Једна неправда
Једном одличном и талентованом сараднику Савременика одузета је четврта служба. Дубоко потресен овом нечувеном неправдом узвикнуо је овај млади идеалиста пред једним пријатељем:
— На првим корацима живота, ја сам разочаран! Замисли, драги пријатељу, ја сад имам само три државне службе!
Докторе Николићу, отаџбина те зове да је спасеш, јер је и Фузија постала Хронос и почела прождирати своју рођену децу!
„Одјек“
28. октобар 1902. године
Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.
Жур
Госпођу једног уваженог чиновника Владановог поставио је „одлични поштоваоц“ за наставницу В[ише] ж[енске] школе Краљице Драге у доба кад су две наставнице у истој школи биле прекобројне.
Кад је та велика госпа ушетала у школске одаје, довикнула је деловођи:
„Како сте смели да ми одредите часове данас по подне, кад знате да је имам жур?!“
Заиста тако важну нашу ствар требало је знати, јер су о том журу јавиле све важније европске новине.
„Одјек“
22. октобар 1902. године
Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.
Као деца шљиве
Знаћете, ваљда за ону причицу из дечјег живота. Добију деца неку велику корпу шљива и до миле воље наједу се. Но шљива је било толико много да је доста остало. А деца као деца, мислећи да им више шљиве неће требати и да неће огладнети, преврну корпу у блато, шљиве се проспу и убрљају.
Један дигне из оног блата једну шљиву.
— Ова није убрљана.
И други се саже и дохвати другу.
— И ова није убрљана.
Тако и остали.
— И ова није убрљана.
— И ова…
И тако весело и ова није, и ова није убрљана, поједу све до једне.
Е, тако вам је било и са кубурењем око крпљења новог кабинета… Кад су се почели одабирати неукаљани напредњаци те терајући тако: овај није укаљан, те онај није убрљан — дошао је ред чак и на Вукашина Петровића да се у чисте и неукаљане уброји. Извесно, он је последња шљива коју су деца подигла из блата да је поједу… Но, та је баш морала бити бачена.
„Одјек“
8. октобар 1902. године
Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.
Један министар пун племените иницијативе
Господин Милован Маринковић, бивши председник општине београдске по несрећи, предузимач општинских радова по занату, а данас министар народне привреде по чуду невиђеном, спрема се да промени поље својих индустријских предузећа. Ако се министар привреде г. Маринковић покаже само толико добар лиферант и концесионар колико се као председник општине показао добар предузимач, кабинет се не може жалити да ће му нови вредни члан, поред г. Вукашина Петровића, кварити духовно и морално јединство.
„Одјек“
5. октобар 1902. године
Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.
Сан једног министра
И сами министри су, боже ми прости, кажу, људи, као и сви други. И они морају јести, пити, спавати, као и ми смртни, само им, како веле, иде теже од руке да мисле, али та се простачка, ниска способност и не тражи за тако високе положаје.
*
Господин министар Н. (шта се кога тиче име!) седео је у својој канцеларији заваљен у мекој наслоњачи и, како је земља била у невољи, то је могао мирно и спокојно да размишља да ли да вечера кечиге печене на жару, или пржене. Како се већ смркавало, то се после дугог размишљања одлучи за прво, и диже се да мало прође по чистом ваздуху, колико тек ради бољег апетита. И шта би? Бар се не може рећи (а има злих језика који хоће свашта да говоре) да у земљи ништа не ваља, не ваља просвета, не ваља привреда, бедно финансијско стање, не ваљају економске прилике, не ваља… Може се ређати до миле воље шта све не ваља, али се код министарских апетита мора стати, он је исправан.
Елем, господин министар Н. прошетао је, пио пива, вечерао печене кечиге и залио црним, добрим вином, а кад је тако лепо и савесно испунио дужност према својој отаџбини, легао је у постељу блажен, задовољан, и заспао са срећним осмехом на устима, као човек кога никаква брига и мисао не узнемирава.
*
Али сан, и не знајући, можда, да је господин Н. министар, усуди се да узнемири његово господство, и пренесе га у далеку прошлост његове младости.
Сања.
Зимња ноћ. Ветар напољу фијуче, а он као у оној истој маленој, влажној соби где је као ђак становао. Седи за својим ђачким сточићем. Поноћ превалила. Наслонио се главом на десну руку, а у левој му књига, коју је до малочас читао. Пред њим мала лампа, у којој је већ догорео гас, те чкиљи, пршти и дими слаби пламичак, који се готово једва и види кроз поцрнело стакло. У соби хладно, те је огрнут својим поабаним зимским капутом. Седи тако непомично, поглед му упрт у једну тачку, а мисао га носи у далеку будућност.
Размишљао је о своме раду у будућности. Био је решен да сав свој век посвети племенитом, тешком раду и делима, да се бори за правду и слободу, да жртвује све, па и живот ако затреба, за срећу и добро своје земље, за интересе опште. Пред собом је гледао дуг низ година, које ће он испунити корисним напорним радом, осећао је да ће моћи остварити своје идеале, и да је у стању да савлада све препоне које му год стану на пут, на тај пут врлине, са кога никад неће скренути.
И он се трудио да замисли себе у будућности, после дугог низа година. Срце му јаче закуца и обузе га неко пријатно, слатко осећање кад помисли на своје успехе и на добра која ће земљи и народу своме учинити.
Одједном чу неко необично, тајанствено шуштање. Трже се и погледа, а пред њим се указа крилата женска прилика, исто као вила о којој се у песмама пева, надземаљских чари и лепоте.
Он се препаде и затвори очи, не смејући да гледа у ту чудну прилику, али га она помилова крилом по образу, и он осети рајско блаженство, ослободи се, и погледа поново прилику, која му се учини тако позната као да се целог века с њом дружио.
— Ко си ти? — упита.
— Не мораш то знати. Дошла сам да ти покажем будућност. Пођи са мном!
И он као пође.
Ишли су дуго ћутећи док не дођоше на једну дугу, пространу пољану.
— Видиш ли шта? — упита га.
— Ништа!
Она га дотаче крилима по челу и превуче преко очију, и, одједном, он виде мало даље, тамо на пољани, пуно људи, али не стоје сви једнако, него неки на самој земљи, неки мало више од њих, као на каквим лествицама, други од ових мало више, трећи од ових, и, тако редом, до оних који стоје највише над свима.
— Шта је ово?
— То су разни положаји у друштву.
Гледа он оне људе, а тамо врева, граја, вика, туку се, гурају, ћушкају, гушају, пропињу, све се то отима да се што више дигне.
Кад се осврте и погледа, а оне прилике која га ту доведе нестало.
Он осети силну, неодољиву жељу да се и сам помеша у ту гомилу људи.
И помеша се.
Радио је међу онима што стоје најниже, радио је, жудећи да радом учини да стане више.
Радио је дуго, дуго, али никако да се подигне ни за један степен.
Док се пред њим указа опет она прилика која га је ту и довела.
— Шта желиш? — рече.
— Да се попнем и ја више.
