Tag Archive | Mitropolit

Како се провео Свети Сава у Вишој женској школи (4/6)

(Претходни део)

Дође пред Митрополију, али није могао дуго ући унутра. Велика маса сељака беше закрчила улаз.

– Шта чекате ту, браћо? – упита светитељ.

– Чекамо ђавола! – одговори један љутито.

– Hемојте, људи, тако, ово је Митрополија.

– То је луда кућа! – вичу сељаци.

Сава их поче саветовати, али сељаци му заглушише глас својом лармом.

– Па што сте долазили? – пита Сава.

– Кад је овако, као што је, дошли смо џабе. Ми се жалимо на попа, а митрополит ништа.

– А што вам је крив поп?

– За све крив! Пије и опија се, бије са са сељацима, непоштен је, живи невенчано, не смеш га пустити у кућу где има женско чељаде. Ето, то није за нас. Митрополит нама узе те толкује некакве каноне, као да нам је то нека вајда. Вели: „Ја ћу њега саветовати да се поправи, а ви идите својим кућама и поздравите своје домаћице“. Ми смо цркву закључали и одавде, велимо ми њему, нећемо док се год тај поп не најури из нашег села.

– Па шта вели митрополит?

– Вели зло. Трпите се, каже, и гледајте да сте са својим попом лепо. Ја га немам где на друго место.

– Ми га нећемо никако, ни жива ни мртва – кажемо ми њему, а он опет толкује неке старе књиге, слеже раменима и вели: „Сад како сте вешти!“

– Е, па кад је како смо вешти, ми ћемо да узмемо мотку, па нек гледа поп куда ће и како ће. Ми му сад другога кусура не знамо.

Свеца порази овај разговор. Беше му криво и што је запиткивао о томе сељаке, и сломљене душе хтеде у један мах да се врати, али опет помисли да ће боље бити да се разговори лично са главаром цркве, јер није ништа немогућно да је свет покварен, да сељаци осуђују свога праведног и доброг попу.

Прогура се кроз гомилу сељака и уђе унутра. Даде момку своју „визиткарту“: Сава–Растко Немањић, управитељ В. ж. школе, да га пријави господину секретару његовог Високопреосвештенства.

Тај секретар био је чудан неки човек. врло љубазан и врло разговоран, али је врло нерадо примао људе који не носе поклоне. Свети Сава се мало збунио кад је видео неке чудновате, необичне ствари по ходнику, пред вратима моћног секретара, који има највише уплива на Господина.

Било је ту неколико попова, али нико празних руку. Један подрпан, сиромашан поп, каљав и јадан, без сумње са неке забачене парохије, држи неку квочку. Квочка досадно кречи и лепрша крилима. Други један задригао поп држи за две задње ноге прасе, лепо бело сисанче. И прасе скичи и отима се, али попа стегао добро, те не дâ да му протекција утекне. Једноме блеји јагње у наручју, један носи ћурана. Један дотерао дебелог вепра на поклон секретару, па му лице сија од радости. Чеше вепра по трбуху и охоло, с неким злобним поносом гледа презриво, преко рамена, оног попа с квочком, и као да му очима вели:

– Могао си, комотно, и не долазити с том квочкетином! – а гласно се обрецну на тог сиротог попа:

– Стегни ту квочку за гушу да не дречи туда, не може господин секретар да ради од ње; просто да заболи глава човека. И овај секретар добар човек, па трпи. Не био ја секретар, па кад ми дође неко с квочком, узео бих квочку за ноге, па све по глави. Служитељи светог олтара ударише у смех, а онај се сирома поп збуни и поцрвене. Шта ће, грешник? Није имао шта боље, па се с пошом здоговорио да понесе квочку.

– А ви нисте ништа донели? – упита Саву онај с прасетом.

– Па нисам никад овде долазио и нисам знао да је то овде обичај.

– Е, богами, то је мало незгодно! – додаде поносно онај што држи јагње у наручју.

– Знате како је: „Приношахом дари својија и поклањајем сја. Јему же чест јест, јему же слава, слава!“ – вели поносно овај што чешка вепра.

