Tag Archive | Radoje Domanović

Патриотизам по наредби

Било је у Врању. По смрти попа Крстића, који је пао као жртва арнаутске обести, требало је да наш народ уложи протест против тог варварства у турској царевини.

Како, на који начин да се протестује? Да бисмо то решили, држали смо неколико конференција. После тих очајних дебата решисмо да један ужи одбор састави једну оштру резолуцију, коју ћемо на идућој конференцији детаљно претрести, па ће се онда прочитати пред великим окружним патриотским збором, пошто неколико говорника распале свет и објасне ствар.

Ето тако. А шта бисмо и знали друго?! На резолуције смо навикли. Шта ко ради, ми, да смо живи и здрави, доносимо разне резолуције, бирамо уже и шире одборе, управе, држимо говоре на зборовима. Испричамо се, излармамо, па ту и тутило.

Али потребно је било и пријатељско суделовање нежне и добродушне ондашње полиције да сељацима „љубазно“ објасне племениту сврху патриотског збора.

И заиста је полиција лепо објаснила свету. Пола округа скр’ало се на збор. Што вели песма: „и ратари рала потурише, и чобани стада оставише, девет стада оста на једноме!“

Председник отвори збор.

Устаде један професор и узе говорити о пространом царству Душановом, о тужном Косову, о ропским ланцима, о српским орловима, о шкргуту зуба и плачу бедне раје, тих потомака великог Марка. Лепо је човек говорио. После њега се диже други професор, те удри и он у патриотске жице, а заврши овако:

„Велики су зулуми што их дивљи Арнаути чине нашој браћи. Сваког дана арнаутска пушка угаси по један племенити српски живот, али ми ћемо будним оком пратити та варварства, па ако не помогне громка реч, онда ћемо с крвавим ханџарима наших дедова тражити правде за браћу своју“… Куда ћеш лепше. Вичемо ми: „Тако је! Сви ћемо напред!“ Ал’ сељаци’ ладно, мирно гледају с полуотвореним устима.

Устаде Урош адвокат. Њега сељаци познадоше. Као да оживеше. Он поче о поносном Скопљу, па таман зајечаше браћа, таман зазвечаше ропски ланци, таман он заплива у фразе, док тек један сељак с краја прогура се лактовима кроз гомилу, метну руку над очи, погледа боље говорника, па онда ради сигурности припита једног:

— Је л’ ово госпо’н Урош?

— Он, он!

— Аха! — узвикну овај, пропе се на прсте, метне обе руке на уста, па викну колико га грло доноси: —Госпо’н Урошу, Госпо’н Урошу!

— Пст! Ћут, ћут! — чу се са свију страна. Ал’ онај сељак се не збуни, већ довикну јаче:

— Проговори, вере ти, коју за горосечу! Излипца стока без лисје.

— Ћути, лудаче, зар се о томе говори?

— Што смо се па искупили но да си свако каже своју муку.

Занеме говорник, ми се сви забезекнусмо од чуда, а сељаци заграјаше:

— За горосечу, за горосечу!

Настаде метеж, ћуткање, мување, објашњења и најзад неко се паметно сети, попе се на сто и прочита резолуцију.

— Тако је! — дрекнусмо ми патриотски и збор се заврши.

„Страдија“
30. децембар 1904. године

 

Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.

Угледно добро!

Био тако негде једанпут неки сирома’ човек и имао хиљаду хектара земље. Дан и ноћ се бринуо, није могао ока склопити, како ће да одржи своје имање да не пропадне. Није то лака ствар одржати, ни мање ни више, хиљаду хектара. Потуцао се тако од немила до недрага, распитивао за савет сваког живог, ал’ нема кмета да кметује туна. Ко би му и могао помоћи?! Да је имање мање, па и да се нађе мудра човека, те да га усаветује, ал’ овако и најпаметнији занеми пред тако очајним стањем, слегне раменима, рашири руке, па лицем као да вели:

— Како те бог учи, пријатељу, ту ти ја не могу ништа помоћи.

Али невоља је највећи учитељ, те тако мука и невоља умудре овог јадног човека, те дође на спасоносну мисао — да се обрати држави за помоћ.

И човек седне једног дана и напише молбу, у којој изложи своје несретне околности и умоли државу да она нађе пута и начина да му колико-толико смањи јаде и невољу. Као доказ своје несреће приложи уз молбу општинско уверење да он заиста има имање од хиљаду хектара.

Министар народне привреде, кад је прочитао ову молбу, запањио се од чуда.

— Ово је страшно — узвикнуо је — ово ја сам нити умем, нити могу свршити.

И, разуме се, као паметан човек, одреди комисију од стручних лица да ствар проуче и да донесу правилно решење.

Комисија падне на посао. Већало се, мислило, договарало, примале се дијурне, мучило се, невољисало, и најзад — од људи се ништа није отело — нађу паметан излаз.

Срећно испадне ствар. Једним ударцем две муве. Ем да се онај јадни човек спасе, ем да се од тог имања начини једно угледно добро за целу околину. Овако одлуче:

  1. Да се тај малерозни сопственик имања од хиљаду хектара ослободи порезе.
  2. Да се томе несрећнику одреди плата од 4.000 динара годишње.
  3. Да му се даду 4 помоћника. Њихове плате укупно биће 10.000 динара годишње.
  4. Да се том човеку даду робијаши, који ће му радити на имању бесплатно, а храниће се о државном трошку.
  5. Да држава том човеку и његовим помоћницима сазида станове, потребне зграде, да купи стоку, кола, фијакер, коње и све потребне справе за рад.
  6. Одређује се том човеку још 50.000 динара годишње да би могао имање одржати.

