Tag Archive | Mars

Ahol megszűntek a szenvedélyek

Mi, szerbek, hála a jó istennek, elvégeztük minden dolgunkat, s most, csak úgy unalomból, kedvünkre ásítozhatunk. szundikálhatunk, lustálkodhatunk és aludhatunk, s ha azt is megunjuk, átkukucskálhatunk, csak úgy tréfából, más szerencsétlen országokba, hadd lássuk, mit is csinálnak azok. Azt mondják, hogy léteznek országok — ments meg, uram isten, a bajtól és a kísértéstől, maradjanak csak ott, ahol vannak! —, amelyekben az emberek minduntalan holmi jogokért, valami szabadságért és személyi biztonságért verekednek és civakodnak. Az ember szinte borzong, ha rágondol azokra a boldogtalanokra, akik még mindig nem tárgyalták le honi ügyeiket, miközben mi már odáig jutottunk, hogy Kína és Japán ügyeit intézzük. Napról napra távolabb jutunk hazánktól, s ha ez így tart, nemsokára a Marsról, Merkúrról vagy legalábbis a Holdról közölnek tudósítást újságíróink.

Én is ennek a boldog népnek a fia vagyok, tehát jómagam is ennek a divatnak engedve szeretnék mesét mondani egy távoli, nagyon tayoli, tengeren túli országról, arról, ami ott megesett régen, nagyon régen.

Hogy hol volt az az ország, hogy hívták népét nem tudni pontosan, de mindenesetre nem európai ország volt, népét pedig bárhogy is hívhatták, csak szerbnek nem, az biztos. Ebben teljesen egyetértenek az összes idősebb történészek, a fiatalabbak pedig talán pont az ellenkezőjét állítják. De ez különben sem a mi dolgunk, nem is törődöm vele, még ha így szembe kerülök is a szokással, hogy arról is illik beszélni, amihez nem ért az ember, és azt is kell csinálnia, amihez nincs tehetsége.

Annyi bizonyos, hogy az illető nép igen romlott és gonosz volt, tele bűnnel és káros szenvedélyekkel, s én pont ezekről akarok mesémben beszámolni.

Tudom, kedves olvasó, nem egykönnyen hihető az, hogy ily romlott emberek valaha is léteztek, de tessék tudomásul venni, hogy mesémet a birtokomban lévő feljegyzések alapján írtam.

Íme, pontos fordításban, néhány feljelentés az ottani miniszterekhez:

„Kara faluban N. N. földműves szántás után betért a kocsmába, kávét ivott, és szenvedélyesen olvasta az újságot, amelyben a mai miniszterekét támadják…”

„Borka helységben T… tanító, mihelyt kilép az iskolából, maga köré gyűjti a parasztokat, és daloskör alakítására unszolja őket. Továbbá az illető tanító métát játszik az inasokkal, a diákokkal pedig gombozni szokott, tehát káros és veszélyes tevékenységet folytat. Egyes parasztoknak könyvekből olvasott fel, és eladásra is kínálta a könyveket. Ezt a gonoszságot nem lehet tovább tűrni, mert megrontja környezetét, és szabadság követelésére uszítja a békés és tisztességes polgárokat, közben ő maga is szakadatlanul arról beszél, hogy a szabadság mindennél édesebb. Szenvedélyesen dohányzik, és dohányzás közben köpköd is.”

„Sor helységben Dj… pap mise után politikai gyűlésre ment a közeli városba.”

Lám, milyen botrányok történnek a világban!

Figyeljenek csak tovább:

„S… bíró ma a községi vezetőségre szavazott. Ez a szégyentelen bíró az ellenzéki lap előfizetője szenvedélyes olvasója. A bíróságon azt merte áldani, hogy teljesen alaptalanul vádolják a hatóság megsértésével és ellenszegüléssel azt a parasztot, aki tanúk előtt kijelentette, hogy soha többé nem vásárol Gábor kisbíró boltjában. Ezenkívül ugyanaz a bíró mindig gondolatokba merül, és ez is bizonyítja, hogy tele van bűnnel, s nyilván valami nagy összeesküvést sző a mai rendszer ellen. Vád alá kell helyezni az uralkodó megsértése miatt, mivel ő nem is lehet a dinasztia barátja, hiszen Mora kávéházába jár feketézni, holott köztudomású, hogy Mora öregapja jó barátságban élt Leónak a komájával, aki annak idején Jambában nagy zavargást szervezett a mai uralkodó nagyapjának egyik alvezére ellen.”

