Хиперидеална пошта
Ова срећна и блажена Србија не само што се прелива у изобиљу, не само што цветају у њој уставност и слободе, већ гдегод погледате све је савршено, па чак и поште.
Откако је г. Радојловић постао начелник пошта и телеграфа, ова установа у нас може заиста задивити некултурну Европу. Други би свет сматрао за крајњи идеал савршенства да се, рецимо, депеша прими у исти мах кад је и предата. Велики и даровити стручњак г. Радојловић отерао је још један корак даље. Пре неки дан примљена је у Београду једна депеша за читав минут пре него што је послата из Лесковца.
Ако г. Радојловић остане још само годину дана на овом положају и овако се ревносно уструди око пошта и телеграфа, без сумње ће, на упрепашћење целог света, дотерати дотле да писмо примимо оног истог момента чим је неко намислио да нам га напише.
„Одјек“
11. октобар 1902. године
Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.
Бистрина г. Милићева
Господин Милић Радовановић рекао је у једном своме писменом саставу како сви јевропејски народи могу да завиде Србији на њеном беспримерном благостању.
Оваквом бистром и тачном запажању без сумње су припомогли масни хонорари, које уважени господин Милић вуче са неколико страна, сем плате коју је имао као професор Велике школе. Али такво запажање није ново. Ево слична примера.
Из Русије се вратила пре неколико година два српска ђака са студија. У друштву, после добре вечере, рећи ће један:
— Ето како је Србин чудан. Наједе се увече толиких јела, па после легне с пуним стомаком. То није здраво!
— А зар у Русији не вечерају? — упита једна дама радознало.
— Боже сачувај! — рече студент и погледа свога друга да му одобри истинитост.
— Паметни људи! — продужи студент. — Прави Рус ја л’ ће попити шољу чаја, ја л’ и не попије, па легне и спава мирно, а сутра је свеж.
— То је немогућно! — рече један из друштва. Баш напротив, Руси једу више него ми. Ево и у њиховим романима непрестано једу.
— Боже сачувај! Прави Рус никако не вечера: ја л’ ће попити чај, ја л’ га не попије! — брани, студент искрено своје.
Његов друг прсну у смех, па додаде:
— Вечерају Руси, мој брате, него ја смо и ти тако живели без новца, па ја л’ га попијемо, ја л’ га не попијемо, а Руси једу те још како!
Сви се засмејаше.
Тако и господин Милић мал’ што није рекао: сваки прави Србин има велику плату проф. В. школе, а сем тога по десетак хиљада динара разних хонорара.
Како ли ће тек сад писати о благостању Србије као министар!?
„Одјек“
9. октобар 1902. године
Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.
Привредни пацијенти
Свашта је било на свету, па што се и ово не би могло десити. На пример, министар народне привреде г. Ђока Николић познат је као човек који хоће да проникне у ствар и да је добро процени. И он једнога дана испрати расписе државним економима да му они убудуће своје месечне извештаје шаљу тако написане, да би их и — он могао разумети.
Тада му какав несташко испрати овакав извештај:
„Господину Министру народне привреде Ђоки Николићу, доктору медецине.
Част ми је учтиво известити Господина Министра да је стање здравља код поврћа и пољских усева у месецу септембру било доста повољно. Изузетак су учинили патлиџани, купус и кукуруз. Патлиџани су боловали од лаког назеба, купус је услед изненадне слане добио инфлуенцу са кијавицом, а код кукуруза се примећују симптоми јехтике, јер је почео да жути.
У исто време умољава се Господин Министар да нареди да се за овдашњи расадник пошаље неколико кила кинина противу пер[o]носпоре.“
„Одјек“
9. октобар 1902. године
Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.
Нов датум
Чаршија к’о чаршија, жељна изненађења. Шта би иначе и било интересантно у овако једном дремљивом октобру, под владом Пере Велимировића и Миленка Марковића. Поред деманта владиних листова, свет, упоран у својим надама, изабрао чак и датум — осамнаести октобар!
Кад би влада нешто погледала у рожданик? Да не буде рђав датум?
„Одјек“
8. октобар 1902. године
Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.
Као деца шљиве
Знаћете, ваљда за ону причицу из дечјег живота. Добију деца неку велику корпу шљива и до миле воље наједу се. Но шљива је било толико много да је доста остало. А деца као деца, мислећи да им више шљиве неће требати и да неће огладнети, преврну корпу у блато, шљиве се проспу и убрљају.
Један дигне из оног блата једну шљиву.
— Ова није убрљана.
И други се саже и дохвати другу.
— И ова није убрљана.
Тако и остали.
— И ова није убрљана.
