Страдија (7/12)
Кад сам изишао на улицу, опет улица препуна силна света што се таласа на све стране, а граја да уши заглуну.
„Куда ће овај оволики свет? Шта је сад опет?… Сигурно депутација каква?“ – мислио сам у себи, гледајући с чуђењем у ту небројену шарену масу разноврсна света, и приђем првом што беше до мене, те га запитам:
– Куда жури овај оволики свет?
Онај се осети дубоко увређен од тог мог глупог питања, погледа ме љутито и с презрењем, па се окрете леђима мени и пође за масом.
Запитам другог, трећег, и сваки ме с презрењем погледа и не одговори. Најзад се намерих на једног с којим сам се познао приликом покретања једног патриотског листа, а већ у тој земљи, да се не чудите, сваки дан се покреће по неколико листова, те упитах и њега:
– Куда жури оволики свет? – а стрепим да ли ћу и с овим познатим патриотом још горе проћи него са осталима.
И он ме погледа презриво, па згушеним гласом, пуним срџбе и гнева, изговори:
– Срамота!
Ја се застидех и једва промуцам:
– Извините, нисам имао намеру да вас вређам, само сам хтео да запитам…
– Но, то је лепо питање! Где ти живиш, зар те није срамота да питаш за једну ствар коју и стока може знати? Наша земља страда, и ми сви журимо да јој притекнемо у помоћ као њени ваљани синови, а ти се ишчуђаваш, и не знаш за тако важан догађај! – изговори мој познаник гласом што дрхти патриотским болом.
Ја сам се дуго извињавао и правдао за тако крупну погрешку, коју сам неразмишљено учинио, и замолим га за опроштај.
Он се одобровољи и исприча ми како Анути, једно ратоборно племе, упада с југа у њихову земљу и чини грдне зулуме.
– Данас је стигла вест – продужи он говор – да су ноћас потукли многе породице, попалили многе домове и запленили многу стоку!
– То је страшно! – рекох и стресем се од ужаса, и дође ми да јурнем на југ земље и да се побијем са Анутима, јер ме тако заболе страдање невиних, мирних грађана од њихова варварства, па чисто заборавих да сам стар, изнурен и немоћан и осетих у том тренутку младићку снагу.
– Па зар смемо ми остати глуви према тим поколима и том зверском поступању наших суседа?
– Никако! – узвикнух одушевљен његовим ватреним речима – и од Бога би била грехота!
– Зато и журимо на збор. Ниједнога свеснога грађанина нема који на овај збор неће доћи; само ће сваки сталеж за себе држати збор на засебном месту.
– Што то?
– Тхе, што?… Наша вечита неслога! Али ипак сваки збор ће донети једнодушну одлуку, патриотску. Уосталом, и боље је што више, а главно је да смо сви у осећању и мислима сложни, дишемо једном душом кад је питање о нашој милој отаџбини.
И заиста свет се почео одвајати у разне групе и ићи разним правцима; свака група жури на своје одређено место где ће држати збор.
Како, разуме се, нисам могао стићи на све зборове, то се са својим познаником упутим тамо куда иђаше он и његова група. То су били чиновници судске и полицијске струке.
Зађосмо у пространу салу једног хотела, у којој већ беху спремљена седишта и сто са зеленом чохом за сазиваче збора. Родољубиви грађани поседаше на столице, а сазивачи заузеше своја места за столом.
– Браћо! – поче један од сазивача. – Ви већ знате што смо се овде окупили. Све је вас овде скупило племенито осећање и жеља да се нађе лека и стане на пут дрским упадима анутских чета у јужне крајеве наше драге отаџбине, да се помогне несрећноме народу који страда. Него, пре свега, господо, као што знате, при оваквим приликама ред је да се изабере председник, потпредседник и секретар збора.
После дуге граје, изабраше тога што отвори збор за председника, а оне друге сазиваче за остало зборско часништво. Пошто се, по утврђеном реду и обичају, часници одборски захвалише родољубивом скупу на тој реткој почасти, председник лупи у звоно, и објави да је збор отворен.
