†Митрополит Инокентије
Сва пера дигнута противу овога главара цркве одмориће се, а и он ће се одморити сном вечитим.
Бог, који световима управља, позва себи Инокентија, баш у доба кад се тражи да тај главар наше православне цркве изиђе пред суд земаљски.
Бог милостиви, Бог векова и светова не хтеде да главар цркве у нашој православној земљи иде пред трошни земаљски суд, он од тога сачува ауторитет цркве и вере, очува нас срамоте и, позва главара православне цркве пред суд свој, пред трон свој, пред суд страшни, да му он суди, као што ће и свима судити по делима њиховим. Ако је крив он ће му изрећи казну божанску, казну праведну и вечну, а ако је прав, он ће му скутом божанске одеће обрисати сузу бола коју му нагна на око неблагодарна паства за коју се можда Богу молио.
Широки су пути твоји, о Господе!
„Страдија“
22. мај 1905.
Извор: Страдија, година 2, Београд 1905.
Дивни рачуни
Једном приликом путовао је митрополит кроз смедеревски крај.
Једна га општина дочекала и поднела министру финансија овакав рачун на одобрење:
Рачун приликом дочека Њ. Преосвештенства.
- 2 јагњета
- 2 прасета
- 25 кгр. ’леба
- 30 флаша пива
- послуга 60 динара
- 15 литара ракије
- 30 [литара] вина
- за кување кафе 30 гроша.
Диван рачун и дивна општина. Диже и драги народ, само грешници глупо дижу, очигледно не умеју да замотају трагове него одмах испоље за ситну ствар прљаве рачуне у општини.
И кад се горе поправи, ништа не вреди докле год у дубинама смрди.
„Страдија“
1. мај 1905. године
Извор: Страдија, година 2, Београд 1905.
Краљ Александар по други пут међу Србима (3/23)
— Дакле, чекнућемо дан-два да видимо хоће ли пасти овај садашњи кабинет св. Аранђела, па ако то не буде, тражићемо аудијенцију код Бога! — продужи краљица.
— А ако нас не прими! Ето видиш да нас руски цар није хтео примити, а камо… — поче Александар.
— То је нешто друго — упаде му Драга у реч — томе је крива царица.
— Ех, царица! — рече тужно душа Александрова, пажљиво слушајући онај тајанствени шум из облака.
— Јест, Саша, да само није било царице, нас би цар примио, то ја знам врло добро. Код Бога ћемо лакше добити аудијенцију, јер Бог нема Богињу.
Ту Драги паде на ум грешна и дрска мисао како би било да се она некако Богу додвори, па да је Бог прогласи за Богињу. Она заћута и сва се предаде тој мисли:
— Дивна идеја — мишљаше даље устрептала душа Драгина. — Ух како би то тек дивно изненађење било. Нико и нигде то на свету није могао ни сањати, докле тек Бог изда прокламацију целој васељени:
„Откад сам свет створио па до данас минуло је много и много векова, а небо не доби Богињу. Данас проглашавам и објављујем свима световима и свима створовима, свима живима и мртвима да сам бившу краљицу Србије поставио за Богињу. Ја сам тиме, драги моји светови, осигурао потпуно своје спокојство у дому божанском, те ћу убудуће све своје божанске силе употребити само за старање око добра и напретка миле ми васељене. Ја признајем са свога божанског трона да је у досадашњој мојој владавини било и грешака, било и недостатака, то се у свету и примећивало, те је отуда овде-онде у пространству бесконачне васељене бивало и роптања на мене, а нарочито у Србији, на коју сам готово био сасвим и заборавио. Али убудуће тога неће бити и ја ћу се старати у договору с Богињом да све те погрешке поправим.“
— После ове божије прокламације настаје — мисли краљица даље — преврат, као што рече Саша. Бог повеша анђеле, потрпа св. Аранђела и остале светитеље у пакао, а кабинету Мефистофеловом дâ дупло поверење. Громови и трубе небесне објаве световима „ту радост“, и већ стижу депутације. Прву депутацију предводе Срби из пакла (Бог је већ указом помиловао све грешнике) и држе говор пред престољем божијим. На божанском трону Бог и Богиња, а Србин један, што је био некад митрополит, држи говор како за васељену нема срећнијег тренутка од овога сада, а нарочито се могу Срби поносити. Бог им захваљује отприлике онако исто као што је то чинио и краљ Александар кад је примао депутације из народа, које исказиваху „радост“ што је себи за краљицу изабрао Драгу Српкињу. Затим стижу депутације из целе васељене, с Марса, Венере, Јупитера, с Месеца опет неки Срби предводе депутацију. Једним словом, са свију светова бесконачне васељене. Све је то Мефистофело са својом пакленом полицијом дотерао.
Бог прима по реду, а Богиња се клања грациозно и смешка се кокетно, а кроз васељену бруји силна песма:
„Слава Богињи на небесима!“
— Јест, то ћемо моћи — прошапта душа Александрова — јер на небу нема Богиње да нам смета. А жене су за све криве.
Душа краљичина се трже из сањарија, погледа љутито и презриво Александра, а у себи помисли:
— Ух, да се могу само овога блесана отарасити — а гласно додаде:
— На небу, Саша, није потребно објављивати „благословено стање“.
— Ах то „благословено стање“ — изговори тужно Александар, и душа његова задрхта од туге и бола.
— Ја нисам крива, Саша, ти знаш да сам ја била увек искрена и истину говорила, већ су криве брбљиве београдске жене. Оне су, Саша, узрок нашој несрећи! — И Драгина душа удари у хистеричан плач.
— Жене, све су заиста криве те проклете жене. Ако израдимо код Бога помиловање и ако ме реактивира, повешаћу о теразијско кестење све жене београдске! — плану душа Александрова.
— Ох, Саша, — поче краљица — ја ти за живота нисам све ни говорила колико сам пропатила. На људе не могу да се пожалим, али жене београдске су страшило. Ево, још дрхтим кад се њих сетим. Нико тако не може очима, погледом да говори као жене, а нико тај говор није могао боље разумети него ја. Кад се само сетим тога, просто ми се и не враћа натраг у Србију, па макар нас Бог и помиловао.
Ту Драга заћута и мишљаше за себе:
— Дође ми тако нека ранија пријатељица, или познаница, и ја, разуме се, морала сам чувати достојанство твога престола, па узмем гордо држање краљице. Морала сам по положају престати да будем Драга за свако раније интимно пријатељство и познанство.
И она се дубоко поклони преда мном као са поштовањем и говори ми:
— Ваше величанство!
Али кад се тако поклони, кад изговори оно „ваше величанство“, она и очима говори, и то говори разговетније него устима и гласом. Очима, погледом, целим изразом лица и једва приметним осмехом око крајева усана говори у исти мах и ово:
— Смешно ми је то кад и ти Драга дочека да будеш Величанство у овој земљи. Велим ти Величанство, а видиш како ту реч изговарам, зар не примећујеш ти то. Зар по мени не видиш да се у исти мах кад то говорим сећам како си носила воду са Тоскине чесме. Сећам се како сам ти давала по пола динара да имаш шта јести. Па зар ти мислиш да не знам каква си рита била. Честите сукње ниси имала.
Па хајде, то је сиротиња, а то није срамота, али шта се онда пућиш и шепуриш у хаљини царице Милице… ха, ха, ха, ха, хаљина царице Милице и Драга од Тоскине чесме… Властелинско одело за тебе, а знамо те све каквог си морала била. Платила си бедницима и подлацима да те у новнинама назову чак и Анђео Милосрђа. Ха, ха, ха, ха, Анђео Милосрђа. Од ове обичне блуднице и фукаре, коју знамо сви, направише плаћени подлаци чак и анђела.
Ето, то говори погледом и целим својим изразом, а ја сам разумевала сваку реч тога говора. А гласно додаје у исто време као са неким дубоким поштовањем:
— Како се осећа Величанство у благословеном стању?
И опет ме гледа и поглед даље говори.
— Зар ти, грешна и покварена жено од Тоскине чесме, не осећаш, зар не примећујеш да ти се подсмевам и кад кажем Величанство, а још више кад уз то изговорим и то твоје „благословено стање“. Ти блудница и свачија наложница једина можеш имати толико дрскости, толико одвратна цинизма, да у овој истој земљи у којој и дан-дањи пролазе поред тебе твоји бивши многобројни љубазници, измислиш и чак објавиш прокламацијом „драгом српском народу“ неко твоје „благословено стање“. О, јадни српски народе, шта ти је све суђено да трпиш.
