Tag Archive | Latinski

Похвално

Као што је познато, ученици I. београдске гимназије, после пада Порт-Артура, повукли су се на север. Пола их је под кровом, а пола под ведрим небом. За ову другу половину праве се на Малом Калемегдану земунице. Како су ове земунице и у Манџурији велика кубура, професори су одлучили да своје духовне воине у њих и не уводе, него су направили овакав распоред. Чим се укаже лепше време, сви професори и ђаци који, на смену, остају под ведрим небом, ићи ће изван Београда у шетњу до подне, или после подне, или на цео дан. У тим шетњама ученици ће добивати поуке из природних наука, географије, историје, практичне геометрије; трчаће, лопте се играти, певати, свирати и цртати с природе. Кад је ружно време, походиће се разне установе у Београду. Што је најлепше у овој невољи: разговараће се професори са својим ђацима и дружити се целога дана, што је до сада у нас сматрано као негда читање јеретичних књига! Дакле, враћају се и у вас стара, добра јелинска времена! Одиста срећна мисао! Како чујемо, највећа хвала за обнову ове старе школе припада професорима грчког и латинског језика у тој гимназији.

„Страдија“
27. фебруар 1905. године

Нигде спаса

Слушати предавања из латинске синтаксе и ошишати се на летњој врућини, нарочито код невешта берберина, то ми беху најдосаднији часови, јер никад ми живот није изгледао с мање смисла, глупљи, него у тим приликама. Никад не бих могао одлучити шта је теже од тога двога. Замислите само летњи врео дан кад се од жеге чисто и свест помути, пред очима трепери ваздух, тело малакше, отроми се, човек се једва креће од досаде, и сад, рецимо, у таквом стању клонете на берберску столицу. Берберин вас умота чаршавом и ви морате да се укочите као какав римски сенатор. Чаршав берберин заћушка око врата и онда настане страховита процедура. Зној цури низ лице, хоће у очи, муве безобразне салећу и падају час на нос, час на лице, час око уста, а вама руке под чаршавом, па само тек можете мрдати лицем, скупљати нос, увијати устима. По лицу, опет, улепљеном од зноја, падају ситне длачице испод маказа, па се лепе, падају преко очију, па чак и у уста, и тада настаје очајно пљуцкање. Уза све те муке, берберин вас мува тамо-амо и обрће вам главу као какву ствар, шкљоца око ушију маказама без икаква разлога и, с времена на време, тупе маказе очупају покоји прамичак косе; ви сркнете ваздух у себе, увијете се од бола, а берберин вас утеши: „Ништа, то није ништа, молим вас!“ и окупи енергачније шкљоцати маказама, мислећи ваљда да вам том музиком забашури бол. Како се у тако очајном положају очекује с нестрпљењем оно спасоносно бербериново „Наздравље, господине!“ Скине вам чаршав и осетите како вам се разведри пред очима, осетите блаженство, неисказану радост, као кад вам напречац престане јака зубобоља.

Тако се исто у очајању очекује звук школског звона, које вас одједном избавља оних несносних апсолутних аблатива и читаве поплаве нункова, квидова, квид квида и нунк нунка. И фамулуз који звони (њега сам увек сматрао за неко анђеоско биће) једним покретом руке, звоно једним звуком, звуком небеским, растера све те досаде. О, како ми се тај слатки звук упио у душу да га никад не могу заборавити!

Таман наставник вели:

— Такође је згодно употребити овде nec nec. Хајде, покушајте ви!

И онда покушавате, знојите се, бруји вам по глави сто чуда, а никако вам не иде у главу израз згодно, или још кад наставник вели интересантно. Таман муке ваше достигну врхунац, а тек зазвони звоно својим небеским спасоносним звуком.

*

Али се у животу, доцније, годинама, тек кад сам почео писати и штампати своје радове по листовима, почеше појављивати и досадније ствари, осетих теже муке.

Да вас не мучим много, јер знам шта је мука, причаћу вам нешто што ми се догодило пре непуну годину дана.

Било је лето. Дан пријатан, свеж, а ја посвршавао послове који могу узнемирити дух и нагнати човека да мисли, као што су менична отплата и томе слично, па се по подне раскомотио, лешкарим са запаљеном цигаром, срчем лежећи каву и осећам се тако задовољан што ме никаква мисао не узнемирава, како је то само Србину дато.

А и шта би ме могло узнемирити? Најдосаднијем уреднику дао сам свој рад, и тога дана сам ручао слатко, попио чашу-две вина, класу сам скоро добио, срчем каву, пушим дуван, регулисао сам меницу, преврћем се задовољно, час на једну, час на другу страну; не мислим, обузима ме пријатно осећање сна, а закон ми не забрањује да слатко заспим мирно, блаженим сном, и ја таман хтедох да употребим ту своју грађанску слободу и право, као што би сваки свестан грађанин учинио, док тек куцну неко на врата од моје собе.

— Дођавола! — промрмљам јетко, и моје слатко задовољство прште као пена.

Куцање се понови.

— Напред! — викнем осорљиво.

На вратима се појави човек са осмехом на лицу и љубазно ме поздрави док сам се ја осећао како сам у стању да му скочим за очи. То беше уредник једног пољопривредног листа.

— Ја сам дошао до вас с једном молбом. Нећете ме, надам се, одбити.

— О, молим вас, како бисте још посумњали! — рекох тако, ваљда по урођеној српској доброти, и покушам да мало ублажим кисео израз лица.

— Рад сам да донесем у листу један ваш чланак о гајењу винове лозе.

— Радо бих се одазвао, господине, вашој жељи, али, верујте, ја те ствари не разумем нимало.

— Како не разумете? Можете ви то. Популарно нешто: како треба што више гајити лозу и какве користи има земља од тога. Ето, молим вас, ја их напишем у сваком броју по неколико, а ја сам учио некад филологију.

Бранко сам се на све могуће начине, али уредник је упорно доказивао како сам ја уобразио да не разумем те ствари и, најзад, да их чак не треба ни разумевати, па ипак се може леп чланак написати.

На крају крајева морао сам обећати да за десетак дана спремим чланак.

Оде он, и моје се пријатно расположење поквари. Отуд, одовуд, тек мени на уму винова лоза.

У томе опет неко куцну на врата.

— Напред!

На вратима се појави повисок, блед, изнурен човек у извешталом оделу.

— Добар дан.

— Добар дан, господине!

— Ја се зовем Милан Милановић.

— Мило ми је! — и ја рекох своје име.

— Дошао сам к вама због једне важне ствари.

— Молим!

— Ја сам науман, господине, да покренем један лист за сточарство…

— То вам је дивна идеја.

— Мени би необично мило било да и ви уђете у ред мојих сарадника.

— Мени би то чинило необичну част — почех — али ја се, господине, у сточарство не разумем.

— Знам, али ипак бисте могли! … Ви сте, забога, школован човек.

Бранио сам се, отимао, али онај не иде док му не рекох да ћу гледати да напишем штогод популарно о гајењу ждребади.