– Жели ли ко да говори? – упита.
Јави се један из првог реда седишта и рече да је ред да се са збора поздрави влада и велики мудри државник, који ће самом владару протумачити изразе њихове верности и оданости.
Збор прими тај предлог и одмах се спремише написмени поздрави, који беху акламацијом усвојени, али да се само на неким местима удеси ред речи правилно, по синтакси.
Стадоше се јављати говорници све јачи и јачи. Сваки говор беше пун родољубља, пун бола и пун гнева према Анутима. Сваки је од говорника био сагласан с предлогом првог говорника: да се без икаква одлагања, јер је ствар и иначе хитне природе, донесе одмах ту, на збору, оштра резолуција, којом ће се најенергичније осудити варварски поступци Анута.
И ту одмах изабраше тројицу који су добро владали језиком да саставе резолуцију у поменутом смислу и да је прочитају збору ради одобрења.
У исти мах јави се један с готовом резолуцијом и замоли збор за дозволу да је прочита, па, ако се збор слаже с њом, да се прими.
Одобрише му, и онај узе читати:
Чиновници судске и полицијске струке окупљени на данашњем збору, дубоко потресени немилим догађајима који се свакодневно, на жалост, одигравају у јужним крајевима наше земље, због варварског понашања анутских чета, налазе се побуђени да донесу следећу резолуцију:
1. Дубоко сажаљевамо што је наш народ у тим крајевима снашла таква беда и несрећа;
2. Најоштрије осуђујемо дивље поступке Анута узвикујући: Доле с њима!
3. С гнушањем и презрењем констатујемо да су Анути некултуран народ, недостојан и пажње својих просвећених суседа.
Ова резолуција би једногласно примљена у начелу, али при бурној дебати у појединостима би још усвојено да се код 2. тачке дода код „дивље“ још и реч „одвратне“.
Затим овластише управу да у име збора потпише резолуцију, и збор се разиђе у највећем реду.
На улици опет граја и маса света што се враћаше са многих патриотских зборова.
На лицима се њиховим сад примећаваше душевни мир, као оно кад човек осети задовољство после извршене тешке, али племените, узвишене дужности.
На многим местима чуо сам разговор овакве природе:
– Није требало, ипак, да буде онако оштра – доказује један.
– Шта није требало? Добро је оно. Није него шта мислиш? Према таквим животињама треба бити груб и оштар – љути се други.
– Знам, молим те, али не иде, није тактично! – опет ће први.
– Какав такт према њима још хоћеш? Да се, ваљда, не замеримо тако ваљаним људима, шта ли? Овако ти њима, па кад чита, да се стресе – опет ће други, а глас му дрхти од љутине.
– Па ми баш и треба, као просвећени, да будемо узвишенији од њих; а, после тога, треба бити опрезан да се не замеримо суседној земљи разлаже онај мирољубиви и тактични.
Пред вече тога истог дана већ су се у новинама могле читати многобројне резолуције донете тога дана на родољубивим зборовима. Нико није изостао а да не похита земљи у помоћ. Препуне новине: резолуција професора поводом немилих догађаја на југу Страдије, резолуција омладине, резолуција учитеља, резолуција официра, резолуција радника, трговаца, лекара, преписача. Једним словом, нико није изостао. Све су резолуције у једном духу, све оштре и одлучне, у свакој има оно „дубоко потресени“, „најоштрије осуђујемо“ и тако даље.
Увече је, опет, настало весеље у граду, а затим миран, тих и спокојан сан мирољубивих и куражних синова срећне земље Страдије.
Сутрадан су стизале вести из осталих крајева Страдије. Ниједног јединог места нема где не бејаше донета оштра резолуција поводом „последњих немилих догађаја“, како су то Страђани назвали.
А, већ, по себи се разуме да је сваки грађанин за ове велике услуге отаџбини, ко мање ко више, обасут одликовањима за грађанску кураж и врлине.