И то није била једна таква, већ све редом. И зар сам онда могла бити ја краљица која воле земљу и народ. То није била моја кривица, све су то жене криве. Ах, кад би ми само пошло за руком па да постанем Богиња, како би[x] се љуто светила српским женама. Не би се та освета свршила са двадесетак жртава као оно на Калемегдану мартовске демонстрације. Жене су заслужиле од мене много љућу освету. Чини ми се да ми се још и мртво тело тресе кад помислим на те проклете београдске жене.
Ако сам на улици, у цркви, на забави, свуда где сам се год макла, осећала сам њихове погледе. А ти погледи били су страшни, ја сам их добро разумевала, те ми је увек кад се улицом провезем изгледало као да се све жене пакосно смеју, пружају прст на мене, и као да јасно и разговетно чујем како се целом улицом разлеже тај горки, подругљиви смех:
— Ха, ха, ха, ха, благословено стање.
Па зар онда имати милосрђа, зар се могу такве увреде заборавити и опростити. Чим бих постала Богиња, одмах бих телефоном дозвала св. Илију и издала му најстрожију наредбу да све небесне громове, колико их год има, стави мени на расположење, али савршено све громове, тако да ни један једини не употреби на што друго. И онда бих му рекла:
— Све те громове, који су ти до сада служили за све небесне просторе пустићеш на београдске жене.
Ето, то су заслужиле. Сада се тек горко кајем што нисам за живота с њима свршила. Саша ме је толико волео и слушао да би ми учинио све.
Тако је мислила душа Драгина, па се обрати краљу питањем:
— Саша, би ли ти за љубав моју учинио све што бих тражила?
— Све!
— А да сам ја пре неколико дана тражила од тебе да наредиш да се све београдске жене повешају о теразијско кестење, би ли ти наредио да их повешају?
— Зашто не, то бих и сам урадио да сам се само сетио. Повешао бих их све до једне. А ако ме Бог понова врати у живот, та твоја племенита жеља биће ми прва дужност.
— Је ли, Саша, да је то дивна идеја?
— Зато сам те и заволео што си увек умела да нађеш погодне идеје које мене чисто освеже. И сад ми жао што смо заборавили да приредимо и изненађење такве врсте. Знаш ли да би се о томе говорило у целом свету. Замисли само: „престоница без жена“! Ха, ха, ха, престоница без жена. Е, то је заиста интересантно. Само останеш ти једна једина, а све остале висе о кестеновима теразијским.
— А да ли би на то пристала влада?
— Како то говориш. Моја влада била ми је толико одана и послушна да бих ја могао рачунати да изврше и какву јачу моју жељу, а камоли такву једну ситницу. Зар би, мислиш, кабинет пао на тако једноставном питању. Шта је то, ситница једна. Нисмо се ми тога сетили, а ја се не бих бринуо да ли ће имати кога да ту дивну мисао изведе.
— Нека, Саша, — поче Драга — ако ништа, а оно ће бар жалити народ за нама. Да видимо ко ће им приређивати интересантна изненађења. Умели смо свакога дана, што се каже, направити по какав крупан догађај, а после нас тога не могу имати. Настаће досадна и монотона сталност, а то је досадно. А код нас је све то текло као у каквом фантастичном занимљивом роману. Сећаш ли се како је то дивно било?
Таман Срби помисле:
— Е, вала, ни краљ Александар не уме измислити више ниједно чудо. Сва су чуда већ била у нас, а ми потегосмо прокламацију „нашем драгом и милом српском народу” и објависмо моје благословено стање. И одмах разувериш свет да смо ми сва чуда већ починили и да више не умемо ниједно измислити.
Ето, ко би веровао да се може изммслити идеја да се све београдске жене повешају.
Не мислим, Саша, да се сами хвалимо, али што је Србија имала владара, то нит’ је која друга земља имала, нити ће имати, јер нико није тако интересантно и занимљиво управљао као ми. Увек нешто ново, сваки дан друго чудо, само изненађење за изненађењем.
(Даље)
Јединствен парастос
Попови пију, попови се бију, попови уцењују, поп један ударио свечара у цркви славским колачем по глави, поп један устави брзи воз за опкладу од десет литара вина; поп један од приложеног чаршава за часну трпезу на коме пише: „За покој душе мојој доброј матери“ направио швалерки кошуљу; поп опет један свети водицу кроз прозор из шприца; поп један опсовао црквењаку бога у олтару и ударио га ногом у трбух; поп, опет, неки тужен за педерастију. О, Господе боже, шта се још није чуло и шта се неће чути о овом или оном попу. Али, да је неко због наших попова морао ићи у другу земљу да даје парастос, то још није било како смо, ваљда, из Бојке дошли у ове крајеве.
Па, замислите, десило се и то чудо, и то где да се деси. Десило се, ни мање ни више, већ усред Београда, ту где је и сам архипастир, где је главар цркве, где је наш дични митрополит Инокентије.
Мити Лазаревићу, трговцу, умро отац. Он јави митрополиту да свог попа не трпи и моли главара цркве, разуме се с таксеном марком, да му одреди друге попове, а ономе ће платити онако, само нек је даље. Тако и буде. Даје он после четрдесет дана помен своме оцу, а на десет дана раније опет моли (с таксеном марком) Господина Митрополита да му одреди другог попа, јер, вели, његов поп није био учтив, али ће и њему, иако не врши помен, платити његово. Тако и би. Сад долази полугодишњи помен. Извести он о томе митрополита, поднесе молбу на десет дана раније, снабдевену опет прописном таксеном марком, да му се одреди други свештеник.
Секретар љубазно изјави како ће му се учинити по жељи и Мита оде кући без бриге. После два дана оде да се код митрополитовог секретара извести који је поп одређен, али овај му такође љубазно рече:
— Е, знате, овај, Господин је казао да ће вам духовни суд одредити попа. Идите њима.
— Одем тамо. Седе часни оци — прича човек — саопштим ја њима шта ми је рекао секретар, саслушаше они мене пуноважно, па се накашљаше, и онда ће ми један рећи:
— Е, видите, то је незгодно, ми не можемо осудити човека да губи своје право док не испитамо у чему је он крив.
— Али, молим вас, ја њега нећу никако, а ја њему плаћам што би му платио и кад би вршио обред.
— То ми не можемо и нећемо, јер треба да извидимо ту ствар.
— Па ви сте, господо, имали шест месеци за то, а не сад да испитујете, ово није моја прва молба да ми се да други свештеник.
— То је, господине, ствар… Чекајте да видимо…
Узеше отварати нека еванђеља, неке требнике и часловце, гунђаше, мајаше главама, и најзад рекоше пуноважно:
— Идите ви лепо Господину Митрополиту, он вам може учинити, ако хоће.
Одем натраг секретару и кажем шта веле у Духовном суду.
— Не може тако! — вели секретар — они морају да одреде другог попа. Хајдете са мном.
Одосмо опет. Опет ништа.
Ја се наљутим, одем и, разуме се, објавим да ћу давати оцу парастос у Земуну.
Узмем лађу за своје госте и парастос свршим тамо.
У Земуну и на лађи били су један прота и један поп да виде да ли ћу истина давати тамо парастос, шуњали се око цркве и шпијунирали!
Ако ко уме да разуме ову појаву, ово је више него страшно.
Попови, шта ви велите? Изгледа да се нашег многоуваженог старине Инокентија не тичу овакве ствари! Право има, то му плату не крњи!
„Страдија“
13. март 1905. године
Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.
Митрополитова женидба
Предговор песми: У Индији није вера као наша, нити се главар цркве зове митрополитом, али ја сам ради наших читалаца назвао тако, јер се онда боље разуме, а и место њене вере учинио сам као да су наше вере. По свој прилици, можда је то био неки католички ерцбишоф.
Нетко бјеше Митрополит Силни,
бјеше, брате, у земљи Инђији,
у Инђији, у земљи далекој:
преко мора четрдесет конака,
преко мора да не видиш дома.
Кажу, брате, и причају људи
да се јунак врло осилио,
не боји се никога до Бога:
Бога мало, а цара нимало.
За везира никад и не мисли,
А за пашу ко за дора свога.
Он је јунак мудар и разуман.
Учио је књигу у Индију,
у кинеску земљу одлазио,
те ту, јунак, књигу притврдио,
богословље тамо изучио
православној што требује цркви.
