Избор радикалног папе
Место уводног чланка испричаћемо један интересантан сан, јер и нема смисла никаквом чланку кад је оваква неодређена ситуација у круговима млађих и старијих радикала. Жеља је наша искрена била да поштени елементи, а њих има доста, из једног и другог радикалног крила буду једна јака и моћна странка, чија би снага могла довести у ред, ако не милом а оно силом, све ове смутљиве елементе, који, користећи се борбом ова два радикална табора, очигледно мирно и постојано раде против данашњих слобода, против земље која их, на жалост, и поји и храни.
Сањам једног дана — прича нам један пријатељ — како целокупна Радикална странка бира радикалног папу. Мучила се странка, невољисала, пекљала (не буди ником криво на изразу), али све наопако. Непрестано свађа, граја, политичке шатрице, које за свој рачун крчме радикалска убеђења, а углавном две главне веће радње: Одјек и Самоуправа. Мирили се, свађали се, опет се мирили, опет свађали. Таман помисли народ: боже помози, ено их заједно око једног листа, праве заједнички програм, док тек после три дана настане у редакцији врева као у кошници:
— Амале овамо да носе наше ствари, хоћемо деобу.
— Вала и ми хоћемо.
И браћа се деле.
Погледа народ, а половина ствари вуче се из једне редакције у другу. Ту, разуме се, пре него што ће у листовима настати политичка полемика и свађа, прво долази препирка око столова, столица и других ствари.
— Ово је поњава наша.
— Није истина, то је наша.
Амалин товари један сто, а браћа у’ватила једни с једне, други с друге стране:
— Шта, хоћете и ово?
— То је наше.
— Наше је. Ви отимате као што сте отимали и име странке.
— А ви, молићемо, заборављате као и убеђења и програм наше странке.
Ето тако се браћа на неки начин поделе и онда се у две редакције настани генералштаб са врховним командантом и за тили час се развију два непријатељска ланца. Борба очајна, бори се до истраге.
Последњих дана чуло се:
— Примиријеееее!
Делегати једног и другог зараћеног табора састају се и већају да се успостави мир.
— Како је? — питају се војници једни и други.
— Веле добро.
— Да се одморимо.
— Уморни смо, треба спавати.
И војске таман поспале и у сну заборављају ратне незгоде и тешке напоре, па сањају о миру и бољем животу.
Док одједном се на Одјеку и Самоуправи истакоше неочекивано ратне заставе и трубе у таборима једног и другог крила зајечаше узбуну.
— Узбуна!
И војске пренуше, диже се опет оружје и ланци се непријатељски развише један према другом.
Ето тако отприлике — како сања човек — текла ствар, док се војсци оба табора, то ће рећи народу, не досади.
И затворише вође и прваке једног и другог крила у једну зграду.
— Браћо, — предложи један, — ако ми не поступимо с њима као оно кад се бира папа римски, ми ћемо изгинути и вечно ратовати. Да их зазидамо и да само на крову оставимо уску баџу. Да им не дамо ’леба ни воде док се не расправе. Они су наши политички кардинали, па нека нам једном изберу радикалног папу.
И зазидаше политичке кардинале и рекоше им:
— Докле се не споразумете, док једном не нађете пута и начина за мир, нећете изићи напоље. Ви се између себе и бијте и убијајте и молите и објашњавајте, радите како сте вешти. Кад свршите посао повољно, онда запалите Одјек и Самоуправу, дим ће избити на баџу, и то ће бити знак да је радикални папа једном изабран после толике муке.
Унутра граја, лом, туча. Мало-помало стишава се. Народ около чека нестрпљиво, нагађа ко ће бити, из ког крила. Најзад покуља дим на баџу, исто као и при избору папе, и народ стаде бацати капе увис и ликовати. Срећни што ће у миру и слози живети стадоше се људи љубити.
— Одграђуј!
Одградише да папу свечано дочекају.
И шта виде.
Све се између себе исклало, све пало у међусобној борби. Остао само један, а и тај један рањен и искрвављен, то је био неки што га зову Пекљавина.
Кад га народ виде, место да закука, удари од муке у смех и чуше се гласови:
— Вала је ово време баш права заврзлама и пекљавина.
„Нови покрет“
28. фебруар 1906. године
Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.
Убио му полет – цртица из Београда
Млад један уметник, који мисли да га је само провиђење створило за бину, те тврдо верује да има много дара, иако још није избио на површину, али још јаче верује у страшно прозаичан факат да је са врло мало новца. Али није клонуо духом, он има и трећу веру и наду: да ће његов таленат победити и донети му много добра. И, дакле, као човек који се нада, који верује у своју победу, није имао разлога да очајава за своју судбину.
