… Проклет нека је!…
Снага га изда, и он опет седне на постељу… Јарост се стиша и пред очима се укаже слика његовог првенца Васе, и у памети се изређа сећање целога детињства његова. Сећа се Милутин првог осмејка, првих корака, првога постања. Силна је то љубав. Колико ли веза везује њега за сина?! Васиним је рођењем осетио прву љубав родитељску, која је с часа на час, с дана на дан, бивала све јача; па зар има чега да ту љубав уништи? Како је он Васу пажљиво чувао и неговао, како ли се осећао кад га што заболи. Па сада – мишљаше Милутин – моје дете, моја крв – па негде у туђини на цичи и мразу, презрен од другова и целог света!…
Осећање се у души његовој опет нагомила, те осети тешко дисање, да га нешто дави, осети неизмеран бол, а слика Васина опет му се указа пред очима. Милутин се чисто трже, а презрење, јарост и гнев проговорише опет страшном клетвом: „Проклет био, ти си обрукао оца и деду и народ!… Иди, ниси син мој!“ А у часу, као да му Васин глас кроз плач проговори: „Зар си ме и ти презрео?“ Милутин клону, и први пут, кроз сузе прошапта: „Буди срећан!…“ Одмах затим се застиде тог благослова.
Најзад се у души његовој створи чврста одлука: „Морам ићи и погинути у боју! Ја ћу бити замена за сина; морам опрати срамоту што пада на кућу моју. Морам испунити аманет очев.“
–––
Сунце је на заранцима. Бледи, слаби зраци одблескују са снежне површине што се већ почиње корушити. Прекодан су јурили поточићи од истопљена снега, а сада се све почиње ледити. Стао ток, а гледате слеђене таласиће исто онако како се прекодан дизаху и веселим жубором тецијаху низбрдицом, па вам се чини као да гледате нагло пресечен живот, те вас обузима нека нејасна, тиха сета. По снегу, с једне и друге стране пута, виде се многи трагови, или мање пртинице што се укрштају на разне стране куда су људи прекодан ишли својим пословима. Погдегде се види сôник што одвојен од главног пута води кроз њиве шуми или каквој слами. На главном путу трагови од опанака, копита или папака; коловоз и сôник, на коме се понегде види и земља, углађена под тешким теретом што бејаше на соницама. По путу гдегде триње од сена, или читав навиљак спао с кола, или струк шаше, или зрневље жита овде-онде просуто.
Више вас пролети по каква чавка или врана, и пада даље од пута, крај каквог сена, око кога је утапкано и увршљано.
Хвата се сутон и мраз све јаче стеже. Снег цичи под ногама, а гора јечи од хладног ветра. Све пусто, немо, суморно. Погдеко задоцнио жури кући; иде пешке и увија главом од ветра то на једну то на другу страну; или коњаник, завијен у црно јапунџе, пројури у касу и изгуби се у сутону. Урликне вук, или дрекне лисица у каквом потоку у шуми, па се опет све утиша, и само голо грање у шуми јечи од ветра. Срце се стеже путнику од неке тихе сете, а душу као да терет притисне, нарочито ако је далеко од куће, па мисли на своје укућане што седе у топлој соби, ћаскају и очекују га на вечеру.
Како ли је тек Милутину што у ово доба бејаше читав дан хода далеко од куће своје, коју остави с чврстом одлуком да је никад више не види.
Брњаш уморен иде ходом, климне покадшто главом и фркне на нос. Са знојавог његовог тела диже се пара, што се једва назире у сутону. Милутин запалио чибук, метнуо дизгине на ункаш, повио се мало напред по коњу, а поглед му блуди по пустом снежном пољу, тамом обвијеном. Лорда лагано каска са исплаженим језиком, пратећи господара на његовом последњем путу.
У то доба је жена Милутинова стајала пред кућним вратима, плакала, гледала у ноћ, и као да очекиваше да јој хладни северац донесе гласе о деци и мужу.
Пламен на огњишту пуцкараше заносно и весело, а крај њега је само Марко. Главу наслонио на колена, нем, без живота: као кип! С времена на време дубоко уздахне. Гусле висе на клину као и иначе… Жути мачак равнодушно дрема и тегли се опружен крај топлог огњишта…
30. октобра 1898. године, Београд
Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.
