Tag Archive | Profesor

Marea moartă (1/5)

În clipa cînd m-am așezat să scriu aceasta povestire, mi s-a ivit în fața ochilor chipul răposatei mele mătuși, așa cum era, sărmana, pe cînd trăia. Purta o bluză galbenă de calmuc[1], care nu-i venea tocmai bine. Parcă ar fi fost croită pentru altcineva. Avea o fustă scurtă din aceeași țesătură, șorț albastru cu flori galbene; papuci brodați cu galben. Pe cap, purta o basma de un galben închis. Mătușa avea chipul posomorît, palid, brăzdat de crețuri. În ochi i se citea o grijă deznădăjduită, neîntreruptă. Buzele ei subțiri, vineții, erau parcă pregătite mereu pentru plîns, cu toate că n-am văzut-o plîngînd pe răposată. În schimb ofta mereu, se văieta și mormăia. Era urmărită de o presimțire rea, pe care o vedea la orice pas. Era puțin adusă de spate, avea pieptul îngust, slăbuț; ținea totdeauna palmele vîrîte în brîu. Umbla prin casă și prin curte, observind cele mai neînsemnate lucruri. Vedea în orice o primejdie. Chiar și-ntr-o piatră obișnuită din curte, presimțea un dușman.

„Vai!… O să se împiedice copilul, o să cadă cu capul de piatră și-o să-și spargă capul!“ bodogănea ea îngrijorată apoi lua piatra șo o scotea repede din curte.

Cînd ne așezam la masă, îmi spunea:

„Mănîncă încet, să nu-nghiți vreun os ca-ți taie mațele.“

Cînd cineva de-al casei pleca undeva călare, ea, cu palmele în brîu, îl petrecea văicărindu-se:

„Vaai! Bagă de seamă! Să nu sară cumva diavolul ăsta de cal. Să nu te trîntească!“

Dacă plecau cu căruța, ea și atunci prevestea sute de nenorociri, pe care le înșira bodogănind după obiceiul ei:

„Vaaai! o s-o ia calul într-o parte și-o să răstoarne căruța în vreo groapă!… Fii cu luare aminte, că altfel cine știe unde îți rămîn oasele!“ Cînd lua copilul un băț în mină, începea de îndată să mormăie: „O să cadă cu bățul și bățul e ascuțit, o să-și scoată ochii.“ Voia să plece unul de-ai casei la scăldat, mătușa, cu un ceas înainte, începea să șuiere prin unghere: „O fi vreo groapă în fundul rîului. Dacă aluneci? O să fie vai și amar! Da’ nu mai scapi. Aoleu!… Apa e mai primejdioasă ca focul. Te duci la fund și te îneci într-o clipită.“ De multe ori cînd eram copil, îmi amintesc, stăteam cuminte în fața casei. Deodată se ivea mătușa și începea se văicărească : „Vaaai!… Ia te uită la el unde stă! Dacă se desprinde o țiglă și-ți cade drept în cap, pe loc te omoară.“ Mă trimitea cîteodată la băcănia din sat. Prăvălia era chiar în fata casei noastre. Trebuia să cumpăr de cinci bani sare sau piper. Dar mai înainte să plec, îmi dădea în treacăt cîteva sfaturi înțelepte, cum să mă feresc: „Bagă de seamă la treptele alea și cînd mergi nu căsca gura, uită-te pe unde calci. Nu cumva să te împiedici și să cazi mort pe loc!… Bagă de seamă, turcul ăsta (așa i se spunea băcanului, care de altfel era un om foarte de treabă, numai că o dată ne-a prins porcul în curtea lui și l-a bătut cu o bîtă, pentru că îi stricase grădina) să nu cumva să-ți dea ceva să mănînci. Pune otravă și mori ca un pui de curcă.“ Și orice ar fi făcut omul sau chiar dacă nu făcea nimic, în toate, răposata și buna mea mătușă trebuia să vadă o primejdie. Dacă dormeai — vai! de beai apă — vaaai!… De stăteai jos liniștit — vaaai! de mergeai, același cuvînt prevestitor de rele — vaaai!

Într-o duminică, unchiul dădea să plece la biserică.

— Vaaai! făcu mătușa cu mîinile în brîu.

— Ge-i cu tine, femeie? o întrebă unchiul.

— Vaaai! răspunse ea.

— Doar biserica nu-i război, ce mă tot bocești și mă privești de parcă m-ai petrece la spînzurătoare și nu la lăcașul domnului!

Mătușa bombăni ceva după obiceiul ei și, tinînd palmele vîrîte în brîu, se uita la unchi-meu cu o privire plină de prevestiri rele, aproape deznădăjduită șl, în Ioc de răspuns, oftă adînc, cu amărăciune.

— Ce ai, femeie, ai înnebunit?

— Să nu iasă vreun haiduc din pădure și să bage cuțitul în tine! rosti mătușa-mea, adunîndu-și toate puterile să vorbească, dar neizbutind decît să șoptească. Totdeauna vorbea ea așa în bobote. Dumnezeu s-o ierte!

— Ce fel de haiduc ziua-n amiaza mare, cînd prin părțile noastre, de cînd mă știu, nu s-au pomenit haiduci nici noaptea?!

— Nu se întîmplă totdeauna la fel… Te prinde, te tîrăște în pădure și te jupoaie ca pe un țap… Vaaai!