Разуме се да је према тако сјајном изгледу на будућност, увек кицошки одевен. Откуд то, како и на који начин, није лако ни њему одмах рећи, тек главно је да тако мора бити.
Али сем одела, сем госпоцког [sic!] прсника што покрива стомак, мора се имати чега и у стомаку. Живети се мора, па како тако.
Елем, он изабере ме’ану где долазе и већ признати уметници. Поред њих он је сматрао за прву дужност да се допадне ме’анџији и да утре пут кредиту.
Кад је утрошио оно мало парица, прешао је на кредит.
И тада дође отмено, деликатно, с важним и поносним изразом на лицу. Седа за постављен сто, погледа свуд око себе с ретким достојанством, јави се како коме по рангу треба, умотри где ће наслонити руку да не би упрљао рукав, и ако се деси каква трунка од дувана, ’леба или некад чак ничег и нема, он достојанствено мрдне прстом и зовне:
— Келнер! — изговори ту реч тромо, отегнуто, као да би тим тоном рекао: баш сам уморан од крупних, виших уметничких идеја.
Келнер дође.
— Ушчистите мало овде, па ми дајте „шпајскарту“.
Келнер донесе.
Он је узима тромо, немарно као од беде, као да хоће да руча тек обичаја ради, а не што је гладан. Гледа, мршти се, одмахује руком елегантно, као да тиме вели како је тешко изабрати јело за овако нежан стомак.
Најзад процеди кроза зубе као с неком досадом:
— Тхе, најзад… та шта се може… најзад, знате шта? Дајте ми једну порцију пилећег печења!
Тад направи меланхоличан израз лица, притисне десну руку на срце и као болно одахне.
— Супе не? — пита келнер.
— Не.
— Говеђине?
— Не, нипошто! — и опет одахне и уздахне.
Тако је то трајало три-четири дана и млади уметник увек поручује или шницлу телећу или печење од живине, разуме се на кредит.
Ме’анџија већ други дан почео са сумњом да га мерка, ма’не главом кад овај поручи печење, шмркне мало на нос и нешто нечујно прогунђа. Шта ће, човек гледа своју радњу, а не бави се уметничким идеалима.
Али четвртог дана ме’анџији се већ разумевало шта гунђа.
Дошао и сео за сто уметник, са истом оном важном позом, још управо и важнијом него дотле.
— Келнер!
— Молим.
— Рашчистите мало овде и дајте „шпајскарту“.
Келнер баци карту љутито, па се одмах обрте на другу страну и разлеже се његов глас:
— Одма’, молим!
Лупа уметник још два-три пута док се једва келнер обрати њему кисела лица, с неком врстом досаде што му се обраћа.
Уметник бира исто као и пре, па ће тек опет:
— Пилеће печење! — и одма’ мете руку десну на срце и уздахне.
— Хм, пилеће печење! — прогунђа ме’анџија, погледа га, па кад се наново окрете и пође кроз ме’ану додаде:
— На шта ће ово да му испадне, овај брат само печење крка.
Млади уметник поједе једну порцију печења, уздахну опет болно, својски, па ће опет келнеру:
— Молим вас још једну порцију!
— Печења?
— Да.
— Бре, опет печење! — прогунђа газда иза његових леђа, погледа обрнув се неке своје госте за другим столом, слеже раменима и отресе рукама, па додаде:
— Да бог сачува, овај брат само печење, па то ти је!
Затим приђе младом уметнику, који се још нешто тихо објашњавао с келнером, па се умеша и сам:
— Изволите, ако је по вољи један чушпајз.
— Ох — уздахну уметник — не могу, знате, због стомака.
— Има кромпир добар.
Глумац опет болно уздахне и изговори меланхолично:
— Само могу још порцију пилећег печења.
— Хе, печење, печење, само печење да ти дајем. Мислиш ти ја пилиће фаћам на лајм, ја л’ сас мрежу. Ил’ мислиш замке наместим на багрем, па сутра пуно. Нема то тако, него то треба отићи на пијац, па се ту подигне пар по пар, па се проба да л’ су тешки, па се погађа, па се то плати, мој брате, па се то после донесе у кујну, па се пари, па се чупа, па то жена спреми. Ти шта велиш — пилетину. Не фата се то, молим, на лајм! Нестало више, вели ме’анџија с нарочитом иронијом и гледа по осталим гостима.
Млади уметник опет уздахне с руком на срцу и још тужније процеди:
— Онда ћу молити једну телећу шницлу.
— Хм, шницлу? — прогунђа ме’анџија, ману сумњиво главом, окрете се да пође, па се наново обрте уметнику и додаде жучно:
— Телећа шницла! … Па јес’, шницла! … А мени знаш расту шницле у саксији к’о мушкатле, па ги свако јутро пуно наберем.