Замена (1/2)
Мучно да би било кога у округу, нарочито од старијих људи, који није чуо за Милутина Первизовића. Довољно је рећи само газда-Милутин, па би већ сваки знао о коме је реч.
Он је живео у једном селу што лежи у присоју Рудника.
Богатству његову нема равна у целој околини, а поштењу и храбрости још и мање. Многи су га волели, а било их је те га мрзе; али не бејаше ниједнога што га не би поштовао. Сама појава његова нагони човека на то.
Висок, стасит, плећа широких, а глава сразмерна осталом телу, увек поносно усправљена на снажном врату. Велико, широко чело, од ког се одваја нос са једва приметним угибом у повијама, а на средини је нешто више испупчен; густе проседе веђе, са дугим длакама, мешају се са трепавицама, а испод њих црне очи пуне сјаја; густи проседи брци покривају готово уста и падају до рамена. Браду је бријао. На лицу свака црта оштро одређена. Цео израз показује сталност, одлучност и храброст, а уз то поштење, доброту и искреност. На лицу нема ничег неодређеног и нејасног, већ с њега би могли читати душу, као из књиге. Одело је на њему турског кроја, а од најбоље чохе.
Погледајте га на улици: корача лагано, крупним корацима, поносно исправљен, а прати га узастопце велики пас Лорда, без кога не би ишао ни пешке, ни кад јаше. У руци носи дугачак чибук са ћилибаром на врху.
За добра коња и оружје дао би све што има. Увек јахаше бесне и силне пастуве. Милина га на коњу погледати, нарочито на некаквом Брњашу. Каква је тек опрема, јахаћа?! Узда са раскошним свиленим кићанкама; седло турско, а преко њега чултон од најбоље чохе, извезен златом и окићен богатим ресама; о ункашу сребрњаци пиштољи у кубурама, чохом опшивеним, а по чоси извезено златом. – Бесан коњ рже и подиграва зечки, маше главом, и баца пену, а на њему замислите Милутина, оваквог као што вам га описах, па чик се уздржите, а да одушевљени не узвикнете: „Добра коња, још боља јунака!“
Необично је волео весеље, иако бејаше увек озбиљан. Неки пут се хтео и нашалити, али му шале беху чудне и незграпне. Једанпут ноћу, при повратку са неке свадбе, каже он свом суседу Тодору да га причека. Док Милутин испије с коња једну чашу код вратница за срећан пут, и опрости се са домаћином, сусед његов ободе коња, и умакне рекав сватовима: „Нека ме стигне са својим Брњашем! Ако ме стигне, нека ми убије коња!“ Казаше то Милутину.
– Неће умаћи! – викну Милутин, загрејан мало вином. Изрече то, па натуче капу на чело, пови се по коњу и удари га бакрачлијом. Брњаш скочи успропнице. Остали се сватови раздвојише и направише средином пролаз. Милутин још више полеже, ошину коња, и земља затутња. Изгуби се у ноћи, а до сватова допре само једаред његов јак глас: „Брњооо!…“ Постоја неко време, и одједном се гудуре проломише од пуцња Милутинова сребрњака. Стигао је Тодора и ранио му коња у сапи.
Кад Тодор сјаха, Милутин извади кесу и одброји тридесет дуката у злату. – Ево ти за коња, али други пут немој чикати!…
Најрадије се весељаше, летњих вечери, под ведрим небом.
Који походилац загушљивих ме’ана не би позавидео весељу његову?
Свуд је око куће његове шума, а велико, пространо двориште је на једном обрешку као пропланак.
Милутин изнесе пун бакрач вина, метне га на рудину, па около поседају и гости и он, те пију, певају и пуцају из пиштоља.
Куд год погледате, весело. На све стране брује прељске песме и припеви љубавни, праћени смехом и покличима момчадије.