Ал’ је јунак силан и обестан:
не кабули што у закон пише,
не кабули књиге инџијеле,
не поштује реда од старина,
закон му је што му срце жуди,
што не жуди, у канон не пише.
Кулу пење Митрополит Силни,
кулу пење од десет тавана
украј сињег мора дебелога.
Кад је пусту довршио кулу,
ударио стакла у пенџере,
пак је јунак кули бесједио:
„Што ћеш пуста украј мора, куло,
кад по теби нитко шетат нема;
мајке немам, а сестрице немам,
а јоште се оженио нисам
да по теби моја љуба шеће,
мањ да шеће виртшафтерка млада
штоно сам је јунак заробио
у Новоме Саду крај Дунава.
Ал’ тако ми Бога великога,
ако Бога има на свијету,
поломићу све каноне редом,
погазићу законе ’ришћанске,
поцепаћу књиге староставне,
поцепаћу псалтир и часловац,
’ванђеље ћу у огањ бацити,
нека гори, огњем сагорјело,
па се јунак хоћу оженити,
оженити најлепшом ђевојком
у Инђији, у земљи широкој,
да имадем од срца порода
и мушкога и ђевојачкога,
да ми има ко по кули шетат,
да не стоји украј мора пуста,
јер се мени, брате, не пристоји
виртшафтерку држат непрестано.
Насмеја се редом сва господа,
а шапатом збори сиротиња:
Митрополит живи невјенчано,
убио га закон и поштење!
Ја те бруке трпјети не могу.“
Тако јунак мисли у памети,
мисли јунак мисли свакојаке,
све мислио на једно смислио.
Пак дозива Ваистину слугу,
пак је њему тихо бесједио:
„Ваистино, моја вјерна слуго!
Ја имадем већ шездесет љета,
а јоште се оженио нисам;
врсници се моји иженише,
иженише и пород имаше,
а врснице моје разудаше!
Ја остадох самац на свијету,
као пусто дрво у планини.
Ја имадем изобила блага.
Имам блага колико ми драго.
Ја сам пусту сазидао кулу
украј сињег мора дебелога,
ал’ по кули нитко шетат нема!
Већ чу ли ме, Ваистина, слуго,
ти опреми претила дората
што га јашиш о Васкресенију
када идем на јутрењи цркви,
па отвори све ризнице моје,
узми блага колико ти драго,
пак се крени главом по свијету,
тер ти тражи за мене ђевојку.
Ако Бог да и срећа у Бога,
да ти мени вјерну љубу нађеш
што ће бити владичица цркви,
што ће бити свој земљи госпођа,
честита ћу тебе учинити:
узећу те себи уз кољено,
даћу теби за владику првог,
хоћу теби дворе саградити
поред мојих, а боље од мојих,
и још ћу те јунак оженити;
даћу теби моју виртшафтерку,
виртшафтерку младу за љубовцу!“
Кад то зачу Ваистина слута,
скочи слуга на ноге лагане,
поклони се до земљице црне,
господара у руку целива,
љуби њега у скут и у руку,
па му онда ријеч бесједио:
„Господару силни од силнијех,
зазор ми је у те погледати,
а камоли с тобом бесједити,
ал’ ти хоћу ријеч проговорит:
ја сам доста обиша’ свијета
од истока, паке до запада,
љепоте се сваке нагледао,
ал’ сам чуо ђе говоре људи:
у онога оца преподобног,
преподобног Симе калуђера,
кажу има љепота ђевојка:
што је земље на четири стране,
бутун земље турске и каурске,
и влашкијех седам краљевина,
и Инђије царства пространога,
љепоте јој у сву земљу нема.
Но чу ли ме, мили господару,
то би била владичица цркви,
то би била свој земљи гоопођа.
Но сам пођи, мили господару,
то ће Сими врло мило бити.“
Кад то зачу Митрополит Силни,
од радости на ноге скочио,
пак говори Ваистини слуги:
„Ваистино, моја вјерна слуто,
досад си ми вјерна слута био,
а одсада мио побратиме!“
Пак дозива виртшафтерку младу:
„Дед отварај попете сепете,
донеси ми господско одјело.“
Те се свлачи, па се преоблачи:
на се удри све нове мантије,
удри на се дибу и кадиву,
поноситу чоху сарајлију,
а сврх свега џубе венедичко —
док изнутра удрио поставу,
тридест ћеса отишло му блага,
а с лица му ни хесапа нема.
Па на груди метну одличија
штоно их је јунак задобио
за различна своја непоштења
и за многа, брате, безакоња,
јер је тако у земљи Инђији.
Удеси се како љепше може,
па узима мирисли помаду,
те бркове уфитиљи сједе,
сједу браду креше до појаса.
Кад се тако јунак опремио,
тад говори Ваистини слути:
„Ваистино, моја вјерна слуго,
ти отиди у подруме доње,
па ми спреми помамна дората,
оседлај га седлом шимшировим
а зауздај уздом позлаћеном,
пак напуни свих седам прангија,
па им придај праха огњенога
нека оде јека под облаке;
и објави по земљи Инђији,
хабер пусти на четири стране
да ја идем кроз земљу Инђију
да прегледам свете намастире
да ја видим шта попови раде,
јесу л’ цркве каконо требује;
нек’ одјекну звона свеколика,
нека народ дочеке припрема,
нек’ се пеку јањци и прасићи,
нек’ се спрема свака ђаконија,
ка’ што моме доликује чину,
нек’ кметови спремају дијурне
да на њима не остане клетва.“
Изведоше помамна дорина
и изиђе Митрополит Силни
те се дори на рамена баци.
Донесоше и крст позлаћени,
објесише о ункаш дорину.
С дјесне стране крста објесише
у коме је седамдесет ока,
с леве стране мјешину коњака
да не крива ни тамо ни амо.
И пукоше свих седам прангија,
и јекнуше звона са звоника,
ударише бубњи и свирале,
развише се крсташи барјаци,
зајечаше ситни таламбаси,
запјеваше црни калуђери
и диже се Митрополит Силни
диже с’ јунак Богом путовати
да он проси љепоту ђевојку
што ће бити владичица цркви,
што ће бити свој земљи госпођа.
Иде јунак мудро и разумно:
нити пљуну, ни на коња викну.
А кад дође гори намастирској,
кличе јунак као соко сиви:
„Калуђери, отварајте врата!
Оче Симо, спремај ми ђевојку!“
А кад дође близу намастира,
ту је јунак одјахао дора,
златног крста поби у ледину,
за крст часни привеза дорина,
скиде јунак мјешину с коњаком,
па засједе љути коњак пити,
мезети га језгром од ораја.
Кад се јунак мало окрјепио,
кад се тако мало поначини,
опет свога узјахао дору,
доћера га пред намастир бјели
пак у врата чизмом ударио
и прскоше врата у комаде;
у намастир дора нагонио,
примаче се светоме олтару,
крст позлаћен скиде са ункаша,
те је крстом врата отворио,
да он види тко је у олтару.
Ал’ да видиш чуда невиђена:
у олтару Сима калуђере
са некаквим оцем Макаријем,
мезетишу, пију вино ладно.
Кад то виђе Митрополит Силни,
он одјаха дора дебелота,
пак он њима божју помоћ виче:
„Здраво да сте црни калуђери!“
Калуђери љепше прихватише
и на ноге оба устадоше,
смакоше се један до другога,
те јунаку мјеста начинише.
Посједаше ладно пити вино,
пише вино неђељицу дана.
Кад се рујна накитише вина,
тадај рече Митрополит Силни:
„Браћо моја, црни калуђери!
Ја нијесам дош’о пити вино,
већ сам дош’о просити ђевојку.
Но чујте ме црни калуђери,
почуј мене оче Симеуне,
ја се јунак мислим оженити,
па сам чуо и кажу ми људи
да имадеш од срца порода,
да имадеш шћерцу мезимицу.
Приспела ти шћерца за удају,
љепоте јој у свој земљи нема
што је земље на четири стране:
бутун земље турске и каурске
и влашкијех седам краљевина
и Инђије, царства пространога,
пак дај мени шћерцу за љубовцу.
А тако ми моје вјере тврде,
честита ћу тебе учинити,
узећу те за владику првог,
да ми јунак сједиш уз кољено.
Ако ли ми не даднеш ђевојке,
кунем ти се Богом истинијем,
ако л’ Бога има на овијету,
ја је хоћу на силу отети,
макар русу изгубио главу!“
Кад то зачу отац Симеуне,
то је Сими врло мило било,
пак подскочи на ноге лагане,
па је јунак тихо бесједио:
„О главару од цркве ’ришћанске,
зазор ми је у те погледати,
а камоли с тобом бесједити.