Unchiul, săracul, mi-amintesc de parcă ar fi fost ieri, se închină cu mîna stîngă, apoi ieși supărat. Mătușa băgă mîinile în brîu, privi în urma iui cu groază și șopti după obiceiul ei:

— Or să-l înjunghie ca pe un miel!… Vaaai!

Da, așa era buna și înțeleaptă mea mătușă. Acum cînd scriu toate acestea, parcă o văd și parcă îi aud bodogăneala ei prevestitoare de rele.

Dacă ar trăi și azi, sărmana, ar vedea, cu o deznădejde neprefăcutâ, mii de primejdii în povestirea mea: în fiecare propozițiune, în fiecare cuvînt, în fiecare literă. Parcă o aud prevestindu-mi răul și bombănind încet cu vocea ei bine cunoscută:

„Vaaai!… O să vină jandarmul, să te aresteze îndată!…“

„Vaaai!… te arestează!“ ar fi spus răposata mea mătușă.

E frumos să-ți amintești de oamenii apropiați și dragi, care azi nu mai sînt în viață! Dar la urma urmei, cum mi-a spus cineva, ce legătură e între răposata mea mătușă și această povestire?

Sincer vorbind și eu mă întreb: la naiba, ce legătură poate fi între răposată și toată povestirea asta? Totuși, există una. Așa cum este între Parlament și Senat. Dar, dacă trebuie, hai fie. Cine oare s-ar putea întreba daca faptele au vreo legătură și un sens? Doar la noi, slava domnului, ca nicăieri în altă parte, este un bun obicei de a se face totul anapoda, așa cum nu trebuie, fără sens și logică. Atunci de ce să fiu eu mai cu moț în această țară, unde toate sînt lipsite de sens, și să-mi închipui că, povestirea mea poate avea vreun sens. Cînd avem o soartă așa de minunată, pentru ce să nu spunem : „hai, fie cum o fi, ce mai stai la gînduri, pornește“.

„Vaaai!“ vorba mătușii.

Daca omul s-ar gîndi mai bine (dacă, bine-înțeles, există oameni care se ocupă cu un astfel de sport primejdios), ar trebui s-o considere pe răposata mea mătușă o personalitate.

Vedeți ce trăsnaie mi-a trecut prin cap!

Insă fie ce-o fi, trebuie să mărturisesc ce-mi stă pe suflet că „mult iubita și năpăstuita noastră țară“ seamănă leit cu răposata mea mătușă.

Inainte de a merge la școală, pe cînd eram de-o șchioapă, m-a educat biata mătușă, ca orice femeie înțeleaptă, fără bătaie. Mai tîrziu m-am dus la școală. Incepînd din clasele primare și pînă în cele superioare, exista un program minunat. Și astăzi încă, eu tot cred că mătușă-mea trebuie să fi făcut parte, săraca, din consiliul de conducere al școlii, unde, sînt convins, a avut o mare influență. Căci școala a continuat să mă educe ca și mătușa, însă ceva mai temeinic, folosind și bătaia.

La școală, de ce să nu recunosc, mi-a fost mult mai greu decît lîngă mătușă-mea. Încă de la alfabet, au început să curgă povețele de bună purtare.

„Copilul cuminte pleacă de la școală de-a dreptul acasă. Merge liniștit, se uită bine pe unde calcă și nu privește nici în dreapta, nici în stînga. Cînd intră în casă, sărută mîna celor mari, își orînduiește cărțile și se așază cuminte la locul lui.“

„Cînd pleacă spre școală, copilul cuminte merge liniștit, se uită unde calcă și îndată ce intră în clasă își așază cărțile și stă cuminte la locul său. Mîinile și le pune pe bancă.“

Iată un băiețaș: e cuminte, liniștit, delicat. În mîna dreaptă ține cărțile, stînga e lipită de șold. Are chipul senin, privește înainte cu atenție. Figura lui a căpătat o expresie cam caraghioasă. Calcă cu băgare de seamă, măsurat, mai bine zis face pași exacți, la centimetru, și nu se uită nici în dreapta, nici în stînga, deși pe lingă el troc din toate părțile atîția oameni. Nici un obiect nu-i atrage atenția — și nici n-ar putea s-o facă. Tot așa merg și ceilalți copii; e plină strada de ei, dar ei nu se văd unul pe altul. Intră în școală aproape fără să se audă, se așază fiecare la locul lui, își pun mîinile pe bancă și stau atît de liniștiți și nemișcați de parcă stau în fața fotografului. Sînt foarte atenți la fiecare cuvînt al învățătorului. De la școală pleacă acasă tot așa de disciplinați. Așa am fi arătat noi dacă am fi fost copii foarte cuminți. Mătușii îi plăceau mult aceste reguli de purtare. Noi însă nu izbuteam să ne conducem chiar exact după ele. Fiecare dintre noi greșea — unii mai puțin, alții mai mult, și de aceea învățătorul, om cu socoteală, ne pedepsea — pe unii mai puțin, pe alții mai mult.

— Domnule, vă rog, el a alergat pe drum!

— Să stea în genunchi, hotăra învățătorul.

— Domnule, vă rog, băiatul acesta se uită pe geam!

— Să stea în genunchi!

— Domnule, vă rog, el a vorbit!

Poc o palmă.

— Domnule, vă rog, acesta a sărit prin clasă!

— Să rămînă la arest!