Месец се величанствено помаља иза врха шумовитог брега, па журно хита висини на састанак звездама, што трепере заносно и мило у радости, и љупко се смеше на свога драгана. Одсјај те небесне љубави озарава цео свет, па и двориште Милутиново, и њих веселе крај руменог вина. Шума тајанствено хучи од поветарца, па вам се чини да чујете шапат среће, наде, љубави; шапат, пун слатке чежње и неке узвишене свете тајне љубавне.
Није се ни чудити што Милутин очува свежину и ведрину духа, те суморност, клонулост и очајање, те чудне болести нашег меког колена, никад не нађоше места у души његовој. Чедо рудничких планина, однеговано на крилу мајке своје, Милутин бејаше пун поноса и самопоуздања, пун одважности и наде, пун узвишеног нежног осећања.
Зимње вечери је провео крај огњишта. Он седне у прочеље; сдесне стране ватре стари слуга Срећко, те пева уз гусле јуначке песме, а остали укућани редом, по старешинству. Остале слуге, сем једног што служи вино, стоје или седе за прекладима, па чекају на наредбе домаћинове.
У кући Милутиновој ретко је кад било без гостију, странаца, путника, намерника са разних страна и сиротиње, која увек налажаше помоћи и усрдног дочека у дому његову, као и сви остали.
–––
Отац Милутинов погинуо је у двадесет петој години својој у оној тешкој и узвишеној борби за слободу нашега народа. За сина се с правом сме рећи: достојан је оца свога.
За оца знађаше само по причању материном.
– Зими, по Богојављењу – причаше она – баш у зору, отиде последњи пут од куће. Теби је било шест година, а Марку (млађи му брат) четири. Спавали сте обојица загрљени. Он сиромах приђе, па вас изљуби; поздрави се са мном, и ја заплаках као дете.
„Не плачи, јер ја морам бранити и тебе и ово овде од насиља турског!…“
– Ја још више у плач! Ухватим га око врата да га задржим. Он ме одгурну, загледа ми право у очи, па рече:
„Ако погинем, остављам ти у аманет синове. Учи их да буду ваљани људи, добри хришћани и Срби!… Чувај их као зеницу, и немој се удавати!…“
Опет приђе, поново изљуби и тебе и Марка, гледа вас дуго, па кад му сузе засијаше у очима, трже се, поздрави се још једном са мном, и оде, не проговорив ни речи.
– Никад га више не видех; нити знам куд му је тело, и где је погинуо.
И Милутин је ишао два пута у рат. Да сте га гледали кад је пред кућом јахао коња, полазећи да погине, не бисте на њему том приликом запазили ничег, готово, што иначе не видесте у изразу његову кад полажаше гдегод на весеље.
–––
Једног вечера сеђаше Милутин крај огњишта на своме обичном месту, а стари слуга пева уз гусле:
„Кад се шћаше по земљи Србији,
по Србији земљи да преврне…“
Старији му син, Васа, бејаше отишао да обиђе трла, забране, свињце, и да види шта раде свињари; а млађи, Милан, одјаха у град да купи соли за стоку.
У дворишту се чу коњски топот. Мало постоја и у кућу упаде Васа, блед и преплашен, као да га ко јури, а за њим и момак што бејаше пошао да ноћи у трлу.
– Што се враћате? – пита Милутин.
Васа не могаше проговорити од узбуђења, те момак узе причати: „Сретосмо код потока ’ча-Симеуна, па нам каже како те вечерас, за бусијом, чекају неки с пушкама, јер мисле да ћеш ти ићи да обиђеш свињаре. То нам рече ’ча-Симеун, и вели да се вратимо те ти кажемо да се чуваш!“
– Знам ја чије је то масло, али неће Милутина поплашити… – рече Милутин, па после кратког ћутања погледа Васу и упита строгим гласом:
– Па зар си се вратио, плашљивче?
Васа ништа не одговори. Стоји пред оцем, а сав се тресе од страха и стида.
– Па дете је, Милутине, – брани га мајка, изговоривши ове речи плачним гласом.
Милутин је погледа; она обори очи ћутећи.
