Mpitarika (3/3)
Vita iny ny andro voalohany, dia toy izay ihany no nitranga ny andro vitsy manaraka an’iny. Tsy dia nisy tranga goavana, fa sedra kely madinidinika no nandalovana: nilatsaka tanaty lavaka sy alon-tsaha; namaky fefy hazo, ala; nandia tsilo; maro no tapa-tanana sy tongotra; ny sasany tapa-tenda. Izany rehetra izany no niaretana. Nisy antiday vitsivitsy tsy nahazaka ka nodimandry teny an-dalana. “Ho faty ihany izy ireo raha nijanona tany an-tanàna, maika fa tety an-dalana!” hoy ny iray nanamarika, sady nankahery ny hafa hanohy ny lalana. Zaza, manodidina ny roa taona, vitsivitsy ihany koa nandao ny ainy. Nampionon-tena ihany anefa ireo ray aman-dreniny satria izay no sitrapon’Andriamanitra. “Raha kely ny zaza, dia kely ihany koa ny alahelo. Rehefa mbola zaza izy dia tsy dia re koa ny fanaintainana. Andriamanitra mitahy zanaka mba hahafahan’ny ray aman-dreny misitraka ny andro hanambadian’izy ireo. Raha izay no lahatra ho an’ireto zaza ireto, tsara kokoa ara ny handaozany antsika mialoha. Ka tsy ho lehibe loatra ny alahelo!” hoy ilay mpitondra-teny nampionona azy ireo hatrany. Nisy ny namatotra ravi-damba tamin’ny lohany mba hanerena ny vonto. Tao koa ny namatotra ravi-damba tamin’ny tanany. Naratra sy tapaka avokoa ny rehetra. Ny akanjony rovitra sy mitarazoka amin’ny tany, kanefa nanohy hatrany izy ireo tamin’ny fifaliana. Moramora kokoa ny nizakana izao rehetra izao raha tsy nampijalian’nny hanoanana izy ireo tambonin’izany rehetra izany. Tsy maintsy nanohy hatrany anefa izy ireo.
Indray andro, toe-javatra goavana kokoa no nitranga.
Nandeha teo aloha ny mpitarika, ihodidinan’ireo lehilahy mahery fo maro. (Ny roa amin’ireo tsy hita popoka. Noheverina fa nivadika izy ireo ka nitsaoka. Nisy fotoana ilay mpitondra teny nanambara ny famadihan’izy ireo. Vitsy ihany no nihevitra fa maty teny an-dalana ireo roa ireo, kanefa tsy nolazainy moa izany heviny izany mba tsy hanakorontana ny hafa.) Ny sisa kosa nilahatra tao aoriana. Tampoka teo, tojo hantsana goavana be izy ireo. Avo loatra ny tevana ka tsy nahasahy niroso intsony ny olona. Na ireo mahery fo indrindra aza nijanona kely ary nibanjina ny mpitarika. Nandinika teo ampihondrehina ny mpitarika, ny tarehiny miketrona, ary nanao dingana iray tamin’ny fahasahiana lehibe izy. Notsapatsapainy tamin’ny tehina ny manodidina, teo aloha, teo ankavanana, tao ankavia. Maro no nilaza fa ny fihetsiny dia mahamendrika azy bebe kokoa. Izy anefa tsy mba mijery na iza na iza, tsy mba miteny koa. Tsy misy endrika tahotra mihitsy izy manatona ny tevana. Na ireo lehilahy mahery indrindra aza hatsatry ny tahotra, fa tsy nisy sahy nampitandrina ilay mpitarika hendry. Dingana roa fanampiny dia teo amorony tanteraka izy. Nangovitra avokoa izy ireo, nivandravandra sy tora-kovitra. Efa mila hihazona ny mpitarika ireo lehilahy manodidina azy, na dia hanohitra ny fitsipika aza izany fihetsika izany, kanefa nandroso ihany ny mpitarika. Dingana iray, roa, dia latsaka tanaty hantsana izy. Korontana izany, fidradradradrana, kiakiaka; tahotra no nanjaka. Ny sasany lasa nitsaoka.