– Па не би било згорег да одете час на пијац, па купите неко лепо прасенце. Боље ће ићи, или купите једну флашу доброг коњака за господина митрополита. Он врло радо пије француски коњак. Ево видите како ја радим! – рече опет онај што је дотерао вепра и извади из дубоког џепа од мантије једну флашу коњака од литра, а из другога џепа извади толику исту флашу правог „јамајка“ рума.

Сава се збуни. Није знао шта ће. Али кад момак позва поред секретара прво оног што је дотерао вепра, Сава се диже и оде на пијац.

После једног часа врати се светац с прасетом на леђима и пуним џеповима флаша с француским коњаком и румом. Једва је сирома’ корачао под теретом, али што је ред, ред, а он није дошао да квари лепе српске обичаје, од старине.

– Тако! Сад иде мало другојачије! – рече онај поп с прасетом, кад Сава уђе поново у ходник носећи своје прасе и узе шацовати и меркати Савино прасе поредећи га са својим.

– Биће га четири кила печено. Моје је мало веће. Шта сте га платили? – упита Саву.

– Десет динара.

– Скупо, ал’ је добро!

Онај сиромашни поп гледаше тужно шћућурен у углу ходника, држећи своју квочку за гушу да кречањем не узнемирава господина секретара.

Примање је ишло својим, строго утврђеним редом. После онога с вепром примише оног с јагњетом (ваљда господин митрополит радо једе јагњетину), па онда попа с прасетом, јер је његово прасе 2–3 кила теже од Савиног прасета, па онда позваше Саву. Срећа његова што је купио поклон, иначе би чекао и после оног грешника што је квочку донео.

Али светац је грдна добричина. Он није пазио на то. Он је благо и учтиво, чисто снебивајући се понудио оног јадника с квочком да он пре уђе и сврши свој посао, али онај није смео примити ту понуду, бојао се да га секретар не изјури и не дрекне на њега: „Напоље ти, бре, с том твојом квочкетином, па чекај док ове друге људе саслушам“.

Уђе Сава. Секретар га прими љубазно, али ипак дипломатски важно, и понуди му столицу. Сава предаде једном момку засуканих рукава прасе и седе на столицу, крај писаћег стола секретаровог. Кад се обазре по соби, имао је шта видети. Као да је ушао у какву менажерију. Свакојаке животиње. Свиње, прасци, јагањци, ћурке, гуске, квочке, пловке, и ту слободно и мирно свака животиња „принета на жртву за трапезу архипастирску“ слави и хвали Господа својим гласом: ту је гроктање, квоцање, гакање, каукање, блејање, просто дивота у Бога. Момак пази на њих, а сем тога ту је и других корисних ствари: качице са сиром и скорупом, по неко буренце с вином, или препеченицом, флаше с румом и коњаком, свега и свачега.

Секретар промери очима Савино прасе, примети да му из сваког џепа стрче флаше коњака и рума, па се љубазно насмеши и запита:

– Шта жели господин?

Сава му лепо и опширно поприча своју невољу и рече му да жели да се о свему разговори са господином митрополитом.

С господином митрополитом?… – Е, видите, то ћемо… – поче секретар забринуто – он је, знате, у свађи с неким наставницама Више женске школе, јер оне су му смејале кад им је причао како му врло лепо стоји према лицу плав, атласни јорган. Он је знате, врло осетљив, а под плавим јорганом заиста дивно изгледа, као какав светитељ… Уосталом… чекајте, колико је то часова?… Десет, врло добро! – рече секретар расположивши се, а у себи помисли:

– Десет часова, врло добро! Господин још није пијан, још се с њим може говорити.

Сава причека док секретар оде господину митрополиту да га пријави.

Када Сава уђе у салон за примање његовог високопреосвештенства, затече преосвештенство где седи смирено на фотељи превученој, разуме се, плавом свилом, у пуном орнату и с митром на глави. Сава се смирено, дубоко поклони пред владаром цркве, а митрополит укрсти, како већ треба, прсте десне руке и благослови светитеља Саву. Сава се опет смирено поклони и стаде у један крај сале.

– Седите! – рече му изнемоглим, слабим и нешто промуклим гласом митрополит. Сава седе.