— Domnule, vă rog, acela a cîntat!

O altă palmă.

— Domnule, vă rog, să vedeți, el s-a jucat cu mingea!

— Să stea în picioare!

Bătrînul și bunul nostru învățător era atent și veghea cu ochiul neobosit ca nu cumva să facem ceva neprevăzut în program. Pe lingă palma lui care vorbea răsunător, folosea și lectura scrisă pentru tineret. Aici erau de toate: un fel de Floare culeasă de cutare și cutare, apoi Un buchet de flori, cules de cutare și cutare pentru iubiții copii. Numai titluri frumoase și conținut instructiv, sănătos:

„A fost odată un copil neastîmpărat, care s-a urcat într-un copac. Dar el a alunecat, a căzut din copac și și-a rupt piciorul. Și așa a rămas toată viața șchiop.“

„A fost odată un copil neascultător. El nu urma povețele bune. O dată a alergat pe stradă a transpirat tare, l-a prins un vînt rece, a răcit și a căzut la pat grav bolnav. Sărmana lui mamă a vegheat și a plînș nopți în șir la căpătîiul lui. După o boală îndelungată, copilul neascultător a murit, întristîndu-i asțfel pe bunii lui părinți. Copiii cuminți nu fac astfel de fapte.“

„Un alt copil neastîmpărat hoinărea tot timpul pe stradă. La el s-a repezit un animal sălbatic, fioros și l-a sfîșiat.“

După fiecare istorioară citită, învățătorul explica morala.

— Ce-am citit acum? întreba el.

— Noi am citit cum a fost odată un băiat neascultător, care se plimba tot timpul pe stradă și cum s-a repezit la el un animal sălbatic și l-a sfîșiat.

— Ce ne învață această povestire?

— Această povestire ne învață că nu trebuie să ne plimbăm pe stradă.

— Așa este.

— Dar cum este copilul care s-a plimbat?

— Este un băiat neastîmpărat și rău.

— Dar copiii buni ce fac?

— Copiii buni nu se plimbă, de aceea pe el îi iubesc părinții și învățătorul.

— Foarte bine.

„A mai fost odată un copil care stătea în odaie și privea pe geam. Un alt copil a tras cu prăștia într-un porumbel, dar nu l-a nimerit. Porumbelul a zburat vesel, dar piatra a lovit geamul și l-a spart. Copilul care stătea și privea pe geam a fost lovit în ochi și-a rămas chior pe viață.“

— Cum este copilul care stătea în cameră la geam?

— E un copil neascultător și rău.

— Ce ne învață povestirea?

— Povestirea ne învață că nu trebuie să stăm la geam, pentru că așa fac numai copiii răi și neascultători.

— Dar ce fac copiii buni?

— Copiii buni nu stau în odăi unde sînt ferestre!

Fiecare istorioară era frumos explicată și din ea se desprindea morala folositoare pentru copiii buni și ascultători.

Copiii buni nu merg, nu aleargă, nu vorbesc, se urcă în copaci, nu mănîncă fructe, nu beau apă rece, nu se duc în pădure, nu se scaldă și — cîte și mai cîte. În sfîrșit, eram copleșiți de asemenea morală înțeleaptă și folositoare. Cîteodată ne luam la întrecere, să vedem care va sta mai mult timp nemișcat. Toți eram, mai mult sau mai puțin, copii buni, cuminți și ascultam povețele celor mari.

(pagina următoare)

 

[1] Țesătură de lină, păroasă (n. r.).

Говор на Х годишњем збору Професорског друштва

Господо, ја мислим да смо се сви погнуте главе и са истим осећајима састали у времену кад је положај наставника, а исто тако и положај Професорског друштва, сведен на најнижи ниво, јер се његов глас није чуо баш у времену када је био најпотребнији. У овим, за школу најкритичнијим тренуцима, наше се Друштво обишло, те није могло послужити своме позиву у оној мери како су то интереси школе захтевали. Према свим овим приликама, ја налазим да би било умесно да овај десети редовни збор реши да се рад овога збора прекине резолуцијом коју сам спремио, и за коју молим да је збор прими. Резолуција гласи:

„Десети редовни збор Професорског друштва на својој седници од 9. августа 1898. године, саслушавши пажљиво извештај Управе Професорског друштва, налази да Управа није довољно у своме извештају дала израза новом стању, створеном у најновијем времену по средњу школу и њене раднике и изјављује:

  1. Да је право стање у средњим школама назадније од пређашњег;
  2. Да је великом школарином сужено поље васпитања средњошколске омладине, као и слободе наставничког кретања у школи, противно педагошким захтевима;
  3. Да је његово извођење назадак за школску омладину;
  4. Да је ово извођење својом наглошћу потресло скоро цео рад наставника средњих школа, да је омаловажило значај факултетске спреме, значај нашег највишег просветног завода – Велике школе, државне испите, и оштетило углед наставника средњих школа и у држави, и у друштву, и у школи.“

Београд,
9. августа 1898. године

(Домановићева резолуција је на крају збора усвојена без дискусије, прим. ур.)

 

Извор: Вученов, Димитрије, Радоје Домановић – Живот, доба и генеза дела, Рад, Београд 1959.

Злочинства професора Драгутиновића учињена путем штампе

Дошао Србин Пречанин у Београд трговачким послом са једним опет овдашњим Палилулцем. Ту се нађе са једним својим земљаком који је дуго година живео у Палилули.