Ал’ ти морам ријеч проговорит:
ја сам срећан да срећнијег нема
што ти просиш у мене ђевојку,
ал’ је моја цура иопрошена
за јунака оца Макарија,
и са њим сам свадбу устовао.
Кад то зачу Митрополит Силни,
мука му је и за јад му било,
своју јунак подавио браду,
пак је сједу у зубима гризе.
У образ му пламен ударио,
а очи му мутне и крваве;
зубма шкрипи, а песнице стеже,
крст убојни држи преко крила.
Погледује оца Макарија,
а поцикну грлом бијелијем:
„Кучко једна, црни калуђере,
зар је за те љепота ђевојка?
За тебе је псалтир и часловац
и житија свјатих апостола!“
Пак потеже крста позлаћена,
те удари оца Макарија.
Колико га лако ударио,
намах га је с душом раставио.
То је Сими врло мило било.
Руке шире, у лица се љубе.
Ижљегоше из светог олтара,
попеше се на чардаке горње
те ђевојка обилежје прими,
а јунаци свадбу устовише,
свадбу кажу за неђељу прву.
А кад прође неђељица дана,
вјенчаше га триста калуђера
и стотину мирскијех попова
и тридесет великих владика,
да се прича и приповиједа
доклен тече сунца и мјесеца.
Све је свето и честито било
и миломе Богу приступачно.
„Страдија“
9, 13. и 16. јануар 1905. године
Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.
Митрополитов мачор
Мој пријатељ дође ми блед, изнурен, уморан.
— Шта је, побогу?!
— Пропао сам! — рече, и обриса зној.
— Где си био?
— Код митрополита.
— А, тамо, то је којешта!
Он ми поче причати.
— Морао сам, брате! Морао сам! Ишао сам од немила до недрага за препоруку, па ништа. Најзад, рекоше ми да ме митрополит може спасти.
Шта ћу да радим, мора се ићи високопреосвештенству. Ћирица, љубазан, јави ме одмах, и ја чекам у ходнику. Кроз ходник промичу неке камилавке, неки попови, нека отромбољена, забринута лица, неки црвени појаси, неке групе сељака; сељаци лармају, нешто прете, нешто неће, говоре о попу горе него о коњу! Будибогснама, како ће се све то свршити!
Ја чекам и гледам шта се све ради. Врата се отварају и притварају, промаче нека женска у папучама, лепа, млада.
Јаој.
Она се насмеши. Један калуђер испаде пред њу и она га лукаво погледа, и стрча низ басамаке. Ко зна куда!
Утом момак јави:
— Изволите, господине!
Уђем. Високопреосвештенство стоји у једној соби, то јест у салону за примање.
Поклоним се, он ме благослови, пољубим му на неки начин руку, он мене у чело.
— Седите.
— Хвала лепо!
Седнем. Знам да је један мој пријатељ говорио о мени, о препоруци, и чекам да он почне.
Господин митрополит, његово високопреосвештенство поче да прича о џубићима. Каже како он има двадесет џубића. Прича ми колико је које платио, како је водио погодбу, где је које џубе правио. Све човек исприча.
— У Бечу, господине, одлично праве! — вели.
Ја се насмеших, климнух љубазно главом, као човек који моли, и додам:
— Јест. Тамо треба правити.
— Тамо, тамо, господине! Ето, видите мој нос! Јесте ли видели мој нос?
Погледам. Гледам. Нос велики, дугачак, црвен, вински, намазан нечим, непријатан утисак.
— Ето, видите, не може човек да има с људима посла. Велик нос… Чекајте, еј, е, ееееј!
Момак уђе.
— Дај коњак!
— Одмах!
— Личим, знате, ал’… Збиља — прекиде прво причање — јесте ли видели моју трпезарију?
— Никад овде нисам био.
— Изволите!
Уведе ме у салу свечану. Тамо неке чиније, тањири, тепсије, ђувечи, — једва прођосмо.
У другој соби пелене, гаће, џубићи, сукње.
Високопреосвештенство ме погледа и без сумње је разумео мој суморан израз, те одјекну:
— Е, ви’те, заборавио сам, молим вас, изволите у салу, па ћу вам после, кад препоруку за Русију напишем, рећи.
Уђосмо.
— Јесте ли видели ону икону св. Павла? …
— Мијау! — зачу се споља мачје маукање.
Високопреосвештенство метну у страну бројанице и погледа ме:
— То је мој Маринко! — рече победоносно. — Хоће да уђе. Јадни Маринко.
— Молим, „преосвештенство“! — узвикнем поносно, скочим и отворим.
Ја мрзим животиње, а мачке специјално, али препорука ми треба.
Упаде мачак.
— То је мој Маринко! Оди, Маринко! — рече преосвештенство. Мачак диже реп и скочи му на крило. Преосвештенство га поглади по репу и мачак поче прести…
— Маринко, мој Маринко! — поче преосвештенство. Па, дакле, ви велите после… Маринко, миран! … — Ух, да знате што је добар Маринко! …
Преосвештенство застаде. Тишина. Не говори ни он, ни ја.
— Мру, мру, мру! — преде мачак, а он га глади по леђима. Мачак кочи реп и умива се, трља главу о мантију његовог преосвештенства и преде даље.
— Како вам се допада постава на овом џубету? — прекиде тишину преосвештенство.
— Одлично, врло дивна!
— Јест, а знате ли…? Маринко, мир Маринкооо!
— Мијау! — рече Маринко. — Мијау, мијау! — продужи Маринко.
— Вама, дакле, треба препорука.
Ја устадох понизно, поклоним се и кажем:
— Преосвештенство…
— Ја, ја! … Нисмо…
— Мијау!
— Знате, мој Маринко хтео би напоље.
— Хтео би напоље! Молим преосвештенство, рекох — ја ћу отворити.
Отворим. Мачор изиђе.
— Видите, господине — поче преосвештенство — мој Маринко је урихтан… А вама треба писмо! Сад! Знате шта? — прекиде он. — Ово џубе кад сам био… Немам времена да вам објасним. Мој нос, знате…
— Мијау!
— О мој Маринко!
— Отворићу му, преосвештенство.
— Сирома Маринко! — Отворите му, господине! Ја ћу вам написати писмо.
Он оде. Ја остах сам. Отворим врата мачку. Мачак диже реп, врчи, трља се о мене, ја, опет, гледам шта ће да буде са мачком његовог високопреосвештенства.
Занимам се ја гледањем и разгледањем сале. Митрополит пише у другој соби, док мачак прекиде свету тишину речима:
— Мијау, мијау!
Митрополит промоли главу и рече благо:
— Молим вас, мој Маринко ’оће напоље!
— Одмах ћу га пустити, преосвештенство!
Отворим врата и мачак оде.
Разгледам: у једном крају сале неке папуче. Таман почех размишљати о папучама, а тек на вратима опет гребање и маукање.
— Мијау!
Преосвештвенство се појави, насмеши се љубазно и благочестиво рече:
— Молим, господине, мој Маринко хоће унутра!
— Молим, преосвештенство! — рекох и устанем.
Маринко уђе. Преосвештенство пише писмо.
Лепо време. Прозори отворени. Маринко преде и трља се о мене. Мене савлада срам и стид, букнух сав, докопам Маринка, па кроз прозор! … Тресну!
Високопреосвештенство се појави.
— Е, извол’те! … — Хтеде да ми да писмо. Погледа. — Где је мој Маринко?
— Ја, знате… — почех.
— Ево писмо, па ви однесите кнезу Галицину, па онда…
— Мијау! — прекиде му мачак реч.
— Маринко! — рече тромо, старачки отегнуто.
Ја отворим Маринку.
Кад ме Маринко угледа, он фркну и кидну натраг.
— Ви сте га увредили! — рече очински преосвештенство.
— Нисам. Како то може бити!
— Маринко! — виче он благо, калуђерски.
Мачак сагледа мене, па кидну, као поливен.
— Молим, дајте то писмо да додам нешто! — рече преосвештенство.
Замислите шта је додао! Убио ми све! Биће вам најјасније кад кажем да су ме у Русији после петнаест дана ухапсили и протерали у Сибир! … Хеј! Због Маринка!
Људи, ви који молите, поштујте кучиће и мачке силних и обесних, јер иначе сте пропали, па ма какве квалификације имали.