– Па како сте ви? Како на оном свету?… Шта ради Господ Саваот, је ли здраво?… Како Бог син?… Шта чини брат у Христу Петар, како Лука, Илија и други добри пријатељи?

– Па добро су. Бог је мало оболео од инфлуенце, ваљда назебао, а и стар је, године су, али сад је добро. Петра и Луку знате већ, онако по староме, Илија, и он тако пуца, тера кола. Паметно ради, шта би друго? Остали сви добро и много вас поздравили. Ономад сам од Луке добио једну анзис-карту с Меркура, не знам шта ће тамо, сем ако није у каквој комисији, па баш пише, вели: „Поздрави ми много митрополита и кад се враћаш понеси једну флашу коњака, он то има увек.“

– Е, хе, баш му хвала… Обешењак, а ми се све тако шалимо: Е, хе, хе… коњак, ђаво неки светац! – вели митрополит.

– Како сте ви, преосвештенство, како здравље?

– Тхе, прилично. Нос ми нешто отекао, па га мажем неком машћу и то ми добро чини, али патим од затвора. Ово дана сам имао врло неуредну столицу. Од јутрос је, богу хвала, добро, али нека само овако подржи. Међутим, имао сам један грдан малер. Ови моји мамлази нису пазили, па ми знате, прсла цев у нужнику. Маните, молим вас, врло непријатно. Грдно сам се наљутио и преко обичаја сам им псовао све на свету, и миша у дувару, што се вели, нисам оставио. А код мене је енглески нужник, ја на то пазим; то сам још у Русији научио, а ја волим да корисне ствари и установе преселим и код нас. Чим сам постао главар цркве, ја сам одмах увео реформу и установио енглески нужник! – причаше с необичним задовољством преосвештенство.

Сава још двоумљаше шта му на све ово може рећи, и митрополит промени тему разговора:

– Како вам се чини постава на овоме?

– Врло лепа.

– И скупа је… Је ли по вољи један коњак?… Симо, донеси два коњака… А знате ли колико имам џубића… Не знате?

– Не.

– Врло интересантно!

– Без сумње.

– Замислите… А, тако, спусти ту тај коњак, па донеси оно џубе, знаш оно што сам га правио у Москви, да покажем господину… Замислите, имам неких двадесет и два џубета. Сумњам да и сам патријарх и петроградски митрополит имају толико. Ту сам први… Добар коњак… Је ли по вољи још један?

– Хвала, не могу.

– Чудновато! А ја могу. Пијем тако због стомака… Спусти ту то џубе… Ево, видите, ово је врло фина кожа. Сама постава кошта 2000 динара. Али је и постојана, то траје, такорећи, вечито. Ја уживам у џубићима. Мој син ме сликао баш у том џубету… Симо, донеси ону моју слику, знаш са оним џубетом… Мало сам, знате… и коњака, Симо… мало сам, знате, заврнуо један крај, те ми насликао и поставу…

После дугог, овако пријатног разговора, једва Сава улучи прилику да скрене разговор на Вишу женску школу и на своју невољу.

– Ја сам с њима мало побркао. Веле, не стоји ми лепо плави јорган према лицу, и смеју се кад сам и о томе лепо и опширно причао. А и шта ће школа женскима. Ја сам томе противан. Симо, донеси коњака! Нећу, господине, да се секирам. Није ми то нужда. Ја лепо примам своју плату и гледам своју кућу. Шта се мене тиче Виша женска школа. У цркву одем понегда кад ме не мрзи, али ја у школи немам посла.

При поласку кад се поздравише, рече митрополит:

– Па свратите почешће. Ја волим тако да с понеким претресем по које стручно, црквено питање.

Захвали се светац и оде скрушена срца.