– Тешко мени с таквим породом – рече Милутин гневно, набра обрве, поћута мало, па се тек окрете момцима, и оштро заповеди:
– Брњаша!…
Одоше да спреме коња, а он скиде с чивилука кубураше са сребрним јабукама, прегледа их пажљиво, метну у кубуре, па, пружив жени, не рече ништа; али, она је разумела: оде, те даде пиштоље момцима да метну на коња. Кад се врати, очи јој беху уплакане, а Милутину не смеде рећи ни речи, нити га замолити да не иде.
Брњаш спреман бије ногама о земљу, и вришти чекајући господара, а два момка га држе за вођице, јер би се од једног могао отети.
Милутин изиђе те узјаха. Отворише врата на дворишту; он окрете Брњаша, таче га бакрачлијом те се пропе, и бесно подскочи напред. Лорда скочи испод трема од коша, арлаукну радосно, па лајући појури за коњем. За часак се изгубише у ноћи…
–––
Објављен рат. Дође наредба да се купи војска. У кући Милутиновој вођаше се овакав разговор:
– Е, хајде, видећемо како ће се деца показати, вели Милутин и погледа Тодора, што бејаше
дошао да му понуди неке волове на продају.
– Шта ви велите?… – опет ће Милутин, погледав на синове.
Васа се замислио, па и не чу шта га отац пита.
– Није, богме, лако!… – вели Тодор и маше главом забринут, јер и он има сина што ће ићи у бој.
– Јунаку је и то лако! – додаде Милутин живо, па опет погледа синове.
– Тешко је то!… – рече Тодор развучено, и уздахну дубоко.
– Ми смо два рата издржали, па и не осетисмо! – опет ће Милутин.
– А они други?… – пита Тодор гледајући преда се, сети се погинулог брата, те му туга паде на срце.
– А они други, а они други, шта је с оним другима?… Нису их побили због разбојништва и крађе! Погинули су бранећи народ.
– Бранили, сироти!… – процеди Тодор кроза зубе замишљен, а осећаше као да му ко срце чупа. Сина ће морати испратити у бој.
– Тешко ономе што остане да жали и кука!… – умеша се преко обичаја жена Милутинова. Уздахну дубоко, погледа крадом синове, а страх и слутња јој притискоше душу. Осети се као да већ чује црне гласове с бојишта како су јој синови погинули. Погледа их опет жудним погледом, којим као да би их хтела вечно задржати ту, крај себе. Сузе јој се скотрљаше низ образе. То је срце материно проговорило. Још једном тежак уздах оте јој се са дна душе. Скиде поглед са синова и бојажљиво погледа: да ли је Милутин опазио.
– Онај што погине, бар пребрине све бриге, а оном што жали вечито остаје срце црно!… – одобраваше Тодор.
Васа је замишљао како је у боју, како ће погинути, а леш ће његов лежати далеко, далеко од куће на некаквом страшном, усамљеном месту. Мисли како ће његова млада и мајка бити у црним марамама, са исплаканим, црвеним очима; како ће кукати и нарицати! Како ће га сви помињати и жалити; али, они ће бити сви заједно, живи; само њега неће бити! Он их неће више никад видети.
– Ти, Васо, треба да одеш до забрана и кажеш момцима да обале један грм. Видиш да је омалило дрва – заповеди Милутин.
Васа се прену из мисли, па збуњено и расејано упита:
– С ким да идем?
Милутин понови наредбу.
Васа баци нехотично поглед на пламен од ватре на огњишту, па помисли: „Они ће се грејати, а можда и ћаскати весело, и онда кад ја будем смртно рањен лежао на каквој пустој, снежној пољани, без игде икога свога!“ Сав се стресе од те мисли; осећаше да не може никакав посао предузети, па ипак изиђе из куће да би се склонио испред погледа очева.
– Заборавили смо ми како је нама било пред рат!… – рече Тодор, кад Васа изиђе, скрушен и замишљен.
– Цмоља! – процеди Милутин кроза зубе љутито, сам за се, а за тим гласније додаде:
– Да су ми његове године!…
(Даље)
А хлеба!
Нема тога у селу ко није поштовао Милоја Лазаревића, а ваљан је и био. „Не рађа се више у нашем селу таквих људи!“ – слушао сам да говоре многи одмах по смрти његовој. Умро је лањске јесени.