Még rosszabb emberek is voltak abban a szerencsétlen országban. Figyeljék csak a következő feljelentést:

„Egy túli ügyvéd elvállalta egy szegény ember képviseletét, akinek apját tavaly megölték. Az illető ügyvéd szenvedélyesen issza a sört, és vadászni jár, de ami a legrosszabb, egyesületet alapított a szegények támogatására. Ez az elfajzott ember azt állítja, hogy az állami besúgók a leghitványabb emberek!”

„T… tanár a mai napon mindenféle bitang gyerekekkel szaladgált a városban, körtét is lopott a kofáktól, tegnap pedig csúzlival célozta a galambokat, és betörte egy állami épület ablakát. Ez még hagyján, de az illető politikai gyűlésekre is jár, szavazni is szokott, beszélget a polgárokkal, újságot olvas, az államkölcsönről vitatkozik, és még számtalan más bűnös tevékenységet folytat az oktatás rovására!”

„Varban a földművesek új iskola építését kezdték meg, s úgy látszik, ezzel megfertőzték az egész környéket. Ezt, az államra nézve karos es csúf irányzatot minél előbb le kell törni!”

„Varban a kisiparosok olvasókört alapítottak, és minden este ott gyülekeznek. Ez a szenvedély mély gyökeret vert, főleg a fiataloknál, az idősebbek pedig már arra a gondolatra vetemedtek, hogy az olvasókör mellett megalakítják a kisiparosok nyugdíjalapját is. Ezt vidékünkön nem lehet megtűrni, mert megbotránkoztatja azokat a tisztességes embereket, akik nem szidják a minisztereket! … Egy kisiparos még a munka helyes megosztását is követeli! … Szörnyű szenvedélyek! …”

„A padói parasztok községi önigazgatást követelnek!”

„Trojban a polgárok szabad választásokat akarnak.”

„Az itteni hivatalnokok közül többen igen lelkiismeretesen végzik munkájukat, sőt az egyik klarinétozik, és ismeri a hangjegyeket is!“

„Miron írnok szenvedélyesen táncol a mulatságokon, és a sörhöz sós tőkmagot eszik. El kell kergetni, hogy mielőbb kigyógyuljon ezekből a szenvedélyekből.”

„Hella tanítónő naponta virágot vásárol, s ezzel megbotránkoztatja környezetét. Nem tűrhetjük tovább, mert rontja az ifjúságot”.

Ki sorolhatná még fel annak a boldogtalan népnek valamennyi utálatos szenvedélyét!? Elég, ha csak annyit mondunk, hogy mindössze tíz érdemes és becsületes ember volt az egész országban, a többi pedig, akár férfi, akár nő, akár öreg, akár fiatal, egyformán romlott volt gyökerében.

Képzeljék cl, hogyan érezte magát az a tiz jó ember abban a romlott országban? Nehéz, nagyon nehéz helyzetben voltak, különösen azért, mert végig kellett nézniök oly hőn szeretett hazájuk lassú pusztulását. Se éjjelük, se nappaluk nem volt a gondtól, hogyan tereljék jó útra bűnös polgártársaikat, hogyan mentsék meg az országot a teljes bukástól?

A keblüket feszítő hazaszeretet, a bennük rejlő rengeteg jó tulajdonság és nemes érzés arra késztette azt a tíz jó embert, hogy minden áldozatot meghozzanak hazájuk boldogulásáért. És egy szép napon, szorongó szívvel ugyan, meghajolva a keserű sors akarata előtt, amely oly súlyos terhet rótt reájuk, elfogadták a miniszteri kinevezést, és magukra vállalták a nemes feladatot, hogy az országot megtisztítják a bűntől és szenvedélytől.

Tanult emberek voltak, de ily nehéz kötelességet mégsem volt könnyű elvégezni.