– Mitonia aloha ry havana! Inona ity mahataitra? Izao ve no mitazona ny teny nolazaina? Mila manaraka iny lehilahy iny isika satria izy no mahalala ny tokony hatao. Adala izy raha hamono ny tenany. Ndeha hanaraka azy! Ito angamba no loza lehibe indrindra nosedraitsika, kanefa ito no mety ho farany. Iza no mahalala? Mety ao ambadiky ny hatsana ao angamba no misy ny toeram-piadanana nataon’Andriamanitra ho antsika. Andao! Raha tsy misorona, tsy ho tonga n’aiza n’aiza isika! – izany no hafatry ny mpitondra teny, dia nanao dingana roa koa izy ka lasa tanaty hantsana. Ireo lehilahy mahery nanaraka azy dia lasa daholo koa ny olona.
Fidradradradrana, fimenomenomana, fitarainana no nameno ny hantsana. Azo lazaina fa tsy hisy ny hivoaka velona eto, na ny ho afaka tsy misy pentina. Mahery anefa ny ain’olombelona. Tena manana vintana lehibe ny mpitarika. Namikitra hazo izy raha nidina ka tsy dia naratra firy. Tafavoaka moramora ny hantsana ihany izy. Tanatin’ny tabataba tsy hay leferina anefa dia nipetraka mora foana izy, nangina tanteraka. Nisy olona sasany efa mila ho faty nanozona azy tam-pahatezerana, kanefa tsy nahoany akory. Ireo izay nahafikitra hazo nandritra ny fidinana dia mba niezaka ny hivoaka ny hantsana koa. Nisy ny vaky loha ka nijininika ra eraky ny tavany. Naratra avokoa ny rehetra ankoatr’ilay mpitarika. Samy tezitra tamin’ity farany izy rehetra sady nitalaho mady, kanefa tsy mba noraharahiany akory izany. Nangina hatrany izy, ny endriny maneho olon-kendry!
Fotoana fohy taty aoriana, niha nihena hatrany ny isan’ireo mpandeha. Nihavitsy isan’andro izy ireo. Nisy ny lasa ka niverin-dalana.
Tamin’ny isan’olona niaingana, teo amin’ny roapolo teo no nijanona. Ny tarehin’izy ireo, izay tena trotraka sy torovana mafy, maneho ny hakiviana, ny ahiahy, ny harerahana sy hanoanana, kanefa tsy nisy nitaraina na ny iray aza. Nangina toy ny mpitarika izy ireo ary nanohy ny dia hatrany. Na ilay mpitondra teny feno zotom-po aza mba nanifika ny lohany tamin’ny fahakiviana koa. Tena sarotra tokoa ny lalana.
Nihena hatrany ny isan’izy ireo mandrapahatonga izany ho folo. Mimenomenona sy mitaraina sisa no ataon’izy ireo fa tsy miresaka intsony, ny endrika tena kivy dia kivy.
Toa kilemaina izy ireo. Ny sasany mitondra tehina, ny sasany misy antsamotady mitazona ny tanany. Feno bandy sy fatorana ny tanan’izy ireo. Na dia vonona ny hanao sorona hatrany aza izy ireo, dia tsy afaka noho ny hafenoin’ny vatan’izy ireo ratra sy takaitra.
Na ireo mafy indrindra tamin’izy ireo aza dia very finoana sy fanantenana koa kanefa niharitra hatrany; izay no izy, nifampitaritarika teny izy ireo, nanezaka mafy, nitaraina sy feno ratra. Inona moa no azony natao raha tsy afaka niverina intsony izy? Taorian’ireny sedra marobe ireny ve vao hiverin-dalana?
Takariva ny andro. Variana nitambesatra tamin’ny tehina izy ireo no nahatsikaritra tampoka fa tsy teo alohan’izy ireo intsony ilay mpitarika. Nanao dingana iray hafa ka latsaka tanaty hantsana avokoa ny rehetra.
– Ny tongotro! Ny tanako! – nanakoako ny dradradradra sy menomenona. Feo malefaka iray no re nanozona ilay mpitarika mendrika, dia injay tsy heno intsony.
Raha nihanazava ny andro, indro ilay mpitarika mipetraka toy ny tamin’ny andro nifidianana azy. Tsy mba nisy fiovana ny endriny na dia kely aza.