И ја сам га необично волео још од детињства. Бејаше добар пријатељ мога оца, па често навраћаше нашој кући. Увек ће ми, кад дође, донети чега: или крушака, или шљива, или шећера. Неки пут ме метне на коња преда се, те одјашимо његовој кући. Ја га уз пут распитујем о свему што видим, а он ми казује. Код његове куће се играм са Божом. То му је најстарији син, а мој друг у основној школи.
Божу сам волео више од свију другова. Седели смо заједно један до другог, па и у игри смо били увек заједно. Игра и трчање, шала и смеј. Слатки су били ти дани! Врљамо по шуми, сечемо прутиће, тражимо ’тичија гнезда, пужамо се по дрвећу, јуримо један другог, те гледамо ко је бржи; нађемо какву ниску положену грану, па је јашимо; уморимо се, идемо кући, мојој или његовој, па једемо. Кад год једемо млека, а ми се засмехујемо, и ко се мање смеје, тај више једе. Често се толико смејемо, да по читав час не можемо да поједемо чанак млека.
– Благо вама, кад још не знате шта је мука! – сећам се да је једном рекао ’ча-Милоје (тако сам га звао), а ми се погледасмо па још у већи смех.
Ја сам по основној школи отишао у гимназију, а Божа остао у селу.
Кад сам по свршетку првог разреда дошао кући, једва чеках да га видим. Одмах сутра дан одем његовој кући да се играмо.
– Божа чува стоку, нема њему више игре! – вели ми ’ча-Милоје.
Одем и ја к њему. Играли смо се опет до миле воље у ливади, чувајући стоку. Неки пут се заиграмо, те стока оде у усеве. Божу изгрде, а и мени тешко, чини ми се, више но њему. Сутрадан се опет играмо, као да ништа није ни било. Неки пут му причам све што сам ја научио, а он слуша пажљиво, и распитује ме о свима појавама што су њему загонетне и нејасне, а ја објашњавам „научничким ауторитетом“. Покадшто се састави по десетину чобана. Ту се тек игра и шали. Кад пада киша, изујемо се, те трчимо боси по трави и барицама, или наложимо ватру у каквом пању, па се искупимо около те причамо или загонетамо. Кад стигну печењаци, онда је све то још пријатније.
Тешко су ми увек падали растанци с друговима кад дође време да идем у школу.
Година за годином пролазила, а ми све озбиљнији. Кад сам свршио матуру, онда сам с Божом ишао по лову, по ливадама где девојке беру зеље, на игре где се момци и девојке састају, или на прела.
Али дружење наше не беше тако често. Божа је већ радио увелико, а ја сам читао и одушевљавао се разним књижевним производима.
Баш те се године Божо и ожени; ’ча-Милоје нешто, стар, а нешто га издаде здравље, па не може да ради, и ко вели: да узмем радника у кућу.
–––
По свршеном своме школовању одем у село да се, после толиког рада у школској прашини за клупом, предам безбрижном животу целога лета; да се одморим и опоравим здравље на чистом ваздуху.
Како у месту рођења оживе све успомене из детињства! И шума и ливада и путови и стазице и цвеће и ’тице и потоци и куће и ограде и свако место и свака ствар опомиње ме на детињство и безбрижно играње. Бурјан, исто онако густ, нарастао више моје куће. Погледам, па ми се чисто учини као да је јуче било кад сам се по њему крио играјући „жмуре“ са Божом, и као да очекујем његов глас иза амбара кад у игри викне: „Је л’ зора?“
Упитам мајку за Божу.
– Вредан је као кртица, али посрнуше некако са имањем, а и отац му болестан! Зар ниси чуо да је Милоје много слаб? – каже ми мајка, па као да се нешто дубоко замисли.
– Сиромах Божа! – помислим, али не могох рећи.
Неке, тамне, неразговетне представе, пуне слутње, као да навалише на мене са свију страна, и почеше гонити оне слатке успомене детињства из мог и Божиног друговања. Осетих неки терет на души, а и сам не бих умео рећи откуда то осећање бола и јада, откуд се поче упијати у душу неки страх и зебња?