Végül azonban az egyiknek, aki a legbutább volt köztük (annál a népnél ez a legszellemesebbet jelentette), eszébe jutott, hogy össze kell hívni a képviselőházat, de úgy, hogy idegenek legyenek a tagjai. A remek ötletet nyomban elfogadták, és államköltségen felbéreltek kétszáz embert, továbbá ugyanannyi külföldit, akik akkortájban mint kereskedők ott tartózkodtak. Védekeztek az istenadták, ki akarták húzni magukat, de az efőszak nem ismer se istent, se embert!

Így gyűjtöttek össze képviselőnek négyszáz idegent azzal a céllal, hogy rájuk háruljon a különféle ügyek megoldása és a nép akaratának érvényesítése.

Miután így szépen elintézték a dolgot és elegendő embert kineveztek képviselőnek, nyomban kiírták a képviselőválasztásokat is. Nem kell csodálkozni, mert, ugye, ez volt a szokás abban az országban.

Megkezdődtek a képviselőház ülései. Határoztak, szónokoltak, vitatkoztak… Bizony, nem könnyű elvégezni az ilyen fontos munkát. Bár minden könnyen és gyorsan ment, mihelyt a szenvedélyekre került sor, kezdődtek a bajok, Végül aztán valaki javaslatot tett, hogy hozzanak döntést a szenvedélyek megszüntetéséről.

— Éljen a szónok, éljen! — tört ki az ujjongás minden torokból.

A javaslatot valamennyien lelkesen elfógadták és meghozták a döntést:

A képviselőház, belátván, hogy a szenvedélyek akadályozzák a nép előrehaladását, arra a meggyőződésre jutott, hogy az új törvénybe beiktatja a következő szakaszt is:

„A mai naptól kezdve a szenvedélyek, mint a népre és országra nézve károsak, megszűnnek és betiltatnak.”

Alig öt perccel a szenvedélyek megszüntetéséről szóló törvény aláírása után, noha a képviselők tudtak róla csak, íme, mi történt a nép körében az ország minden vidékén.

Elég, ha csak egy részletet idézek az egyik jegyzőkönyvből, fordításban.

Íme, szóról szóra:

„… Szenvedélyes dohányos vagyok. Ha felébredek, menten nyúlok a cigarettáért.

Egy nap felébredtem, elővettem a dohányos szelencét, s szokás szerint kezdtem cigarettát sodorni. Egyszer csak kellemetlen érzés fogott el (az illető képviselő pont akkor állt elő javaslatával), kezem reszketni kezdett, a cigaretta kihullott kezemből; ránéztem, és undorodva köptem egyet… Nem dohányzóm többé, mondtam, úgy megutáltam a dohányt, hogy látni se bírom. Csodálkoztam, mi törtért velem, aztán kimentem az udvarba. Volt mit látnom! Az ajtóm előtt állt a szomszédom, megrögzött alkoholista, azelőtt egy percig sem bírta ki borital nélkül, s most tök józanul néz rám, és vakarja a fejét.

— Itt a bor, tessék — mondta neki a szolgája, és feléje nyújtotta az üveget, ahogy szokta.

A szomszéd elkapta a flaskót, és úgy a földhöz csapta, hogy száz darabra tört.

— Pfuj de ronda! — kiáltotta, és undorral nézte a kiömlött italt.

Hosszú ideig hallgatott, aztán gyümölcsízt és vizet kért.

Hoztak neki, evett belőle, és indult a dolgára.

Felesége elsírta magát az örömtől, látván, hogy férje ily hirtelen megjavult.

A másik szomszédom, aki szenvedélyes újságolvasó volt, néz ki az ablakon, látom, egészen megváltozott, furcsán viselkedik…

— Olvasta már az újságot? — kérdem.

— Bele se tudnék nézni az újságba, annyira megutáltam! Épp azon gondolkodom, hogy a régiségtant vagy a görög nyelvtant veszem elő, és azt olvasom! — válaszolta, mire én nekivágtam az utcának.

Az egész város megváltozott. Egy szenvedélyes politikus politikai gyűlésre indult. Megy az utcán, aztán egyszerre megfordul, és szalad vissza lóhalálában, mintha valaki kergetné.