Седели су сва тројица у кафани и ова два трговца, Пречанин и Палилулац, водили разговоре око својих послова. Наједном Палилулац не разумеде једну реч коју у говору употреби Пречанин, а онај родом из Прека што дуже живи у Палилули брзо објасни Палилулцу ту реч. Још је био и један обратан случај, и онај као стручан, као човек што зна оба језика, и палилулски и пречански, одмах објасни ту реч своме земљаку. Људи продуже даље свој разговор и, разуме се, потпуно разумевајући један другога као људи који оба говоре српски као матерњим језиком. Али ономе се пријатељу допала улога тумача, па који год од њих каже коју реченицу, овај је оном другом бајаги преведе:

— Со тим је, знате, господин хтео да каже…! — и понови оно исто што је и овај рекао.

Замислите сад најобичнији разговор:

— Мислите ли колико остати у Београду? — пита, рецимо, Палилулац.

— С отим је, знате, господин хтео касти колико ћете још бити овде — тумачи онај ревносно своме земљаку.

— Па, још два-три дана!

Овај и то сад тумачи овом другом:

— С отим је, знате, господин хтео касти да ће кроз кратко време, тако рећи за два-три дана, отпутовати.

Дивота од пријатна тумача. Наиђете на таквог па се смејете лудости, и на крају крајева му опраштате, ко велите, прост човек, шта се од њега може тражити.

И он то говори усмено, не потписује та своја луда тумачења и ми опет замерамо, чудимо се, а кад понеки професор тако исто што напише, потпише, штампа у угледном часопису или издању Књижевне задруге, ми се не смејемо, већ га гледамо с решпектом и кажемо: учена глава, вредан човек!

У овом погледу су филолози најдаље отерали. Има их доста, али изгледа да ће међу шима победу однети професор М. К. Драгутиновић.

Тај је написмено претекао оног усменог палилулског тумача.

Кога не мрзи, и ко има здраве нерве, нека узме само Песме Бранка Радичевића у издању Српске књижевне задруге. А то издање је приредио са дугачким предговором речени професор М. К. Драгутиновић.

Оставите на страну предговор, јер, најзад, како ко уме онако и пише. Он, сирома, није крив што је Задруга на њега натрапала. Тај избор је био његова срећа, а њена несрећа. Али завирите у текст, па погледајте тумачења овог учевног професора, па да се кривите од смеја или да кукате из гласа.

Ни мање, ни више, његова су тумачења између Бранка и публике читалачке иста као оног добричине у палилулској ме’аници.

Штета је да моментално немам при руци то смешно издање, али је довољно и оволико колико се сећам.

Ој ’тиче умилно што на грани стојиш,
окле тако силно срце мени својиш?

вели Бранко нама, публици; тумач професор ће као онај из Палилуле:

— С отим је, знате, Бранко хтео касти „…откуда ти ’тицо која си мила освајаш тако силно моје срце!“ Отприлике тако тумачи мудри професор.

Бранко вели:

Здраво и ти убаво Белило…

— Знате, он је с отим хтео касти здраво. Испореди са народним стихом: здраво, краљу од Маћедоније!

Бранко вели:

Дођи, види, чуј, па хајд у гроба!

А он тумачи:

— С отим је хтео нас подсетити на речи Јулија Цезара кад је победио понтијског краља Фарнаса (мени се чини да је Фарнак, али се не мешам у науке) и јавио: дођох, видех, победих! А с отим је хтео нас подсетити и на талијанску изреку: „Види Неапуљ, па умри!“ Бравос, мудра главо! Куд ти тако похвата трагове?!

Е, шта је с отим хтео господин професор, то нико не зна. Могао је цитирати и: Скочи срна иза грма. Испореди са стихом: Бој не бије свијетло оружје!

Ово нису ретке појаве у овом интересантном издању. Кипти то све оваком памећу.

Кад ствари тако стоје, онда се морало као последица десити оно што ћемо причати.

На молбу Бранкову образован је суд, који је имао да иследи кривице М. К. Драгутиновића. Судије су биле: Савест, Морал и Правда.

Прочитана је тужба приватног тужиоца Бранка Радичевића у којој тужи кривично суду за злоупотребе које је с његовим песмама починио оптужени Дратутиновић. Тужи га даље за клевету нанету њему у његову раду и за увреде нанете његовој поезији и за злочинство извршено над невином омладином. На крају вели да се позива као на сведока на јавно мњење наше публике, а као доказ кривице подноси у прилогу под ./. корпус деликти — издање Бранкових песама у Српској књижевној задрузи под редакцијом оптуженога. Суд саслушава оптуженога:

— Како се зовете?

— М. К. Драгутиновић.

— Колико вам је година?

— Тридесет осам.

— Јесте ли кад оптуживани по каквој кривици?

— Нисам.

— Чиме се занимате?

— Професор

— Вас оптужује г. Бранко Радичевић из Брода:

  1. За злоупотребе његових песама.
  2. За клевету.
  3. За увреде.
  4. За злочин према невиној омладини.

Шта имате да кажете у своју одбрану?

Професор се брани како је он радио из племенитих побуда и како мисли да у његовом раду нема кривице.