Таман сам мислио да сам се курталисао напасти кад, тек, опет неко куцну на врата.

— Напред! — продерем се осорљивије но икад.

На вратима се појави уредник једног патриотског листа.

— Ја сам дошао до вас с једном скромном молбом — рече он љубазно, са смешкањем — и надам се да ме нећете одбити.

— Све што могу учинићу.

— Мени треба једна кратка патриотска песмица, или причица, како хоћете. Не бих вам досађивао, али су ми сарадници заузети разним научним чланцима, а и ја морам спремити један некролог, па се сетих вас.

— Али ја не пишем песме, господине! Како ћу сад почети песме писати?

— Ништа лакше. Седнете, па напишете. Најбоље је епску неку, патриотску, или причу, још боље.

Није ми помагало никакво правдање ни извињавање, и ја побеђен, рекох:

— Најзад, и да вам учиним, али сам, верујте, заузет многим пословима.

— Не, не, ви ћете општој ствари морати жртвовати један тренутак свога времена. Ја ћу, дакле, доћи у четвртак; бићу тако слободан.

— Данас је већ уторак — опоменух га.

— Па да, кратку неку стварчицу — рече уредник и погледа ме тако љубазно, чудно, да се ја осетих као хипнотисан. Пред очима ми се почеше страховито комешати догађаји оживелих успомена, без реда, без везе, а ја очајно јурим по томе хаосу и осећам како морам, ни мање ни више, већ морам још у том тренутку да нађем идеју за причицу.

Не могадох ништа више проговорити. Уредник се учтиво поздрави и оде, изразивши наду да ће рад бити готов.

Легнем опет очајно, затворим очи и покушам да што друго мислим. Аја, што више гоним од себе мисли о патриотској причи, а оне све јаче наваљују. Пред очима ми само неки ханџари, копља, пушке, јури и врти се безброј лица, укрштају се неки страховити догађаји, страшне битке, падају главе, лепршају се заставе, букте запаљени кровови, скачу јунаци у шанчеве.

Осетим како ми чисто свест помрчала. Дигнем се, те се умијем. Не помаже. Сваки предмет, све што погледам, као да ме гони да тражим идеју патриотске приче.

Седнем за сто, засучем рукаве, склоним све са стола, метнем главу међу руке, затворим очи и станем размишљати о чему да пишем. Потрудим се да баш сад нарочито о томе мислим. Кад одједном, мало помало, разбегоше се све малопређашње мисли, сви догађаји, лица, све, све ама као по каквој команди. Што више мислим, а те патриотске мисли све даље од мене, а место тога почеше ми излазити пред очи све сами неки славујчићи, цвеће, поточићи, месечна ноћ, лепе женске главе.

— Идите до врага! — викнем љутито и скочим са столице.

— Та шта морам? Ко ме може нагнати да пишем?! — помислим и, решен да не пишем ништа, изиђем на улицу.

Шетам, а оно сад се тек почеше опет скупљати у памети сећања на све могуће патриотске догађаје и прилике које сам икад видео и за које сам у свету чуо и читао, али то тако страховито збркано, несређено јури и ври пред очима, тако брзо и силно, да ни један једини облик не могу јасно да уочим. Брже је то од свега, а ја осећам да се морам оријентисати у тој збрци, да морам ухватити из тога ма једну чисту мисао.

Све ми услед тога постане досадно, осећам се тешко, осећам јаку главобољу, и чак ми у ушима бруји као звека мачева и ханџара, пуцањ пушака, топова, шкргут зуба, трубе, јаук рањеника.

Одем у друштво да се разгалим. Ништа не помаже. Све јаче осећам своје муке. Ништа ми се не пије, не једе, не могу да разговарам. Осећам како ми узјашила за врат патриотска идеја, па ме не пушта да да’нем духом ни тренутак.

Опростим се од друштва и одем кући.

Постављен сто за вечеру.

— Хајде да вечерамо.

— Не могу.

Затворим се у собу, упалим свећу, седнем за сто, и осећам страшан, неодољив каприц да морам до зоре написати.

Опет као и прошли пут. Све се изгуби од мене, па најзад дођем до таквог тренутак да не могу ништа, ама ништа, једну једину мисао да замислим, јер осећам како је неки грдан терет пао на мене, па ме притискао. Притискао ми и душу и ум, и то је терет под којим се осећа само једно: „Морам до зоре написати!“

Устанем, шетам по соби, лежем, седам опет за сто, па тек се одједном загледам у какав предмет, муке попусте, и ја почнем мислити, рецимо, како ту и ту књигу треба повезати, како је штета што сам покапао мастилом по чаршаву, и вазда тако ситних ствари. Па онда се сетим да сам се договорио с друштвом да сутра правимо излет, и тек одједном кресне она страшна мисао:

— Онда сад треба свршити ту патриотску причу.

Сад опет настану муке и патње. Уморим се, сан ме савлађује. Осетим главобољу. Соба пуна дуванског дима, на столу пуно кокица од цигара, попаљених машина, дуванског пухара.

Напрегнем све силе, а оно место патриотске идеје искочи у памети нека глупост:

— У мог дике чизмице на боре!

Којешта.

— Не морам да пишем, па квит посла! Шта ту ваздан. Рећи ћу му кад дође: „Не могу, господине“, или боље клот: „Нећу!“. Узмем са стола табак хартије на који сам напрежући се ставио сто неких глупих реченица и избрисао. Згужвам га љутито и бацим, па осетих неко необично задовољство.

Легнем у постељу. Сан ме савлађује, и таман да утврдим сан, а оно тек пред очима се појави неки Турчин с грдном чалмом и с пиштољем у руци: јури на коњу неко Српче, а оно бежи, бежи, па таман сирото да утекне у шуму, а тек из честе други страшан Турчин с ножем, па потеже дете у груди. Прсну крв и ја презнух.

— Није него роткве! — помислих љутито и затворим очи, па таман да заспим, а оно опет искрсне мисао:

— А патриотска прича?!

И, мало-помало, почне опет пред очима оно несрећно комешање оружаних људи.

И тако то мучење траје до пред зору.

Сутрадан устанем блед, ломан, уморан, као да сам целу ноћ вукао кола.

Већ сам тврдо решен да не пишем, али, ипак, осећам терет, неспокојство, чудан немир кад помислим да је сутра злосретан четвртак.

У четвртак приберем сву снагу и очекујем господина уредника да му кажем отворено и јасно:

— Идите бестрага, господине, и ви и ваш патриотски лист. Нећу да пишем, јесте ли ме разумели, а сад изволите напоље, јер ја хтедох умрети због тих ваших трица!

Горео сам од нестрпљења кад ће доћи да му то кажем и да ми лакне душа.

Утом чух куцање на врата.

— Напред! — продерем се љутито, да се и по гласу позна да сам готов и да се тучем, ако ми што пребаци.

Уредник уђе са оним истим љубазним осмехом, а ја га дочеках намрштен, као највећег крвника.