Nivoaka ny hantsana ilay mpitondra teny, narahin’olona roa. Ny tarehy tsy fanatra intsony fa feno ra. Niherika izy ireo nijery ny isan’olona tavela. Vitsy tena vitsy sisa. Tahotra sy fahakiviana no nameno ny fon’izy ireo. Tsy fantatra ny manodidina, be havoana, feno vato – tsy misy lalana voasoritra na ny iray aza. Roa andro mialoha no tojo lalana izy ireo kanefa nodinganiny ihany izany. Teo no nitondran’ny mpitarika azy ireo.
Nahatsiaro ireo namana sy havana marobe lasana teny an-dalana izy ireo. Alahelo lehibe mihoatra ny fanaintainana teny amin’ny ratsany no nameno azy. Nanatrika ny faharavany manokana izy ireo.
Nanatona ny mpitarika ilay mpitondra teny ka nilaza ny harerahany, ny feony mihovitra noho ny fanaintainana, hakiviana sy hatezerana.
– Aiza no alehantsika izao?
Tsy namaly ilay mpitarika.
– Aiza no hitondranao anay? Nametraka ny fiainanay sy ny fianakavianay manontolo teo am-pelatananao izahay, nandao ny tranonay, ny fasan-drazanay nanantena fa mety ho afaka ny jaly tamin’iny tany ngazana iny izahay. Kanefa nosimbainao ny fiainanay. Nisy fianakaviana roanjato nanaraka anao, jereo ankehitriny ny isan’ny tavela!
– Tsy eo avokoa angaha ny rehetra? – hoy ilay mpitarika nanontany, nihondrika hatrany.
– Ahoana no hahasahiana mametraka izany fanontaniana izany? Mitrakà dia jereo! Isao ireo sisa tavela tamin’iny dia iny! Jereo ny endrikay! Tahak’izay ara maty toy izay kilemaina tahaka izao.
– Tsy afaka mijery anareo aho!
– Fa nahoana?
– Jamba aho.
Ngina ny rehetra.
– Very angaha ny fahitanao teny an-dalana?
– Teraka jamba aho!
Nisento hakiviana ireo telo teo.
Nitsoka ratsy teo amin’ny havoana ny rivotry ny fararano ka nitondra ireo ravinkazo efa malazo. Feno zavona ny havoana, mahery ny hatsiaka nentin’ny rivotra tao amin’ny hantsana. Feo mikarantsana fambara ratsy no nandredona. Nihanilentika tao ambadiky ny rahona ny masoandro, nanalavitra tsikelikely.
Nifampijery tamin’ny tahotra ireo telo teo.
– Aiza no afaka halehantsika izao? – hoy ny iray
– Tsy haintsika!
Tany Belgrade, 1901.
Ho an’ny tetikasa “Radoje Domanović” nadikan’i Domoina Radaniela Andrianoro, 2020.
Краљ Александар по други пут међу Србима (9/23)
Праведну жељу народну да и даље води борбу са Кара-Ђорћем пресекао је Милош. И он је у сујети својој и амбицији за власт лукавством успео да се у његов конак донесе глава Вождова. И тај Вожд, био је кум кнезу Милошу. Ваш српски народ зна добро шта је кум, како се кумство поштује, и Љубица, чиста душа непокварене српске сељанке, коју су однеговале муке и невоље поштеног српског народа и оне дивне песме Србинове, цикнула је престрављена кад је видела у конаку крваву главу свога кума и кроз плач и кукање викнула Милошу:
— Зар тако, Милоше, да видим кумову главу у нашој кући? Знај добро да ће та крв поштена, крв кумова, пасти на наш пород као клетва божија. Шта уради, Милоше! Затреће се племе твоје и име дома твога. Тешко је носити на души крв праведну.
И оно што је тада Љубица рекла, стекло се.
Михаило је погинуо, а после себе није оставио законитог порода, није оставио наследника престола од лозе Обреновића.