— И ова…
И тако весело и ова није, и ова није убрљана, поједу све до једне.
Е, тако вам је било и са кубурењем око крпљења новог кабинета… Кад су се почели одабирати неукаљани напредњаци те терајући тако: овај није укаљан, те онај није убрљан — дошао је ред чак и на Вукашина Петровића да се у чисте и неукаљане уброји. Извесно, он је последња шљива коју су деца подигла из блата да је поједу… Но, та је баш морала бити бачена.
„Одјек“
8. октобар 1902. године
Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.
Не страхујмо за привреду
Кад се ово дана пронеше гласови о министарској кризи и кад настаде грозничаво интересовање и запиткивање: „Је ли свршено? … Који су нови министри?“, сви први родољуби беху јако забринути. Народ је највише страховао и зебао због министарства просвете да не падне у какве невеште руке, да ту не седне какав нестручан човек.
Данас је свршено, и на превелику радост срећно свршено по нашу јадну привреду: остао је министар привреде доктор медецине г. Ђока Николић, који је толико пута видео усеве кроз прозор на железници, а таквом се стручњаку не може наћи замена.
Хвала богу кад је тако повољно свршено.
„Одјек“
7. октобар 1902. године
Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.
Протерана
Дознали смо да је јуче Српска Привреда тајно пребегла у Земун да тамо чека нов кабинет.
Кад су је упитали што је тако бедна и оронула, рече:
— Моја је бољка погоршала од рецепта д-р Ђоке Николића. Ако он остане и даље мој лекар, не смем се у отаџбину вратити! …
Није јој помогло. Пријатељски односи новог кабинета с Аустро-Угарском учинише да бедну привреду јутрос протераше стражарно у милу јој отаџбину на даљи поступак лекару г. Николићу.
„Одјек“
7. октобар 1902. године
Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.
Фузија
Кад човек говори о овој грешној и комичној фузији, која се упиње да постане вечити Јуда, кад се помисли на безброј криза, које трају непрестано, још од почетка до данас, и кад се још зна да све те кризе имају у себи више разлога него што је чак потребно за распадање ове наказе, мора сваком пасти на ум ова анегдотица:
Дотерао Ера сир у Београд на велики пијац и прода једну чабрицу некој госпођи. Кад је унео чабрицу са сиром у госпођино двориште, уђе с њим и његов велики овчарски пас. Госпођу би страх од пса, те почне бојажљиво пуцкати прстима и викати: „пс, пс, пс, пс“ да би на тај начин истерала пса из дворишта.
Гледа Ера, па са чуђењем запита:
— Ама шта ћеш ти то, сна’о?
— Да га истерам!
— А, то ’оћеш? … Отвор’де та врата!
Госпођа отвори врата, а Ера докопа своју мочугу, узвикне добро планински:
— Уа! — и потегне пса што игда може мотком.
Пас стушти и загреба из дворишта на три ноге, скачући од бола.
— Тако ти њега! — рече Ера равнодушно — не зна ти тај за то фино ћеретање.
„Одјек“
7. октобар 1902. године
Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.
Накнада
Уколико се падом старога кабинета изгубило у спремном и писменом министру просвете г. Стаменковићу, утолико се за утеху добија у новом кабинету у министру спољних послова. На том положају били су многи људи, али некако све је ишло како не треба; спољни послови узјогунили се па никако не слушају. Сад ће ићи како треба, јер је за спољне дошао војник. Ту шале нема, све ће ићи под команду.
— Спољни послови, мирно!
Они мирно.
— Спољни послови, у фронт!
Они у фронт.
— Спољни послови, на месту вољно.
Они слушају.
А и Европа је ђаво и за њу треба оштра вика:
— Европа, мирно! Равњајс!
Европа се равња.
— Ламсдорф, два корака напред марш!
Ламсдорф искорачи, приљуби руке уз бутине и гледа право у очи.
— Голуховски, трчећим кораком напред марш!
Голуховски кидне као смушен.
Кад се тако Европа измуштра, онда се командује:
— Европа вољно! … Растури с’!
Тако ће послови ићи под новим канцеларом Србије.
Окрени, боже, набоље!
„Одјек“
7. октобар 1902. године
Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.
Нешто о реакцији
Пошла реакција у свет и сви се небесни житељи заитересоваше за њен пут.
„Јамачно ће у Швајцарску.“
„А не, она ће у Француску.“
Тада Клио, богиња историје, стаде пред њу и упита:
„Куда си пошла, о, ужасна жено?“
А она рече:
„У Србију! Тамо још никад нисам била.“ И сви се на небу засмејаше.
„Одјек“
6. октобар 1902. године
Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.
Радоје Домановић 