Csodálkozva kérdeztem, mi lelte.

— Gyűlésre indultam, de hirtelen észbe kaptam, jobb, ha hazamegyek, megrendelek egy mezőgazdasági vagy ipari szakkönyvet, azt olvasom, és tökéletesítem magam a munkában. Minek menjek gyűlésre? — mondotta, és rohant haza tanulmányozni a földművelést.

Nem tudtam, hova legyek a csodálkozástól. Magam is hazatértem, és elővettem egy könyvet a lélektanról… Olvasni akartam valamit a szenvedélyekről.

Végre megtaláltam a következő című fejezetet: „Szenvedélyek”. A cím maradt meg csak, a többi teljesen elhalványult, mintha soha egy betű se lett volna ott!

— Úristen, hát ez micsoda?!

Az egész városban nem találsz egyetlen gonosz, szenvedélyes embert sem, még a jószág is okosabb lett!

Csak másnap olvastuk az újságban a képviselőház döntését a szenvedélyek megszüntetéséről.

— Ohó, hát ez az! — ujjongtak az emberek. Csodálkozunk váltig, hogy mi történt velünk, s lám, a képviselőház megszüntette a szenvedélyeket!”

A fenti jegyzőkönyvből kellőképpen kiviláglik hogy mi játszódott le a nép körében, amíg a képviselőház törvényt hozott a szenvedélyek megszüntetéséről.

Később mindenkinek tudomására jutott a dolog, és a csodálkozás megszűnt. A tanítók pedig így oktatták a diákokat a szenvedélyekről:

„Valamikor az emberi lelkekben voltak szenvedélyek is, s ez volt a lélektan legbonyolultabb és legnehezebb része; ám a képviselőház határozatával a szenvedélyeket megszüntették, s így a lélektanban ez a fejezet is megszűnt éppúgy, mint az emberi lélekben. A szenvedélyeket ezen és ezen a napon ebben és ebben az évben szüntették meg.”

— Hál’ istennek, legalább nem kell tanulni róluk! — súgják a diákok, és dicsérik a képviselőház döntését, mert a következő órára mindössze ennyit keli megtanulniok:

„Ezen és ezen a napon ebben és ebben az évben a képviselőház határozatával megszüntetett minden szenvedélyt, ennélfogva az emberekben nem él többé semmilyen szenvedély!”

Ezt kell mondani hibátlanul, és máris kitűnő osztályzatot kap a diák!

Íme, így menekült meg az a nép a szenvedélyektől, megjavult, és a monda szerint az illető nép fiai miqd angyalok lettek!

Belgrád, 1898. október 14.

 

Forrás: Radoje Domanović, Kínlódia, Fórum, Novi Sad 1961. (Ford. Sándor Bogdánfi)

Краљ Александар по други пут међу Србима (17/23)

(Претходни део)

Путујући кроз васељену Александар је врљао, јер се никако није умео вратити истим путем којим су га са земље одвели на онај свет. Њему је увек својствено да пута не зна и да најпре избере најгори пут. У времену томе натрапа на Марс.

— Је ли ово кугла земљина, молим лепо? — запита Александар неку чудну прилику, каквих на Земљи није виђао. То је било створење планете Марса, које одговара створењима што се зову људи на вашој Земљи.

То биће само је разумело реч Земља. Загледа се у Александра, поче га мерити од главе до пете, па узе тужно махати главом, као да тиме сажаљева нашу јадну планету.

— Ја сам бивши краљ Србије Александар. Погинуо сам пре извесног времена и сада по наређењу Вишњег морам да путујем натраг за нашу планету.

Кад оно Марсово биће чу те две речи: Александар и Србија, одједном прште у смех и изговори неке Александру занимљиве речи. Чак се на Марсу била чула чуда Александрова и овај се становник, те опет за нас смешне планете, није могао уздржати а да се слатко не насмеје.

— Вала баш и изгледаш као да си са Земље пао, што веле! — понавља једва кроза смех становник Марса.

— За многе моје министре говорили су људи: нашао министре све нека чуда као да нису са Земље већ као да их је на Марсу тражио и нашао! — сети се Александар, како је чуо да се говори још кад је он краљевао у Србији, па и он удари у гласан смех.