После тачног ислеђења, суд удаљи парничаре и сведоке и донесе пресуду с обзиром на то што г. Драгутиновић као оптужени има две јаке отежавајуће околности:

  1. што је професор;
  2. што је филолог,

па на основу закона, изложивши судске разлоге, пресуђује: да се г. Драгутиновић осуђује на моралну смрт и вечно презрење јавног мњења.

Књижевна задруга као саучесник осуђена је укором, и да буде три године под присмотром надлежне власти.

Апелате нема.

„Страдија“
1. мај 1905. године

 

Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.

Гласам за слепце (из школског живота)

До пре неколико година био је још жив деда-Мијат, како смо га звали сви у нашем селу, па и у целој околини. Што је мене још као малог чудило, тим именом деда-Мијат звали су га и старци са седим власима, говорећи да откад памте деда-Мијата. памте га као стара човека. Ја га памтим још дететом кад сам учио основну школу у селу. Кућа његова била је близу школе, и као да га сад гледам како лагано иде путем што води крај школе. Висок, крупан, дугих седих бркова, подугачке седе косе, готово до рамена, браде обријане, дугих седих обрва, које готово покривају очи. Иде лагано крупним кораком, али права стаса. Пуши на дугачак, трешњеви чибук, о куку му увек оцило, а преко груди о рамену виси стари јанџик и у њему дуванкеса од суве бешике, кремен и још неке најпотребније му ствари. Кућа му беше јака, задружна, бројала је преко педесет чељади. Ваљда се из поштовања према деда-Мијату нису изделили, јер одмах по његовој смрти задруга се распрсну у неколико кућа.

Иако није био писмен, ипак је деда-Мијат ценио школу и науку као какву светињу и с радошћу гледао како свако дете уме читати књиге и писати писма, што беше реткост у доба његове младости, те је млађе световао да децу дају у школе и на науке. Он покатшто седне крај огњишта, запали чибук, покуљају густи млазеви дима кроз седе, мало око уста ужутеле бркове, а деца му читају јуначке песме; или он прича о бојевима и јунацима из устанка. Њему је, кад букну први устанак, било пет година, а у другом устанку већ је био у ратовима. Често у причању о оним мучним данима, о изгинулим јунацима и тешким невољама, скотрља се суза низ његове смежуране образе, и он узима гусле, превуче преко струна, задрхте тужни звуци и затрепери болан, изнемогао старачки глас:

Кад се шћаше по земљи Србији,
По Србији земљи да преврне…

*

Једаред, а то је било пред његову смрт на две-три године, у разговору с учитељем, рећи ће деда-Мијат:

— Чудо је, учитељу, данас има и слободе и писмених људи и школа и свега, па опет све гори људи! … — Код ових речи деда-Мијат се дубоко замисли, заврте тужно главом и уздахну.

Учитељ му не рече ништа.

После краћег ћутања, опет ће деда-Мијат:

— Ја ћу већ, дете, скоро умрети, а баш бих био рад видети како деца уче у школи и шта се тамо чини.

— Ето кроз три дана је испит у школи, деда-Мијате, па дођи на испит! — позва га учитељ свесрдно.

И деда-Мијат обећа да ће доћи.

*

Испит као сваки испит: деца умивена, обучена боље него иначе, седе укочено на својим местима с изразом страха на лицу, јер је дошао ревизор, то „чудовиште“ којим их је учитељ целе године плашио. Ревизор, озбиљно, намрштен и важно седи за столом, на коме је због њега нарочито метнут чист чаршав и у чаши кита цвећа. Лице му достојанствено, као да се спремио да држи предавање на универзитету, а кад претура дечје прописе претура их с таквим важним и замишљеним изразом лица, да би човек помислио да решава какве крупне научне проблеме. Гледају га деца с избеченим очицама, преплашена, а на изразу сваког њиховог лица као да читате: „Јаоој, бреее, страшан ли је!“

И учитељ се преплашио и променио, као да очекује пресуду од које му глава зависи, али, поред страха, он се још мучи важним питањем: „Да ли је господин ревизор филолог или природњак?“ — јер од тога му зависи како ће држање узети при пропитивању, па разуме се, и успех. Одбор школски, у виду пет грађана, уозбиљио се, и као бајаги посматра и цени „како се уча трудио“. Ђачки родитељи седе у крају на столицама и слушају успех знања своје деце.

Испит тече правилним својим током.

Уђе деда-Мијат. Усташе и деца и грађани. Ревизор љутито ману руком на децу да седну и не прекидају рад. Деда-Мијату уступише најбоље место, а он седе и са страхопоштовањем разгледаше по зидовима шарене слике са змијама, кравама, тицама и осталим божјим животињама, па онда рачунаљку, таблу, мапе, па онда на једном сточићу до њега угледа грумен соли, шипчицу сумпора, парче гвожђа, шипку челика, неко камење, и још вазда обичних ствари.

Све то деда-Мијата, што је прегледао по школи, задиви исто тако као кад је први пут видео железницу.

Ревизор прозва једног ђака баш у тај мах кад деда-Мијат седе на столицу.

— Питајте из истог предмета — рече ревизор учитељу достојанствено, а он заузе позитуру и израз дубоке, важне пажње.

— Кажи ти нама, Милане, о овци шта знаш. Пази, полако, не плаши се, ти то лепо знаш.

Дете избечи очи, испружи мало вратић, прогута пљувачку, погледа са страхом ревизора, и звонким гласом продра се:

— Овца! … (ту опет прогута пљувачку, пропевши се мало на прсте и викну даље). Овца, она има главу…

— Врло добро! — рече учитељ.