Кад ме погледа онако меко, благо, ја се чисто збуних од чуда. Некако ми изгледаше неприродно да се он тако љубазно понаша према мени, који бејах у стању да пуцам из револвера на њега.

— Дакле, готово је, је л’ те? … Хвала вам много! — додаде и не чекајући одговора.

— Извините, али, верујте, нисам могао… — почех се правдати гледајући преда се.

За чудо живо, ја оборих очи и чисто се осетих застиђен, као ђак кад не изради задатак, па не зна како да то каже благом и добром наставнику.

— Није готово?! — рече он очајно и погледа ме прекорно.

— Верујте да сам имао таквих сметња… — почнем опет извињавање…

— Задоцнићу с листом. Кад би могло до мрака бити, па макар ноћас да се слаже! — рече он очајно.

Ја извадих џепни сахат. Три часа.

— Биће сигурно! — рекох с таквим убеђењем да се он умири.

— Молим вас, пожурите. Ја ћу доћи у осам!

Извини се што ме мучи, насмеши се љубазно и оде.

Кад он изиђе, ја тек онда осетих сву тежину ове нове ситуације, која је кудикамо премашала дотадашњу.

Сад настану онаке исте, само страшније, јаче муке тражења идеје.

Написао сам око тридесет почетака, избрисао свих тридесет. И не осетих како је време пројурило.

Погледах у сахат. Седам и по часова.

Скочим као опарен, докопам шешир и јурнем на улицу. Обузео ме неки страх од овог уредника да бих радије чекао чету са запетим пушкама него њега.

Врљао сам споредним улицама, куд никада нисам прошао, нити сам мислио проћи, све од страха да не сретнем уредника. Искрсне, однекуд, неко слично лице, а мене текне нешто као нож у срце.

У пивницу куда обично идем нисам смео ићи, а кући још мање.

Најзад ми се досади и обузе ме таква љутина да сам био готов побити се с првим кога сретнем.

— Отићи ћу кући и рећи ћу томе човеку да ме остави једном на миру, и изгрдићу га као магарца.

Са оваквом одлуком пођем кући.

Уз пут свратим у једну бакалницу да купим дувана. Бакалин, нешто узнемирен, усплахирен, презну кад ја уђох.

Потражим дувана.

— Ух, што ме преплашисте?! — рече човек кад ме боље загледа, и одахну.

— Што?

— Помислих од вас да је један други господин, што долази једнако, те ме тера да му пишем све што се сећам из рата.

— Па?

— Па тако. Обећао сам, да га скинем с врата, па сад тек мука. Куд сам ја за те ствари?! Ко ће радњу да ми гледа?

Он примети да га ја гледам с тако искреним саучешћем, па хтеде прићи да ме загрли.

— Па шта мислите чинити најзад?

— Чудим се… Данас сам затворио дућан, па утекао од куће. Ако овако потраје, зло и наопако! Па није један то, господине мој, него сам имао ја од многих такве муке.

— Заиста — помислим кад пођох — у Београду сваки други човек уређује понеки лист. Осетих необично очајање.

У мојој улици, баш пред кућом, сретнем момка.

— Куда ћеш?

— Обих ноге тражећи вас. Чека један господин више од два часа! Вели, мора вас наћи вечерас.

Смрче ми се пред очима.

— Ух, тај зли дух хоће да ме умори! — помислим и дође ми страшна идеја да јурнем у кућу и да га избацим из куће на улицу, али одмах затим осетих чудан страх — да нисам смео прекорачити прага.

— Кажи том господину да сам добио депешу од оца и да морам ноћас отпутовати. Или немој… Кажи му боље да ме ниси ни нашао! — рекох момку и окренем натраг да врљам даље.

Нисам смео ноћити код куће.

Сутрадан нисам ни ручао ни вечерао код куће, и тако сам се крио са страхом и презањем од сваког шума, све док не видех онај лист да је изишао.

Кад се повратих кући, нема ми момка. Био је то добар и ваљан момак.

— Знате ли куд је мој момак? — питам суседа.

— Био је ту до јуче, па пред вече утече од оне господе што код вас често долазе.

— Досадило му што ме једнако траже?

— Није, него окупили њега да им пише нешто за новине. Он се брани, брани сиромах, па утече некуд. Вели ми кад пође: „Идем у бели свет, само да се ове напасти спасем. Ја се чудим куд је мој господин, а оно и он се бранио, бранио, па лепо, бездушници одјурише човека од његове рођене куће.“

Мене обузе нека језа, страх.

— Нема се шта размишљати — помислих — јер кад је и мој момак утекао, ту за мене нема спаса.

Оставим и кућу, и све, па брже-боље погодим затворена кола и кажем кочијашу да тера што брже и што даље од Београда.

Железницом нисам смео путовати, јер сам се бојао да ме не ухвате на станици, а лађом тако исто.

*

Причао сам једаред некоме како је у некој земљи, давно, у стара времена, живео један калуђер који је многе говоре држао, и то становницима толико досади да сви што су још могли бежати оставе своју милу отаџбину и утекну у бели свет, те тако готово опусти земља.

Право да вам кажем, то некад, иако сам слушао од старих људи, нисам ни сам веровао, али како се намножише уредници и почеше кидисавати на мирне и питоме грађане, и кад видех чудо очима, како многе радње: ме’ане, дућани, пекарнице и друге банкротираше, како се позатвараше, само што ту они свраћају, онда нисам могао нимало посумњати да је због тог досадног говорника опустела земља.

Многи, слабијих живаца, подлегли су одмах.

Нападне тако слаба човека један уредник, па други, па трећи, док погледаш, а тек човек почне да вене.

— Шта ти би, брате? — питају га.

— Ето! — вели очајно и једнако шапуће и комбинира у памети чланак или какву причу за лист. Срећу га познаници, пријатељи, зауставе га, хоће да га разгале:

— Остави се, бога ти, лудорија; видиш да оста као биљчица!

Онај само гледа тужним погледом, уздахне дубоко и јекне, па продужи шапутати и смишљати тему.

И тако леца човек, леца, па најзад, у страшним мукама, тражећи тему, испусти своју племениту и намучену душу.

*

Наравно да сам врло опрезно бежао.

Тек у једном удаљеном селу хтедох свратити да се одморим, јер три дана како сам по путу ноћивао. Али најпре пошаљем кочијаша да се разбере детаљно да ли се и ту не уређује какав лист. Оде кочијаш. Чеках читав час, нема га. Прође други час, трећи, нема га никако.

— Мора бити да су га они бездушници и овде ухватили! — сену ми страшна мисао кроз главу, и клонух.

— Нигде спаса! — помислим у очајању, видећи да се морам предати на милост и немилост страшној судбини.