И мене одушеви тај бујни народ пун грађаске свести и самопрегоревања за општу ствар, па ми се из груди оте узвик:
„Страдијо, ти нећеш никад пропасти, па ма сви народи пропали!“
„Ха, ха, ха, ха!“ – у том тренутку као да ми зазвони у ушима опет онај сатански, подругљив смех неког злог духа ове срећне и блажене земље.
Нехотице уздахнем.
(Даље)
Страдија (6/12)
Министар финансија, кад одох да га посетим, примио ме је одмах, иако је, како он каже, био у великом послу.
– Баш добро што сте дошли, господине, те ћу се тако мало одморити. Досад сам радио, па ме, верујте, већ глава боли! – рече министар и погледа ме клонулим, помућеним погледом.
– Заиста је ваш положај врло тежак при тако огромном раду. Без сумње сте размишљали о каквом важном финансијском питању? – приметим.
– Држим да ће вас на сваки начин занимати полемика коју водим са господином министром грађевина о једном врло важном питању. Од јутрос сам пуна три часа на томе радио. Држим да ја имам права, и да заступам праведну ствар… Ево, показаћу вам чланак који сам приредио за штампу.
Ја сам с нестрпљењем очекивао да чујем тај знаменити чланак и да, у исто време, сазнам око чега се води та важна и очајна борба између министра финансија и министра грађевина. Министар достојанствено, са свечаном озбиљношћу на лицу, узе у руке рукопис, искашља се, и прочита наслов:
„Још две-три речи поводом питања: докле се на југ у старом веку простирала граница наше земље.“
– Па то је, како изгледа, нека историјска распра?
– Историјска – рече министар мало зачуђен тако неочекиваним питањем, и погледа ме преко својих наочара тупим, уморним погледом.
– Ви се бавите историјом?
– Ја?! – узвикну министар с нешто љутње у гласу… – То је наука којом се ја бавим већ близу тридесет година, и то, да не ласкам себи, са успехом – заврши министар и погледа ме прекорно.
– Ја веома ценим историју и људе који цео свој живот посвете тој заиста важној науци – рекох учтиво да бих, колико-толико, оправдао свој малопређашњи заиста неразмишљени поступак.
– Не само важна, господине мој, већ најважнија, разумете ли, најважнија! – узвикну одушевљено министар и погледа ме значајно, испитујући.
– Сасвим тако! – рекох.
– Ето, видите – опет ће министар – колико би било штете кад би се, рецимо, о граници наше земље утврдило онако како то износи мој колега министар грађевина.
– А он је историк? – прекидох га питањем.
– Надриисторик. Он својим радом на тој науци само штете доноси. Узмите, само, па читајте његове погледе поводом тога питања о старој граници наше земље, па ћете видети колико ту има његовог незнања, па чак, ако хоћете право, и непатриотизма.
– Шта он доказује, ако смем знати? – упитам га.
– Не доказује он ништа, господине мој! Жалосно је то доказивање кад он вели да је стара граница с јужне стране ишла северно од града Крадије; а то је непоштење; јер наши непријатељи онда могу с мирном савешћу полагати право на земљиште до више Крадије. Шта мислите колико штете тиме наноси овој напаћеној земљи?! – узвикну министар љутито, с праведним гњевом, уздрхталим, болним гласом.
– Неизмерна штета! – узвикнем ја, као пренеражен том страхотом која би постигла целу земљу због незнања и неразумевања министра грађевина.
– Ја то питање, господине, нећу оставити, јер то ми, најзад, налаже дужност коју имам да чиним према нашој милој отаџбини као син њен. Ја ћу то питање изнети и пред само Народно представништво, па нека оно донесе своју одлуку, која има да важи за сваког грађанина ове земље. У противном случају, ја ћу дати оставку, јер ово је већ други мој сукоб са министром грађевина, и то све због тако важних питања по земљу.
– Па зар Скупштина може и о тим научним питањима доносити одлуке?
– Зашто не? Скупштина има право да о свима питањима доноси одлуке, које су обавезне за сваког као закон. Јуче је, баш, један грађанин поднео Скупштини молбу да му се дан рођења рачуна пет година раније него што се родио.
– Како то може? – узвикнух и нехотице од чуда.