— Можеш, али се не пење тим путем којим си почео.
— Шта ми смета?
Она се дотаче крилом његових груди, и он осети неку пријатну језу, чисто му нешто лакну, а кад погледа, он се, одједном, уздигао.
— Желиш ли више?
— Желим.
Она се опет дотаче његових груди, и он се опет мало диже.
— Хоћеш још?
Њега већ бејаше сад обузела једина, силна жеља да се што даље попне.
— Још, што више могу! — рече.
Она се опет дотаче његових груди, а затим га дохвати крилом по челу, и он се уздиже међу оне највише.
Он се осети срећан, задовољан, и погледа с благодарношћу своју усрећитељку.
— Шта си ми учинила, те се овако брзо уздигох? — упита је.
— Одузимала сам ти карактер и поштење, а најзад одвадила и од памети. То ти је сметало да се дигнеш на највећу висину.
Он се згрози, и уздрхта.
— Сад хајдемо натраг, кад си све то видео — рече му она прилика, и одједном се обретоше у оној истој собици.
— Шта је све то што си ми показала?
— Твоја будућност! — рече му прилика, и ишчезе.
Њему клону глава, а из груди се оте тежак, болан уздах.
*
Господин министар се ту прену и пробуди. Свеједно, кад је већ тако! — помисли, и зену равнодушно.
Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.
Страдија (10/12)
Када сам обишао све министре, наумим да обиђем и Народну скупштину. Народна се зове по неком заосталом обичају, а, у ствари, посланике поставља министар полиције. Чим се влада промени, одмах се расписују нови избори, а то значи бар месечно једном. Реч „избори“ значи у оваквом случају: постављање посланика, и води своје порекло још из патријархалног друштва кад је народ збиља имао, поред остале невоље, још и ту досадну дужност да мисли и брине кога ће изабрати за свога представника. Некад су се тако примитивно вршили избори, али је у модерној, цивилизованој Страдији та стара, глупа и дангубна процедура упроштена. Министар полиције узео је на се сву народну бригу, те он поставља, бира место народа, а народ не дангуби, не брине и не мисли. Према свему овоме, природно је да се то зову слободни избори.
Тако изабрани народни представници окупљају се у главни град Страдије да решавају и већају о разним питањима земаљским. Влада – разуме се, свака патриотска влада – и ту се побрине да то решавање буде паметно, модерно. И ту влада узме на себе сву дужност. Кад се искупе посланици, пре него што се почне рад, морају провести неколико дана у припремној школи, која се зове клуб. Ту се посланици припремају и вежбају како ће што боље одиграти своју улогу.
Све то изгледа као припрема за представу у позоришту.
Влада сама пише дело које ће посланици играти у Народној скупштини. Председник клуба, као какав драматург, има дужност да то дело проучи и да за сваку седницу одреди посланицима улоге, – разуме се, према њиховим способностима. Једнима се повере већи говори, једнима мањи, почетницима још мањи, некима се одреди да изговоре само по једну реч, „за“, или „против“. (Ово се друго врло ретко дешава, и то онда кад се подражава природности, те се, по свршеном гласању, броје гласови да се види која је страна победила; а у ствари је то одређено много пре него што је и држана та скупштинска седница). Некима, који се не могу ни за то употребити, одређују се неме улоге, кад се гласа устајањем и седањем. Кад се тако лепо поделе улоге, онда посланици иду кући и спремају се за седницу. Необично сам се изненадио кад сам први пут видео посланике како уче своје улоге.
Устао сам био рано изјутра и одем у градски парк да прошетам. Тамо пуно ђака, деце из нижих школа и младића из виших. Једни шеткају тамо-амо и читају наглас сваки свој предмет: ко историју, ко хемију, ко веронауку, и тако даље. Неки се, по два и два, слишавају из онога што су научили. Док, одједном, угледах међу децом неколико старијих људи где тако исто шеткају, или седе, уче нешто из неких хартија. Приђем ближе једном старцу у народном оделу, послушам, а он понавља читајући једну исту реченицу.
„Господо посланици, приликом претреса овог важног законског пројекта, побуђен сам и ја, да после лепог говора поштованог друга Т… М…, у коме је изнео сву важност и добре стране оваквог закона, проговорим неколико речи, и да, управо, унеколико допуним мишљење поштованог предговорника.“
Старац је ову реченицу прочитао више од десет пута, и онда остави хартије на страну, диже главу, зажмири мало и поче напамет:
„Господо посланици, после поштованог друга у коме су…“ – Ту застаде, намршти се, ћута дуго, присећа се, па наново узе оне хартије, те опет прочита гласно исту реченицу. Опет затим покуша да је изговори напамет, али без успеха, погреши. Ова се процедура понављала неколико пута, и успех све гори. Старац очајно уздахну, одгурну љутито хартије и глава му клону на груди.
Према њему, на другој клупи, седи једно ђаче; у руци му заклопљена књига, а оно напамет говори лекцију из ботанике:
„Ова корисна биљчица расте по мочварним пределима. Њен се корен у народу употребљава и као лек…“
Старац диже главу. Кад дете изговори целу лекцију, запита га:
– Научи твоје?
– Научих.
– Да си жив и здрав, синко! Учи сад, док си млад можеш памтити, а кад дођеш у моје године, ич!
Никако нисам могао растумачити откуд ови стари људи међу децом и шта ког врага они уче под седом косом. Каква ли је то опет школа у Страдији?
Радозналост моја постаде толико јака да сам најзад, не могући објаснити ово чудо сâм, морао прићи оном старцу, те из разговора с њим дознам да је народни посланик и да му је одређено у клубу да научи говор, од кога је малочас понављао прву реченицу…
После учења лекција долази слишавање, а затим се држе пробе.
Посланици дођу у клуб и ту заузме сваки своје место. Председник клуба седи за нарочитим столом, и уз њега два потпредседника. До његовог стола је сто за чланове владе, мало даље сто за секретаре клуба. Прво један секретар прозове све редом а затим се почиње озбиљан рад.
– Нека устану сви који имају да играју улоге опозиционара! – нареди председник.
Устаде њих неколико.
Секретар изброја седам.
– Куд је осми? – пита председник.
Нико се не јавља.
Посланици се почеше обазирати око себе, као да би сваки рекао: „Ја нисам; не знам ко је тај осми!“
Окрећу се и она седморица и траже очима свог осмог друга, док се тек један присети и узвикну:
– А, па овај овде је добио улогу опозиционара.
– Ја нисам, шта ме бедиш!? – вели онај љутито, а гледа у земљу.
– Па ко је? – пита председник.
– Не знам.
– Јесу ли сви ту? – пита председник секретара.
– Сви.
– До ђавола, па мора неко бити!
Нико се не јавља. Опет се сваки стаде окретати око себе, па чак и онај кога проказаше.
– Нека се јави који је!
Нико се не јави.
– Ти си, што не устајеш? – рече председник ономе осумњиченом.
– Он је, он је! – узвикнуше остали и чисто одахнуше, као човек који скине с леђа велики терет.