Хајдук-Станко по критичарском рецепту г. Момчила Иванића (4/5)

(Претходни део)

IV
XАЈДУК-СТАНКО ПОЧИЊЕ ОСТВАРИВАТИ СВОЈЕ ВЕЛИКЕ ЗАМИСЛИ

Са планине Цера врати се наш млади, даровити хајдук врло нервозан и разорачаран. О, какви идеали и слатки заношљиви снови, које је сањао још у школској клупи, какво жарко осећање његове осетљиве, упечатљиве душе, а каква ледена јава!

Како је Станко замишљао харамбашу хајдучке чете и хајдуке, а какви су они и како га дочекаше! Њега је највише пекло што се преварио у нади, што се порушили онако лепи идеали, што познаде српске хајдуке онакве какви су у ствари. Он је замишљао да ће наићи на велико надлештво, по чијем се ходнику мувају гологлави, бледуњави хајдуци испијена лица од силних штудија, са нумерисаним актима под мишицама, а надлештво модерно уређено, па над вратима пише, на пример: Харамбаша (пред тим вратима стоји момак у ливреји, пуши, дрема и чим звоно зазвони, а он се прене, дотера одело, протре очи, искашље се и пљуне у пљуваоницу, склони цигару, развуче уста на љубак осмех, и полако, на прстима, уђе у харамбашину канцеларију); на другим вратима натпис: Секретар; на трећим: Одељење за васпитање свирепих Турака; на четвртим: Послуга, итд. По ходнику, замишљао је даље, силество света са молбама, документима (то су они што желе да се упишу у чету), а у фраковима и белим рукавицама. Предали карте за пријаву харамбаши, па нестрпљиво шеткају, и чим зазвони у којој канцеларији, а оно сви погледају на врата где пише харамбаша — само служитељ равнодушно и дремљиво пуши. Ту се смуцају и Турци са чалмама, који полазе из хајдучког завода оплемењени, па чекају на ред да заблагодаре харамбаши. Даље је мислио како ће харамбаши бити мило што добија тако интелигентна чиновника у својој хајдучкој чети, како ће га одмах провести по свим одељењима и показати му библиотеку (махом из дела чисто научних, из групе науке о модерној хајдучији), како ће му се харамбаша пожалити да је баш жељан разговора са младим, даровитим и научним човеком, и како је, сиромах, претрпан административним послом, много заостао у савремвној науци хајдучкој. Како ће, даље, видети у харамбашиној канцеларији, баш с леве стране писаћег стола (на коме су књиге, мале бисте важнијих класика, итд.) мермерну плочу, на којој је у позлаћеном рељефу израђено сунце што расипа зраке на неку велику књигу на којој пише, прво на словенском језику „намъ не достоiтъ оубити никогоже“, а испод тога те исте речи на латинском, грчком и санскритском. На крајевима плоче виде се у контури неки бедни, поломљени, зарђали мачеви и пушке, претрпани прашином (како слика јасно изражава). Одмах с десне стране стола мислио је видети велику таблу на којој су исписани по азбучном реду неправилни глаголи у грчком и латинском језику (ради брже, а већ и иначе честе употребе).

Ето, како млади хајдук из Ирига замишљаше, и с колико идеала пође на планину Цер, а шта све нађе, и како га дивљачки и нечовечно примише, и што је још најгоре, како му препадоше милога Омира, те је сиромах дрхтао од страха у колима при повратку целим путем.

*

Кад се врати натраг у Шабац, неколико дана не могаше предузети никакав корак за извођење својих идеја о модерном хајдуковању, јер бејаше веома нервиран и растројен чудним и ненадним утисцима. За то време му се не деси ништа важно, до што је послао неком другу у Ириг писмо, у коме му се жали на тежак хајдучки живот и моли га да му пошаље један сандук флаша гисхиблерске воде.

На крају писма додаје: „Чудим се што Роза не одговара на последње писмо? Ја сам је послушао (као што ми пре писаше), те сад повише шетам по чистом ваздуху, јер бих иначе у овом тешком хајдучком животу упропастио здравље, седећи непрестано у затвореном простору… Ономад сам се прејео резанаца, па ме мучи стомак. Пошљи гисхиблер што пре. Гледај да ми и новац од кирије одмах пошаљеш.“

*

Чим Станко колико-толико опорави здравље, одмах се даде на посао.

Већ је узео и велику зграду под кирију, у којој ће бити хајдучки завод и, наравно, нареди да се учине неке поправке. Затим набави потребне ствари за намештај, и сам учини распоред одељења. Све је отприлике удесио онако као што замишљаше да ће већ затећи на Церу, само учини једну реформу, те над својим вратима стави натпис: Управитељ хајдучке чете. Споља над вратима, при главном улазу, стојала је фирма: Први српски хајдучки институт. По себи се већ разуме да је за ово претходно добио дозволу од турских власти. Кад све то спреми, приреди банкет, на који позва пашу, многе виђеније Турке и неколико Срба. Прву је напио хајдук-Станко султану, а другу паши, у којој му се захвали на искреном заузимању и помоћи при отварању хајдучког института. На то му паша одговори кратком, али језгровитом здравицом: „Не могу а да са усхићењем не поздравим ову племениту установу, која ће, надам се, још боље учврстити добре и пријатељске односе између Турака и Срба. Нека нам се хѝљадē такве патриоте што раде на унапређењу наше земље и учвршћењу власти силнога падишаха: Живео!“

Станко је са Турцима пио шербет, а Срби (простаци као простаци!) вино. Но одушевљење бејаше толико да чак паша, тронут дубоко овом племенитом установом, која уништава оно варварско убијање мирних и врлих турских грађана, понуди Станка да на тако свечан дан, пун радости и за Србе и Турке, попију по чашу вина као брудершафт. Станко не могаше одбити, иако је знао да ће му то шкодити, а и остали Срби и Турци испише све два и два брудершафте.

Станко запева у силном усхићењу:

„Gaudeamus igitur…“ а Турци заплакаше од неког нежног осећања.

Ту је било грљења, љубљења, пило се, певало се (Станко је и декламовао нешто из Хорација и цитирао Тацита у једном лепом и китњастом говору), и напослетку се пред зору побију између себе два Србина, и тако се весеље заврши.

Станко се после тога одмори два-три дана, и одмах потом стаде разбирати за знатније храбре и интелигентне људе, који би могли ступити у његову чету. Али, на жалост, после толиког његовог објављивања не јави се ниједан Србин. Умало Станко не паде у очајање тугујући за својим друговима из Ирига. Што је још гору мрљу бацило на ондашњу генерацију српску, и што не смемо овде прећутати, то је што многи одоше у разне крволочне чете да се и даље, после онако лепа и патриотска говора Станкова (тад је цитирао Тацита), туку крвнички и убијају Турке мачем и пушком. Најгоре пак беше што се Станку јавише чак и два Турчина са задриглим црвеним вратовима, вољни да ступе у Станкову чету, али их он мораде због квалификације одбити.

Али Станка све то не смете. „Све препоне на пут бјеху, циљу доспе великоме.“ Не клону он духом, као што би урадио многи мекушац по духу, већ одлучи да се сам бори, сам да предузме тај велики позив, тешен мишљу да ће се доцније наћи још ко достојан чете његове.