— На Марсу нема Александра. То чудо о коме смо слушали да је само на једној јединој планети, Земљи, постојало, а и на тој планети се само могло у једној јединој земљи Србији одгајити, на Марсу нити може бити нити је тог чуда било!! — мисли за се становник Марса и лепо да се отегне од смеја.

Дало се тако на смеј и Александру, па и он да пукне од силна смеја. Само што он друго мисли. Он је загледао и све више и више посматрао оног чудноватог становника с Марса, и све му више и више долази сличан с многима од његових бивших министара.

— Интересантно! — говори он опет кроза смех за свој рачун — како се то чешће догађало да има министре што личе на овога с Марса. Па добро су неки из опозиције и погађали. Чудновато само како им је то падало на ум.

Такве је чудновате малере имао Александар на путу своме кад се враћао на земљу да опет види „свој драги народ“.

То није био један малер, они су се прилично догађали, а није било само на Марсу, већ и на неким другим планетама.

Највише се забавио на Месецу. Ту се пријатно осећао и Месец је заволео, што кажу, као да му је на Месецу пупак одсечен.

Најзад како тако, тек он је стигао, а и морао је стићи по највишој наредби.

Душа његова пала је на аустроугарску обалу, баш на обали где се Сава и Дунав састају.

Била је ноћ, лепа летња ноћ. Пун месец плива преко звезданога неба и зрацима својим посребрава две тихе велике реке, а за зрацима, са тим сребром месечева одсјаја, меша се и светлост запаљених сијалица на обали српској у Београду. А овде онде пада сенка разних предмета, дрвећа и зграда, и та тамнина, пуна неке тајанствености, даје још више чари. Александар није гледао равницу која је пукла иза њега, већ се био обрнуо Београду.

— Београд, моја престоница! — прошапута — и ја је не умедох сачувати.

Никад му се Београд није учинио тако поносит и велики, тако узвишен и сјајан. Из њега допире потмуо шум још будна становништва.

Са прозора и од сијалица бљешти светлост, па у ноћи издаље изгледа као да је престоница у неком свечаном руху. Тврђава београдска баца тамну сенку на вале Дунава и заклања онај дивни одсјај месечев, што трепери и плива по њему, и као да том језивом тамом хоће да улије у душу неки чудан страх, као да оне тамне и горде зидине његове, што поносно стоје кроз многе и дуге крваве векове, чувају страшне тајне минулих векова, али ипак са презрењем гледају све гнусобе, и ругају се ништавилу живота и сићушним пролазним сујетама људским, и због којих су се често, врло често, стародревне зидине његове умивале крвљу невиних и честитих људи. И Дунав као да с пажњом, с неким поштовањем спира крв разних народа и разних векова с тих зидина, али ни он не одаје тајну, и он је нем иако би знао да прича чуда из стародревних времена и скоре прошлости.

Александар се загледа у град, гледао га је дуго, гледао у Дунав, и она тамна страна Дунава, којом он запљускује зидине града, ули му у душу неки страх, осети како га издаје снага.

Иако је Дунав ћутао, иако је ћутала и тврђава, тај вековни споменик крвавих прозора, зала и добра, Александрова душа је разумела, осећала страх, осећала како му тамнина оне воде неким тајанственим шумом говори:

— Знам ја све, овде су твоје жртве.

Александар окрете главу од Србије и погледа дуж банатских и сремских равница.

Равни банатске и сремске, те српске равни, кроз које се хоре српске песме, у којима живе подјармљени Срби — ћуте ове ноћи као и Дунав, и Александар опет устрепта. Он та поља никад није гледао, никад није осетио тајну ноћну, никад није могао разумети како нéма широка поља, обасјана, посребрена месечином, прошарана сенкама овде онде, како неке нејасне контуре и нема тишина говоре, говоре много одређеније, много силније него најјачи говорници. И Александар навикнут да слуша само кретенске вицеве своје околине, навикнут на подла ласкања бивших људи, навикнут на пљескање глупе масе, која одобрава још глупље ствари његове, навикнут да му двоножна створења што се људима зову одобравају све суманутости његове, први пут је осетио, како нéма, пространа и широка природа, као пукло звездано небо над њим, и широка поља пред њим, и тишина Дунава, и оне зидине градске, суморне и поносне, како све то говори другим језиком. Небо и пространство бесконачно не лажу, не лаже Дунав, не лаже ноћ, није лажно ни оно осећање што га ноћ тајанственошћу улива у душу; лажни су људи, они су дволични, они једино кваре природу, кваре вечну истину.