– Може, зашто не?… Он се, рецимо, родио ..74. године, а Скупштина његов дан рођења прогласи да је у години ..69.
– Чудновато! А шта му то треба?
– Треба му, јер тек тако има право да се кандидује за посланика на једно упражњено место, а он је наш човек и помагаће својски постојеће политичко стање.
Запрепашћен од чуда, нисам умео ни речи проговорити. Министар то као да примети, те ће рећи:
– Вас као да то чуди. Такви и слични случајеви нису ретки. Једној госпођи Скупштина је уважила молбу такве исте природе. Она је, опет, молила да је Скупштина огласи за десет година млађу него што је. Једна је, опет, поднела молбу да Народно представништво донесе меродавну одлуку да је у браку са својим мужем родила двоје деце, која одмах постају законити наследници њеног богатог мужа. И Скупштина, разуме се, како је она имала јаких и добрих пријатеља, усвоји њену наивну и племениту молбу, и огласи је мајком двоје деце.
– А где су деца? – упитам.
– Која деца?
– Па деца о којој говорите?
– Та деце нема, разумете ли, али се рачуна због те одлуке скупштинске да та госпођа има два детета, и тако је престао рђав живот између ње и њеног мужа.
– То не разумем – приметим, иако чак не беше учтиво да то кажем.
– Како не разумете?… Врло проста ствар. Тај богати трговац, муж те госпође о којој говоримо, нема с њом деце. Разумете ли?
– Разумем.
– Е, лепо, сад пазите даље: како је он врло богат, то зажели да има деце, која ће наследити његово велико имање, и услед тога дође до врло рђава живота између њега и његове жене. Његова жена, онда, као што вам кажем, поднесе Скупштини молбу, и Скупштина повољно реши.
– Па је ли богати трговац задовољан таквом одлуком народног представништва?
– Разуме се да је задовољан. Сад је потпуно умирен, и веома отада воли своју жену.
Разговор је текао даље, разговарали смо о многим стварима, али се господин министар ни једом речју не дотаче питања финансијских.
Напослетку, окуражих се да га најпонизније запитам:
– Финансије су врло добро уређене у вашој земљи, господине министре?
– Врло добро! – рече он с поузданошћу, па одмах затим додаде:
– Главна је ствар буџет добро израдити, па све иде лако.
– Колико је милиона годишње буџет ваше земље?
– Преко осамдесет милиона. А ево како је распоређен: за бивше министре, који су сад било у пензији, било на расположењу, тридесет милиона; за набављање ордена десет милиона, за увођење штедње у народ пет милиона.
– Извините, господине министре, што вас прекидам… Не разумем какав је издатак од пет милиона за увођење штедње.
– Е, видите, господине, штедња је неоспорно најважнија ствар, кад је већ реч о финансирању. Те новине нема нигде у свету, али нас је томе невоља научила због рђавих финансијских прилика у земљи, те смо тако хтели да жртвујемо ту приличну суму годишње, само да бисмо народу помогли и олакшали му колико-толико. Сада ће, на сваки начин, поћи набоље, јер је већ за ово кратко време издат читав милион писцима књига о штедњи за народ. Ја сам и сам науман да, колико-толико, помогнем народу у том погледу, те сам почео писати дело: „Штедња у нашем народу у старом веку“; а мој син пише дело: „Утицај штедње на културни напредак у народу“; а моја ћерка је досад написала две приповетке, опет за народ, у којима се износи како вала штедети, а сад пише и трећу: „Раскошна Љубица и штедљива Мица“.
– Мора бити нека врло лепа прича?!
– Врло лепа; у њој се износи како пропада Љубица због љубави, а Мица се удала за великог богаташа и увек се одликовала штедњом. „Ко штеди, томе и бог помаже“, завршује се прича.
– То ће имати необично добра утицаја на народ! – рекох одушевљено.
– Разуме се, – продужи господин министар – велика и значајна утицаја. Ево, на пример, откад је установљена штедња, моја ћер је већ преко сто хиљада уштедела за мираз себи.
– То вам је онда најважнија партија у буџету – приметим.