Узме само неколико помоћника (ту није тражио интелигенцију), јер је намислио да хајдучки посао врши сам.

Станков је начин борбе био заиста узвишен, скроз и скроз племенит. Он је гледао да што више Турака примами у свој институт, и да их ту мало-помало васпитава у класичном духу, те да, кад се образују, напусте земљу српску из човекољубља и с покајањем горким у души што су толико векова мучили они и њихови стари јадне Србе. Тај је пут, наравно, спор, али је сигуран и поуздан. Станко је, разуме се, мислио да постепено оснује свуда по Србији такве заводе, те би савесним и упорним таквим радом успех био за неколико деценија поуздан. Нарочито мишљаше да обрати пажњу на млађе Турке и децу.

Да би, дакле, могао примамити Турке, Станко је удесио у свом Заводу једно одељење у коме бејаше шербета, рахатлука, алве, баклаве, млека, добра дувана, каве, и чега још не.

Кукавни Турци беже од оних хајдука што убијају у гори зеленој, а згрћу се као муве у Станков хајдучки завод, и не сањајући да је то најопаснији хајдук, који ће им одузети и уништити царство.

,,Драга моја Розо — пише Станко — савладао сам све незгоде, па иако сам сам, ипак ми радња иде добро. Одмах првог дана нагрнуше Турци као муве, и ако овако потраје, ја ћу ускоро извршити своју велику мисију. Не знам само како ће ићи са васпитањем, јер немају никаква претходна, најнужнија знања. Али сам у име бога почео мало с латинским. Сада тек радим прву деклинацију. Долази и сам паша, и то својевољно. С њим радим засебно. Иначе ове друге помоћници ухвате тамо где их примамо на част, па их затворе у друго одељење, које је као учионица. Неке везујем да не побегну. Што је главно: иде добро! Пошљи ми гисхиблера — добро ми чини“…

Како то све красно иде! Нема ти ту ни убијања ни пуцања. (Та Станко не трпи ни кад ко хрче у сну или загребе неко ноктом по дувару: сав се стресе; а камоли да чује пушку кад пукне.) Попије он лепо изјутра своју белу каву са земичком, узме пилуле, испере зубе четкицом, намаже косу миришљавим зејтином и очешља се, стругуће мало свој нокат у доколици, па онда на свој хајдучки посао са латинском граматиком под пазухом. У учионици чека везан Турчин. Окреће се блесаво око себе, испружио подбријан врат, па пљуцка. Станко уђе са Омиром, који се загна на везана Турчина (и он се прокуражио нешто мало), а Турчин га погледа дремљиво, са отромбољеном усном, и пљуцне равнодушно, више за свој рачун, а Омир се поплаши, па скикне и побегне под сто, одакле прорежи тек заната ради, па мирно заспи.

— Е. сад ћемо мењати именицу rosa — вели Станко Турчину.

— Мењај, бива! — вели Турчин равнодушно, па пљуцне, и још више испружи врат.

Станко мења по првој деклинацији. Турчин зева и пљуцка, а Омир слатко спава скутурен под столом.

— Е, сад га могу одрешити — мисли Станко кад измења singularis и pluralis. — Ваљда се мало под овим утицајем оплеменио.

Тако то траје неколико дана, док се не дође до треће деклинације. Ту већ Турчин престане равнодушно зевати и пљуцкати, већ му лицем завлада неки покајнички израз, а чим дође до изузетака за трећу деклинацију, ту већ одмах груне у плач, и сместа, потпуно оплемењен, одјури кући, спреми се за пут, и оставља Србију с горким кајањем у души што то није много пре учинио.

Ретко се који одржи и преко ових изузетака а да се у њему не побуди осећање правде и човекољубља.

Станко пише другу о једном чудном случajу, да је један Турчин био толико груб да га све деклинације не оплеменише; прешли на заменице — ништа, придеви — опет ништа. Прешло се на глаголе, аја, Турчин — каже — само трепље, зêне покадшто, и пљуцне управо штрцне пљувачку чак на Омира што лежи под столом. И таман Станко да дигне руке од тог непоправимог грешног створа, тек Турчин поче да показује знаке племенитости, јер није пљувао на пашче, што је иначе са задовољством чинио, па се тош засмеје крупним басом, кад се Омир препадне и цикне услед таквог напада изненада. Али кад се дође на верба фреквентатива, Турчин би савладан.

Уби га то као из пушке! Сроза се човек на под, па стаде плакати и кукати као да је све своје тога часа покопао. Чим се исплакао, скочи и у трку јурну некуд као луд ником не каза куда ће. Станко је разабрао да је и он напустио Србију, и у трку одјурио до Цариграда, помолио се Мухамеду (на брзу руку) у џамији и скочио у море (ваљда из покајања). Ето, шта чини латинска граматика!

Овај је случај био чуднији и страшнији. Један Турчин показиваше толико успеха у почетку још прве деклинације, да га Станко остави сама, и изиђе да попије меланж. Турчин докопао латинску граматику, исцепио лист баш из треће деклинације (чудна фаталност!), па га савио те њиме мирно и спокојно чисти чибук.

Станка то толико потресе, да је пао у несвест, и једва га помоћници повратише ’ладном водом и сирћетом.

После тог најбурнијег догађаја у хајдучком животу Станко паде у постељу.

(Даље)

Хајдук-Станко по критичарском рецепту г. Момчила Иванића (3/5)

(Претходни део)

III
СТАНКО СЕ ОДВРГАО У ХАЈДУКЕ

У бањи Станко опорави своје порушено здравље, те поче у тишини дуго и дуго размишљати о пет-вековним патњама нашег народа под турским ланцима ропским. Његова давнашња идеја о хајдуковању узе сада јаче размере и не остављаше га ни ноћу ни дању. Сва се његова упечатљива душа испуни узвишеним осећањем бола према потлаченом народу и силном жудњом да треба једном осветити Косово. Ускоро сазри у њему чврста и ничим непоколебљива одлука да се одвргне у хајдуке, а та одлука постаде још чвршћа како му дође депеша из Ирига да је његов добри отац преминуо напрасно услед лупања срца.

Одложи, додуше, своју намеру још за неко време, докле, седећи у родитељском дому, не ожали свога доброг оца.

*

И доће време да се велика замисао оствари. Уреди претходно своје домаће ствари и изда кућу под кирију, како би имао што више сигурних прихода у свом тешком позиву, и поче се спремати на пут.