Ревизор климну главом у знак одобравања.

Дете се збуни мало не знајући шта значи онај покрет главе ревизорове, па продужи:

— Она има главу, врат, труп и удове; на врату има лепу дугачку длаку, која се зове грива…

— Пази, не говори којешта! — рече учитељ мало строжим гласом.

— Зар ниси видео овцу, лудаче! — викну отац детињи љутито са свога места, а остали гости се насмејаше.

— Молим госте да се не мешају! — примети ревизор.

— Ама, молим те, господине, то је моје дете, чува овце поваздан, па опет вели има гриву. Шта учинисте од детета у школи?!

Дете бризну у плач.

— Пази, шта се буниш, знаш ти то све лепо да испричаш — вели учитељ, и помилова га по глави, иако би га радије лупио дланом.

Дете још збуњеније продужи и стаде бркати све „науке”:

— Овца, она је наша домаћа животиња, она има главу и на глави пошту, телеграф и окружни суд.

— Пази шта говориш. Овца! Разуми: Овца! — вели учитељ, а сав дрхти. — Каква те пошта снашла!

— Она има главу, ту се састаје народна скупштина!

— Пази, ил’ ћу те отерати на место!

— Она је наша грабљива животиња; она извире на два крака, један крак на Голији планини, а други… Оба се састају код Сталаћа и теку на север…

— Јеси ли ти луд данас?! — викну учитељ.

— Она је наша корисна биљчица, која зри у јесен, а даје сладак плод обмотан кожмурастим оптицом, а рађа слепе младунце, и лиња се сваке године.

— На место! — викну љутито учитељ и обриса с чела крупне грашке зноја.

Испит се продужи испитивањем других ђака.

Деда-Мијат се сав у уши претворио и слуша с чуђењем шта све децу питају, а он то све зна као дете и без школе.

Чуо је да свињче радо једе жир и да има главу и четири ноге, да се младо зове прасе, женска крмача, а мужјак вепар. Тако исто чуо је како во има главу, четири ноге и реп, да прежива, пасе траву и да вуче кола, а од краве добијамо укусно млеко. Да се једе месо вола, а кожа се употребљава за обућу. Чуо је још да је со сланог укуса, да је бела и прима влагу (одвугне) како је челик чврст и од њега се израђују ножеви, косе, итд.

Па и то све понеко дете и не зна да каже. Једно дете чак вели да коњ прави гнезда по високом дрвећу и рани се бубицама, а друго дигне руку па исприча како коњ једе сено, пасе траву, а и зоб једе, да не прежива, и још погоди како вуче кола и употребљава се за јахање.

— Ето ко пази на часу, а не звера, како научи сваку лекцију, па зна! — додаје учитељ радостан.

Затим се деда-Мијат наслушао о крушкама, вишњама, јабукама, шљивама и разном дрвећу. Где које расте, какав је плод, за шта се употребљава; слуша деда-Мијат, па се чисто помало и чуди откуд он то све без школе зна боље од деце.

Пређе се на српски језик у четвртом разреду.

Ревизор прозва једног од бољих.

— Да чита, или какву песмицу напамет да изговори!

— Песму? … може.

— Коју песму знаш?

— Знам „Полазак на Косово“.

— Деде!

Кад ујутру јутро освануло,
Дан освану и огрија сунце,
На граду се отвори капија
И ишета војска на алаје,
Све коњици под бојним копљима.

—Доста! — прекиде ревизор.

Деда-Мијат се беше мало загрејао и би му мила песма, али се намршти кад ревизор прекиде.

— Деде ти мени кажи каква је реч копљима? — пита ревизор.

— Копљима, то је именица општа, заједничка.

— Врло добро!

— А у ком падежу?

— Копљима, то је именица у шестом падежу множине, а први падеж једнине гласи копље и мења се по другој врсти.

— Лепо, а сад да ми кажеш каква је реч оно кад? „Кад ујутру јутро освануло“, тако си почео песму. Дакле, оно кад?

— Кад, то је прилог.

— А шта су прилози?

— Прилози су речи које се прилажу уз глаголе те казују место, време и начин, где се, кад се и како се врши радња глаголска.

— Врло лепо! А има ли у тој реченици који глагол?

— Има, то је глагол освануло, од глагола осванути.

— Врло добро, ’ајде на место, ти си положио.

— Нека продужи песму даље Миливоје Томић! — прозва ревизор.

Пред њима је Бошко Југовићу
На алату, вас у чисту злату.

— Е, стој: вас у чисту злату. Оно вас каква је реч?

— Вас или сав, то је заменица.

— ’Ајде даље!

Крсташ га је барјак поклопио
Побратиме, до коња алата.
На барјаку од злата јабука,
На јабуци од злата крстови,
Из крстова златне ките висе
Те куцкају Бошка по плећима.

— Доста! — вели учитељ. — Сад ми кажи каква је реч куцкају?

— Куцкају, то је глагол од глагола куцкати.

— У ком времену? — пита ревизор.

— Куцкају — време садашње.

Деда-Мијат већ почео гунђати зловољно што прекидају песме, јер то му се једино од свега што деца уче и допало, па и то не даду да ужива у целој песми.