Одмах после одласка Савина из митрополије, зовне митрополит секретара, разбере детаљно о поклонима које су тог дана добили, и одмах му изда налог да напише преко листова о походи Савиној. Секретару то није првина. Распита преосвештенство о чему су разговарали и напише белешке ове садржине:

„Данас је пре подне Сава–Растко Немањић, наш светитељ и просветитељ, посетио његово преосвештенство господина митрополита Србије да би се обавестио о неким црквеним питањима. Његово преосвештенство господин митрополит је са ретком стручношћу, са великим познавањем црквених питања објаснио светитељу све што он није разумевао. Сава је понео врло јаке утиске после ове посете и, како чујемо, одушевљен спремом, понашањем и талентом митрополитовим, болно је узвикнуо: „Ах, Боже, да сам имао овакве спреме и талента шта бих тек онда урадио кад сам радио на просвећивању свога рода. Али што нисам ја урадио, то ће садашњи митрополит учинити. Ја сам био само претеча овог великог човека. Нека га Бог поживи на славу рода свога!“

Ето кака је успеха учинио овај владар цркве и поред тога што му је прсла цев на нужнику! А шта мислите тек шта би он учинио за веру православну да му се тај малер није десио?! Куд би тек онда био његов крај?!

(Даље)

Како се провео Свети Сава у Вишој женској школи (2/6)

(Претходни део)

Сутрадан се већ сазнало за долазак просветитеља Саве. Тај изненадни долазак сваки је тумачио на свој начин, а нико ни изблиза није се могао сетити правог узрока.

Два попа, присни пријатељи митрополитови, одмах су се пожурили да известе његово преосвештенство о доласку светитељевом.

– То није добро! – вели високопреосвештенство.

– Зло и наопако! Све ће нас побријати! – веле они попови.

Митрополит – тај неки, ко ти га зна који – забринуо се грдно. Одмах му сину кроз главу да је св. Сава дошао у Србију да постане митрополит. А и шта би друго могао помислити. Рече поповима да иду, а он узе огледало, па се стаде загледати. Удешавао је како ће му лице изгледати светачко; превртао је очи, трљао нос, загледао браду и чело!

Брада није довољно седа, а нос га страшно бламира. Брзо на посао. Истуца сумпора, запали и намести браду тако да дим од сумпора иде на њу. Држао је неко време, али није могао дуго издржати, гушио га је сумпор. Исцеди неколико лимунова у једну чашу, па у то умочи нос да би колико-толико добио светитељски изглед. Погледа опет у огледало, удеси џубе према лицу; измиче се, примиче се, гледа се, али не иде.

Нити светац, нити ништа; пре, боже ме прости, личи на каквог мамурног бандиста, него на светитеља.

У муци својој и једу, зазвони за секретара.

– Чујеш – рече му трудећи се да му глас изгледа изнемогао, мек, светачки – дошао је амо св. Сава. Он ће без сумње гледати да се докопа мога места, а онда си и ти пропао. Објави свима да сам болестан и да не могу апсолутно никога примати. А ти, вере ти, отиди по чаршији, па се разбирај куд Сава иде, с ким се састаје, шта говори. Ако могаднеш још с њим да поразговараш, гледај те га онако твојски искушај, па ми све достави. Сад морамо добро да запнемо ако не мислимо да изгубимо господство. То једно, а друго: пошљи одмах у „Вечерње новости“ нотице о мојој спреми, и како ме данас не би нико с успехом могао заменити. Затим, добро би било да отац… он ми је десна рука, напише одмах једну брошурицу под насловом: „Злоупотреба св. Саве у манастиру Студеници“.

Секретар оде да изврши ове оштроумне наредбе „Господинове“, а преосвештенство клону од страха и умора, па зазвони за момка и нареди да му донесе пола литра коњака, колико тек да мало окрепи душу и да се од страха приповрне.

Уз друго пола литра, не само што му страха нестаде већ постаде ратоборан, па мислећи на св. Саву, шкрипну зубима, скреса Христа Бога, па извадивши из џубета револвер прогунђа:

– Ово ће да му суди!

Затури се на канабе, клону и заспа спокојним, тихим архијерејским сном.

Узмували се, бога ми, и професори Велике школе. Сад је избор професора Универзитета, па се као прибојавају конкуренције.

Само се наставнице Више женске школе нису плашиле, оне ни сањале нису да ће им баш св. Сава бити управитељ, а иначе шта би се за њега могле интересовати. Он је стар, долази са оног света, а калуђер, што је најгоре: дакле, шта се онда ту још могу интересовати наставнице женске школе.

Док се по Београду нагађало и разбирало о Савином доласку, дотле су оне као и обично правиле помало сплетке, помало се оговарале, помало уздисале над судбином света; или су уз шољу чаја седеле уз дрвени округли сточић, држале на њему руке и призивале духове. Многим овим васпитатељкама будућих Српкиња, мајки и домаћица то је најмилија забава.