– И дете му зимус умрло!
– Коме? – упитам ја иосле дужег ћутања, чисто механички, занет својим чудним мислима.
– Па Божи!
Мени се учини све то нека неверица, или као какав непријатан сан.
Учини ми се као да неко тихо, лагано, с пуно слутње шапће на уво: „Такав је живот!… Божа више није дете!“ – И ја се отимам да у то не верујем.
Узмем пушку и изиђем у лов да се мало разгалим од тих утисака.
Нисам ни мислио где ћу наћи лова. Пушка ми о рамену, а ја корачам кроз забран, занет у чудно размишљање о животу. Без сумње је могло хиљадама ’тица летети око моје главе, и ја их не бих приметио, или се не бих сетио да ловим. Управо, није ми ни на крај памети било да сам у лов пошао. Божина слика из детињства непрестано пред очима, па не могу никако да за оно весело лице вежем све те нове беде живота у које је, како ми мати рече, запао.
Нисам ни сâм имао намеру куда да идем, па ипак сам случајно изишао на пут што води ’ча-Милојевој њиви, где сам толико пута проводио с Божом у веселом игрању.
Затекнем Божу да оре.
Чим ме угледа, заустави волове, пусти руцеље из руку, и усправи се.
Поздравих се с неким чудним трепетом у гласу.
Ћутали смо дуго. ’Тице цвркућу у шуми крај њиве, а ветрић тихо шумори кроз лишће, које је погдегде почело већ жутети, те као да шара зеленило разним прелазима боје од жуте ка жутоцрвеној. Сунце сија весело, небо се плави. Волови машу реповима, те се бране од мува. С времена на време махне један или други главом, те јарам крцка, а меденице о врату зазвоне.
Млађи брат Божин, дечко од десетак година, стоји пред воловима и гледа љубопитљиво у мене, мерећи ме од главе до пете. У једној му руци комадић црна хлеба, а у другој дугачак, дренов прут.
Ја се једва усудих да питам:
– Како је ’ча-Милоју?
Божа саже главу, а после подужег ћутања уздахну, изговори гласом који као да из земље долази:
– Тешко, богами!
Млађем његову брату ударише сузе на очи, па се котрљају низ свеже обрашчиће!
– Па даће бог, Божо, те ће оздравити! – тешим га ја, и загледах се у јато врана што се спусти на грање, па ми се чини као да оне донесоше слутњу што ме поче обузимати.
– Мучно!… До заранка неће саставити! – једва изговори Божо, погледа у брата, а глас му грца, као да кроз зубе говори. Очи му пуне суза, па само што не кану, а он се упиње да их уздржи.
Дете зајеца. Прут и хлеб испусти из руку, окрете се од нас и пође некуд, плачући гласно.
– И он данас оре! – помислим у себи, и као да не верујем да то очима гледам. – Отац му на самрти, а он оре! – понови се мисао у памети.
– Па што ореш?… Што не одеш кући да га припазиш?! – рекох му некако прекорним гласом. Настаде тајац.
Божа уздахну, потмуло и дубоко, а из уста се чу глас који није сличан људском гласу, глас потмуо, рапав, испрекидан, устрептао, као да смрт изговори једва чујно:
– А хлеба?! – погледа ме укочено, тужно, и ја прочитах у сузним очима све, разумедох онако страшан и очајан глас којим изговори ове речи. Две-три сузе скотрљаше му се низ образе. Опет уздахну, обори главу, загледа се у земљу, и као да онеме и окамени се.
И ја онемех.
Кад сам пошао кући, осећах се као да је сав терет живота људског пао на мене свом тежином својом.
– А хлеба?! – брујао ми у ушима онај очајни, самртни глас, глас јада и беде, и ја се стресох од слутње.
– И он ради и у таквом положају?!… Треба му хлеба! – мислим у себи, и та ми мисао не избија из памети, а осећам како ја то не бих могао издржати.
Тежак је живот, страшна је борба живота!…
Треба много снаге и здравих живаца!
Октобра 1898. године, Београд
Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.
Радоје Домановић 