Ондашњим влаcницима било је, ради њихових личних добитака, потребно да пошто-пото измисле продужење лозе Обреновића, да измисле неког који ће бити немоћна фигура на престолу Србије, а да они управљају земљом на штету њену, а на корист своју. Гладан људски ум у стању је све измислити, јавно мњење лако је за извесно време обманути, и они су то успели, они су донекле обманули наивно јавно мњење. Ако се и нашао ко на земљи да је тој лажи ушао у траг, њега је или нестало, или је провео век свој у муци. Пред неправедним земаљским судовима у Србији, ту је истину смела само шапатом да збори сиротиња, а госпоштина да се каткад насмеши.
Ти, Александре, син си Милана Обреновића, Румуна, и Наталије Кешко, Рускиње. То си знао и ти ко ти је отац, ко ти је мајка, то је знала и цела земља, али цела земља, твоји поданици, нити су знали, нити су питали, нити су смели питати о пореклу твога оца Милана.
За њега су рекли да је потомак Обреновића, да су му преци Милош, Михаило и Милан, да је он веран традицији предака, а уствари, ничега од тога у истини нема.
Ево порекла твога оца Милана:
Он је син влашкога бојара Разнована и Влахиње Марије.
После смрти Разнованове, тадашњи румунски кнез Куза узео је Марију за дворску даму, која је у исто време била и метреса његова. То је познато целом румунском народу а утврђено и доказано оне историјске ноћи кад је буном народном кнез Куза морао потписати оставку на престо.
Али кнез Куза није знао да његова дворска дама Марија има дете, нити је она то кнезу, а своме милоснику, о томе шта причала. Њој је изгледало да ће љубав Кузина према њој бити јача и силнија ако он не зна да она има дете. Њен је рачун био погрешан. Куза је волео децу, а није их имао.
Једног дана, враћајући се у двор из подуже шетње, сврати се кући своје милоснице Марије. На тај корак нагнала га је љубав према тој жени.
Марију затекне са једним дечком од седам година и при изненадном, намерном уласку чује њен глас, који је са пуно страсне љубави мајчине, љубећи лепог мушкарчића, изговарао:
— Слатко чедо моје!
Куза је био изненађен, а Марија, не надајући се тој неочекиваној посети, збунила се. Место поздрава наступило је ћутање и немио разговор погледима.
Дечко је такође збуњен овим призором, гледао час мајку, час непозната човека, који им поремети срећан мир домаћи.
Ми овде на небу — продужи анђео даље — не морамо да детаљно описујемо те сцене љубавне као што то ви на земљи у романима радите.
Дете је после објашњења Кузина и његове матере пришло руци кнезу Кузи.
Куза га је тада помиловао по коси и запитао ко му је мама.
Дете погледа у матер, а Марија одговори уместо њега.
Дете је удаљено у другу одају, и тада је настало објашњење између кнеза и њетове метресе Марије. Кнез, који по природи необично вољаше децу, најоштрије је осудио Марију што му никада није казала да је са Разнованом имала сина. Леп дечко, са правим именом Емил (доцније Милан), необично интелигентна израза, веома је повољан утисак учинио на кнеза Кузу и он одлучи да Емила, сина своје милоснице, узме у двор код себе.
Одмах ускоро пошаље га као свога питомца у један париски колеж да се тамо школује и образује. Ту је млади Румун и био у први мах уписан под својим правим именом Емил Разнован. Ево ту, у француском одељењу, има и својих школских другова, који су малочас причали како су свога школског друга дирали и говорили му: Le pot de chambre cassée.
Али Куза, који је и иначе због своје владавине стајао рђаво у народу, морао је како тако да забашури своје односе љубавне са својом дворском дамом Маријом, удовицом Разновановом, а мајком Емиловом.
Сви су Срби слушали с напрегнутом пажњом ове за њих нове ствари.
— Чисто ми је сад нешто лакше за све оне муке што сам поднео у затвору због тога што сам хтео да разаберем који је отац краља Милана. Сад ја тек, јадан, видим што је он онако гонио нас Србе, и како смо дочули, рекао је једанпут, кад је полазио из Србије: „Ох, хвала богу, чим оставим ову погану свињску земљу Србију па пређем у другу земљу, одма’ ми лакше на души.“
— А оно виш’ ти, мој брате, он био Вла’, па зато је нас тако и гонио, зато ми и претрпесмо онолика зла и покоре под владавином његовом и владом његова сина, овога овде Александра. Слушали смо ми то тако нешто где се зуцка по селу, свет к’о свет говори и разабира се за свашта, али ко је, брате, смео то поменути и рећи. Ко само припита, тог скр’ају на робију, к’о, прибогу, мене. Морао си да ћутиш и да трпиш, да се крстиш и камениш од чуда шта се ради по земљи, па то ти је — мислила је за се душа оног шумадијског сељака кад је анђео почео објашњавати порекло Миланово и Александрово.