А и шта ће? Ко више од њих – како веле – осећа горчину и тежину овога рђаво смишљеног света, а уз то кад дође непријатна, одвратна наставничка дужност, да те сам бог сачува. Наставница често мисли на удају, а овамо мора да пита граматику, или тако шта глупо, и да слуша како ученица одговара да се именица кост мења по четвртој врсти. Нека иде и кост и граматика дођавола, коме је још до тога стало. Разуме се да звоно за одмор падне као мелем на душу, и одмах се бежи у канцеларију; ко ће се још разговарати са том балавадијом; то је непријатно, досадно, то није посао за те више душе, за то су слушкиње, или гувернанте, а не ученице с Универзитета.

Елем, како то слатко пада кад се после школе нађу уз „асталче“.

Сточић се заклати, а оне у грохотан смех!

– Ко си ти, јави се!

Тишина.

– Јеси ли тај?

Тишина.

– А тај и тај?

Опет тишина.

– Тај?

Сточић се поклони.

– Он, гле молим те, о, о, о! Он, замисли! Ћутите, чекај да питамо редом. Хајд’ ти  прво! Немој… Стани!… Чекај, ја ћу прва… Добро, почни… Не, него ти питај за све…

– Чекајте. Кад ће се удати, кроз колико година…?

Туп, туп, туп.

– Три… Ура… Ха, ха, ха, ха, ха, ха! Честитамо!

– Јух,  боже! Лаже само! Повуци ме мало за нос!… Питај за кога…

Сад се нагађа: Је ли тај, је ли тај, је ли тај? … Сточић ћути. – Је л’ у Београду?

Сточић се поклони.

– Је л’ чиновник?

Ћути

– Трговац?

Поклони се

– Јух, трговац! – и одјекне урнебесан смех, настане врисак.

Тако редом распитују прво за удају, па онда пређу и на другр важне ствари.

– Деде погоди колико имам година ја.

Тупа, тупа, тупа, тупа, броји сточић, дотера до двадесет и пет, па распали даље: тупа, тупа… тупа, тупа!…

– Ју, хоће л’ стати, бог га убио!

– Куку, ти га дрмаш!

– Јок, здравља ми!

– Не погађа добро.

Затим се пита колико ће још година живети, па се онда пређе на разна шаљива, интересантна питања.

Па кад буде време вечери, разилазе се, и свака мисли о ономе што је сточић прорекао. Нека утешена, нека тужна, те уз пут гунђа како то све није истина, али је ипак слутња мори и дави.

Ако на сточићу не погађају, некад бацају карте.

– Црномањаст момак те воли… Препрека је плава удовица која има паре… Предстоји ти велико путовање.

Разуме се да је оваква душевна храна пријатнија од школе и разговора са дечурлијом о задатку мајке, домаћице и будуће наставнице. Слабе нерве хране овако луде ствари, то годи болесним живцима.

Сава се с документима пријави Министарству просвете и затражи да га према Божјем указу уведу у дужност. Не разумевајући модерно уређење Србије, он се није ни надао да ће та процедура потрајати мало дуже. У министарству рекоше да мора прво написати молбу и уз молбу да приложи своје документе, а и да молбу снабде прописном таксеном марком. Сава то уради. Његову молбу заведу у деловодни протокол, а затим је спроведу Главном просветном савету на мишљење. А већ наш Просветни савет добро знамо. Он никад не може да буде како треба. Разлог врло прост. У нас Срба свуда и на свим пољима има две врсте људи: људи који знају и разумевају ствари, а неће да раде, повукли се, гледају језиво и разочарано у своје доба и очајавају; а с друге стране имамо људе који не знају ништа, али се користе неактивношћу паметних и раде. Разуме се да они онда раде по свом уму и хесапу. Ништа онда не вреди што они паметни гледају с болом како се на њихове очи чине лудости и глупости. Елем, тако је и са Главним просветним саветом. Они који могу да раде паметно, неће ни да се приме, а ако неким чудом и приме те дужности, неће да долазе у седнице. И шта да се ради, неко мора да буде ту, и онда се узимају они што хоће, а од тих већина не зна ништа.