„Дневни лист“
25. децембар 1904. године
Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.
Великомученици
На захтев публике солидна и темељна студија др Андре Михајловића „Шта је Берза?” почеће се и по трећи пут прештампавати опет у Савременику, чим се сврши с овим другим прештампавањем из Трговинског Гласника. А кад и то буде готово, онда се, како чујемо, Савременик опрема да кидише на она три своја доброћудна читаоца прештампавањем исто тако темељне расправе Ђорђа Кара-Јовановића о меничном праву.
На првој седници Архијерејског сабора Његово Високопреосвештенство Архиепиокоп београдски и Митрополит Србије Господин Инокентије предложиће, како се чује, да се та Тројица још за живота прогласе за великомученике и унесу у православни календар, а званично ће се звати: Нова Света Тројица.
„Одјек“
31. октобар 1902. године
Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.
Страдија (12/12)
Сирота нова влада одмах је морала мислити, а томе занату министри у Страдији нису вични. Искрено да говоримо, неколико дана су се јуначки, поносно држали; док је трајало и последње паре у државној каси, они су прекодан весела и ведра лица примали силне депутације из народа и држали дирљиве говоре о срећној будућности миле им и напаћене Страдије; а кад ноћ падне, онда се приређују сјајне и скупоцене гозбе, где се пије, пева и држе се родољубиве здравице. Али кад се државна каса потпуно испразни, почеше господа министри озбиљно мислити и договарати се шта да се предузме у тако очајном положају. Већ за чиновнике је лако, они су и иначе навикнути да плате не примају по неколико месеци; пензионери су стари људи, доста су се и наживели; а војници, разуме се само по себи, и треба да се навикну на муке и невоље, па није згорег да и глад јуначки трпе; лиферантима, предузимачима и сваком другом добром грађанину срећне Страдије лако је рећи да исплата њихових рачуна није ушла у овогодишњи државни буџет. Али, није лако за министре; јер они, разуме се, треба да плате да се о њима добро говори и пише. Није лако још и за вазда других пречих ствари, јер има доста ствари које су прече од Страдије.
Забринули се, и дошли на мисао да треба оснажити привреду, те се због тога решише да земљу задуже повећим дугом; али како се око закључивања тога зајма мора потрошити доста новаца за скупштинске седнице, за путовања министарска у стране земље, то министри решише да покупе за ту цељ све депозите државних каса, где је депонован новац приватних лица, да на тај начин помогну отаџбини која цвили у невољи.
У целој земљи настала пометња: у неким листовима се говори о кризи министарској, у неким како је влада већ повољно свршила преговоре о зајму, у неким и једно и друго, а владини листови пишу како никад земља није била у бољем благостању.
Све више и више стаде се говорити о том спасоносном зајму, новине све више и више пунише своје ступце расправљањем тога питања. Настаде на све стране јако интересовање и замало те дође дотле да готово стадоше сви послови. и трговци и лиферанти и чиновници и пензионери и свештеници, све је то у неком грозничавом, напрегнутом очекивању. На све стране, на сваком месту само се о томе говори, запиткује, нагађа.
Министри трче час у ову, час у ону страну земљу; час један, час други, час по два-три заједно. Скупштина на окупу, те се и тамо дебатује, решава, и најзад одобрише да се зајам закључи пошто-пото, и одоше сваки својој кући, а очајна радозналост све већа и већа у јавном мњењу.
Сретну се двојица на улици, па место поздрава одмах:
– Шта је са зајмом?
– Не знам!
– Преговарају?
– Сигурно!
Министри све јаче учестали похађати стране земље и враћати се натраг.
– Дошао министар? – пита један.
– И ја чујем.
– Шта је учињено?
– Ваљда повољно!
Док, једва једном, објавише владини листови (влада увек има по неколико листова, управо сваки министар свој лист – један, или два) да је влада довела до краја преговоре са страном једном групом, и да су резултати врло повољни.
С поузданошћу можемо потврдити да ће за који дан зајам бити потписан и новац увезен у земљу.
Свет се мало смири, али владини листови јавише да ће за два-три дана доћи у Страдију пуномоћник те банкарске групе г. Хорије, те ту потписати уговор.
Сад тек настаде усмено и писмено препирање; запиткивање, очекивање, сувишна, нервозна радозналост и силно полагање наде у тог једног странца, који се очекиваше да спасе земљу, беху достигли врхунац.
Ни о чему се другом и не говори и не мисли до о том Хорију. Пронесе се глас да је приспео и одсео у том и том хотелу, и маса радознала света, и мушког и женског, и старог и младог, јурне хотелу, јурне тако журно и бесомучно да старе и слабије изгазе и изгрувају.
Појави се на улици какав странац, путник, и тек неко рекне другом:
– Гле, странац неки! – и погледа друга значајно, лицем и погледом као да га пита: „Да није то Хорије?“
– Да није он? – вели онај други.
– И ја нешто мислим.
Са свију страна посматрају странца и закључе да ће баш он бити. Пронесу после ту вест кроз варош да су видели Хорија, и та вест се тако брзо пронесе и проструји кроз све слојеве друштва да ће после једног-два часа цела варош с поуздањем тврдити да је он ту, да су га људи лично видели и с њим говорили. Устумарала се полиција, узнемирили се министри, па трче на све стране да се са њим састану и укажу му поштовање.
Нема га.
Сутрадан доносе листови да јучерашња вест о доласку Хоријевом није истинита.
Докле је то дошло, видеће се из овог догађаја.
Једног дана ишао сам на станицу где стаје једна страна лађа.
Приспе лађа и почеше излазити путници. Ја се нешто заговорио с једним познаником, док, одједном, маса света се пови ка лађи тако силно да ме умало један што се затрчао не обори.
– Шта је то?
– Ко је? – стадоше многи један другог запиткивати.
– Он! – одговарају.
– Хорије?
– Јест, дошао!
– Где је, камо га! – жубори маса и настаде гурање, тискање, пропињање, зверање, свађа; сваки хоће да приђе ближе.
Заиста приметим једног странца који је молио и запомагао да га пусте јер има журна посла. Једва човек говори, стење управо, потиснут и згњечен радозналом светином.
Полицајци су одмах разумели своју праву дужност и одјурише да о доласку његовом известе министра председника, остале чланове владе, председника општине, главара цркве и остале великодостојнике земаљске.
И, замало, а у маси се зачуше гласови:
– Министри, министри!
И министри се доиста појавише са свима великодостојницима земље Страдије. Сви у свечаном руху, са свима лентама и силним орденима, а све не носе у редовним приликама, већ по неколико само. Маса се расклопи на све стране, и тако странац остаде сам у средини, с једне стране, а с друге се стране појавише министри идући му у сусрет.
Министри се зауставише на пристојној даљини, скидоше капе и приклонише се до земље. То исто уради и маса. Он изгледаше нешто збуњен, преплашен, а у исто време јако зачуђен, али се с места није мицао, стајао је непомично, као статуа. Министар председник иступи један корак још напред и отпоче:
– Врли странче, твој долазак у нашу земљу историја ће забележити златним словима, јер тај знаменити долазак чини епоху у нашем државном животу; твој долазак доноси срећну будућност нашој милој Страдији. У име целе владе, у име целог народа, ја те поздрављам као спаситеља нашег, и кличем: живео!
„Живео! Живео!“ проломи се ваздух од усклика из хиљаде грла.
Затим главар цркве отпоче певати побожне песме, и забрујаше звона на храмовима главног града земље Страдије.
Кад се и тај део званичног дочека сврши, онда министри, са љубазним осмехом на лицу, с понизношћу приђоше странцу, руковаше се редом, па се остали измакоше и стадоше гологлави с приклоњеним главама, а министар председник узе његов куфер у наручје, с неким страхопоштовањем, а министар финансија, опет, штап знаменитог човека. Понеше те ствари као какве светиње. Куфер је, разуме се, и био светиња, јер је у њему сигурно судбоносни уговор; управо, у том куферу беше, ни мање ни више, већ будућност, срећна будућност целе једне земље. Зато је, дакле, министар председник, знајући шта носи у својим рукама, изгледао свечан, преображен, поносит, јер у својим рукама носи будућност земље Страдије. Главар цркве, као човек богом обдарен великим духом и умом, одмах је и сам увидео важност тога куфера, те са осталим првосвештеницима опкружи министра председника, и запеваше побожне песме.