И морало је бити страшно осећање у души Александровој, у души тога човека, који је само људе, само рђаве људе, само лаж имао пред очима целог свог века.

Погледај биљку, и ти одмах знаш и како је никла, и како се развијала, и одмах унапред знаш кад ће да цвета, кад ће и тачно у које доба да плодом уроди, и, што је главно, знаш и каквим плодом. Биљка не прави изненађења, она је доследна, откад никне, па док не увене, својој природи. Камен је вечно камен, па и животиња, и ако је животиња, бар је целог свог века животиња. Свему се зна шта је, свему се може ухватити крсна имена, али човеку никако. Крушка неће никад покушавати да игра улогу камена, нити ће се камен хвалити како на њему рађају јагоде, нити ће скромна јагода икад зажелети да представља кедар ливански, нити ће кедар ливански хтети, нити може, бити татула. Магарац се не прави лавом, нити је лав кадгод у свету играо улогу миша, нити се миш пријављивао као конкурент волу, да он вуче кола.

Али, човек, грешни и неосвешћени човек, он је све; то биће природно, природа је изгубила.

(Даље)

Краљ Александар по други пут међу Србима (3/23)

(Претходни део)

— Дакле, чекнућемо дан-два да видимо хоће ли пасти овај садашњи кабинет св. Аранђела, па ако то не буде, тражићемо аудијенцију код Бога! — продужи краљица.

— А ако нас не прими! Ето видиш да нас руски цар није хтео примити, а камо… — поче Александар.

— То је нешто друго — упаде му Драга у реч — томе је крива царица.

— Ех, царица! — рече тужно душа Александрова, пажљиво слушајући онај тајанствени шум из облака.

— Јест, Саша, да само није било царице, нас би цар примио, то ја знам врло добро. Код Бога ћемо лакше добити аудијенцију, јер Бог нема Богињу.

Ту Драги паде на ум грешна и дрска мисао како би било да се она некако Богу додвори, па да је Бог прогласи за Богињу. Она заћута и сва се предаде тој мисли:

— Дивна идеја — мишљаше даље устрептала душа Драгина. — Ух како би то тек дивно изненађење било. Нико и нигде то на свету није могао ни сањати, докле тек Бог изда прокламацију целој васељени:

„Откад сам свет створио па до данас минуло је много и много векова, а небо не доби Богињу. Данас проглашавам и објављујем свима световима и свима створовима, свима живима и мртвима да сам бившу краљицу Србије поставио за Богињу. Ја сам тиме, драги моји светови, осигурао потпуно своје спокојство у дому божанском, те ћу убудуће све своје божанске силе употребити само за старање око добра и напретка миле ми васељене. Ја признајем са свога божанског трона да је у досадашњој мојој владавини било и грешака, било и недостатака, то се у свету и примећивало, те је отуда овде-онде у пространству бесконачне васељене бивало и роптања на мене, а нарочито у Србији, на коју сам готово био сасвим и заборавио. Али убудуће тога неће бити и ја ћу се старати у договору с Богињом да све те погрешке поправим.“

— После ове божије прокламације настаје — мисли краљица даље — преврат, као што рече Саша. Бог повеша анђеле, потрпа св. Аранђела и остале светитеље у пакао, а кабинету Мефистофеловом дâ дупло поверење. Громови и трубе небесне објаве световима „ту радост“, и већ стижу депутације. Прву депутацију предводе Срби из пакла (Бог је већ указом помиловао све грешнике) и држе говор пред престољем божијим. На божанском трону Бог и Богиња, а Србин један, што је био некад митрополит, држи говор како за васељену нема срећнијег тренутка од овога сада, а нарочито се могу Срби поносити. Бог им захваљује отприлике онако исто као што је то чинио и краљ Александар кад је примао депутације из народа, које исказиваху „радост“ што је себи за краљицу изабрао Драгу Српкињу. Затим стижу депутације из целе васељене, с Марса, Венере, Јупитера, с Месеца опет неки Срби предводе депутацију. Једним словом, са свију светова бесконачне васељене. Све је то Мефистофело са својом пакленом полицијом дотерао.