– Ја не могу да играм улогу опозиционара – јекну онај грешник очајно.
– Како не можеш? – пита председник.
– Нека буде други опозиционар.
– То је свеједно, ко било.
– Ја волим да сам уз владу.
– Ама ти си, у ствари, уз владу, него тек форме ради мора неко представљати опозицију.
– Ја нећу да представљам опозицију, ја сам уз владу.
Председник се узе објашњавати с њим надугачко и нашироко и једва га приволи, пошто му један од министара обећа неку богату лиферацију где се може много зарадити.
– Но, хвала богу! – узвикну председник сав знојав, заморен; сад их имамо осморицу.
Док се председник и влада објаснише с осмим опозиционаром, те га једва приволеше, она седморица седоше.
– Е, сад устаните сви опозиционари! – рече председник задовољно и отре зној са чела.
Стоји само онај један.
– Та шта то значи, где су сад остали? – викну председник, ван себе од љутине.
– Ми смо уз владу! – гунђају она седморица.
– Е, баш је оскудица у овој опозицији! – узвикну очајно министар полиције.
Настаде тишина, досадна, мучна тишина.
– Уз владу сте – поче сада љутито министар полиције. – Па да нисте уз владу, не бих вас ја ни изабрао! Хоћете, ваљда, да сад ми министри играмо улоге опозиције? Идућих избора нећете ми ви доћи. У тих осам места ја ћу оставити да народ сам бира, па ћемо бар имати истинске опозиционаре!
Најзад, после дугог објашњења, и пошто свакоме обећаше по штошта, пристадоше и она седморица да узму на се те мучне улоге. Неком обећаше положај, неком велику зараду, тек сваки доби награду за тако крупне услуге влади, којој је стало до тога да скупштина колико-толико изгледа истинска.
Кад се све то срећно сврши и отклони се најтежа препона, председник узе слишавати опозиционаре.
– Шта је твоја улога? – пита првог.
– Моја је улога да интерпелишем владу што се државне паре троше улудо.
– Шта ће на то влада одговорити?
– Влада ће рећи да је то због оскудице у новцу.
– Шта ти имаш на то да кажеш?
– Ја на то имам да кажем да сам са одговором владе потпуно задовољан и да молим десеторицу посланика да ме потпомогну.
– Седи! – рече председник задовољан.
– Каква је твоја улога? – пита другог.
– Ја имам да интерпелишем владу што су неки чиновници добили велике положаје преко реда и имају по неколико великих плата и многих додатака, док су други, способнији и старији чиновници, у малом положају и не унапређују се толико година.
– Добро, шта на то има влада да одговори?
– Министри ће на то рећи да су унапређивали преко реда само своје најближе рођаке и луде за које су се заузимали њихови присни пријатељи, и никог више.
– Шта ћеш ти на то рећи?
– На то ћу рећи да сам са одговором владе потпуно задовољан.
Председник пита трећег шта је његова улога.
– Ја имам да нападнем најоштрије владу што закључује зајам под неповољним условима, кад су финансијске прилике у земљи и иначе тешке.
– Шта ће влада одговорити?
– Влада ће рећи да јој требају паре.
– Шта ћеш ти на то?
– Ја ћу рећи да сам тако јаким разлозима потпуно убеђен и да сам са одговором задовољан.
– Шта ти имаш? – пита четвртог.
– Да интерпелишем министра војног што војска гладује.
– Шта ће он рећи?
– Нема шта да једе!
– А ти?
– Потпуно сам задовољан.
– Седи.
Тако преслиша и остале опозиционаре, и онда пређе на скупштинску већину.
Ко је научио своју улогу буде похваљен, а они што улоге нису научили не смеју доћи у скупштинску седницу.
Због неповољних прилика у земљи народно представништво је морало у првим седницама приступити решавању најхитнијих ствари. Влада је тако исто правилно разумела своју дужност, те је, да се не би дангубило у ситним питањима, одмах изнела на решавање закон о уређењу морске флоте.
Кад сам чуо о томе, упитам једног посланика:
– Ви имате много морских ратних бродова?
– Немамо.
– Колико их свега имате?
– Засад немамо ниједан!
Ја се запрепастих од чуда. Он то примети, па и њему би то чудно.
– Шта вам је то чудно? – упита ме.
– Слушам да сте донели закон о…
– Јест, – прекиде ме он – донели смо тај закон о уређењу флоте, то је било потребно, јер ни до данас немамо тог закона.
– Допире ли Страдија до мора?
– Засад не.
– Па нашто онда тај закон?
Посланик се насмеја и додаде:
– Наша се земља, господине, граничила некад са два мора, а наши су народни идеали да Страдија буде оно што је некад била. Ми на томе, видите, радимо.
– Е, то је нешто друго – рекох као извињавајући се. – Сад разумем, и могу слободно рећи да ће Страдија заиста постати велика и моћна, докле год се за њу тако искрено и својски старате и докле год буде имала тако мудру и родољубиву управу као сада.
(Даље)
Страдија (9/12)
У Министарству просвете све сâм овејани научник. Ту се тек ради темељно и смотрено. По петнаест, па и двадесет дана дотерује се само стилизација и најмањег акта, па, разуме се већ, ту су и језикословне ситнице, падежи свакојаки, с предлозима и без предлога.
Посматрао сам акта.
Један директор, на пример, пише:
Наставници ове гимназије већ шест месеци нису плату примили, и у такву су материјалну невољу доведени да ни хлеба немају. Ово се даље не може дозволити, јер ће се тиме убити углед наставника, па и саме наставе.
Учтиво молим Господина министра да што пре изволи порадити код Господина министра финансија за нужно наређење да нам се изда плата бар за три месеца.
На полеђини превијеног акта стоји:
Министарство просвете,
П. Н. 5860.
1. II 891.
Директор Гимназије …ске моли да се тамошњој гимназији изда плата за три месеца.
Испод тога другим рукописом реферат:
„Стил неправилан. Ред речи не одговара правилима синтаксе. Употребљене су стране речи: дозволити и нужно.“ (Те су речи у акту подвучене црвеном писаљком).
Испод тога министровом руком написано (рукопис ружан, нечитак, као што обично такав рукопис добије одмах истог момента сваки који год постане министар): „Просветном савету на мишљење.“
Испод тога стоји опет нов рукопис:
2. III 891.
Главном просветном савету
(Један тај Просветни савет је свега и био, а мислио би човек има их бар тридесет споредних).
У прилогу ./. шаље се Савету акт директора …ске гимназије да у њему проучи граматичке облике, синтактичке и стилистичке особине, па да га са својим мишљењем врати што пре Министарству просвете на даљу употребу.
По наредби министра
итд.
(Потпис)
Како је ствар хитне природе, то не прође ни петнаест дана, а Главни се просветни савет искупи у седницу. Између осталих предмета дође и овај, и Савет одлучи да се та ствар упути на оцену двојици стручњака. Одредише двојицу и ставише решење у записник, а деловођа има дужност да то изврши.