– Тако је, али је само било мучно доћи на тако срећну мисао, а остале су буџетске партије биле и раније, пре мога министровања. На пример, за народне свечаности пет милиона, на поверљиве владине издатке десет милиона, за тајну полицију пет милиона, за одржавање и утврђивање владе на свом положају пет милиона. Ту смо, као и свуда, веома штедљиви. И сад долази оно све остало мање важно у буџету.
– А на просвету, војску и остало чиновништво?
– Јест, имате право, и ту, сем просвете, иде око четрдесет милиона, али то улази у редовни годишњи дефицит.
– А просвета?
– Просвета? Е она, већ, разуме се, долази у непредвиђене издатке.
– Па чиме онда покривате тако велики дефицит?
– Ничим. Чим се може покрити? То долази у дуг. Чим се накупи повише дефицита, ми закључимо зајам, па тако опет. Али се и, с друге стране, старамо да у неким буџетским партијама буде суфицита. Ја сам већ у своме министарству почео уводити штедњу, а на томе живо раде и остале моје колеге. Штедња, као што вам кажем, то је основа за благостање сваке земље. Јуче сам у интересу штедње отпустио једног служитеља. То је већ уштеда од осам стотина динара годишње.
– То сте добро учинили! – приметих.
– Морало се, господине, већ једаред почети старати о благостању народном. Момак плаче да га примим опет, моли, а није грешник ни рђав, али што не иде, не иде; јер то захтевају интереси наше миле отаџбине. „С половином ћу плате служити“, вели он мени. „Не може да буде“, рекох; „ја јесам министар, али ово нису моје паре, већ народне, крваво стечене, и ја морам о сваком динару водити озбиљна рачуна.“ Молим вас, господине, реците сами, откуда ја смем улудо бацати државних осам стотина динара? – заврши министар и с раширеним рукама очекиваше од мене позитиван одговор.
– Сасвим тако!
– Ето, ономад је издата велика сума новаца једном члану владе да лечи жену из буџета на поверљиве издатке, и онда, ако се не пази на сваку пару, како ће народ плаћати?
– А колики су приходи у земљи, господине министре? То је, држим, важна ствар?
– Тхе, то баш и није важно!… Како да вам кажем? Управо, не зна се још колики су приходи. Читао сам нешто о томе у једном страном листу, али ко зна је ли то тачно? Тек, на сваки начин, има доста прихода, доста, без сумње! – рече министар са убеђењем и неком стручњачком важношћу.
У том пријатном и важном разговору прекиде нас момак, који уђе у министрову канцеларију и јави да једна чиновничка депутација жели пред господина министра.
– Зваћу их малочас, нека причекају – рече момку, а затим се обрати мени:
– Верујте да сам тако уморан од тог многог примања од ово два-три дана, да ми чисто глава бучи. Ово сад с вама што сам уграбио да проведем у пријатном разговору!
– Долазе послом? – упитах.
– Имао сам, ево видите, баш ту на нози грдно велики жуљ, па сам га пре четири дана оперисао, и операција је, богу хвала, испала врло срећно. Због тога долазе чиновници, са својим шефовима на челу, те ми честитају и изражавају своју радост због срећно извршене операције.
Ја се извиним господину министру што сам га сметао у послу, а да га не бих и даље прекидао, то се најучтивије поздравим и изиђем из његова кабинета.
И заиста, о томе жуљу министра финансија беше и у новинама вазда нових саопштења:
Чиновници… надлештва, јуче у четири часа по подне, са својим шефом на челу, били су депутативно код господина министра финансија да му честитају с радошћу срећну операцију жуља. Господин министар их је изволео љубазно и свесрдно примити, а том приликом је г. шеф у име свију чиновника свога надлештва изговорио дирљив говор у том смислу, а господин министар је захвалио свима на тој реткој пажњи и искреном осећању.