Затим се обрте, пође келнерају и за свој рачун изговори:
— Не једе кромпир, но пиле и шницлу, к’о да ја пилићи фатам на лајм, а шницле ничу по авлији.
Ето како овај прозаични човек разочарава у животу овог идеалисту и убија му полет и вољу на рад.
„Нови покрет“
18. фебруар 1906. године
Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.
Па за чију отаџбину?
Било је у овој земљи свакојаких чуда, па ипак је интересантно чудо да се пре кратког времена појавило и чудо од новина што се зове За Отаџбину.
Видели смо и то чудо, читали, али поред свих чуда најгоре је чудо што се не зна никако за чију отаџбину ради тај лист. Таман једног дана помислимо према садржини да је то лист за јапанску отаџбину, кад не лези враже, а оно му сутра личи као да заступа Кинезе.
— Тхе, сад шта је, ту је — велимо ми, и слегнемо раменима — па и Кинези су људи, док тек то чудо од листа сутрадан се разџапало: — Енглеска, Енглеска хоће. Ми и Енглеска… Србијо, тешко теби док ми и Енглеска гукнемо. Ми смо се с Енглеском договорили…
Будибокснама. Ми опет стојимо запањени пред тим чудом од новина и опет се јавно мњење пита:
— Ама за чију је ово отаџбину? Данас изгледа да је лист неких Енглеза.
— Сигурно су Енглези! — заврши се нагађање, ал’ тек идући број поред Енглеске гурне у неке аустријске воде.
— Ој, хој! Шта је сад?
— Па није бре само Енглеска, видиш ли сад? — пита неко.
— Па сигурно енглеско-аустријски! — одговара му пријатељ нервозно, као човек који жели да се отараси глупа нагађања.
И збиља два-три дана то чудо изгледа да је за енглеско-аустријску отаџбину, и јавно мњење се с тим помири, к’о вели погодисмо за чију отаџбину, док се тек у идућем првом броју то чудо прокриви да уши пробије:
— И куку мени, куку, Александре, добро моје, а јаој нама јаднима без тебе! И јаој!
— О, Господе боже, шта им би сад? — опет се упропасти јавно мњење од чуда? Па чија је ово сад отаџбина? Да није Турака? О, о, будибокснама, ове се новине предомећу од сваке руке.
И тако се и дан-дањи погађа за чију је отаџбину то чудо од новина За Отаџбину. Лакше је погодити на конгену него погодити за чију је то отаџбину.
„Нови покрет“
16. фебруар 1906. године
(Из рубрике „Потера“)
Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.
Како је постала рубрика „Потера“
Стара изрека вели: „Коме шушка, томе шумка.“ Кад је неко крив, он се и своје сенке плаши, у свему предвиђа опасност за себе. Прође улицом и неко га сасвим случајно погледа, а он и од тога презне, и прва му је мисао: „Овај сигурно зна све“, и од те се мисли стреса. Такво је осећање снашло и једну бедну групицу наших противника. Они су свесни свога зла и неваљалства, и баш зато се боје и у страху згледају очекујући казну, па ће одмах неко чим шта шушне у близини њиховој:
— Потера!
Та реч силно дејство има за људе тога кова и одмах одјекне дрека у целој дружини:
— А јаој, потера, бежи! — и даду се у дивље бекство.
Беже они као бесомучни, а нико их не тера. Прође се на томе и они се опет искупе, згледају се бојажљиво после минуле опасности, па се припитују:
— Нема потере?
— Нема.
И опет се охрабре, опет свесно чине зло, па се опет ишчуђују:
— Нема потере?
— Нема још.
И онда их опет обузима дивљи страх, чим шта шушне у близини раскрече се:
— А јаој, потера, бежи.
Ми нисмо ни мислили, као поштени људи, да има и таквих неваљалаца за којима чак и у потеру треба ићи, али се они сами јављају, својом дреком и кукњавом:
— Потера, то је за нама, потера!
Те од њих и потекоше необавештени гласови по новинама и међу светом да ће се наш лист звати „Потера“.
И ми смо се морали обрнути на то, те увидесмо да заиста треба за њима поћи у потеру.
То је био главни разлог да у лист одмах уведемо сталну рубрику „Потера“.
Сад они и не морају викати од стра’: „Потера, бежи!“, јер ћемо и сами за њима у потеру и викати: „Држите ниткова, утече!“
„Нови покрет“
16. фебруар 1906. године
Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.
Рубрика „Потера“ осмишљена је као место на ком ће се раскринкавати лоповлук и преваранти, прим. ур.
Радоје Домановић 