Сад долазе писма стручњацима:
Господине,
Према акту Господина министра просвете П.Н. 5860, од 2. III ове године, а према одлуци XV седнице Главног просветног савета, држане 17. III исте године СБр. 2, част ми је умолити Вас да проучите акт директора …ске гимназије у погледу граматичком, синтактичком и стилистичком, па да о томе у што краћем року поднесете Савету исцрпан реферат.
Примите, Господине, и овом приликом уверење о мом одличном поштовању.
Председник Гл. просветног савета
(Потпис)
Такве садржине писмо упућено је и другом референту.
После два месеца тек стиже Просветном савету исцрпан реферат о директоровом акту, на коме су заједнички радила оба стручњака. Реферат овако почиње:
Главном просветном савету:
Размотрили смо и проучили акт директора …ске гимназије и имамо част поднети Савету следеће своје мишљење:
Све у природи подложно је закону поступног развијања и усавршавања. Као год што се од првобитне монере, поступним развијањем и усавршавањем дугим низом векова долази до најсложенијег организма човечијег тела, тако се исто и језик развијао од неартикулисаних, животињских гласова док није дугим низом векова достигао висину савршенства данашњих модерних језика.
Да бисмо ствар боље и прегледније извели, то ћемо се служити овим редом:
I Општи део
- Говор и његов постанак
- Порекло данашњих језика
- Заједнички корени (санскрит)
- Цепање језика на главније групе
- Један део из упоредне филологије
- Историја науке о језику
- Развијање науке о језику уопште
II Наш језик и закони његова развијања
- Стара постојбина (историја)
- Сродни језици
- Заједничке особине и разлике сродних братских језика нашем језику
- Дијалекти заједничког језика у старој постојбини развијају се у засебне језике
- Дијалекти нашег језика
III Директоров акт
- Порекло и историја акта
- Особине језика у њему према особинама старог страдијског језика у старим повељама…
И тако даље. Ко би још могао све то и попамтити! То јест, ако је и ово добро запамћено.
Сада долази стручно разрађивање сваког дела сваке тачке по овом утврђеном реду, и после много, врло много написаних табака, долази се до речи дозволити. Даље гласи:
Дозволити, им. гл. санскр. dhard dudorh, скакати, скакуцкати, трчкарати (В. књ. III, ц. 15, 114, 118 б. Х. С.** м.) = pl. dontі, r. dutі, gr. εμαυριζω 1. canto, cantare, provoco, provocere (ѕіc) к. З х б, звати, звонити, звук, звер, (В. Расрди се тигар звери љута. Ђ. Л. П. 18) = Скочи срна иза грма = зволити са „до“: дозволити (Н. 16, У 3. С. Н. О. 4. Ђ. Д. 18, 5. књ. III. Види пример: ‘На јунаку рана седамнаест’).
Према овоме налазимо да реч ‘дозволити’ није наша и да је треба као штетну по нашу нацију избацити.
Истим начином долази објашњење и речи „нужно“, и долазе до истог закључка.
Затим су прешли на ред речи уопште, па посебно, на ред речи у акту директорову, и ту учинили стручне замерке.
Најзад: „Стил и особине стила у акту“, а завршено опширним текстом од неколико табака:
Паралела између језика и стила у акту директорову и стила у Омировој Илијади. (Ту су нашли да је стил Омиров много бољи).
Према свему овоме – веле – мишљења смо да се овај акт врати директору …ске гимназије да га према нашим примедбама свесно исправи, а потом се може по истом акту радити даље шта треба.
После читавих месец дана састане се Савет и размотри реферат, а затим донесе одлуку да се акт врати директору да га према примедбама стручњака исправи и наново пошље Министарству на даљи рад. Господи референтима се одређује по 250 динара одсеком, као хонорар за реферате, који се има исплатити из Фонда за пензије удовица чиновника просветне струке, или из буџета одређеног за плате послужитељима.
То своје мишљење Савет учтиво спроведе г. министру на даљи рад.
И акт се потом из Министарства (уз њега реферат у прилогу под ./.) врати директору да га исправи по напоменама и замеркама стручњака…
Тако се тамо, темељно, стручно, расправљају све ствари и води преписка пола године док се у акту не исправи и најмања граматичка грешка, и тек се онда приступи даљем раду по том предмету. Од најмањег акта силном преписком нарасте тако велики акт да га човек може једва на леђима понети.
Сви чиновници у Министарству, пошто су књижевници, онда, разуме се, пишу књиге; само господин министар не пише ништа. Пред њега нисам смео ни излазити, јер ме сви увераваху да тако дрзак покушај не чиним ако ми је глава мила. Господин министар, веле, ради поваздан гимнастику, врло је напрасит човек и воли да се туче.
Причају да се чак једног дана потукао са поглаваром цркве. И поглавар цркве, добар гимнастичар и страстан јахач, међутим напрасит човек и тако исто радо се туче. Једног је свештеника ударио штапом по глави у божјем храму из непознатих разлога. Он је ту своју напраситу нарав, како сви мисле, добио читајући многе свете књиге, те се његови испади правдају, и чак му нико и не замера. Први сукоб његов с министром био је због неке јахачке трке, па одмах дођоше на ред још многа друга питања побожна и просветна, од којих је зависило правилно васпитање омладине. На пример: главар вере је тражио да пошто пото у уџбенике школске о вери уђе и један део о гајењу ждребади, а министар је тражио да место тога уђе чланак о пливању. У тим важним питањима нико није хтео попустити и ствар, мало помало, дође дотле да један другог нису могли гледати. Министар, да би своме противнику што више напакостио, нареди да се чак ни у зоологији у школама не сме предавати о коњу, а место те одвратне животиње, кад она дође на ред у предавању, да се предаје о пливању у хладној води.
Али, то су већ ситније ствари што се мења једно место у уџбенику, јер се и уџбеници, па чак и целокупни програми за наставу мењају сваког другог дана.
Нема човека који је са службом у просветној струци, а да не пише уџбенике за школе; а сем тога, свако спреми по какву корисну књигу за награђивање ученика и за лектиру доброј деци.
Уџбеници, управо писци, чекају на ред. Треба многе помоћи материјално и према томе се и уџбеници откупљују или препоручују школама као обавезни за наставу. На првом месту министар подмири своје присне пријатеље и рођаке. Таман се прими један уџбеник и ученици га набаве, а тек сутрадан донесе министру други уџбеник неки његов приснији, и, разуме се, треба и њему учинити. Одмах истог дана распис:
Пошто се дугом употребом показао уџбеник (за тај и тај предмет од тога и тога) врло неподесан, то ће се, у интересу наставе, досадашњи уџбеник избацити из употребе, а узеће се уџбеник…. (име писца сам заборавио).