(Даље)
Страдија (5/12)
На улици ме изненади непрегледна маса света што се у групама таласа са свију страна, скупљајући се пред једном великом кућом. Свака од тих великих група људи истакла своју заставу, на којој је исписано име краја из кога је народ у групи, а испод тога речи: „За Страдију све жртвујемо“ или: „Страдија нам је милија и од свиња!“
Улица добила нарочити свечани изглед, на кућама истакнуте беле заставе са народним грбом у средини, све радње затворене, а сваки саобраћај прекинут.
– Шта је ово? – упитам радознало једног господина на улици.
– Свечаност. Зар нисте знали?
– Нисам.
– Па о томе се пише по новинама већ три дана. Наш велики државник и дипломата који има великих и огромних заслуга за отаџбину, а и пресудни утицај на спољну и унутрашњу политику наше земље, имао је јаку кијавицу, која је излечена милошћу божјом и искреним заузимањем стручних лекара, те сад то неће сметати великом и мудром државнику да сву своју бригу и старање посвети на добро и срећу ове намучене земље и да је поведе још бољој будућности.
Свет се окупи пред домом великог државника у толикој маси да и киша најјача не би од луди, жена и деце могла пасти на земљу. Људи поскидали капе, а у свакој групи је по један коме из џепа стрчи написан родољубиви говор.
И на балкону свога дома појави се седи државник, а громогласно: „Живео!“ проломи ваздух, и одјекну целим градом. На свима околним кућама зазвечаше прозори и на њима се појавише многе главе. Ограде око кућа, кровови, све то пуно радознала света, па чак и на свакој баџи од тавана вире по две-три главе.
Престадоше узвици, настаде мртва тишина, док из масе зацика танак глас:
– Мудри државниче!…
– Живео! живео! живео! – прекидоше говорника бурни и силни узвици; а кад се стиша родољубива маса, говорник продужи:
– Народ мога краја лије топле сузе радости и клечећи на коленима захваљује премилостивом Творцу, који милошћу својом отклони велику беду од нашег народа и даде оздрављења теби, врли наш државниче, да нам дуго поживиш на срећу народа и понос земље! – заврши говорник, а хиљадама грла узвикну:
– Живео!
Мудри државник захвали говорнику на искреном честитању и напомену да ће све његове мисли и осећања бити и убудуће управљени на то да се ојача култура, привреда и благостање миле отаџбине.
Разуме се, после тога његовог говора понови се небројено пута: „Живео!“
Сад се тако изређа десетак говорника из разних крајева отаџбине, а после сваког говора стари државник је одговарао родољубивим и језгровитим говорима. Наравно, кроз све је то било испреплетено оно одушевљено громогласно: „Живео!“
Дуго је трајало док се сви ти обреди извршише, а кад се дође крају, засвира музика кроз све улице, а свет је шетао горе-доле увеличавајући тиме свечаност.
Увече је било осветљење, и опет музика, уз запаљене буктиње које носаше родољубива маса света, проламаше ваздух по улицама овог срећног града; а у висини, у тамном ваздуху, распрскавале су се ракетле, те засија име великог државника, које изгледа као од ситних звездица оплетено.
После тога настаде дубока, тиха ноћ, и родољубиви грађани дивне земље Страдије, уморени вршећи узвишене грађанске дужности, заспаше слатким сном, снивајући срећну будућност и величину своје миле отаџбине.
Разбијен овим чудним утисцима, не могох целе ноћи заспати, и тек пред зору што ме, обучена, с наслоњеном главом на сто, занесе сан; а као да чух неки страшан, демонски глас са злобним кикотом:
„То је твоја отаџбина!… Ха, ха, ха, ха!…“
Тргох се, и груди задрхташе од страшне слутње, а у ушима одјекну оно пакосно:
„Ха, ха, ха, ха!“
Сутрадан се већ о тој свечаности писало у свима листовима земаљским, а у владином листу нарочито, у коме сем тога беше ваздан телеграма из свију крајева Страдије, у којима се небројено много потписа жали што се није могло стићи да лично искажу своју радост због срећног оздрављења великог државника.