Идући ког прозваше продужи:

Примиче се царица Милица,
Па ухвати за узду алата,
Руке склопи брату око врата:
„Ај, мој брате, Бошко Југовићу,
Цар је тебе мени поклоиио,
И теби је благослов казао
Да даш барјак коме теби драго
И останеш са мном у Крушевцу,
Да имадем брата од заклетве!“
Ал’ говори Бошко Југовићу:
„Иди сестро на бијелу кулу,
А ја ти се не бих повратио
Ни из руке крсташ барјак дао
Да ми царе поклони…

— Доста! — прекиде учитељ. — Каква је реч оно ми? „Да ми царе поклони“ …

Деда-Мијат скочи са свога места, затрееоше се његове седе власи, а испод крупних веђа синуше у јарости очи, и узвикну:

— А што не пустиш, рђо, дете да говори ту лепу песму, него га затракујеш којечим?

Учитељ се насмеши на ту примедбу деда-Мијатову, шапну нешто на уво ревизору, те ће овај рећи:

— Мора се тако, стари, тако је по програму.

— Ако се тако мора, онда баците ви те ваше програме, па затворите све школе, да деца џабе не седе. Тај ваш програм узбунио децу којечим, па сад не зна код толике школе шта једе коњ, а то знају пре него што дођу у школу. Ако је тај програм таки, онда је боље да нема ни њега, ни школа, већ да пођу слепци по свету, па да певају оне наше старе песме и јунаке као за моје младости, а ми онда нисмо били гори!

Ове речи изговори деда-Мијат с дубоким болом, с уздрхталим гласом. Хтеде још нешто рећи, али место тога отресе рукама од себе, јекну из њетових груди уздах, окрете се вратима и, тужно вртећи главом, изиђе из школе у којој и гости и учитељ и деца остадоше у тишини, забезекнути од чуда.

— Бога ми, паметно вели деда-Мијат, мудар је то старински човек! И ја гласам за слепце! — рече полугласно за се један сељак, коме је гласање већ прешло у навику, те тиме прекиде тешку, дубоку тишину.

 

Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.

Ловчев записник (2/4)

(Претходни део)

II

У вишим разредима гимназије отац ми је дозвољавао да носим пушку, ал’ тад сам се, опет, морао крити од наставника. Кад сам хтео празником с друговима изићи у лов, то смо се по неколико дана морали о томе договарати и утврдити план како да пронесемо пушке кроз варош, а да нас нико не спази; баш као да вршимо какав највећи злочин. Терали, смо чак толико да смо цев од пушке увлачили у ногавицу од панталона, те нам једна нога при ходу изгледа као укочена, а кундак метемо под капут. Тек зора. На улици нигде живе душе, а ми се тако лагано прикрадамо и зверамо неће ли тек однекуд искрснути наставник латинског језика. Тај је, управо, једини и волео да хвата ко пуши, ко иде у меану, ко у лов, и у томе се толико извежбао да смо ми, и кад код куће запалимо цигару, загледали прво под кревет и по свима ћошковима да се осигурамо да и одатле не искрсне тај опасни наставник, и да не викне своје грозно:

— Е, наздравље ти, синко!… Посркао ти је ђаво чорбицу!

А коме год објави да му је чорбица посркана, тај више од јединице не може добити. Тако сам и ја, као и сви, морао врло пажљиво чувати оно мало своје веселе чорбице.

Тако са страхом, лагано, са по једном укрућеном ногом, пролазимо варош и зверамо на све стране, а као одбрану од опасности носимо у рукама латинску граматику и прибелешке, где беху нарочито чувени изузетци за трећу деклинацију.

Чим кога сусретнемо, а ми га сумњиво погледамо да ли је какав познаник тог наставника, те за сваки случај отворимо прибелешке и отпочнемо на глас читати изузетке.

Тако смо из обазривости готово поред сваког пролазили.

Кад тако срећно прођемо варош и изиђемо у поље, осетимо како нам неки терет спадне с леђа.

У пољу се распашемо, извадимо пушке, обесимо их о раме, и пођемо даље весело, с песмом.

Врљамо вазда, пушимо слободно, до миле воље, поносимо се пушкама о рамену, пуцамо сваки час, на свашта: на чворка, на косића, на сврачка, на врапца, на најмању ’тичицу божју, а пушке пунимо као за курјаке, те и кад убијемо по коју злосретну ’тичицу, од ње ништа не остане.

Све, све, али тек повратак увече бејаше страшан, јер изјутра кад смо пролазили, све спава, а с вечери, до неко доба ноћи, будни су сви у граду, свет врви улицама. Кад дођемо пред саму варош, осетимо страх, као да ћемо да скачемо у непријатељски шанац. Опет метнемо цев од пушке у ногавицу од панталона, озго опашемо каиш, а преко кундака закопчамо капуте. Идемо с латинском граматиком у рукама, и ко би нас год погледао, нама се одсеку ноге од стра’, и запрепашћени очекујемо питање:

— Куд сте били с пушкама?

Једном испаде тако пред кас онај страшни наставник.

— Наздравље вам! — рече, а ми скидосмо капе.

— Место да учите, а ви врљате у ово доба! — викну он толико да се поче около скупљати свет.

— Оде ми чорбица! — помислих у страху, и промуцам:

— Били смо у пољу, господине, учили латински.

Показах му књигу и прибелешке, а он побеђен и чисто застиђен промрмља:

— Добро, добро, децо, само се тако трудите! Лаку ноћ, синци!…

Измаче он, а ми осетисмо милину, као да смо се спасли од смрти.