Хтео сам посетити и господина министра правде, али он није био у земљи. Био је у то време на одсуству, и отишао у иностранство да проучава школе за глувонему децу, јер се влада носила озбиљном мишљу да у земљи Страдији оснује неколико таквих школа, да би се тиме поправиле рђаве финансијске прилике у земљи. Како та ствар, као врло важна и значајна, није могла трпети одлагања, то су одмах предузети најнужнији кораци. Сем тога што је послат министар правде да проучава уређење таквих школа (са врло великим додатком уз плату), одмах је постављен управник школа за глувонему децу, са великом платом и додатком на репрезентацију; затим су постављени наставници, а већ увелико је започето зидање велике зграде која је намењена за стан управников. Разуме се да је одмах затим постављен економ за тај завод, лекар, шеф месне контроле, благајник, подблагајник, писар, три-четири преписача и неколико служитеља. Сви су, од управника до служитеља, примали ревносно плате и с нестрпљењем очекивали да започну посао у новој дужности, – сем управника, који је зуцкао, овде-онде, како ће он, преко једног свог рођака министра, издејствовати да се у тај завод примају потпуно здрава деца.
Тај завод, управо чиновници, јер завода није ни било, стајали су под управом министра правде, јер је министар просвете изјавио да неће да има посла „с којекаквим глуваћима“.
Министар правде је једино и имао бригу и старање око те школе за глувонему децу, а послове министра правде узео је отправљати министар војни, а дужност министра војног вршио је министар просвете, који је и иначе мрзео и књиге и школе, те је дужност његову као министар просвете вршила његова жена; а она је, као што сви знају, врло радо читала криминалне романе и врло радо јела сладолед с чоколадом.
(Даље)
Страдија (6/12)
Министар финансија, кад одох да га посетим, примио ме је одмах, иако је, како он каже, био у великом послу.
– Баш добро што сте дошли, господине, те ћу се тако мало одморити. Досад сам радио, па ме, верујте, већ глава боли! – рече министар и погледа ме клонулим, помућеним погледом.
– Заиста је ваш положај врло тежак при тако огромном раду. Без сумње сте размишљали о каквом важном финансијском питању? – приметим.
– Држим да ће вас на сваки начин занимати полемика коју водим са господином министром грађевина о једном врло важном питању. Од јутрос сам пуна три часа на томе радио. Држим да ја имам права, и да заступам праведну ствар… Ево, показаћу вам чланак који сам приредио за штампу.
Ја сам с нестрпљењем очекивао да чујем тај знаменити чланак и да, у исто време, сазнам око чега се води та важна и очајна борба између министра финансија и министра грађевина. Министар достојанствено, са свечаном озбиљношћу на лицу, узе у руке рукопис, искашља се, и прочита наслов:
„Још две-три речи поводом питања: докле се на југ у старом веку простирала граница наше земље.“
– Па то је, како изгледа, нека историјска распра?
– Историјска – рече министар мало зачуђен тако неочекиваним питањем, и погледа ме преко својих наочара тупим, уморним погледом.
– Ви се бавите историјом?
– Ја?! – узвикну министар с нешто љутње у гласу… – То је наука којом се ја бавим већ близу тридесет година, и то, да не ласкам себи, са успехом – заврши министар и погледа ме прекорно.
– Ја веома ценим историју и људе који цео свој живот посвете тој заиста важној науци – рекох учтиво да бих, колико-толико, оправдао свој малопређашњи заиста неразмишљени поступак.
– Не само важна, господине мој, већ најважнија, разумете ли, најважнија! – узвикну одушевљено министар и погледа ме значајно, испитујући.
– Сасвим тако! – рекох.
– Ето, видите – опет ће министар – колико би било штете кад би се, рецимо, о граници наше земље утврдило онако како то износи мој колега министар грађевина.
– А он је историк? – прекидох га питањем.
– Надриисторик. Он својим радом на тој науци само штете доноси. Узмите, само, па читајте његове погледе поводом тога питања о старој граници наше земље, па ћете видети колико ту има његовог незнања, па чак, ако хоћете право, и непатриотизма.
– Шта он доказује, ако смем знати? – упитам га.
– Не доказује он ништа, господине мој! Жалосно је то доказивање кад он вели да је стара граница с јужне стране ишла северно од града Крадије; а то је непоштење; јер наши непријатељи онда могу с мирном савешћу полагати право на земљиште до више Крадије. Шта мислите колико штете тиме наноси овој напаћеној земљи?! – узвикну министар љутито, с праведним гњевом, уздрхталим, болним гласом.
– Неизмерна штета! – узвикнем ја, као пренеражен том страхотом која би постигла целу земљу због незнања и неразумевања министра грађевина.
– Ја то питање, господине, нећу оставити, јер то ми, најзад, налаже дужност коју имам да чиним према нашој милој отаџбини као син њен. Ја ћу то питање изнети и пред само Народно представништво, па нека оно донесе своју одлуку, која има да важи за сваког грађанина ове земље. У противном случају, ја ћу дати оставку, јер ово је већ други мој сукоб са министром грађевина, и то све због тако важних питања по земљу.
– Па зар Скупштина може и о тим научним питањима доносити одлуке?
– Зашто не? Скупштина има право да о свима питањима доноси одлуке, које су обавезне за сваког као закон. Јуче је, баш, један грађанин поднео Скупштини молбу да му се дан рођења рачуна пет година раније него што се родио.
– Како то може? – узвикнух и нехотице од чуда.
– Може, зашто не?… Он се, рецимо, родио ..74. године, а Скупштина његов дан рођења прогласи да је у години ..69.
– Чудновато! А шта му то треба?
– Треба му, јер тек тако има право да се кандидује за посланика на једно упражњено место, а он је наш човек и помагаће својски постојеће политичко стање.
Запрепашћен од чуда, нисам умео ни речи проговорити. Министар то као да примети, те ће рећи:
– Вас као да то чуди. Такви и слични случајеви нису ретки. Једној госпођи Скупштина је уважила молбу такве исте природе. Она је, опет, молила да је Скупштина огласи за десет година млађу него што је. Једна је, опет, поднела молбу да Народно представништво донесе меродавну одлуку да је у браку са својим мужем родила двоје деце, која одмах постају законити наследници њеног богатог мужа. И Скупштина, разуме се, како је она имала јаких и добрих пријатеља, усвоји њену наивну и племениту молбу, и огласи је мајком двоје деце.
– А где су деца? – упитам.
– Која деца?
– Па деца о којој говорите?
– Та деце нема, разумете ли, али се рачуна због те одлуке скупштинске да та госпођа има два детета, и тако је престао рђав живот између ње и њеног мужа.
– То не разумем – приметим, иако чак не беше учтиво да то кажем.
– Како не разумете?… Врло проста ствар. Тај богати трговац, муж те госпође о којој говоримо, нема с њом деце. Разумете ли?
– Разумем.
– Е, лепо, сад пазите даље: како је он врло богат, то зажели да има деце, која ће наследити његово велико имање, и услед тога дође до врло рђава живота између њега и његове жене. Његова жена, онда, као што вам кажем, поднесе Скупштини молбу, и Скупштина повољно реши.
– Па је ли богати трговац задовољан таквом одлуком народног представништва?
– Разуме се да је задовољан. Сад је потпуно умирен, и веома отада воли своју жену.