Бог прима по реду, а Богиња се клања грациозно и смешка се кокетно, а кроз васељену бруји силна песма:

„Слава Богињи на небесима!“

— Јест, то ћемо моћи — прошапта душа Александрова — јер на небу нема Богиње да нам смета. А жене су за све криве.

Душа краљичина се трже из сањарија, погледа љутито и презриво Александра, а у себи помисли:

— Ух, да се могу само овога блесана отарасити — а гласно додаде:

— На небу, Саша, није потребно објављивати „благословено стање“.

— Ах то „благословено стање“ — изговори тужно Александар, и душа његова задрхта од туге и бола.

— Ја нисам крива, Саша, ти знаш да сам ја била увек искрена и истину говорила, већ су криве брбљиве београдске жене. Оне су, Саша, узрок нашој несрећи! — И Драгина душа удари у хистеричан плач.

— Жене, све су заиста криве те проклете жене. Ако израдимо код Бога помиловање и ако ме реактивира, повешаћу о теразијско кестење све жене београдске! — плану душа Александрова.

— Ох, Саша, — поче краљица — ја ти за живота нисам све ни говорила колико сам пропатила. На људе не могу да се пожалим, али жене београдске су страшило. Ево, још дрхтим кад се њих сетим. Нико тако не може очима, погледом да говори као жене, а нико тај говор није могао боље разумети него ја. Кад се само сетим тога, просто ми се и не враћа натраг у Србију, па макар нас Бог и помиловао.

Ту Драга заћута и мишљаше за себе:

— Дође ми тако нека ранија пријатељица, или познаница, и ја, разуме се, морала сам чувати достојанство твога престола, па узмем гордо држање краљице. Морала сам по положају престати да будем Драга за свако раније интимно пријатељство и познанство.

И она се дубоко поклони преда мном као са поштовањем и говори ми:

— Ваше величанство!

Али кад се тако поклони, кад изговори оно „ваше величанство“, она и очима говори, и то говори разговетније него устима и гласом. Очима, погледом, целим изразом лица и једва приметним осмехом око крајева усана говори у исти мах и ово:

— Смешно ми је то кад и ти Драга дочека да будеш Величанство у овој земљи. Велим ти Величанство, а видиш како ту реч изговарам, зар не примећујеш ти то. Зар по мени не видиш да се у исти мах кад то говорим сећам како си носила воду са Тоскине чесме. Сећам се како сам ти давала по пола динара да имаш шта јести. Па зар ти мислиш да не знам каква си рита била. Честите сукње ниси имала.

Па хајде, то је сиротиња, а то није срамота, али шта се онда пућиш и шепуриш у хаљини царице Милице… ха, ха, ха, ха, хаљина царице Милице и Драга од Тоскине чесме… Властелинско одело за тебе, а знамо те све каквог си морала била. Платила си бедницима и подлацима да те у новнинама назову чак и Анђео Милосрђа. Ха, ха, ха, ха, Анђео Милосрђа. Од ове обичне блуднице и фукаре, коју знамо сви, направише плаћени подлаци чак и анђела.

Ето, то говори погледом и целим својим изразом, а ја сам разумевала сваку реч тога говора. А гласно додаје у исто време као са неким дубоким поштовањем:

— Како се осећа Величанство у благословеном стању?

И опет ме гледа и поглед даље говори.

— Зар ти, грешна и покварена жено од Тоскине чесме, не осећаш, зар не примећујеш да ти се подсмевам и кад кажем Величанство, а још више кад уз то изговорим и то твоје „благословено стање“. Ти блудница и свачија наложница једина можеш имати толико дрскости, толико одвратна цинизма, да у овој истој земљи у којој и дан-дањи пролазе поред тебе твоји бивши многобројни љубазници, измислиш и чак објавиш прокламацијом „драгом српском народу“ неко твоје „благословено стање“. О, јадни српски народе, шта ти је све суђено да трпиш.