— Тааа-ко?

Човек се спасао, а држава створила угледну економију.

Да се ви читаоци штогод не чудите! Нешто мајете главом, подмигујете се, као не верујете! Чудите се, чудим се и ја, чуди се цео свет, али тако је. Ко разбере добро о државним угледним добрима, томе ће ово бити јасно, ал’ ће тек онда зинути од чуда.

„Страдија“
30. децембар 1904. године

 

Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.

Наш женски свет

Ни сам ђаво не зна што смо ми Срби богу требали. Сео ђаво па се чуди: Србин опанке нема, а купује кишобран, соли нема у кући, а има визит-карте, куће нема, а пазари прозоре, деца се гуше по мрачним и влажним избицама, а Срби се сетили да лече Русе чак на Далеком истоку. Заиста се ђаво не чуди џабе, а кад се и он чуди, онда се већ види колико је сати. Наш женски свет у Београду најактивније негује ову луду жицу наше расе.

Сутра нек напише писмо какав било занесењак из Америке, у коме би се жалио како нема добрих путева за нијагарски водопад, и шта мислите? Одмах би поникао одбор госпођа и госпођица. Главни одбор, пододбори, концерти, конфети, прогласи, троњавања женских срца. „Прилози за улепшавање путова у околини нијагарског водопада“.

Направите школе својој деци, родољубиве Српкиње. Не радите оно чему се и сам ђаво чуди, ако бога знате!

„Страдија“
25. децембар 1904. године

 

Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.

Господин послужитељ

Ономад одем послом у једно од већих београдских надлештава. У једном маленом предсобљу сто застрт издртом зеленом чохом. За столом седи једно намрштено биће. У зубима му дугачка муштикла од метра. Пуши и пљуцка. Како је простор мали према овој чибучини, то се публика што чека својим послом збила, управо згњечила у буџак, свак’ се чува да му господин момак не истера очи запаљеном цигаром.

— Молим вас, јавите ме господину… — рекох му.

Он се обрте мени. Ја врднух главом у страну и стукнух натраг један корак, јер ме она цигара са муштикле дохвати по образу.

Она публика бедна одахну мало.

— Не прима — рече он, одби дим, два, пљуцну у страну и окрете главу, али се окрете и муштикла што је држи у зубима, те публика стуче натраг.

— Јавите ви само!

— Ако разумеш српски што ти се говори, не прима господин никог. Ја не знам какви сте, оца му, то људи да ви није вајда говорити?

— Јесте ли овде момак? — упитам.

Он ћути, пуши и пљуцка, а згњечени молитељи стењу и стрепе за своје очи.

Шта да радим, већ да се обрнем и изиђем.

И ми се још љутимо кад нам странци кажу да смо оријенталци.

„Страдија“
25. децембар 1904. године

 

Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.

Божићна прича

Где је среће ту је и несреће, где несреће ту и среће има. Тако је и са нама, драги моји читаоци. Ја штампару рекао да лист буде из цицера, а он, ко га зна шта му је било, потегне па сложи из гармонда. Долазим ја пред вече радостан у штампарију да прегледам цео број, а штампар ми рече да треба још рукописа.

— Колико, побогу брате?

— Нема ни за пола броја.

Ужасно.

Брзо докопам перо и хартију, па за сто. Али шта да пишем, о чему. Рад сам да се за овај благ дан не грдимо, а нежно нешто да пишем не иде ми тако од руке. Куд да грдим свет на Божић? Иако смо Срби, нисмо ваљда Цигани. Утом паде ми на ум срећна мисао. Обичај је да божићни број има и причу. То је управо саставни део божићног броја. Куд се може и замислити лист на Божић без приче. А ето, да не би овог несрећног случаја, ви бисте читаоци остали без тог задовољства.

Уосталом, потврдило би се оно старо правило: у шустера најгоре ципеле, те и ово у листу што га приповедач уређује нема приче. Овако ће лепо да се сврши.

Еле, да вам нешто испричам.

Име му Таса. Сећам га се још кад сам дететом био. Држао је и онда сеоску ме’ану баш до наше куће. Увек у потурама чакширама. Зими носи чо’ану памуклију, а лети ферменче шарано срмом. Рођен је ту у нашем селу, а говори као Македонац. Тако је почео од шале, из ачења, одмалена, па му то после прешло у навику, нарочито му се акценат разликује од нашег шумадијског акцента. Сећам се да је у његовој ме’ани увек галаме, свађе, боја. Сваки дан понеки гост испадне крвав из ме’ане, или остане Таса крвав. Да се бије, то му је посластица, а бије се ни за шта, онако из шпорта. Иначе добар човек, весељак.

Кад говори, сваки час помиче капу. Час је намакне на очи, час забаци на потиљак.

Сећам се да сам га још као дете питао:

— Пошто си, ча-Тасо, купио ову дуванкесу?

— А, пошто?! … Е, чичин душко, живота ме кошта.

Све њега „живота кошта“. Питај га за шубару, за јелек, за опанке, он ће само одма’нути као љутито руком, забаци капу на теме и узвикне:

— А, пошто!? … Живота ме кошта! — и набаци опет љутито капу на очи.

Сећам га се са једне сељачке свадбе. Окупио једног зидара да пије.

— Не могу више, газда Тасо!

— А, ’оћеш да пивкаш, сунце ти небеско?!

— Не могу.

— А, ’оћу те преврћем како свиња врећу. — Извади нож, па кидиса на човека.

— Не, привикаше, шта ћеш то!

— ’Оћу да га кољем, небо му његово!

Једва спасоше човека.

Сутрадан миран. Упаде у нашу кућу с череком меса.