Разговор је текао даље, разговарали смо о многим стварима, али се господин министар ни једом речју не дотаче питања финансијских.
Напослетку, окуражих се да га најпонизније запитам:
– Финансије су врло добро уређене у вашој земљи, господине министре?
– Врло добро! – рече он с поузданошћу, па одмах затим додаде:
– Главна је ствар буџет добро израдити, па све иде лако.
– Колико је милиона годишње буџет ваше земље?
– Преко осамдесет милиона. А ево како је распоређен: за бивше министре, који су сад било у пензији, било на расположењу, тридесет милиона; за набављање ордена десет милиона, за увођење штедње у народ пет милиона.
– Извините, господине министре, што вас прекидам… Не разумем какав је издатак од пет милиона за увођење штедње.
– Е, видите, господине, штедња је неоспорно најважнија ствар, кад је већ реч о финансирању. Те новине нема нигде у свету, али нас је томе невоља научила због рђавих финансијских прилика у земљи, те смо тако хтели да жртвујемо ту приличну суму годишње, само да бисмо народу помогли и олакшали му колико-толико. Сада ће, на сваки начин, поћи набоље, јер је већ за ово кратко време издат читав милион писцима књига о штедњи за народ. Ја сам и сам науман да, колико-толико, помогнем народу у том погледу, те сам почео писати дело: „Штедња у нашем народу у старом веку“; а мој син пише дело: „Утицај штедње на културни напредак у народу“; а моја ћерка је досад написала две приповетке, опет за народ, у којима се износи како вала штедети, а сад пише и трећу: „Раскошна Љубица и штедљива Мица“.
– Мора бити нека врло лепа прича?!
– Врло лепа; у њој се износи како пропада Љубица због љубави, а Мица се удала за великог богаташа и увек се одликовала штедњом. „Ко штеди, томе и бог помаже“, завршује се прича.
– То ће имати необично добра утицаја на народ! – рекох одушевљено.
– Разуме се, – продужи господин министар – велика и значајна утицаја. Ево, на пример, откад је установљена штедња, моја ћер је већ преко сто хиљада уштедела за мираз себи.
– То вам је онда најважнија партија у буџету – приметим.
– Тако је, али је само било мучно доћи на тако срећну мисао, а остале су буџетске партије биле и раније, пре мога министровања. На пример, за народне свечаности пет милиона, на поверљиве владине издатке десет милиона, за тајну полицију пет милиона, за одржавање и утврђивање владе на свом положају пет милиона. Ту смо, као и свуда, веома штедљиви. И сад долази оно све остало мање важно у буџету.
– А на просвету, војску и остало чиновништво?
– Јест, имате право, и ту, сем просвете, иде око четрдесет милиона, али то улази у редовни годишњи дефицит.
– А просвета?
– Просвета? Е она, већ, разуме се, долази у непредвиђене издатке.
– Па чиме онда покривате тако велики дефицит?
– Ничим. Чим се може покрити? То долази у дуг. Чим се накупи повише дефицита, ми закључимо зајам, па тако опет. Али се и, с друге стране, старамо да у неким буџетским партијама буде суфицита. Ја сам већ у своме министарству почео уводити штедњу, а на томе живо раде и остале моје колеге. Штедња, као што вам кажем, то је основа за благостање сваке земље. Јуче сам у интересу штедње отпустио једног служитеља. То је већ уштеда од осам стотина динара годишње.
– То сте добро учинили! – приметих.
– Морало се, господине, већ једаред почети старати о благостању народном. Момак плаче да га примим опет, моли, а није грешник ни рђав, али што не иде, не иде; јер то захтевају интереси наше миле отаџбине. „С половином ћу плате служити“, вели он мени. „Не може да буде“, рекох; „ја јесам министар, али ово нису моје паре, већ народне, крваво стечене, и ја морам о сваком динару водити озбиљна рачуна.“ Молим вас, господине, реците сами, откуда ја смем улудо бацати државних осам стотина динара? – заврши министар и с раширеним рукама очекиваше од мене позитиван одговор.
– Сасвим тако!
– Ето, ономад је издата велика сума новаца једном члану владе да лечи жену из буџета на поверљиве издатке, и онда, ако се не пази на сваку пару, како ће народ плаћати?
– А колики су приходи у земљи, господине министре? То је, држим, важна ствар?
– Тхе, то баш и није важно!… Како да вам кажем? Управо, не зна се још колики су приходи. Читао сам нешто о томе у једном страном листу, али ко зна је ли то тачно? Тек, на сваки начин, има доста прихода, доста, без сумње! – рече министар са убеђењем и неком стручњачком важношћу.
У том пријатном и важном разговору прекиде нас момак, који уђе у министрову канцеларију и јави да једна чиновничка депутација жели пред господина министра.
– Зваћу их малочас, нека причекају – рече момку, а затим се обрати мени:
– Верујте да сам тако уморан од тог многог примања од ово два-три дана, да ми чисто глава бучи. Ово сад с вама што сам уграбио да проведем у пријатном разговору!
– Долазе послом? – упитах.
– Имао сам, ево видите, баш ту на нози грдно велики жуљ, па сам га пре четири дана оперисао, и операција је, богу хвала, испала врло срећно. Због тога долазе чиновници, са својим шефовима на челу, те ми честитају и изражавају своју радост због срећно извршене операције.
Ја се извиним господину министру што сам га сметао у послу, а да га не бих и даље прекидао, то се најучтивије поздравим и изиђем из његова кабинета.
И заиста, о томе жуљу министра финансија беше и у новинама вазда нових саопштења:
Чиновници… надлештва, јуче у четири часа по подне, са својим шефом на челу, били су депутативно код господина министра финансија да му честитају с радошћу срећну операцију жуља. Господин министар их је изволео љубазно и свесрдно примити, а том приликом је г. шеф у име свију чиновника свога надлештва изговорио дирљив говор у том смислу, а господин министар је захвалио свима на тој реткој пажњи и искреном осећању.
(Даље)
Шта би било?
Шта би било кад би београдска општина узела трамваје у своје руке?
Ево шта би било:
Одмах би био постављен директор свију пруга са платом од 10.000 динара, шеф одељења електричних трамваја с платом од 8.000, шеф за коњске трамваје 8.000, три секретара по 4.000, шест писара са по 2.000, осам практиканата са по 1.000 динара и четири момка са 1.000 динара. То је у Главној управи. Сад долази Врачарски одељак: шеф, два секретара, три писара, четири практиканта, па онда Палилулски одељак, па Савски, па Дорћолски, итд. Затим Главна благајна: благајник, два подблагајника, три писара, четири практиканта, па онда споредне благајнице у сваком одељку. Даље: Главни марвени депо, Врачарски итд. у свим одељцима, па онда лекар са помоћницима. Шеф продаје билета, рачуноиспитач, магационер, контролни одбор са дијурнама. – Штампарија за штампање билета: Управник, благајник, фактор, рачуноиспитач, помоћник и друго потребно особље. Сад тек долазе кочијаши, кондуктери, ревизори, а већ, разуме се, иншпектор свију пруга са нарочитом зградом и посебним особљем.