Спровод се крете. Он и министар финансија напред, а куфер у наручју министра председника, опкружен првосвештеницима и гологлавим народом, за њима. Иде се лагано, свечано, ногу пред ногу, певају се побожне песме, а звона звоне и пуцају прангије. И тако лагано главном улицом, идући дому министра председника. И куће и кафане и храмови и канцеларије, све се испразнило, све је живо изишло да суделује у том епохалном дочеку великог странца. Чак ни болесници не изостадоше; и они су изнети из станова да виде ту ретку свечаност; чак и из болница све болеснике изнели на носилима; па и њима чисто секнула бољка: лакше им кад помисле на срећу своје миле отаџбине, и деца на сиси изнета, и она не плачу, већ упиљила своје очице у великог странца као да осећају да се та срећа за њих спрема.
Док стигоше до куће министра председника, већ и вече паде. Странца више унеше него што га уведоше у кућу; уђоше сви министри и великодостојници, а маса остаде да пиљи радознало у прозоре, или просто да блене у кућу.
Сутрадан почеше да стижу депутације из народа да поздраве великог странца, а већ још у зору пред кућу министра председника докрцкаше лагано тешко натоварена кола разних одликовања за врлог странца.
Странац је, разуме се, одмах изабран за почасног председника министарства, за почасног председника општине, Академије наука и свију могућих хуманих друштава и удружења у Страдији, а њих има сијасет, па чак и Друштво за оснивање друштава. Све га вароши изабраше за свог почасног члана, сви га еснафи признадоше за добротвора, а један пук војске у почаст његову прозва се „Силни пук Хоријев“.
Сви листови га поздравише дугим чланцима, многи донеше његову слику. Многи чиновници беху у почаст тога дана унапређени, многи полицајци и одликовани и унапређени, многа нова надлештва отворена и нови чиновници постављени.
Већ два дана како траје бурно весеље по целом граду. Свира музика, звона звоне, пуцају прангије, брује песме, расипа се пиће.
Трећег дана, министри, иако мамурни од весеља, морадоше жртвовати одмор тела свог за срећу земље и народа, те се искупише у пуну седницу да са Хоријем заврше преговоре о зајму и потпишу тај епохални уговор.
Најпре, као увода ради, почели су приватан разговор (у весељу заборавих рећи да се куфер чува под јаком стражом).
– Хоћете ли дуже остати овде? – пита га министар председник.
– Докле год не свршим посао, а он ће дуже трајати!
Министре збуни та реч дуже.
– Мислите, дуже ће трајати?
– На сваки начин. Такав је посао.
– Нама су ваши услови познати, а и вама наши, те држим да неће бити никаквих сметњи! – рече министар финансија.
– Сметњи? – рече странац уплашено.
– Да, држим да их неће бити!
– И ја се надам!
– Онда можемо одмах потписати уговор! – рече министар председник.
– Уговор!
– Да!
– Уговор је потписан; и ја ћу се још сутра кренути на пут; а, пре свега, ја ћу вам и сада и довек бити захвалан на оваквом дочеку. Искрено да вам кажем, ја сам збуњен, још нисам довољно свестан шта је све са мном. Додуше, у овој сам земљи сад први пут, али нисам могао ни сањати да ћу као непознат ма где бити овако дочекан. Ја још држим да сањам.
– Потписали сте, дакле, уговор? – викнуше сви у један глас, одушевљено.
– Ево га! – рече странац и извади из џепа табак хартије на коме је уговор, и узе читати на свом језику. Уговор је био између њега и једног шљиварског трговца из унутрашњости Страдије, где се онај обвезује да му лиферује толику и толику количину шљива за кување пекмеза, до тог и тог дана…
Шта се у једној цивилизованој и паметној земљи и могло друго учинити, већ да се странац, после тако глупог уговора протера из Страдије, тајно, а после три дана да владини листови донесу белешку:
„Влада енергично ради на остварењу новог зајма и сви су изгледи да ћемо још до краја овог месеца примити један део новца.“
Свет се мало распитивао о Хорију, па престаде, а затим опет све по старом.
Кад сам узео размишљати о овом последњем догађају, необично ми се допадаше општа хармонија у Страдији. Не само што су министри симпатични и ваљани, већ сам приметио да је и главар цркве уман и духовит човек. Ко би се могао у згодном тренутку, управо најсудбоноснијем тренутку, кад се решава судбина земље, сетити да запева побожне песме над куфером оног пекмезара и да тиме моћно помогне трудољубивој влади у великим подвизима. Код тако сложног рада мора бити среће.
Одмах се решим да првом приликом одем мудром оцу, главару цркве, те да изближе познам тог великог Страђанина.
(Крај)
Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.
Страдија (9/12)
У Министарству просвете све сâм овејани научник. Ту се тек ради темељно и смотрено. По петнаест, па и двадесет дана дотерује се само стилизација и најмањег акта, па, разуме се већ, ту су и језикословне ситнице, падежи свакојаки, с предлозима и без предлога.
Посматрао сам акта.
Један директор, на пример, пише:
Наставници ове гимназије већ шест месеци нису плату примили, и у такву су материјалну невољу доведени да ни хлеба немају. Ово се даље не може дозволити, јер ће се тиме убити углед наставника, па и саме наставе.
Учтиво молим Господина министра да што пре изволи порадити код Господина министра финансија за нужно наређење да нам се изда плата бар за три месеца.
На полеђини превијеног акта стоји:
Министарство просвете,
П. Н. 5860.
1. II 891.
Директор Гимназије …ске моли да се тамошњој гимназији изда плата за три месеца.
Испод тога другим рукописом реферат:
„Стил неправилан. Ред речи не одговара правилима синтаксе. Употребљене су стране речи: дозволити и нужно.“ (Те су речи у акту подвучене црвеном писаљком).
Испод тога министровом руком написано (рукопис ружан, нечитак, као што обично такав рукопис добије одмах истог момента сваки који год постане министар): „Просветном савету на мишљење.“
Испод тога стоји опет нов рукопис:
2. III 891.
Главном просветном савету
(Један тај Просветни савет је свега и био, а мислио би човек има их бар тридесет споредних).
У прилогу ./. шаље се Савету акт директора …ске гимназије да у њему проучи граматичке облике, синтактичке и стилистичке особине, па да га са својим мишљењем врати што пре Министарству просвете на даљу употребу.
По наредби министра
итд.
(Потпис)
Како је ствар хитне природе, то не прође ни петнаест дана, а Главни се просветни савет искупи у седницу. Између осталих предмета дође и овај, и Савет одлучи да се та ствар упути на оцену двојици стручњака. Одредише двојицу и ставише решење у записник, а деловођа има дужност да то изврши.
Сад долазе писма стручњацима:
Господине,
Према акту Господина министра просвете П.Н. 5860, од 2. III ове године, а према одлуци XV седнице Главног просветног савета, држане 17. III исте године СБр. 2, част ми је умолити Вас да проучите акт директора …ске гимназије у погледу граматичком, синтактичком и стилистичком, па да о томе у што краћем року поднесете Савету исцрпан реферат.
Примите, Господине, и овом приликом уверење о мом одличном поштовању.
Председник Гл. просветног савета
(Потпис)
Такве садржине писмо упућено је и другом референту.
После два месеца тек стиже Просветном савету исцрпан реферат о директоровом акту, на коме су заједнички радила оба стручњака. Реферат овако почиње:
Главном просветном савету:
Размотрили смо и проучили акт директора …ске гимназије и имамо част поднети Савету следеће своје мишљење:
Све у природи подложно је закону поступног развијања и усавршавања. Као год што се од првобитне монере, поступним развијањем и усавршавањем дугим низом векова долази до најсложенијег организма човечијег тела, тако се исто и језик развијао од неартикулисаних, животињских гласова док није дугим низом векова достигао висину савршенства данашњих модерних језика.
Да бисмо ствар боље и прегледније извели, то ћемо се служити овим редом:
I Општи део
- Говор и његов постанак
- Порекло данашњих језика
- Заједнички корени (санскрит)
- Цепање језика на главније групе
- Један део из упоредне филологије
- Историја науке о језику
- Развијање науке о језику уопште
II Наш језик и закони његова развијања
- Стара постојбина (историја)
- Сродни језици
- Заједничке особине и разлике сродних братских језика нашем језику
- Дијалекти заједничког језика у старој постојбини развијају се у засебне језике
- Дијалекти нашег језика
III Директоров акт
- Порекло и историја акта
- Особине језика у њему према особинама старог страдијског језика у старим повељама…
И тако даље. Ко би још могао све то и попамтити! То јест, ако је и ово добро запамћено.