— Клали смо пилиће — вели мајка — неће нам требати.

— Јади гу море! — рече и штуче. Не чека новац. Закоље брава, па разнесе по комшилуку. Обеси о врата, па и не пита да ли коме треба или не треба.

Каже му неко:

— Немам, Тасо, паре!

— А, немаш паре?! Куј те пита за паре? Даће бог крајцару, јади гу џанум!

Такав је и данас. Носи јанџик, у јанџику увек ситан никлен новац. Он другу монету не трпи. Опет галама и битка по ме’ани, опет крчми месо. Све по старом.

Видео сам га прошлог лета.

— Шта те кошта та шубара? — упитам га намерно.

— А, шта кошта?! Живота ме кошта! — одговори и тресну шубару о сто.

Као год што за све вели да га живота кошта, тако има и једно, свега једно једино поређење.

Уђе један сусед у ме’ану. Таса уточи литар ракије, донесе две чаше, па седе са суседом за један сто.

— Много ће да буде, ча-Тасо! — дирам га.

— Није много. Напојем се сас ћило, два, па се испавам, па сутра трезан к’о пцето.

Све код њега „к’о пцето“.

Пије к’о пцето, трезан к’о пцето, спава к’о пцето, иде к’о пцето, пуши к’о пцето. Једним словом, све. То је једино његово поређење.

— Море, чујеш, ноћас испевасте ту жестоку, ча-Тасо!

— А, певам к’о пцето!

Дође још један сусед.

— Седи овамо!

Онај седе и Таса донесе трећу чашу.

— Пивкај, бога ти љубим!

— Нисам понео паре!

— Не питам за крајцару. Пивкај, душко! — и сипа, куца се и пије.

Он не тражи ни од ког ништа. Ко год дође, он нуди пиће, пије и он с њим.

Прође тако неко време, док он баци око на неког да плати цех. И тај несрећник онда мора платити за све. Хоће, неће, мора! То је обично стран.

Дошао један из оближњег села цркви да му чита поп молитву. Таса лумпује. Пило се ту, јело се. По столу просута ракија, вино, каве, растурен дуван, а Таса с гостима пева, што вели он, „к’о пцето“. Онај болесник спава на клупи. Тако до пред зору. Хоће да се растурају. Таса пред оног болесног, дрмне га за гуњу, онај прене уплашен иза сна.

— Овам’ бре, бога ти милог!

Доведе га до стола. Онај дрхти преплашен, а Таса се нија са забаченом капом и крвавим очима. Десну руку држи на ножу, а левом повлачи по столу и као рачуна шта да се плати:

— Имаш раћија 60 гроша, ајт!

— Имаш вино 70 гроша, ајт!

— Имаш ћурана 90 гроша, ајт!

— Имаш овам’, онам’ 30 гроша, ајт.

Сад као подвуче све и сабира:

— То све износи 80 гроша! — викну и исука иож. — Плаћај, бога ти милог!

Болесник дреши кесу, а Таса га мери крвавим очима и шкрипи зубима.

Иначе он новац не мари. На вересију узме, на вересију да; кад заради коју пару, плати дут, од дужника не тражи, а остатак попије у Крагујевцу са својим људима.

Сад ће и он о Божићу да се проведе.

Пева к’о пцето.

„Страдија“
25. децембар 1904. године

 

Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.

Здраво, здраво!

— Шта ћеш сад да пишеш? — питали су ме многи после 29. маја некако пакосно и подругљиво — нема више за тебе материјала!

O публико српска, добричино моја, како си грдно проста и наивна. Прошао је 29. мај, али смо остали ми. Ми исти онакви какви смо и пре били.

Погинуо је Александар, а то значи много добра, али не значи све.

Да је се 29. мај десио нешто у доба које износе приче из „Хиљаду и једне ноћи“, онда би отприлике овако требало да изгледа:

У једном магновењу исправиле се криве београдске улице, а с једне и друге стране никле шестокатне, модерне нове куће. Место ружне калдрме, асфалт, а Саборна црква порасла већа од Св. Стевана у Бечу. Србија се раширила до три мора, по којима плове наши велики бродови. Путови дивни, железничке пруге гушће него у Данској. А људи? То тек да видите! Из луднице изишли сви здрави и читави, будале се пропаметиле, а већ они што су били паметни, постали генији. На све стране, на сваком кораку, куд се човек мрдне и окрене, натрапа на какву величину првог реда.

— Ко је ово?

— Тај? … Е, то је српски Бизмарк, само још мудрији.

— Тааако!

— А ово?

— То је наш Кант!

— А ово?

— Тај је измислио нову васељену.

— Ау-у-у!

Преобразили се људи па не можеш да их познаш. Господин Гига, на пример, иде у канцеларију у 5 часова изјутра, а митрополит штампао 18 великих теолошких студија и постао ауторитет светског гласа. То вреди.

Пред црквом гомила људи, а већ црква пуна. Сви клече, плачу и лупају челом о земљу.

— Шта је ово, побогу?

— То су покајници! Грешници, они који су грешили пре 29. маја. Дивни људи, стидљиви, кротки, па не смеју да погледају човека у очи. Теше их, као људи, али не помаже.

— Оставите нас, савест нас гризе!! — рекну тек, па рукама у груди.

Казамати празни. Све се пропоштенило. Илија Гавриловић приложио повећу суму новца за изнемогле старице.

Министри мудри, сељаци добри, вредни, чиновници спремни и савесни, жандарми учтиви, па се на сваког љубазно насмеше и кротко ослове: „дозволите“, „молим најпокорније“. Попови просто као светитељи; кад их човек погледа, мислио би да су светитељи и апостоли Христови сишли на земљу.