Прво дозва кројача и наручи пар новог салонског одела и неколико пари одела за штрапац и свечаник; исто тако наручи два-три пара лакованих чизама и ципела и неколико пари за штрапац. Кад све то би готово, сложише момци у велики куфер, а у мали куфер Станко сам својом руком сложи „ситнице“, јер не могаше то поверити момцима, да се не би што заборавило. Ту сложи нешто мало књига филолошких, неколико класичних песника, латинску и грчку граматику, живот и дела великих људи, и још неке друге књиге које му могу сваки час затребати; затим сложи флашице с колоњском водом и мирисима, зејтин за косу и помаду, четкицу за зубе и водицу за испирање уста, четку за косу, чешљеве, четке; за одело, самовар за чај, неколико паклића руског најбољег чаја, па онда неколико кутија пилула са креозотом, капљице за стомак, капљице против зубобоље, повећу количину кинина, сајдличког прашка, антипирина, и још вазда других потребних ствари које су сваком човеку неопходно потребне. Ништа није заборавио, све је било попаковано и сложено у куфере, а у велике дењкове увезене спаваће хаљине. Још само чека да се осуши опрани веш и попегла, па да се крене на мучан пут. Најзад, успркос кишовиту времену, бејаше и веш готов, осушен, уштиркан, попеглан и сложен опет у нарочити велики куфер. Станко направи неколико опроштајних посета својим добрим познаницима и виђенијим личностима у Иригу, узме пасош, крштеницу и сведоџбу о свршеној класичној гимназији, погоди фијакер и једна проста кола за пртљаг, и тако се крене на пут у двадесет другој години свога живота.

Фијакер се љушка преко равна поља, Омир подскакује уз кола, „а златан му литар подзвецкује“. Станко се, изнурен неспавањем од мисли и дугом припремом, извалио изнемогло на седишту, натукао цилиндер, те га саставио с обрвама, мет’уо ногу преко ноге и отворио књигу па чита, а с часа на час дигне главу и поглед му се изгуби у дугој равници, а мисао утоне у бурну будућност која га очекиваше.

Жао га бејаше свога места рођења, тешко је пао тај растанак на његову нежну душу, а нарочито што у Иригу остави своју милу Розу. Даде се тако у мисли, држећи отворену књигу на крилу, туга му испуни душу и сузе покапаше његове блеђане образе. Није могао читати, књига му испаде из руку и он извади из џепа од иберцига флауту, којој предаде сву своју болом и тугом љубавном устрепталу душу, и забруја дрхтав тужан звук његове флауте дивном мелодијом оне песме:

Nim dein Ring hin
Ehe wir scheiden…

*

Кад допутова до Саве, превезе се скелом и упути се право Шапцу. Чим стиже тамо, разбере за најбољи хотел, у коме одседне, да се после дугог путовања одмори.

Меанџија му даде доста лепу собу, и Станко се смести ту, пошто нареди да се претходно проветри. Пошто се умије млаком водом, затражи меланж, јер друго пиће сем воде није пио, из чистих хуманих разлога.

Сутрадан обуче Станко фрак, метне белу машницу око врата и беле рукавице на руке, те у званичним посетама обиђе виђеније представнике турске власти у Шапцу, представи се и учини познанства, јер то је био најобичнији ред учтивости. Он је хтео да каваљерством и добротом туче своје противнике. Затим направи још неколико посета виђенијим грађанима, и врати се уморан у хотел да озбиљно размисли шта му ваља даље предузети.

Иако хајдук-Станко бејаше чврста карактера, те не напушташе велику мисао да треба помоћи бедном народу, ипак му бејаше тешко изабрати начин борбе и освете. Управо, на освету није ни мислио, јер он се чак згрозио беседе неког простог, необразованог свештеника који у цркви, под одеждом, а с крстом у руци, заврши „варварским“ речима: „Нека небо прашта, али ми морамо пролити крв угњетача наших и осветити Косово.“

Још тада су подишли Станка жмарци, и његова племенита душа, напојена узвишеним узорима племенитих јунака са чистог класичног врела, згрози се при тако свирепим речима, којима се, још у храму господњем, где треба да се сеје чиста љубав и благост према ближњима, тако грозним тоном прокламује, зверска, дивљачка борба.

Станково лице онако као после отужна лека пребледе кад чу такве речи, сав се стресе, и отресе нервозно рукама, узвикнув:

„Ух, ух… крв… крв! Мајн гот… Ух… Ух… страшних дивљачких појмова!…“

Морао је, дакле, предузети ма што, морао је измислити ма какав начин борбе, али као што доликује племенитом, узвишеном хајдуку. Он се грозио и с одвратношћу мислио на оне крвожедне и крволочне хајдуке, ниске и свирепе, који проливаху крв људску, те њоме појаху своје осветничке мачеве, као што бејаше Старина Новак и остали, њему слични, крволоци са зверским ћудима. Он није могао ни помислити да интелигентан, племенит, узвишен хајдук сме употребити та ниска, нечовечна средства, која не вођаху правој мети, јер је још из детињства знао изреку, која му вечно бејаше у памети: „Nulla salus sine virtute…“

После дугог размишљања прохесапи и умом промисли да ће најбоље бити да разбере за какву добру и ваљану хајдучку чету, где би, наравно, могао бити у добру племениту друштву људи виших, хуманијих погледа на борбу са Турцима. Држао је да је већ прошло време дивљачке борбе ножем и пушком у руци, и да су модерни хајдуци племенити људи, високо образовани, који ће благошћу, смиреношћу и добротом победити неотесане варваре — Турке.

Ношен таквом мишљу, разабра за неку хајдучку чету која обитаваше на планини — Церу. (То му се већ није свидело, али шта је — ту је, није се имало куд.)

Спреми се увече за пут, погоди кола и спреми у мали, ручни куфер најнужније ствари, колико док оде и размотри ситуацију. (Наравно да пилуле од креозота није заборавио.) Сутрадан га на његову заповест пробуди момак, који донесе пред врата собна очишћене ципеле. Хајдук-Станко се обуче званично, јер излази пред харамбашу, и после многог дотеривања поручи меланж, нареди да се у кола метне куфер, кишобран и иберциг (пошто се нешто време мутило), а он у руци понесе свог омиљеног Хорација, да се мало и душевно наслађује у свежем планинском ваздуху.

„Ох, ал’ ће то пријати моме слабом здрављу“ — мишљаше задовољно у колима, возећи се за планину Цер.

Путем се често пипа за џеп да му не испадне и изгуби се молба коју је написао харамбаши хајдучке чете, и уз њу приложио крштеницу, сведоџбу о свршеној класичној гимназији и остала потребна документа.

„Ах, боже, само се бојим да ме не одбију, а то би тако добро чинило моме здрављу” — мислио је прегледајући сведоџбу, у којој је из грчког језика била врло добра а не одлична оцена. То га је пекло и једило целог пута, јер се бојао да то може бити узрок да га харамбаша не прими, пошто је то један од најважнијих предмета.

Кад стиже до планине, скиде се с кола, нареди кочијашу да га причека, а он узе штапић и рукавице у руке па звиждућући нежно и сетно: „Nim dein Reing hin…” пође узбрдицом, журно разгледајући где ће угледати надлештво, да се пријави својом визиткартом г. харамбаши.

Шетао је тако млади, даровити хајдук-Станко готово читав час и одушевљавао се романтичним пределом. И Омир се (њега наравно није заборавио) раздремао и живахнуо на свежем планинском ваздуху, те је Станко, гледајући га, морао с радошћу узвикнути неколико пута: „Е, просто друго куче! Ето, шта чини чист ваздух!”