Исто тако састављени Главни просветни савет из некаквих филолога, који су целог века само кварили српски језик и писали неке глупе саставе о језику, и из педагога, који збиља за ово време изгледају као да су спали с Месеца. Ако направе програм за школе, не зна човек да ли да се смеје или да плаче и кука, а кад препоруче какву књигу као корисну за младеж, онда је, с мало изузетака, не узимај у руке. Они чак често поделе улоге, па сами пишу књиге, сами их препоручују, а добра држава штампа и плаћа лепе хонораре за лоше ствари. Један од њих „убрао цветак милој дечици“, други „приредио збирчицу“, трећи „написао уџбеник“, и тако они лепо и рационално експлоатишу свој положај и помажу „сами себи и друг другу“.

Св. Сава по несрећи његовој није члан Главног просветног савета, а нема човек ни познанства, те је у Савету било лома око његове квалификације.

– Несавремен човек! –  вели један.

– А нема ни педагошке спреме!

– Ни филолошке!

– Или да је бар приредио какву корисну збирчицу за децу.

Мећутим, Сава по несрећи није имао ни политичких пријатеља. Није фузионаш, није ни самосталац, иако су га у листовима и једни и други називали „пријатељем“. „Наш пријатељ, господин св. Сава Немањић допутовао је…“ итд. Један владика се изјаснио да је Сава за „Сељачку слогу“! А код нас без политичких пријатеља и јаких препорука ништа. Ако неко моли и за послужитеља, мора довући гомилу препорука. И шта мислите од кога? Ту су писма државних саветника, председника министарства, митрополита, министрове ујне, народних посланика, министара, министровог брата од тетке. Ту се поделе табори, ту се ломе копља, то често постаје важно питање једне или друге политичке групе.

Ситничарство наше, ове наше много политичке шатрице и дућанчићи доведоше нас до слепила. На нашем политичком вашару најгоре дрече најгори, од њихове дреке не чујеш поштен глас. Вуку те и мувају, сваки те вуче у свој дућанчић:

– Овамо, овде је цвет грађанства! Дођи, види, па и иди!

Ту су они који купују и продају политичке акције, трговци, тргује се и тиме, а рентира се боље него да купују и препродају јареће коже; ту су лиферанти, ту су ловци класа и високих положаја; све то сумануто дречи, виче, хвали своју групу, ломи се једно преко другог. Куд се сме св. Сава пустити у ту гомилу политичких џамбаса. Ал’ без тога не иде.

У нас политика, групе политичке чине све. Из политичких разлога у нас постају горди и чувени и виђени и стручни и паметни. Из политичких разлога се проглашава Марко или Јанко за научника, и чик ко сме да обели зуба; из политичких разлога постаје овај или онај професором универзитета, па чак, ако затреба, постаје и члан Академије наука.

–  Нека имамо тамо свог човека! – вели се.

Брука и грдило. А тај ­„свој човек“ ушао је у ту групу ради шићара, ушао је ако су изгледи да скочи на министарску столицу, а ако се ситуација промени, он одмах мења своје „тврдо убеђење“.

Па зар се може другојачије објаснити страшна и жалосна појава да се од нашег највишег просветног завода, досадашње Велике школе направила спрдња. Тамо је било људи који су по својим способностима пре за марвене трговце, него за професоре, било је људи који су на науци урадили толико исто колико и неки грешни дрипац што суши негде шљиве на пушници; било је људи који су вајно нешто радили, али тако да је куд и камо боље за углед тога завода било да нису ништа радили и ништа говорили.

А Академија наука? Јаој, јадна наша науко! Кад би дошао какав странац, па видео ко су наши бесмртници, академци, морао би посумњати да је Србија у Европи, морао би мислити да смо ми у Централној Африци. Страшна ствар, стра’овит пример нашег слепила и лудости. Има тамо „научника“ којима је наденуто то име, који су на науци радили толико исто колико и волови, или мање, јер волови бар нису брукали науку, људи чији су књижевни састави, сем платних признаница и меница, једино прописи из основне школе. Ето шта све и како ми имамо.

 (Даље)