Жито и сви усеви успевају дивно, према одлуци народног парламента. И школа и црква и канцеларија и касарне све уређено, све добро. Нигде да човек може ишта приметити.

Чисто да се боји човек да не изумре овако дивна генерација.

Кад би срећом тако било, онда би „Страдија“ отишла у пензију, а ја бих писао како се пастир и пастирке љубе, како жуборе поточићи и прижељкују славуји, ал’ овако има се шта. Може се још у овој доброј земљи међу овим људма набиљашити отуд, одовуд мало материјала за „Страдију“.

Толико као поздрав, добра публико. Нећемо се ваљда у првом броју свађати и грдити, а нема ни смисла. Прошло је годину дана како се нисмо разговарали, па је ред да се љубазно поздравимо. Е, доцније, боже здравља! Живи смо људи, па се можемо и споречкати.

Уводна реч у првом броју „Страдије“,
25. децембар 1904. године

 

Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.

The Leader (3/3)

(Previous)

Thus the first day passed, and there followed more days with the same success. Nothing of very great importance happened, only trivial occurrences: they tumbled headfirst into a ditch, then into a ravine; they brushed against hedges and blackberry bushes; they stepped on bottles; several broke arms and legs; some suffered blows on the head. But all this torment was endured. A few old men were left lying dead on the road. “They would have died even if they had stayed at home, not to mention on the road!” the spokesmen said, encouraging the others to continue. A few smaller children, one to two years old, also perished. The parents stoically suppressed their heartaches because it was God’s will. “And the smaller the children, the less the grief. When they are younger the sorrow is less. God grant the parents never lose their children when they have reached the marrying age. If the children are so destined, it’s better that they die early. Then the sorrow is not so great!” the spokesmen consoled them again. Some wrapped cloths around their heads and put cold compresses on their bruises. Others carried their arms in slings. All were ragged and cut up. Their clothes hung in shreds, but they nevertheless pushed happily forward. All this would have been easier to bear if they had not been racked with hunger many times over. But they had to keep going.

One day, something more significant happened.

The leader was walking in front, surrounded by the bravest men in the group. (Two of them were missing, and no one knew where they were. It was the general opinion that they had betrayed their cause and fled. On one occasion the spokesman said something about their shameful treason. Only a few believed the two had died on the way, but they did not voice their opinion in order not to arouse the others.) The rest of the group was in line behind them. Suddenly there appeared an exceedingly large and deep, rocky gorge – a real abyss. The slope was so steep that they did not dare take a step forward. Even the bravest ones stopped short and looked at the leader. Frowning, absorbed in thoughts with his head down, he boldly stepped forward, tapping his cane in front, first to the right, then to the left, in his characteristic way. Many said it all made him seem still more dignified. He neither looked at anyone nor said anything. On his face there was no change of expression or trace of fear as he got nearer and nearer to the precipice. Even the very boldest men became pale as death, but no one dared warn the valiant, wise leader. Two more steps and he was at the edge. In morbid fear and with wide open eyes, they all trembled. The bravest men were just on the point of holding the leader back, even if it meant a breach of discipline, when he stepped once, twice, and plunged into the ravine. There arose bewilderment, wailing, screaming; fear got the upper hand. Some began to flee.

– Hold it, brothers! What’s the hurry? Is this the way you keep your word? We must follow this wise man because he knows what he’s doing. He would be insane to ruin himself. Forward, after him! This is the biggest and perhaps the last hazard, the last hurdle. Who knows? Maybe on the other side of this ravine we’ll find a magnificient, fertile land which God meant for us. Forward! Without sacrifice, we’ll get nowere! – such were the spokesman’s words of advice and he too took two steps forward, disappearing into the ravine. The bravest followed and then everyone else plunged in.

There was wailing, groaning, tumbling, moaning on the steep slope of this vast gorge. One would have sworn that no one would ever get out alive, much less unhurt and in one piece, but human life is tenacious. The leader was unusually lucky. He hung onto bushes as he fell so that he was not hurt. He managed to pull himself together and climb out. While wailing, moaning and weeping resounded below, he sat motionless, pensively silent. A few who were battered and angry began to curse him but he paid no heed. Those who luckily were able to hold of a bush or a tree while falling began trying strenuously to climb out. Some had cracked heads so that blood was gushing out of their faces. There was nobody in one piece except the leader. They all suddenly frowned at him and groaned in agony but he did not even lift his head. He was silent and assumed the reflective pose of a real sage!

Some time passed. The number of travelers was becoming smaller and smaller. Each day took its toll. Some left the group and turned back.

Of the large number that started, only about twenty remained. Their haggard, exhausted faces mirrored signs of despair, doubt, fatigue and hunger, but no one said as much as a word. They were as silent as their leader and kept plodding along. Even the spirited spokesman shook his head desperately. The road was difficult indeed.

Their numbers diminished daily until there were only ten. With despondent faces, they only groaned and complained instead of conversing.

They looked more like cripples than men. Some were on cruthces. Some held their arms in slings fastened around their necks. On their hands were numerous bandages and compresses. Even if they had wanted to make new sacrifices, they could not because there was almost no room on their bodies for any new wounds.

Even the strongest and bravest among them had already lost faith and hope but they still struggled farther; that is, they somehow hobbled along with great effort, complaining, racked with pain. What else could they do if they could not go back? So many sacrifices and now to abandon the journey?

Twilight descended. Limping along on crutches, they suddenly saw that the leader was not in front of them anymore. Another step and they all plunged into another ravine.

– Oh, my leg! Oh, my hand! – resounded the wailing and groaning. One weak voice even cursed the worthy leader but then became silent.