Зато ми после положене матуре беше највећа срећа да смем јавно, усред бела дана, проћи кроз варош с пушком о рамену, и још водити кера, и то, замислите, ићи без икаквих изузетака за трећу деклинацију, сасвим као слободан човек.

Први дан, дакле, после положеног испита зрелости, кад примисмо сведоџбе, нас тројица се опремимо за лов. Свет врви улицама, а ми јавно, безикаква презања, носимо пушке, ловачке торбице, водимо керове о ланцу, и гледамо победоносно. Чисто ми беше криво што на нас нико не обраћа пажњу и што нас нико не пита:

— Куда с тим пушкама?

Чак, као за пакост, нигде да се намеримо на наставника латинског језика, иако смо нарочито седели пред једном ме’аном према његовој кући, и ту као ловци пили каву, договарали се на коју ћемо страну, и то све натенани, са запаљеним цигарама.

Млађи ђаци прођу, па нас гледају завидно, чудно, као да смо постигли рај, остварили крајње идеале људске тежње.

А нама чисто расте срце од милине.

Готово нам се и не иде сад у лов, већ бисмо да овако непрестано крстаримо по вароши с пушкама и запаљеним цигаретама.

–––

Лето, по свршетку гимназије, провео сам у селу код родитеља.

Никад нисам осећао више задовољства него тада. Пре неколико дана страховање, ноћна неспавања, глава као од олова; идем улицом, па завидим целом свету који нема испите. Завидео сам чак и псу мога газде код кога сам био у стану. Ја неиспаван, бунован, с леденом зебњом и страховањем: „Ако не положим?!” и још поред тога морам да учим сто чуда, а пас се отегао под хладом ора’овим, па спава слатко, мирно. Зазврје кола, а он тек погледа закрвављеним очима на улицу, па чак не сматра за дужност ни да лане, већ простење од задовољства, отегне се још лепше, и спава даље. Кад му се досади, устане, почеше се шапом по врату, отрчи до карлице с водом, налоче се слатко, како само куче уме, и врати се опет у хлад. Срамота је, али морам признати да сам био у стању да се у таквим тренутцима мењам с Лиском. само да ми изиђе онај метеж свију предмета нз главе и страховање из душе. По глави ми се мотљају без реда и везе сва могућа светска чуда: римске папе, Цезарови коњи, квадратни корени, торичелијеве цеви, па све могуће камење по свету, па животиње, па разни пресеци, па шта је јела покојна стрина Гундулићева. Све се то смешало, и камење и историјске личности и хемијске формуле и све могуће животиње, па чак и звезде. Изгледало ми је као да се сви људи који су год постојали искупили у мојој глави на вашар, па повукли са собом све могуће ствари на свету и подоводили све животиње, па то само ври и бруји.

Тако, дакле, пре тога на неколико дана, па, ето, по испиту све то као руком однето. Свршио се вашар и врева, све је отишло на своје место, а ја осећах необичну срећу и блаженство, као никад пре тога, што могу мирно спавати, устати кад хоћу, не бринути уз ручак докле је владао Карло Велики, и где се налази серпентин, и како се плоде пољски мишеви, и после колико би времена чули ми на земљи кад данас пукне топ на сунцу, и за колико би времена стигла тетка нама у госте да је, рецимо, јуче у подне тачно пошла железничким брзим возом с Марса. Од свега тога сад ништа, осећам се нормално, гледам на све ствари онако какве су. А сећам се чисто са стидом како сам разговарао с мајком, једном о ручку, кад ми је долазила за време испита.

Она руча, ја мућкам по тањиру, и замислио се.

— Једи, сине, благо мајци!

Ја не одговорих да не покварим мисао.

— Једи, лудо, не брини толико. Шта буде, буде. Убио ти бог и те науке!

Ја сркнух и, заборавив да скинем кашику с уста, забленут кроз прозор мишљах даље.

— Једи, сине, а дабогда све књиге изгореле! Нек си ми ти, рано моја, здрав!… Једи, благо мајци, видиш да ми оста као биљчица од те проклете науке! Једи, не мисли ништа кад је мама с тобом.

— Онако, нешто мислим.

— Па шта мислиш, сине, кажи твојој мајци, не кри од мене. Све ћу ти ја помоћи.

— Мислим се нешто, мајко, кад би ти била на месецу, а ја овде, па да си данас пошла к мени железницом, кад би стигла?

Мајка се прво прекрсти, па онда заплака. Слише јој се крупне сузе низ смежуране образе, а погледом пуним молбе, страха и очајања, погледа у мене, и ухвати ми главу, те ме пољуби у чело.

— Остави све… све… си… и.. не, па а-ај-де с мајком!…

И ја се заплаках.

Ето, дотле ме беше довела мука од науке и страх од испита, те ми баш зато тако слатко паде тих живот, дубок одмор, пуна слобода.

Да не дуљим вазда, што бисте ми рекли ви читаоци: „Шта нас, брате, гњавиш и мучиш тим лудоријама, већ ако умеш, причај што си почео!”

Право ми и кажете. Дакле, што је главно, постадох слободан човек, свој човек, који је смео и пушити и ићи у ме’ану, и, што је најлепше, јавно носити пушку, а не бојати се наставника латинског језика.

(Даље)