Кад га умор савлада, седе крај неког извора, разуме се на иберциг, јер се бојао да не буде земља влажна, те одмарајући се, да не би пио воду уморан, узе читати Овидија. Омир се скутурио на крају иберцига, па одушевљено дрема крај свога господара, а Овидијеви га стихови уљушкују у блажен класички сан. Поветарац шумори гором, млаз студене воде бије из стене и са жубором пада по камену, а славуј се надмеће са латинским стиховима. Све се то преплело у дивну хармонију, која бејаше мелем Станковој души, изнуреној у бурном животу, а већ Омир, с наслоњеном главом на криве ножице, поче бунцати препун среће, сањајући како му олимпијски богови нуде место у сенату римском, а он с поносом одбија речима: „Волим у Србији бити куче него у Риму сенатор!“ Неки глас као удари у смех, а Омир на то патриотски залаја и трже се из слатког псећег сна, али се необично престрави кад угледа пред собом неколико непознатих људи у необичну оделу, а страшнога ока и погледа. Цикну љуто у свом племенитом страху и побеже господару, који од стра љута књигу испустио, па, пребледео, гледа нетремице, укоченим погледом у наоружане људе, што се беху упутили право извору.

Бејаше то шест људи мрка хајдучка погледа и опуштених брка; стасити, развијени, у лицу препланули; одело на њима од груба сукна; за пасом блеште јатагани и јабуке од пиштоља, а о рамену им дуге пушке; газе при ходу тихо, вучки. И они се изненадили Станковом вишљастом, прозрачном појавом са фраком, белом машницом, рукавицама и цилиндером на глави.

— Откуд ти, гаде, овде? … — продера се грубим гласом један од оне шесторице страшних људи, који бејаше међу њима најстрашнији, а најлепше одевен.

Станко се поклони дубоко, скиде цилиндер, и поче муцнати нешто што се није разбирало, а сав цепти као у грозници. Омир задро, по својој навици, кривим ножицама у ледину и затегао ланчић о врату, па пишти и вуче се натрашке.

— Где састави бог оваква два гада?! … — рећи ће један, показујући Станка и Омира.

— Душу дао за хајдука! — додаде други, и сви прснуше у смех.

Станко се једва прибра те, бришући бледо чело од хладна зноја, муцајући исприча шта га је, јунака тужна, натерало да се одвргне у гору зелену, наопако а по његову главу.

— Па тражиш мене, харамбашу ’ајдучке чете? … А с чиме си, грешниче, пошао у хајдуке? …

Станко место одговора извади своја документа и пружи их заједно с молбом харамбаши, поклонивши се учтиво, као млађи пред старијим.

— Шта је то?

— Документа и моја молба за упис.

Хајдуци прснуше у смех.

— А камо ти оружје? … — упита га опет неко од хајдука, и намигну на харамбашу.

Станко извади из џепа латинску граматику и показа је с поносом.

— Па он је јадник шашав! … — изговори један, и сви прснуше у смех.

— Па тебе ће Турчин убити дланом код те твоје књижице, злосретниче мој! … — примети харамбаша.

— Али, али… ово… ће, ово ће… њега образовати класички, па ће… па… па… ће Турчин сам оставити Србију! … — изговори Станко муцајући, а хајдуци опет у смех.

— Ако Турчина пушка и јатаган не опамете и не науче памети, неће га, бели, умудрити ни та твоја књижица, ни то кривоного псеташце! — опет ће харамбаша.

— Па… па… за… зар ви, молићу лепо, ако смем питати, убијате Турке? … — процеди Станко у страху.

— Ја шта ти мислиш, соколе? … А одакле си?

— Из Ирига.

— Смеш ли да избациш пушку?

— Јух, забога, немојте пуцати… ја… ја сам нервозан, знате… Молим вас лепо, немојте пуцати — препаде се Станко, и за сваки случај метну прсте у уши, а лице му дође као да очекује ударац по глави.

Српски хајдуци, простаци, људи са сељачким појмовима, који не знадоше други, узвишенији и племенитији начин борбе изабрати до ножем и пушком убијати непријатеље, не могоше схватити широки ум Станков и разумети његова племенита осаћања, што се високо уздижу над зверским крволоштвом необразованих хајдука до потпуне висине племените и узвишене душе правог витеза.

Тако се они, не схватајући, дакле, начин борбе младог, даровитог Станка, узеше нечовечно смејати и називати га у шали разним погрдним именима. Кад се одморише и пише воде, прошалише се још мало, па одоше даље, мислећи о Станку да је збиља какав лудак.

— Дивљаци! — процеди Станко кроза зубе кад они одоше, и нежно помилова свога престрављеног Омира.

С тугом у срцу увиде он да ће мучно за њега бити друштва у таквим зверским четама, те, намисли да сам склопи нову чету, са главним седиштем у Шапцу, а дружину (којој ће сам бити харамбаша) да пробере из најинтелигентнијих људи.

Осећаше главобољу, те узе један прашак антипирина, и пошто га то мало окрепи, стаде ту у слободној природи смишљати крупне реформаторске планове у хајдуковању, које мишљаше попети на степен праве науке.

(Даље)

Ловчев записник (2/4)

(Претходни део)

II

У вишим разредима гимназије отац ми је дозвољавао да носим пушку, ал’ тад сам се, опет, морао крити од наставника. Кад сам хтео празником с друговима изићи у лов, то смо се по неколико дана морали о томе договарати и утврдити план како да пронесемо пушке кроз варош, а да нас нико не спази; баш као да вршимо какав највећи злочин. Терали, смо чак толико да смо цев од пушке увлачили у ногавицу од панталона, те нам једна нога при ходу изгледа као укочена, а кундак метемо под капут. Тек зора. На улици нигде живе душе, а ми се тако лагано прикрадамо и зверамо неће ли тек однекуд искрснути наставник латинског језика. Тај је, управо, једини и волео да хвата ко пуши, ко иде у меану, ко у лов, и у томе се толико извежбао да смо ми, и кад код куће запалимо цигару, загледали прво под кревет и по свима ћошковима да се осигурамо да и одатле не искрсне тај опасни наставник, и да не викне своје грозно:

— Е, наздравље ти, синко!… Посркао ти је ђаво чорбицу!

А коме год објави да му је чорбица посркана, тај више од јединице не може добити. Тако сам и ја, као и сви, морао врло пажљиво чувати оно мало своје веселе чорбице.

Тако са страхом, лагано, са по једном укрућеном ногом, пролазимо варош и зверамо на све стране, а као одбрану од опасности носимо у рукама латинску граматику и прибелешке, где беху нарочито чувени изузетци за трећу деклинацију.

Чим кога сусретнемо, а ми га сумњиво погледамо да ли је какав познаник тог наставника, те за сваки случај отворимо прибелешке и отпочнемо на глас читати изузетке.