Сада долази стручно разрађивање сваког дела сваке тачке по овом утврђеном реду, и после много, врло много написаних табака, долази се до речи дозволити. Даље гласи:
Дозволити, им. гл. санскр. dhard dudorh, скакати, скакуцкати, трчкарати (В. књ. III, ц. 15, 114, 118 б. Х. С.** м.) = pl. dontі, r. dutі, gr. εμαυριζω 1. canto, cantare, provoco, provocere (ѕіc) к. З х б, звати, звонити, звук, звер, (В. Расрди се тигар звери љута. Ђ. Л. П. 18) = Скочи срна иза грма = зволити са „до“: дозволити (Н. 16, У 3. С. Н. О. 4. Ђ. Д. 18, 5. књ. III. Види пример: ‘На јунаку рана седамнаест’).
Према овоме налазимо да реч ‘дозволити’ није наша и да је треба као штетну по нашу нацију избацити.
Истим начином долази објашњење и речи „нужно“, и долазе до истог закључка.
Затим су прешли на ред речи уопште, па посебно, на ред речи у акту директорову, и ту учинили стручне замерке.
Најзад: „Стил и особине стила у акту“, а завршено опширним текстом од неколико табака:
Паралела између језика и стила у акту директорову и стила у Омировој Илијади. (Ту су нашли да је стил Омиров много бољи).
Према свему овоме – веле – мишљења смо да се овај акт врати директору …ске гимназије да га према нашим примедбама свесно исправи, а потом се може по истом акту радити даље шта треба.
После читавих месец дана састане се Савет и размотри реферат, а затим донесе одлуку да се акт врати директору да га према примедбама стручњака исправи и наново пошље Министарству на даљи рад. Господи референтима се одређује по 250 динара одсеком, као хонорар за реферате, који се има исплатити из Фонда за пензије удовица чиновника просветне струке, или из буџета одређеног за плате послужитељима.
То своје мишљење Савет учтиво спроведе г. министру на даљи рад.
И акт се потом из Министарства (уз њега реферат у прилогу под ./.) врати директору да га исправи по напоменама и замеркама стручњака…
Тако се тамо, темељно, стручно, расправљају све ствари и води преписка пола године док се у акту не исправи и најмања граматичка грешка, и тек се онда приступи даљем раду по том предмету. Од најмањег акта силном преписком нарасте тако велики акт да га човек може једва на леђима понети.
Сви чиновници у Министарству, пошто су књижевници, онда, разуме се, пишу књиге; само господин министар не пише ништа. Пред њега нисам смео ни излазити, јер ме сви увераваху да тако дрзак покушај не чиним ако ми је глава мила. Господин министар, веле, ради поваздан гимнастику, врло је напрасит човек и воли да се туче.
Причају да се чак једног дана потукао са поглаваром цркве. И поглавар цркве, добар гимнастичар и страстан јахач, међутим напрасит човек и тако исто радо се туче. Једног је свештеника ударио штапом по глави у божјем храму из непознатих разлога. Он је ту своју напраситу нарав, како сви мисле, добио читајући многе свете књиге, те се његови испади правдају, и чак му нико и не замера. Први сукоб његов с министром био је због неке јахачке трке, па одмах дођоше на ред још многа друга питања побожна и просветна, од којих је зависило правилно васпитање омладине. На пример: главар вере је тражио да пошто пото у уџбенике школске о вери уђе и један део о гајењу ждребади, а министар је тражио да место тога уђе чланак о пливању. У тим важним питањима нико није хтео попустити и ствар, мало помало, дође дотле да један другог нису могли гледати. Министар, да би своме противнику што више напакостио, нареди да се чак ни у зоологији у школама не сме предавати о коњу, а место те одвратне животиње, кад она дође на ред у предавању, да се предаје о пливању у хладној води.
Али, то су већ ситније ствари што се мења једно место у уџбенику, јер се и уџбеници, па чак и целокупни програми за наставу мењају сваког другог дана.
Нема човека који је са службом у просветној струци, а да не пише уџбенике за школе; а сем тога, свако спреми по какву корисну књигу за награђивање ученика и за лектиру доброј деци.
Уџбеници, управо писци, чекају на ред. Треба многе помоћи материјално и према томе се и уџбеници откупљују или препоручују школама као обавезни за наставу. На првом месту министар подмири своје присне пријатеље и рођаке. Таман се прими један уџбеник и ученици га набаве, а тек сутрадан донесе министру други уџбеник неки његов приснији, и, разуме се, треба и њему учинити. Одмах истог дана распис:
Пошто се дугом употребом показао уџбеник (за тај и тај предмет од тога и тога) врло неподесан, то ће се, у интересу наставе, досадашњи уџбеник избацити из употребе, а узеће се уџбеник…. (име писца сам заборавио).
Хтео сам посетити и господина министра правде, али он није био у земљи. Био је у то време на одсуству, и отишао у иностранство да проучава школе за глувонему децу, јер се влада носила озбиљном мишљу да у земљи Страдији оснује неколико таквих школа, да би се тиме поправиле рђаве финансијске прилике у земљи. Како та ствар, као врло важна и значајна, није могла трпети одлагања, то су одмах предузети најнужнији кораци. Сем тога што је послат министар правде да проучава уређење таквих школа (са врло великим додатком уз плату), одмах је постављен управник школа за глувонему децу, са великом платом и додатком на репрезентацију; затим су постављени наставници, а већ увелико је започето зидање велике зграде која је намењена за стан управников. Разуме се да је одмах затим постављен економ за тај завод, лекар, шеф месне контроле, благајник, подблагајник, писар, три-четири преписача и неколико служитеља. Сви су, од управника до служитеља, примали ревносно плате и с нестрпљењем очекивали да започну посао у новој дужности, – сем управника, који је зуцкао, овде-онде, како ће он, преко једног свог рођака министра, издејствовати да се у тај завод примају потпуно здрава деца.
Тај завод, управо чиновници, јер завода није ни било, стајали су под управом министра правде, јер је министар просвете изјавио да неће да има посла „с којекаквим глуваћима“.
Министар правде је једино и имао бригу и старање око те школе за глувонему децу, а послове министра правде узео је отправљати министар војни, а дужност министра војног вршио је министар просвете, који је и иначе мрзео и књиге и школе, те је дужност његову као министар просвете вршила његова жена; а она је, као што сви знају, врло радо читала криминалне романе и врло радо јела сладолед с чоколадом.
(Даље)
Како се провео Свети Сава у Вишој женској школи (5/6)
Сава је био скрушен, утучен и убијен после ове посете код преосвештенства, управо високопреосвештенства. Да би се колико-толико охрабрио, добио свежине душе, сврати у Саборну цркву да се Богу помоли. Стаде у један угао и стаде се топло Богу молити. Таман он да пође освежен молитвом, док отворише се врата и уђе митрополит, а поред њега два попа. Не спазише Саву, који је био иза певнице у углу, и уђоше у олтар. Мало после из олтара допре мирис пржена меса, а онда се чу звекет чаша, а затим запева неко: „у мог лоле чизмице на боре!!“
Чуди се Сава шта је све ово, док мало постаја, а диже се граја, чују се ударци, лом читав. Промоли Сава главу да види шта се тамо чини, кад има шта и видети. Два се попа чупају и туку рипидама, због неких новаца што су пали на тас, а митрополит гледа благо, очински, и пијуцка вино из путира.
– Шта вам је, стоко? – викну наједном светачким тоном, а један присутни архимандрит понови реченицу, коју је прота Алекса штампао у „Хришћанском Веснику“, и то такође благим очинским гласом:
– За њих је оплавак, високопреосвештенство!
Сава заплака, стеже му се грло од бола, окрете се и побеже из божијега храма, јер митрополит, да би примирио свађу у олтару, скреса им архипастирски небо калајисано и потеже путиром, те једног попа тресну по глави, и рече светачки:
– Напоље, бре, бубе поповске!
– Каква је ово вера, ако ко Бога зна! – мишљаше Сава идући Вишој женској школи, смишљајући да напише Богу оставку и да се врати у рај.
– Шта сам ти, Боже, скривио, те ме баци из раја у овај пакао?! – шапутао је очајни светац успут.
Дође у школу и, хладна срца, са зебњом да се и овде што зло не деси, ступи у канцеларију.
Три наставнице седе пушећи цигарете, а пред њима по чашица коњака.
Поздравише се и једна започе разговор:
– Јесте ли били у Швајцарској, господине управитељу?