За свака кола имали бисмо бар 2 кондуктера што се по колима мотају и три-четири који нису ни дошли.
Чим ко има неког, ево га ту.
– Чујеш, молим те, хоћу да те молим за једног мог рођака. Сирома пуки, а добар је, па да га примиш.
– Немам где, брате!
– Па макар на трамвају нешто, гледај, богати, па ти нећу заборавити.
– Тхе, најзад, нек дође сутра, шта да му радим, даћу му одмах 60 месечно. Је л’ доста?
– Доста, само нек има колико-толико.
Не би прошло ни пола године, а написана би била молба да држава да субвенцију трамвајима да би се ова корисна установа могла одржати у престоници.
Ево, то би било. А кад би држава управљала, онда треба само дупло рачунати број особља.
„Страдија“
25. децембар 1904.
Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.
Како се провео Свети Сава у Вишој женској школи (4/6)
Дође пред Митрополију, али није могао дуго ући унутра. Велика маса сељака беше закрчила улаз.
– Шта чекате ту, браћо? – упита светитељ.
– Чекамо ђавола! – одговори један љутито.
– Hемојте, људи, тако, ово је Митрополија.
– То је луда кућа! – вичу сељаци.
Сава их поче саветовати, али сељаци му заглушише глас својом лармом.
– Па што сте долазили? – пита Сава.
– Кад је овако, као што је, дошли смо џабе. Ми се жалимо на попа, а митрополит ништа.
– А што вам је крив поп?
– За све крив! Пије и опија се, бије са са сељацима, непоштен је, живи невенчано, не смеш га пустити у кућу где има женско чељаде. Ето, то није за нас. Митрополит нама узе те толкује некакве каноне, као да нам је то нека вајда. Вели: „Ја ћу њега саветовати да се поправи, а ви идите својим кућама и поздравите своје домаћице“. Ми смо цркву закључали и одавде, велимо ми њему, нећемо док се год тај поп не најури из нашег села.
– Па шта вели митрополит?
– Вели зло. Трпите се, каже, и гледајте да сте са својим попом лепо. Ја га немам где на друго место.
– Ми га нећемо никако, ни жива ни мртва – кажемо ми њему, а он опет толкује неке старе књиге, слеже раменима и вели: „Сад како сте вешти!“
– Е, па кад је како смо вешти, ми ћемо да узмемо мотку, па нек гледа поп куда ће и како ће. Ми му сад другога кусура не знамо.
Свеца порази овај разговор. Беше му криво и што је запиткивао о томе сељаке, и сломљене душе хтеде у један мах да се врати, али опет помисли да ће боље бити да се разговори лично са главаром цркве, јер није ништа немогућно да је свет покварен, да сељаци осуђују свога праведног и доброг попу.
Прогура се кроз гомилу сељака и уђе унутра. Даде момку своју „визиткарту“: Сава–Растко Немањић, управитељ В. ж. школе, да га пријави господину секретару његовог Високопреосвештенства.
Тај секретар био је чудан неки човек. врло љубазан и врло разговоран, али је врло нерадо примао људе који не носе поклоне. Свети Сава се мало збунио кад је видео неке чудновате, необичне ствари по ходнику, пред вратима моћног секретара, који има највише уплива на Господина.
Било је ту неколико попова, али нико празних руку. Један подрпан, сиромашан поп, каљав и јадан, без сумње са неке забачене парохије, држи неку квочку. Квочка досадно кречи и лепрша крилима. Други један задригао поп држи за две задње ноге прасе, лепо бело сисанче. И прасе скичи и отима се, али попа стегао добро, те не дâ да му протекција утекне. Једноме блеји јагње у наручју, један носи ћурана. Један дотерао дебелог вепра на поклон секретару, па му лице сија од радости. Чеше вепра по трбуху и охоло, с неким злобним поносом гледа презриво, преко рамена, оног попа с квочком, и као да му очима вели:
– Могао си, комотно, и не долазити с том квочкетином! – а гласно се обрецну на тог сиротог попа:
– Стегни ту квочку за гушу да не дречи туда, не може господин секретар да ради од ње; просто да заболи глава човека. И овај секретар добар човек, па трпи. Не био ја секретар, па кад ми дође неко с квочком, узео бих квочку за ноге, па све по глави. Служитељи светог олтара ударише у смех, а онај се сирома поп збуни и поцрвене. Шта ће, грешник? Није имао шта боље, па се с пошом здоговорио да понесе квочку.
– А ви нисте ништа донели? – упита Саву онај с прасетом.
– Па нисам никад овде долазио и нисам знао да је то овде обичај.
– Е, богами, то је мало незгодно! – додаде поносно онај што држи јагње у наручју.
– Знате како је: „Приношахом дари својија и поклањајем сја. Јему же чест јест, јему же слава, слава!“ – вели поносно овај што чешка вепра.
– Па не би било згорег да одете час на пијац, па купите неко лепо прасенце. Боље ће ићи, или купите једну флашу доброг коњака за господина митрополита. Он врло радо пије француски коњак. Ево видите како ја радим! – рече опет онај што је дотерао вепра и извади из дубоког џепа од мантије једну флашу коњака од литра, а из другога џепа извади толику исту флашу правог „јамајка“ рума.
Сава се збуни. Није знао шта ће. Али кад момак позва поред секретара прво оног што је дотерао вепра, Сава се диже и оде на пијац.
После једног часа врати се светац с прасетом на леђима и пуним џеповима флаша с француским коњаком и румом. Једва је сирома’ корачао под теретом, али што је ред, ред, а он није дошао да квари лепе српске обичаје, од старине.
– Тако! Сад иде мало другојачије! – рече онај поп с прасетом, кад Сава уђе поново у ходник носећи своје прасе и узе шацовати и меркати Савино прасе поредећи га са својим.
– Биће га четири кила печено. Моје је мало веће. Шта сте га платили? – упита Саву.
– Десет динара.
– Скупо, ал’ је добро!
Онај сиромашни поп гледаше тужно шћућурен у углу ходника, држећи своју квочку за гушу да кречањем не узнемирава господина секретара.
Примање је ишло својим, строго утврђеним редом. После онога с вепром примише оног с јагњетом (ваљда господин митрополит радо једе јагњетину), па онда попа с прасетом, јер је његово прасе 2–3 кила теже од Савиног прасета, па онда позваше Саву. Срећа његова што је купио поклон, иначе би чекао и после оног грешника што је квочку донео.
Али светац је грдна добричина. Он није пазио на то. Он је благо и учтиво, чисто снебивајући се понудио оног јадника с квочком да он пре уђе и сврши свој посао, али онај није смео примити ту понуду, бојао се да га секретар не изјури и не дрекне на њега: „Напоље ти, бре, с том твојом квочкетином, па чекај док ове друге људе саслушам“.