Тако смо из обазривости готово поред сваког пролазили.

Кад тако срећно прођемо варош и изиђемо у поље, осетимо како нам неки терет спадне с леђа.

У пољу се распашемо, извадимо пушке, обесимо их о раме, и пођемо даље весело, с песмом.

Врљамо вазда, пушимо слободно, до миле воље, поносимо се пушкама о рамену, пуцамо сваки час, на свашта: на чворка, на косића, на сврачка, на врапца, на најмању ’тичицу божју, а пушке пунимо као за курјаке, те и кад убијемо по коју злосретну ’тичицу, од ње ништа не остане.

Све, све, али тек повратак увече бејаше страшан, јер изјутра кад смо пролазили, све спава, а с вечери, до неко доба ноћи, будни су сви у граду, свет врви улицама. Кад дођемо пред саму варош, осетимо страх, као да ћемо да скачемо у непријатељски шанац. Опет метнемо цев од пушке у ногавицу од панталона, озго опашемо каиш, а преко кундака закопчамо капуте. Идемо с латинском граматиком у рукама, и ко би нас год погледао, нама се одсеку ноге од стра’, и запрепашћени очекујемо питање:

— Куд сте били с пушкама?

Једном испаде тако пред кас онај страшни наставник.

— Наздравље вам! — рече, а ми скидосмо капе.

— Место да учите, а ви врљате у ово доба! — викну он толико да се поче около скупљати свет.

— Оде ми чорбица! — помислих у страху, и промуцам:

— Били смо у пољу, господине, учили латински.

Показах му књигу и прибелешке, а он побеђен и чисто застиђен промрмља:

— Добро, добро, децо, само се тако трудите! Лаку ноћ, синци!…

Измаче он, а ми осетисмо милину, као да смо се спасли од смрти.

Зато ми после положене матуре беше највећа срећа да смем јавно, усред бела дана, проћи кроз варош с пушком о рамену, и још водити кера, и то, замислите, ићи без икаквих изузетака за трећу деклинацију, сасвим као слободан човек.

Први дан, дакле, после положеног испита зрелости, кад примисмо сведоџбе, нас тројица се опремимо за лов. Свет врви улицама, а ми јавно, безикаква презања, носимо пушке, ловачке торбице, водимо керове о ланцу, и гледамо победоносно. Чисто ми беше криво што на нас нико не обраћа пажњу и што нас нико не пита:

— Куда с тим пушкама?

Чак, као за пакост, нигде да се намеримо на наставника латинског језика, иако смо нарочито седели пред једном ме’аном према његовој кући, и ту као ловци пили каву, договарали се на коју ћемо страну, и то све натенани, са запаљеним цигарама.

Млађи ђаци прођу, па нас гледају завидно, чудно, као да смо постигли рај, остварили крајње идеале људске тежње.

А нама чисто расте срце од милине.

Готово нам се и не иде сад у лов, већ бисмо да овако непрестано крстаримо по вароши с пушкама и запаљеним цигаретама.

–––

Лето, по свршетку гимназије, провео сам у селу код родитеља.

Никад нисам осећао више задовољства него тада. Пре неколико дана страховање, ноћна неспавања, глава као од олова; идем улицом, па завидим целом свету који нема испите. Завидео сам чак и псу мога газде код кога сам био у стану. Ја неиспаван, бунован, с леденом зебњом и страховањем: „Ако не положим?!” и још поред тога морам да учим сто чуда, а пас се отегао под хладом ора’овим, па спава слатко, мирно. Зазврје кола, а он тек погледа закрвављеним очима на улицу, па чак не сматра за дужност ни да лане, већ простење од задовољства, отегне се још лепше, и спава даље. Кад му се досади, устане, почеше се шапом по врату, отрчи до карлице с водом, налоче се слатко, како само куче уме, и врати се опет у хлад. Срамота је, али морам признати да сам био у стању да се у таквим тренутцима мењам с Лиском. само да ми изиђе онај метеж свију предмета нз главе и страховање из душе. По глави ми се мотљају без реда и везе сва могућа светска чуда: римске папе, Цезарови коњи, квадратни корени, торичелијеве цеви, па све могуће камење по свету, па животиње, па разни пресеци, па шта је јела покојна стрина Гундулићева. Све се то смешало, и камење и историјске личности и хемијске формуле и све могуће животиње, па чак и звезде. Изгледало ми је као да се сви људи који су год постојали искупили у мојој глави на вашар, па повукли са собом све могуће ствари на свету и подоводили све животиње, па то само ври и бруји.

Тако, дакле, пре тога на неколико дана, па, ето, по испиту све то као руком однето. Свршио се вашар и врева, све је отишло на своје место, а ја осећах необичну срећу и блаженство, као никад пре тога, што могу мирно спавати, устати кад хоћу, не бринути уз ручак докле је владао Карло Велики, и где се налази серпентин, и како се плоде пољски мишеви, и после колико би времена чули ми на земљи кад данас пукне топ на сунцу, и за колико би времена стигла тетка нама у госте да је, рецимо, јуче у подне тачно пошла железничким брзим возом с Марса. Од свега тога сад ништа, осећам се нормално, гледам на све ствари онако какве су. А сећам се чисто са стидом како сам разговарао с мајком, једном о ручку, кад ми је долазила за време испита.

Она руча, ја мућкам по тањиру, и замислио се.

— Једи, сине, благо мајци!

Ја не одговорих да не покварим мисао.

— Једи, лудо, не брини толико. Шта буде, буде. Убио ти бог и те науке!

Ја сркнух и, заборавив да скинем кашику с уста, забленут кроз прозор мишљах даље.

— Једи, сине, а дабогда све књиге изгореле! Нек си ми ти, рано моја, здрав!… Једи, благо мајци, видиш да ми оста као биљчица од те проклете науке! Једи, не мисли ништа кад је мама с тобом.

— Онако, нешто мислим.

— Па шта мислиш, сине, кажи твојој мајци, не кри од мене. Све ћу ти ја помоћи.

— Мислим се нешто, мајко, кад би ти била на месецу, а ја овде, па да си данас пошла к мени железницом, кад би стигла?

Мајка се прво прекрсти, па онда заплака. Слише јој се крупне сузе низ смежуране образе, а погледом пуним молбе, страха и очајања, погледа у мене, и ухвати ми главу, те ме пољуби у чело.

— Остави све… све… си… и.. не, па а-ај-де с мајком!…

И ја се заплаках.

Ето, дотле ме беше довела мука од науке и страх од испита, те ми баш зато тако слатко паде тих живот, дубок одмор, пуна слобода.

Да не дуљим вазда, што бисте ми рекли ви читаоци: „Шта нас, брате, гњавиш и мучиш тим лудоријама, већ ако умеш, причај што си почео!”

Право ми и кажете. Дакле, што је главно, постадох слободан човек, свој човек, који је смео и пушити и ићи у ме’ану, и, што је најлепше, јавно носити пушку, а не бојати се наставника латинског језика.

(Даље)