When the sun came up, there sat the leader, the same as on that day when he was chosen. There was not the least change in his appearance.

The spokesman climbed out of the ravine, followed by two others. Disfigured and bloody, they turned around to see how many were left, but they were the only ones. Deathly fear and hopelessness filled their hearts. The region was unknown, hilly, rocky – no paths anywhere. Two day before they had come upon a road but left it behind. The leader led them that way.

They thought about the many friends and relatives who had died on this fantastic trip. A sadness stronger than the pain in their crippled limbs overcame them. They had witnessed their own destruction with their own eyes.

The spokesman went up to the leader and began speaking with a tired, trembling voice full of pain, despair and bitterness.

– Where are we going now?

The leader was silent.

– Where are you taking us and where have you brought us? We placed ourselves and our families in your hands and we followed you, leaving behind our homes and our ancestors’ graves in hopes that we could save ourselves from ruin in that barren land. But you have ruined us in a worse way. There were two hundred families behind you and now look how many there are!

– You mean everyone is not here? – mumbled the leader without lifting his head.

– How can you ask such a question? Look up and see! Count how many of us are left on this unfortunate journey! Look at the shape we’re in! It would be better to have died than to be crippled like this.

– I can’t look at you!

– Why not?

– I’m blind.

A dead silence.

– Did you lose your sight during the journey?

– I was born blind!

The three hung their heads in despair.

The autumn wind blew sinisterly through the mountains and brought down the withered leaves. A fog hovered over the hills, and through the cold, misty air fluttered ravens’ wings. An ill-omened cawing resounded. The sun was concealed behind the clouds, which were rolling and hurrying along farther and farther.

The three looked at each other in utter horror.

– Where can we go now? – mumbled one gravely.

– We don’t know!

 

Source: Vučković, Tihomir (ed.), A Millenium of Serbian Literature, Centre of Emigrants of Serbia, Belgrade 1999, 127–135. Translated by W. Murray Lineker.

The Leader (2/3)

(Previous)

On the next day everyone who had the courage to go on a long journey assembled. More than two hundred families came to the appointed place. Only a few remained at home to look after the old homesite.

It was indeed sad to look at this mass of miserable people whom bitter misfortune had forced to forsake the land in which they were born and in which lay the graves of their ancestors. Their faces were haggard, worn-out and sunburned. The suffering of many long laborious years showed its effect on them and conveyed a picture of misery and bitter despair. But in this very instant there was seen the first glimmer of hope – mixed with homesickness to be sure. A tear flowed down the wrinkled face of many an old man who sighed desperately and shook his head with an air of evil foreboding. He would rather remain for some time so that he too could die among these rocks instead of looking for a better homeland. Many of women lamented loudly and bade farewell to their dead loved ones whose graves they were leaving.

The men were trying to put up a brave front and were shouting, – Well, do you want to keep on starving in this damned land and living in these shacks? – Actually they would have liked the best of all to take the whole cursed region with them with them if it had been possible.

There was the usual noise and shouting as in every mass of people. Both men and women were restless. The children were shrieking in cradles on their mothers’ backs. Even the livestock were a bit uneasy. There were not too many cattle, a calf here and there and then a lean, shaggy hack with a large head and fat legs on which they were loading old rugs, bags and even two sacks over the pack saddle, so that the poor animal swayed under the weight. Yet it managed to stay up and neigh from time to time. Others were loading donkeys; the children were pulling at dogs on leashes. Talking, shouting, cursing, wailing, crying, barking, neighing – all abounded. Even a jackass brayed a few times. But the leader did not utter a word, as if the whole affair were none of his business. A real wise man!

He just sat pensively and silently, with his head down. Now and then he spat; that was all. But on account of his strange behavior, his popularity grew so much that all would have gone through fire and water, as they say, for him. The following conversations could be heard:

– We should be happy to have found such a man. Had we gone ahead without him, God forbid! We would have perished. He has real intelligence, I tell you! He’s silent. He hasn’t sait a word yet! – said one while looking at the leader with respect and pride.

– What should he say? Whoever talks a lot doesn’t think very much. A smart man, that’s for sure! He only ponders and says nothing, – added another, and he too looked at the leader with awe.

– It’s not easy to lead so many people! He has to collect his thoughts because he’s got a big job on his hands, – said the first again.

The time came to get started. They waited awhile, however, to see if anyone else would change his mind and come with them, but since no one came, they could not linger any longer.

– Shouldn’t we get going? – they asked the leader.

He got up without saying a word.

The most courageous men immediately grouped around him to be at hand in case of danger or an emergency.

The leader, frowning, his head down, took a few steps, swinging his cane in front of himself in a dignified fashion. The gathering moved along behind him and shouted several times, “Long live our leader!” He took a few more steps and bumped into the fence in front of the village hall. There, naturally, he stopped; so the group stopped too. The leader then stepped back a bit and rapped his cane on the fence several times.

– What do you want us to do? – they asked.

He said nothing.

– What should we do? Tear the fence down! That’s what we’re to do! Don’t you see that he’s shown us with his cane what to do? – shouted those who stood around the leader.

– There is the gate! There is the gate! – screamed the children and pointed at the gate which stood opposite them.

– Hush, quiet, children!

– God help us, what’s going on? – a few women crossed themselves.

– Not a word! He knows what to do. Tear the fence down!

In an instant the fence was down as if it had never been there.

They went past the fence.

Scarcely had they gone a hundred steps when the leader ran into a large thorn bush and stopped. With great difficulty he managed to pull himself out and then began tapping his cane in all directions. No one budged.

– And what’s the matter now? – shouted those in the rear.