— Та тај нам је звани наш Пијемонт, био, касти, к’о нека влашка земља. Ми овамо робовали Чваби и Мађару, а они тамо Власима. Но тек сада видим шта се то све радило — мисли се за се душа оног Лале у истом том тренутку.
Тужна Босна и Херцеговина погледала је сузним очима на плаву Авалу, на Пијемонт Српства, да нас отуда сунце огреје, па с плаве Авале заруди зора слободе и озари и нас у пустој и тешкој тами туђинскога притиска.
И место тога, ми дочекасмо да српски краљ Александар, краљ ослобођене Србије, краљ нашега Пијемонта награди највишим одликовањем, највишим орденом баш нашега угњетача, човека који зверски ради на уништењу српскога имена, награђује се Калај; Пијемонт му одаје захвалност што угњетава нас Србе, нас бедну рају, која је сву наду своју положила на Србију. Сада, кад чујем, јасно разумем све што је тако било. То је и морало тако бити када је на престолу ослобођене Србије, на престолу Пијемонта седео Милан, Румун, и седео његов син Александар, Румун по крви. Они нису ни могли осећати и искрено саосећати српски, нису ни могли осетити бол косовске погибије, ни осећати тугу за пропашћу царства српског. Они су били глуви према јауку поданика својих, слепи пред љутом невољом народа којим владају, а камоли да пусте сузу над невољом Македонаца, Старо-Србијанаца, Примораца, Босанаца или Херцеговаца; шта се њих тицали толики Срби преко Саве и Дунава. За њих је земља Србија, цео српски народ те краљевине био само средство за њихове личне потребе. Целу Србију, ту за њих туђу и одвратну земљу, сматрали су за свој спахилук, са кога збирају приходе да могу водити свој пустоловни живот, да се могу коцкати, проводити разблудне дане и давати крупне бакшише својим слугама, који су им помагали у послу. Сваки који се с тим није слагао, оглашен је одмах за издајника земље, за антидинастичара, и такав је свршио као изганик, или премлаћен кесама напуњеним песком у тамници, или је стрељан… Тако је у том истом тренутку размишљао за се један честити Херцеговац.
Анђео продужи даље:
— На двору кнеза Кузе био је ађутант капетан Милош Обреновић, рођак кнеза Михаила. То је био човек већ јако оболео од тешке бољетице јехтике и његови дани већ су у то време били, како се то вели, избројани.
Али баш такав човек, неотресит и иначе по природи болестан и једном ногом већ у гробу, слабе душе и повитљива карактера, а одан прекомерном пићу — и био је као наручен кнезу Кузи да своје односе са дворском дамом Маријом привидно прикрије пред народом, који и иначе негодује на његову управу земљом.
И Куза употреби свог ађутанта капетана Милоша Обреновића и учини да се за њега венча његова милосница Марија. И Кузина метреса донесе као неки мираз своме мужу и своје дете, које је родила као чиста Влахиња са пунокрвним Влахом, бојаром Разнованом.
— Кад је српским власницима ради њихових личних прљавих смерова требало пошто-пото измислити некога из лозе Обреновића, они нађоше Емила Разнована, сина Разнованова, па му име Емил претворише у Милан, а место правог презимена Разнован додадоше му преправљено име и презиме његова очуха: Обреновића.
И тако од чистог Влаха направише и измислише Србина, од Емила Милана, од Разнована Обреновића.
Све је то наметнуто српском јавном мњењу и кнезу Михаилу. Једног дана српски народ видео је једног дечка у Саборној цркви поред кнеза Михаила, а тај дечко био је млади Румун, Емил, доцније краљ Србије Милан Обреновић.
(Даље)