– Нисам никако! – рече светац.
– Ах, Боже, како сте лудо провели свој век. То заиста не разумем. Живети толико, а не видети ту просвећену, културну земљу!
– Па ја сам, знате, имао посла овде у Србији, дизао сам манастире, утврђивао у народу веру православну и ширио просвету! – брани се светац.
– Ништа то, све су то трице, господине мој, трице, кажем вам. Швајцарска, па они предели, па она углађеност и култура, то вреди, то и ништа више. Мени је овде досадно и тешко, све ми је мрско. Замислите после оног друштва пасти у овај брлог. Страшно, страшно је то. Нико ме не разуме, нема човека с ким да измењам мисли. Тако ме нека туга узме, па ми се савије бол на срцу, па ми саме сузе теку. Швајцарска, па Швајцарска! – вели учевна дама.
– Радите у школи! – примети светац.
– Не ради ми се, а и немате за кога. Ово радим не из нужде, већ да се разонодим. Али ми је срце и душа тамо у оним брдима швајцарским, у оном паметном друштву. Не разумете ме, за име бога, не можете ви мене никад разумети. Могао би ме разумети човек с вишим, европским погледима на свет, али ви, нажалост, не.
– Да ми њу удамо, господине управитељу, па ће мало друкчије да се осећа! – примети једна колегиница и гурну ону другу.
– Ах, како ме мало познајете! Никад, никада то нећете дочекати. Ја да се удам? О, боже ме сачувај! Ја више од свега ценим своју слободу. А човека онаквог каквог ја замишљам да треба да буде, никад у овом друштву не могу наћи. Зар ја да пођем за неког обичног чиновника, за простака? Никада! Ја хоћу да живим у својим идеалима, да уживам своју слободу.
Свеца збунише ови нови, модерни резони српске девојке, осећао је потребу да нешто каже, али није знао, није умео измислити ништа што би требало рећи у оваквој прилици. Најзад, поче старински, па шта било, било:
– Е, то тако није лепо!
– Ха, ха, ха, ха! – засмеја се на силу, подругљиво, учевна девојка.
– Није лепо! – понови светац.
– Ви као да мало водите рачуна о каваљерству. Сувише сте унгалантни према једној образованој дами. Ето што ти је Србија! И сад мораш ту живети. Ах, боже, ала је то ужасно, грозно, просто страшно! Швајцарска, па Швајцарска! – додаде подругљиво, брзо и оштро изговарајући речи, учевна женска.
Светац се збуни.
– Не можете ви с њом изићи на крај! – рече једна од колегиница пакосно.
– Ја сам само хтео да кажем коју о задатку домаћице, мајке и Српкиње! – рече светац смирено.
– То ви причајте вашем покојном оцу, а не мени! То су, господине управитељу, причице за малу децу, а не за еманциповану дама! – примети она из Швајцарске.
– Ја мислим да ви грешите!
– О, хо! Тааако, е то вам је најлепше. Ја грешим, а ви имате право?! А, ха, ха, ха!… Имате ви право! Лепа парада, а ви, молим вас, имате такве појмове да просто нисте за ово место. Задатак домаћице! Ви мислите средњевековним мозгом. Тада је била улога жене ограничена на саму кућу, али данас, знате, то иде другојачије. Данас је улога женина као и човекова. Жена треба да има учешћа у свима јавним пословима; у свима, разумете ли? Исто као човек. Лепо, богами? Ја треба да купам дечурлију и да кувам ручак, а ви да водите политику, да гласате, да пишете књиге, да заузимате положаје у државној служби, да идете по лову, да јашите коње, да идете у кафане! То бисте ви хтели! У чему се разликујем, молићемо, ја од мушкараца? Држим своје часове, претресам политичке теме. Што мушкарци могу да пуше, а ми као не? По коме то морском правилу?! Ја, богами, то не разумем. Не пушим зато што ми се не пуши, а да ми се пуши, много бих ја зарезивала шта ко мисли. Култура је од мене направила мужа! Нисам ја затуцана сељанка што пере шерпе – говори учена девојка оштро, брзо, дајући изговору речи такт руком.
– Имаш право – додаде друга.
– Сасвим тако, ту се и ја слажем! – потврди и трећа.
– Ах, Швајцарска, па Швајцарска!
Како се мучио и тешко осећао светац у свом новом положају, најбоље се види из његовог писма, које је упутио св. Петру у рај. Међутим, писмо није ни дошло у руке адресанту, јер поштари, као наши поштари, куд би и знали где је Рај? Они некад не знају ни где је Обреновац, а камоли места ван кугле Земљине. Елем, они напишу: „Натраг, адресант овде непознат“. Чудио се свети Сава како то да је у рају непознат свети Петар, кад је он кључар рајски. Најзад, шта га зна. Можда је и фузионашима сметао нешто приликом избора, па га Бог пензионисао, те се он с малом пензијом морао склонити у какво јевтино месташце. Благодарећи том случају, писмо је дошло до наших руку, те га можемо донети у листу у целости. Ево тог писма:
„Драги Перо,
Ја ти мучим муке какве ни један ни живи ни мртви човек није мучио. Ово је чудна нека земља. Да нисам Србин, ја бих се слатко смејао овим лудостима, али овако само ме срце боли. Не знаш шта је луђе у овој земљи, а митрополит загрдио. Да га само видиш, па да се заплачеш. Глуп је као нико други у овој земљи! Истина, ја се чудим шта је то нашем Богу? Што тера спрдњу с овим народом и с овом земљом? Сад се опет заврзли око некаквих ћоравих топова, па да те мука у’вати. Просто ми дошло да побегнем, па макар ме Бог казнио са педесет батина. А женски свет права накарада. Срамота ме да изиђем на улицу. Одеш на Калемегдан, вајно на чист ваздух, па мораш да држиш нос у рукама од неких одвратних мириса. Све се то оденуло богато и раскошно, а све то грца у дугу. Не знаш која је кога сталежа. Задижу сукње и врцкају се кад иду као она Рахила што је имала с Луком ону малу аферу. Шта ли је с њом, збиља? Дирни мало Луку.
Ништа оне не мисле, као да нису Српкиње. Па хајде да ове друге што немају других дужности до у својој кући као домаћице и као мајке, али да видиш како говоре и раде наставнице Више женске школе, па да горко плачеш. Мало је која међу њима која појми своју дужност. Ништа ја с њима не могу учинити. Данас сам послао Богу опширан извештај о свему и поднео сам молбу да ме стави у пензију, или на расположење, па да се вратим натраг, јер овде у Београду, поред свих лудости и незгода, таква је скупоћа да се не може живети. Лепо гладујем, ако Богу верујеш; ако овако потраје, мораћу се задужити на меницу.
Чудне нека женске. Оне се чуде мојим појмовима, а ја њиховим. Многе од њих су толико раздражљиве, да се с њима не може разговарати. Ономад ми једна умало очи није ископала. И то зашто. Ни зашто, брате, ни за што! Ја говорим о томе како ученице треба навикавати реду, а тек jедна ђипи па пред мене:
– Но, то је леп резон!
– Рад, рад, па да уме скувати и искрпити, и сашити и плести, све што је потребно једној домаћици, а не да прекрсти ногу преко ноге… – почех ја, али оне зацикташе и скочише као осице:
– Зар ми да спремамо штумадле и куварице, а не образоване девојке, то је безобразлук! – викнуше оне.
– О, рђо матора! – викну ми једна. – Гле ти њега; он мисли: ми смо неке судопере – па ми скочи за очи. Умало очи да ископа. Једва се одбраних штапом. Нисам никад никог ударио, али, брате, мора се. Бог ће опростити.
Ето, драги Перо, – жали се даље светитељ Сава – какве муке ја овамо мучим. Ако ми Бог не услиши молбу, ја ћу утећи. Отиди, вере ти, Њему, па му покажи ово моје писмо и објасни му све како ти већ умеш, па га замоли и од твоје стране да ми ову молбу испуни. Ако ме хтео казнити, ја мислим да већу казну није могао измислити. Нека пошаље овамо Параскеву или Магдалену, кога зна, само да се ја једном курталишем беде и напасти. Кад пођем у канцеларију, страхујем као да идем на вешала. Сваки час стрепиш да ти нека наставница не скочи за очи, да те изгребе као мачка“.
Ето тако се у свом писму жали и јада свети Сава своме пријатељу св. Петру, а већ на неколико дана после тога је утекао.
(Даље)
Радоје Домановић 