– Cut the thorn bush down! – cried the ones standing around the leader.

– There’s the road, behing the thorn bushes! There it is! – screamed the children and even many people in the back.

– There’s the road! There’s the road! – jeered those around the leader, mimicking angrily. – And how can we blind men know where he’s leading us? Everyone can’t give orders. The leader knows the best and most direct route. Cut down the thorn bush!

They plunged in to clear the way.

– Ouch, – cried someone who was stuck in the hand by a thorn and someone else whose face was struck by a blackberry branch.

– Brothers, you can’t have something for nothing. You have to strain yourselves a bit to succeed, – answered the bravest in the group.

They broke through the bush after much effort and moved forward.

After wandering along a little further, they came upon a buch of logs. These, too, were thrown to the side. Then they continued.

Very little ground was covered on the first day because they had to overcome several, similar obstacles. And all this on little food because some had brought only dried bread and a little cheese while others had only some bread to satisfy their hunger. Some had nothing at all. Fortunately it was summertime so that they found a fruit tree here and there.

Thus, although on the first day only a small stretch lay behind them, they felt very tired. No great dangers turned up and there were no accidents either. Naturally in such a large undertaking the following events must be considered trifles: a thorn stuck one woman’s left eye, which she covered with a damp cloth; one child bawled and limped into a log; an old man tripped over a blackberry bush and sprained his ankle; after ground onion was put on it, the man bravely endured the pain and, leaning on his cane, limped forward valiantly behind the leader. (To be sure, several said that the old man was lying about the ankle, that he was only pretending because he was eager to go back.) Soon, there were only a few who did not have a thorn in their arm or a scratched face. The men endured it all heroically while the women cursed the very hour they departed and the children cried, naturally, because they did not understand all this toil and pain would be richly rewarded.

Much to everyone’s happiness and joy, nothing at all happened to the leader. Frankly, if we are to tell the truth, he was very much protected, but still, the man was simply lucky. At the first night’s campsite everyone prayed and thanked God that the day’s journey was successful and that nothing, not even the slightest misfortune, had befallen the leader. Then one of the bravest men began to speak. His face had been scratched by a blackberry bush, but he simply paid no attention to it.

– Brothers, – he began. – One day’s journey lies successfully behind us, thank God. The road is not easy, but we’ve got to stick it out because we all know that this difficult road will lead us to happiness. May almighty God protect our leader from any harm so that he may continue to lead us successfully.

– Tomorrow I’ll lose my other eye if things go like today! – one of the women uttered angrily.

– Ouch, my leg! – the old man cried, encouraged by the woman’s remark.

The children kept on whining and crying, and the mothers had a hard time silencing them so that the spokesman could be heard.

– Yes, you’ll lose your other eye, – he burst out in anger, – and may you lose both! It’s no big misfortune for one woman to lose her eyes for such a great cause. For shame! Don’t you ever think about the well-being of your children? Let’s half of us perish in this endeavor! What difference does it make? What’s one eye? Of what use are your eyes when there’s someone who’s looking for us and leading us to happiness? Should we abandon our undertaking merely on account of your eye and the old man’s leg?

– He’s lying! The old man’s lying! He’s only pretending so he can go back, – resounded voices from all sides.

– Brothers, whoever doesn’t want to go any farther, – said the spokesman again, – let him go back instead of complaining and stirring up the rest of us. As far as I’m concerned, I am going to follow this wise leader as long as there’s anything left in me!

– We’ll all follow! We’ll all follow him as long as we live!

The leader was silent.

Everyone began looking at him and whispering:

– He’s absorbed in his thoughts!

– A wise man!

– Look at his forehead!

– And always frowning!

– Serious!

– He’s brave! That’s seen in everything about him.

– You can say that again! Fence, logs, briars – he plows through it all. He somberly taps his cane, saying nothing, and you must guess what he has in mind.

(Next)

The Leader (1/3)

– Brothers and friends, I have listened to all your speeches, so I ask you now to listen to me. All our deliberations and conversations aren’t worth anything as long as we remain in this barren region. In this sandy soil and on these rocks nothing has been able to grow, even when there were rainy years, let alone in this drought the likes of which none of us has never seen before.

How long will we get together like this and talk in vain? The cattle are dying without food, and pretty soon we and our children will starve too. We must find another solution that’s better and more sensible. I think it would be best to leave this arid land and set out into the world to find better and more fertile soil because we simply can’t live like this any longer.

Thus an inhabitant of some infertile province spoke once in a tired voice at some meeting. Where and when that was does not concern you or me, I think. It is important to believe me that it happened somewhere in some land long ago, and that is enough. To be honest, at one time I thought I had somehow invented this whole story, but little by little I freed myself from this nasty delusion. Now I firmly believe that I am going to relate what really happened and must have happened somewhere and sometime and that I could never by any means have made it up.

The listeners, with pale, haggard faces and blank, gloomy, almost uncomprehending gazes, with their hands under their belts, seemed to come alive at these wise words. Each was already imagining that he was in some kind of magic, paradisaical land where the reward of backbreaking work would be a rich harvest.

– He’s right! He’s right! – whispered the exhausted voices on all sides.

– Is this place nea…r…by? – a drawn-out murmur was heard from a corner.

– Brothers! – another began with a somewhat stronger voice. – We must follow this advice immediately because we can’t go like this any longer. We have toiled and strained ourselves, but all has been in vain. We have sown seed that could have been used for food, but the floods came and washed the seed and soil away from the slopes so that only bare rock was left. Should we stay here forever and labor from morning to night only to remain hungry and thirsty, naked and barefooted? We’ve got to set out and look for better and more fertile soil where hard work will yield plentiful crops.