И то није била једна таква, већ све редом. И зар сам онда могла бити ја краљица која воле земљу и народ. То није била моја кривица, све су то жене криве. Ах, кад би ми само пошло за руком па да постанем Богиња, како би[x] се љуто светила српским женама. Не би се та освета свршила са двадесетак жртава као оно на Калемегдану мартовске демонстрације. Жене су заслужиле од мене много љућу освету. Чини ми се да ми се још и мртво тело тресе кад помислим на те проклете београдске жене.

Ако сам на улици, у цркви, на забави, свуда где сам се год макла, осећала сам њихове погледе. А ти погледи били су страшни, ја сам их добро разумевала, те ми је увек кад се улицом провезем изгледало као да се све жене пакосно смеју, пружају прст на мене, и као да јасно и разговетно чујем како се целом улицом разлеже тај горки, подругљиви смех:

— Ха, ха, ха, ха, благословено стање.

Па зар онда имати милосрђа, зар се могу такве увреде заборавити и опростити. Чим бих постала Богиња, одмах бих телефоном дозвала св. Илију и издала му најстрожију наредбу да све небесне громове, колико их год има, стави мени на расположење, али савршено све громове, тако да ни један једини не употреби на што друго. И онда бих му рекла:

— Све те громове, који су ти до сада служили за све небесне просторе пустићеш на београдске жене.

Ето, то су заслужиле. Сада се тек горко кајем што нисам за живота с њима свршила. Саша ме је толико волео и слушао да би ми учинио све.

Тако је мислила душа Драгина, па се обрати краљу питањем:

— Саша, би ли ти за љубав моју учинио све што бих тражила?

— Све!

— А да сам ја пре неколико дана тражила од тебе да наредиш да се све београдске жене повешају о теразијско кестење, би ли ти наредио да их повешају?

— Зашто не, то бих и сам урадио да сам се само сетио. Повешао бих их све до једне. А ако ме Бог понова врати у живот, та твоја племенита жеља биће ми прва дужност.

— Је ли, Саша, да је то дивна идеја?

— Зато сам те и заволео што си увек умела да нађеш погодне идеје које мене чисто освеже. И сад ми жао што смо заборавили да приредимо и изненађење такве врсте. Знаш ли да би се о томе говорило у целом свету. Замисли само: „престоница без жена“! Ха, ха, ха, престоница без жена. Е, то је заиста интересантно. Само останеш ти једна једина, а све остале висе о кестеновима теразијским.

— А да ли би на то пристала влада?

— Како то говориш. Моја влада била ми је толико одана и послушна да бих ја могао рачунати да изврше и какву јачу моју жељу, а камоли такву једну ситницу. Зар би, мислиш, кабинет пао на тако једноставном питању. Шта је то, ситница једна. Нисмо се ми тога сетили, а ја се не бих бринуо да ли ће имати кога да ту дивну мисао изведе.

— Нека, Саша, — поче Драга — ако ништа, а оно ће бар жалити народ за нама. Да видимо ко ће им приређивати интересантна изненађења. Умели смо свакога дана, што се каже, направити по какав крупан догађај, а после нас тога не могу имати. Настаће досадна и монотона сталност, а то је досадно. А код нас је све то текло као у каквом фантастичном занимљивом роману. Сећаш ли се како је то дивно било?

Таман Срби помисле:

— Е, вала, ни краљ Александар не уме измислити више ниједно чудо. Сва су чуда већ била у нас, а ми потегосмо прокламацију „нашем драгом и милом српском народу” и објависмо моје благословено стање. И одмах разувериш свет да смо ми сва чуда већ починили и да више не умемо ниједно измислити.

Ето, ко би веровао да се може изммслити идеја да се све београдске жене повешају.

Не мислим, Саша, да се сами хвалимо, али што је Србија имала владара, то нит’ је која друга земља имала, нити ће имати, јер нико није тако интересантно и занимљиво управљао као ми. Увек нешто ново, сваки дан друго чудо, само изненађење за изненађењем.

(Даље)