Уђе Сава. Секретар га прими љубазно, али ипак дипломатски важно, и понуди му столицу. Сава предаде једном момку засуканих рукава прасе и седе на столицу, крај писаћег стола секретаровог. Кад се обазре по соби, имао је шта видети. Као да је ушао у какву менажерију. Свакојаке животиње. Свиње, прасци, јагањци, ћурке, гуске, квочке, пловке, и ту слободно и мирно свака животиња „принета на жртву за трапезу архипастирску“ слави и хвали Господа својим гласом: ту је гроктање, квоцање, гакање, каукање, блејање, просто дивота у Бога. Момак пази на њих, а сем тога ту је и других корисних ствари: качице са сиром и скорупом, по неко буренце с вином, или препеченицом, флаше с румом и коњаком, свега и свачега.
Секретар промери очима Савино прасе, примети да му из сваког џепа стрче флаше коњака и рума, па се љубазно насмеши и запита:
– Шта жели господин?
Сава му лепо и опширно поприча своју невољу и рече му да жели да се о свему разговори са господином митрополитом.
С господином митрополитом?… – Е, видите, то ћемо… – поче секретар забринуто – он је, знате, у свађи с неким наставницама Више женске школе, јер оне су му смејале кад им је причао како му врло лепо стоји према лицу плав, атласни јорган. Он је знате, врло осетљив, а под плавим јорганом заиста дивно изгледа, као какав светитељ… Уосталом… чекајте, колико је то часова?… Десет, врло добро! – рече секретар расположивши се, а у себи помисли:
– Десет часова, врло добро! Господин још није пијан, још се с њим може говорити.
Сава причека док секретар оде господину митрополиту да га пријави.
Када Сава уђе у салон за примање његовог високопреосвештенства, затече преосвештенство где седи смирено на фотељи превученој, разуме се, плавом свилом, у пуном орнату и с митром на глави. Сава се смирено, дубоко поклони пред владаром цркве, а митрополит укрсти, како већ треба, прсте десне руке и благослови светитеља Саву. Сава се опет смирено поклони и стаде у један крај сале.
– Седите! – рече му изнемоглим, слабим и нешто промуклим гласом митрополит. Сава седе.
– Па како сте ви? Како на оном свету?… Шта ради Господ Саваот, је ли здраво?… Како Бог син?… Шта чини брат у Христу Петар, како Лука, Илија и други добри пријатељи?
– Па добро су. Бог је мало оболео од инфлуенце, ваљда назебао, а и стар је, године су, али сад је добро. Петра и Луку знате већ, онако по староме, Илија, и он тако пуца, тера кола. Паметно ради, шта би друго? Остали сви добро и много вас поздравили. Ономад сам од Луке добио једну анзис-карту с Меркура, не знам шта ће тамо, сем ако није у каквој комисији, па баш пише, вели: „Поздрави ми много митрополита и кад се враћаш понеси једну флашу коњака, он то има увек.“
– Е, хе, баш му хвала… Обешењак, а ми се све тако шалимо: Е, хе, хе… коњак, ђаво неки светац! – вели митрополит.
– Како сте ви, преосвештенство, како здравље?
– Тхе, прилично. Нос ми нешто отекао, па га мажем неком машћу и то ми добро чини, али патим од затвора. Ово дана сам имао врло неуредну столицу. Од јутрос је, богу хвала, добро, али нека само овако подржи. Међутим, имао сам један грдан малер. Ови моји мамлази нису пазили, па ми знате, прсла цев у нужнику. Маните, молим вас, врло непријатно. Грдно сам се наљутио и преко обичаја сам им псовао све на свету, и миша у дувару, што се вели, нисам оставио. А код мене је енглески нужник, ја на то пазим; то сам још у Русији научио, а ја волим да корисне ствари и установе преселим и код нас. Чим сам постао главар цркве, ја сам одмах увео реформу и установио енглески нужник! – причаше с необичним задовољством преосвештенство.
Сава још двоумљаше шта му на све ово може рећи, и митрополит промени тему разговора:
– Како вам се чини постава на овоме?
– Врло лепа.
– И скупа је… Је ли по вољи један коњак?… Симо, донеси два коњака… А знате ли колико имам џубића… Не знате?
– Не.
– Врло интересантно!
– Без сумње.
– Замислите… А, тако, спусти ту тај коњак, па донеси оно џубе, знаш оно што сам га правио у Москви, да покажем господину… Замислите, имам неких двадесет и два џубета. Сумњам да и сам патријарх и петроградски митрополит имају толико. Ту сам први… Добар коњак… Је ли по вољи још један?
– Хвала, не могу.
– Чудновато! А ја могу. Пијем тако због стомака… Спусти ту то џубе… Ево, видите, ово је врло фина кожа. Сама постава кошта 2000 динара. Али је и постојана, то траје, такорећи, вечито. Ја уживам у џубићима. Мој син ме сликао баш у том џубету… Симо, донеси ону моју слику, знаш са оним џубетом… Мало сам, знате… и коњака, Симо… мало сам, знате, заврнуо један крај, те ми насликао и поставу…
После дугог, овако пријатног разговора, једва Сава улучи прилику да скрене разговор на Вишу женску школу и на своју невољу.
– Ја сам с њима мало побркао. Веле, не стоји ми лепо плави јорган према лицу, и смеју се кад сам и о томе лепо и опширно причао. А и шта ће школа женскима. Ја сам томе противан. Симо, донеси коњака! Нећу, господине, да се секирам. Није ми то нужда. Ја лепо примам своју плату и гледам своју кућу. Шта се мене тиче Виша женска школа. У цркву одем понегда кад ме не мрзи, али ја у школи немам посла.
При поласку кад се поздравише, рече митрополит:
– Па свратите почешће. Ја волим тако да с понеким претресем по које стручно, црквено питање.
Захвали се светац и оде скрушена срца.
Одмах после одласка Савина из митрополије, зовне митрополит секретара, разбере детаљно о поклонима које су тог дана добили, и одмах му изда налог да напише преко листова о походи Савиној. Секретару то није првина. Распита преосвештенство о чему су разговарали и напише белешке ове садржине:
„Данас је пре подне Сава–Растко Немањић, наш светитељ и просветитељ, посетио његово преосвештенство господина митрополита Србије да би се обавестио о неким црквеним питањима. Његово преосвештенство господин митрополит је са ретком стручношћу, са великим познавањем црквених питања објаснио светитељу све што он није разумевао. Сава је понео врло јаке утиске после ове посете и, како чујемо, одушевљен спремом, понашањем и талентом митрополитовим, болно је узвикнуо: „Ах, Боже, да сам имао овакве спреме и талента шта бих тек онда урадио кад сам радио на просвећивању свога рода. Али што нисам ја урадио, то ће садашњи митрополит учинити. Ја сам био само претеча овог великог човека. Нека га Бог поживи на славу рода свога!“
Ето кака је успеха учинио овај владар цркве и поред тога што му је прсла цев на нужнику! А шта мислите тек шта би он учинио за веру православну да му се тај малер није десио?! Куд би тек онда био његов крај?!
(Даље)
Радоје Домановић 