– Let’s go! Let’s go immediately because this place is not fit to be lived in anymore!

Whispering arose, and each began walking away, not thinking where he was going.

– Wait, brothers! Where are you going? – the first speaker started again. – Sure we must go, but not like this. We’ve got to know where we are going. Otherwise we might end up in a worse situation instead of saving ourselves. I suggest that we choose a leader whom we’ll all have to obey and who’ll show us the best and most direct way.

– Let’s choose! Let’s choose somebody right away, – was heard all around.

Only now did the arguing arise, a real chaos. Everybody was talking and no one was either listening or able to hear. They began splitting up in groups, each person mumbling to himself, and then even the groups broke up. In twos, they began talking each other by the arm, talking, trying to prove something, pulling each other by the sleeve, and motioning silence by their hands. Then they all assembled again, still talking.

– Brothers! – suddenly resounded a stronger voice which drowned out all the other hoarse, dull voinces. – We can’t reach any kind of agreement like this. Everybody is talking and nobody is listening. Let’s pick a leader! Whom among us can we choose? Who among us has traveled enough to know the roads? We all know each other well, and yet I for one wouldn’t put myself and my children under the leadership of a single person here. Rather, tell me who knows that traveler over there who’s been sitting in the shade on the edge of the road since this morning?

Silence fell. All turned toward the stranger and sized him up from head to toe.

The traveler, middle-aged, with a somber face which was scarcely visible on account of his beard and long hair, sat and remained silent as before, absorbed in thought, and tapped his big cane on the ground from time to time.

– Yesterday I saw that same man with a young boy. They were holding each other by the hand and going down the street. And last night the boy left the village but the stranger stayed here.

– Brothers, let’s forget these silly trifles so we won’t lose any time. Whoever he is, he’s come from far away since none of us knows him and he most certainly knows the shortest and best way to lead us. It’s my judgment he’s a very wise man because he’s sitting there silently and thinking. Anyone else would have already pried into our affairs ten times or more by now or would have begun a conversation with one of us, but he’s been sitting there the whole time quite alone and saying nothing.

– Of course, the man’s sitting quietly because he’s thinking about something. It can’t be otherwise except that he’s very smart, – concurred the others and began to examine the stranger again. Each had discovered a brilliant trait in him, a proof of his extraordinary intelligence.

Not much more time was spent talking, so finally all agreed that it would be best to ask this traveler – whom, it seemed to them, God had sent to lead them out into the world to look for a better territory and more fertile soil. He should be their leader, and they would listen to him and obey him without question.

They chose ten men from among themselves who were to go to the stranger to explain their decision to him. This delegation was to show him the miserable state of affairs and ask him to be their leader.

So the ten went over and bowed humbly. One of them began talking about the unproductive soil of the area, about the dry years and the misery in which they all found themselves. He finished in the following manner:

– These conditions force us to leave our homes and our land and to move out into the world to find a better homeland. Just at this moment when we finally reached agreement, it appears that God has shown mercy on us, that he sent you to us – you, a wise and worthy stranger – and that you’ll lead us and free us from our misery. In the name of all the inhabitants here, we ask you to be our leader. Whereveryou might go, we’ll follow. You know the roads and you were certainly born in a happier and better homeland. We’ll listen to you and obey each of your commands. Will you, wise stranger, agree to save so many souls from ruin? Will you be our leader?

All during this imploring speech, the wise stranger never lifted his head. The whole time he remained in the same position in which they had found him. His head was lowered, he was frowning, and he said nothing. He only tapped his cane on the ground from time to time and – thought. When the speech was over, he muttered curtly and slowly without changing his position:

– I will!

– Can we go with you then and look for a better place?

– You can! – he continued without lifting his head.

Enthusiasm and expressions of appreciation arose now, but the stranger did not say a word to any of it.

The ten informed the gathering of their success, adding that only now did they see what great wisdom this man possessed.

– He didn’t even move from the spot or lift his head at least to see who was talking to him. He only sat quietly and meditated. To all our talk and appreciation he uttered only four words.

– A real sage! Rare intelligence! – they happily shouted from all sides claiming that God himself had sent him as an angel from heaven to save them. All were firmly convinced of success under such a leader whom nothing in the world could disconcert. And so it was decided to set out the next day at daybreak.

(Next)

Митрополитов мачор

Мој пријатељ дође ми блед, изнурен, уморан.

— Шта је, побогу?!

— Пропао сам! — рече, и обриса зној.

— Где си био?

— Код митрополита.

— А, тамо, то је којешта!

Он ми поче причати.

— Морао сам, брате! Морао сам! Ишао сам од немила до недрага за препоруку, па ништа. Најзад, рекоше ми да ме митрополит може спасти.

Шта ћу да радим, мора се ићи високопреосвештенству. Ћирица, љубазан, јави ме одмах, и ја чекам у ходнику. Кроз ходник промичу неке камилавке, неки попови, нека отромбољена, забринута лица, неки црвени појаси, неке групе сељака; сељаци лармају, нешто прете, нешто неће, говоре о попу горе него о коњу! Будибогснама, како ће се све то свршити!

Ја чекам и гледам шта се све ради. Врата се отварају и притварају, промаче нека женска у папучама, лепа, млада.

Јаој.

Она се насмеши. Један калуђер испаде пред њу и она га лукаво погледа, и стрча низ басамаке. Ко зна куда!

Утом момак јави:

— Изволите, господине!

Уђем. Високопреосвештенство стоји у једној соби, то јест у салону за примање.

Поклоним се, он ме благослови, пољубим му на неки начин руку, он мене у чело.

— Седите.

— Хвала лепо!

Седнем. Знам да је један мој пријатељ говорио о мени, о препоруци, и чекам да он почне.

Господин митрополит, његово високопреосвештенство поче да прича о џубићима. Каже како он има двадесет џубића. Прича ми колико је које платио, како је водио погодбу, где је које џубе правио. Све човек исприча.

— У Бечу, господине, одлично праве! — вели.

Ја се насмеших, климнух љубазно главом, као човек који моли, и додам:

— Јест. Тамо треба правити.

— Тамо, тамо, господине! Ето, видите мој нос! Јесте ли видели мој нос?

Погледам. Гледам. Нос велики, дугачак, црвен, вински, намазан нечим, непријатан утисак.

— Ето, видите, не може човек да има с људима посла. Велик нос… Чекајте, еј, е, ееееј!

Момак уђе.

— Дај коњак!

— Одмах!

— Личим, знате, ал’… Збиља — прекиде прво причање — јесте ли видели моју трпезарију?

— Никад овде нисам био.

— Изволите!

Уведе ме у салу свечану. Тамо неке чиније, тањири, тепсије, ђувечи, — једва прођосмо.

У другој соби пелене, гаће, џубићи, сукње.

Високопреосвештенство ме погледа и без сумње је разумео мој суморан израз, те одјекну:

— Е, ви’те, заборавио сам, молим вас, изволите у салу, па ћу вам после, кад препоруку за Русију напишем, рећи.

Уђосмо.

— Јесте ли видели ону икону св. Павла? …

— Мијау! — зачу се споља мачје маукање.

Високопреосвештенство метну у страну бројанице и погледа ме:

— То је мој Маринко! — рече победоносно. — Хоће да уђе. Јадни Маринко.

— Молим, „преосвештенство“! — узвикнем поносно, скочим и отворим.

Ја мрзим животиње, а мачке специјално, али препорука ми треба.

Упаде мачак.

— То је мој Маринко! Оди, Маринко! — рече преосвештенство. Мачак диже реп и скочи му на крило. Преосвештенство га поглади по репу и мачак поче прести…

— Маринко, мој Маринко! — поче преосвештенство. Па, дакле, ви велите после… Маринко, миран! … — Ух, да знате што је добар Маринко! …

Преосвештенство застаде. Тишина. Не говори ни он, ни ја.

— Мру, мру, мру! — преде мачак, а он га глади по леђима. Мачак кочи реп и умива се, трља главу о мантију његовог преосвештенства и преде даље.

— Како вам се допада постава на овом џубету? — прекиде тишину преосвештенство.

— Одлично, врло дивна!

— Јест, а знате ли…? Маринко, мир Маринкооо!

— Мијау! — рече Маринко. — Мијау, мијау! — продужи Маринко.

— Вама, дакле, треба препорука.

Ја устадох понизно, поклоним се и кажем:

— Преосвештенство…

— Ја, ја! … Нисмо…

— Мијау!

— Знате, мој Маринко хтео би напоље.

— Хтео би напоље! Молим преосвештенство, рекох — ја ћу отворити.

Отворим. Мачор изиђе.

— Видите, господине — поче преосвештенство — мој Маринко је урихтан… А вама треба писмо! Сад! Знате шта? — прекиде он. — Ово џубе кад сам био… Немам времена да вам објасним. Мој нос, знате…

— Мијау!

— О мој Маринко!

— Отворићу му, преосвештенство.

— Сирома Маринко! — Отворите му, господине! Ја ћу вам написати писмо.

Он оде. Ја остах сам. Отворим врата мачку. Мачак диже реп, врчи, трља се о мене, ја, опет, гледам шта ће да буде са мачком његовог високопреосвештенства.

Занимам се ја гледањем и разгледањем сале. Митрополит пише у другој соби, док мачак прекиде свету тишину речима:

— Мијау, мијау!

Митрополит промоли главу и рече благо:

— Молим вас, мој Маринко ’оће напоље!

— Одмах ћу га пустити, преосвештенство!

Отворим врата и мачак оде.

Разгледам: у једном крају сале неке папуче. Таман почех размишљати о папучама, а тек на вратима опет гребање и маукање.

— Мијау!

Преосвештвенство се појави, насмеши се љубазно и благочестиво рече:

— Молим, господине, мој Маринко хоће унутра!

— Молим, преосвештенство! — рекох и устанем.

Маринко уђе. Преосвештенство пише писмо.

Лепо време. Прозори отворени. Маринко преде и трља се о мене. Мене савлада срам и стид, букнух сав, докопам Маринка, па кроз прозор! … Тресну!

Високопреосвештенство се појави.

— Е, извол’те! … — Хтеде да ми да писмо. Погледа. — Где је мој Маринко?

— Ја, знате… — почех.

— Ево писмо, па ви однесите кнезу Галицину, па онда…

— Мијау! — прекиде му мачак реч.

— Маринко! — рече тромо, старачки отегнуто.

Ја отворим Маринку.

Кад ме Маринко угледа, он фркну и кидну натраг.

— Ви сте га увредили! — рече очински преосвештенство.

— Нисам. Како то може бити!

— Маринко! — виче он благо, калуђерски.

Мачак сагледа мене, па кидну, као поливен.

— Молим, дајте то писмо да додам нешто! — рече преосвештенство.

Замислите шта је додао! Убио ми све! Биће вам најјасније кад кажем да су ме у Русији после петнаест дана ухапсили и протерали у Сибир! … Хеј! Због Маринка!

Људи, ви који молите, поштујте кучиће и мачке силних и обесних, јер иначе сте пропали, па ма какве квалификације имали.

„Дневни лист“
25. децембар 1904. године

 

Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.