Сем тога, главни лекар државников постаде одједном славан човек. У свима листовима могло се читати како ће свесни грађани овога и онога места, овога и онога среза или краја, ценећи заслуге лекара Мирона, тако се звао, купити такав и такав скупоцени поклон. У једним новинама стоји:
„Сазнали смо да и град Крадија, по угледу на друге градове, спрема скупоцени поклон лекару Мирону. То ће бити мала сребрна статуа Ескулапова, који ће у рукама држати такође сребрни дивит, око кога се преплећу две позлаћене змије са дијамантима место очију, и у устима држе свеће. На грудима Ескулаповим биће златом урезане речи: ‘Грађани града Крадије, из вечне захвалности за заслуге према Отаџбини, лекару Мирону’.“
Оваквих вести биле су препуне новине. Свуда су по земљи спремани лекару скупоцени поклони и путем телеграма исказивала захвалност овоме срећном лекару. Један град је толико био одушевљен да је чак почео подизати величанствену вилу, на којој ће бити узидана грдно велика мермерна плоча, и на тој плочи израз народне захвалности.
А већ само по себи се разуме да је одмах израђена и умножена слика која је представљала како се велики државник рукује и захваљује лекару за искрено заузимање. Испод ње је текст:
„Хвала ти, одани Мироне, ти си отклонио од мене болест, која ме је ометала да се сав посветим старању за срећу своје драге отаџбине!“
„Ја сам само вршио своју свету дужност према отаџбини!“
Више њихових глава лебди у облаку голуб и у кљуну носи траку на којој су речи:
„Милостиви Творац отклања свако зло од Страдије, која му је у вољи.“
Више голуба је крупан наслов: „За спомен на дан срећног оздрављења великог државника Симона“, мислим тако се звао, ако се добро сећам.
По свим улицама и хотелима носе дечица ове слике и вичу у сав глас:
„Нове слике! Државник Симон и лекар Мирон!…“
Кад сам прочитао неколико листова (у сваком готово била је опширна биографија чувеног и родољубивог лекара), решим се да одем господину министру привреде земаљске.
Министар привреде, постарији, омален, журав човечић, просед, са наочарима на носу, дочека ме љубазније него што сам и могао очекивати. Намести ме да седнем крај његовог стола, а он седе за сто на своје место. Сто је био претрпан неким старим књигама са пожутелим лишћем и отрцаним корицама:
– Одмах ћу да вам се похвалим. Не можете веровати колико сам задовољан! Шта мислите шта сам пронашао?
– Неки начин којим ћете моћи усавршити привреду у земљи.
– О, не! Какву привреду! Привреда је усавршена добрим законима. О томе више не треба ни мислити.
Ја заћутах не знајући шта да му кажем, док ми он с доброћудним, блаженим осмехом рече, показујући неку стару књижурину:
– Шта мислите, које је ово дело?
Ја се учиним као да се сећам, док ће он опет са оним блаженим осмехом:
– Омирова Илијада!… Али, врло, врло… ретко издање!… – изговори сладећи сваку реч, и узе ме љубопитљиво гледати како ће ме то изненадити.
И заиста сам био изненађен, али само из других разлога; али сам се правио како ме баш та реткост задивљује.
– То вам је дивно! – рекох.
– Али када вам још кажем да овог издања више и нема!…
– Та то је величанствено! – узвикнух као одушевљено и узех разматрати књигу, правећи се дубоко тронут и заинтересован том реткошћу.
Једва сам успео разноврсним запиткивањима да одвратим разговор од тог његовог Омира, о коме ја нисам никад чуо речи.
– Узимам слободу, господине министре, да вас запитам о тим ваљаним привредним законима! – рекох.
– То су закони, управо рећи, класични. Ни једна земља, верујте, не троши на подизање привреде колико наша земља.
– Тако и треба, – рекох – то је и најважнија основа за напредак сваке земље.
– То сам и ја, разуме се, и имао на уму кад сам успео да се што бољи закони направе и да се што већи буџет одобри за подизање привреде и индустрије у земљи.
– Колики је буџет, ако смем питати, господине министре?
– Лањске године, кад је било друго министарство, био је буџет мањи, али ја сам успео великим трудом и заузимањем да у буџет уђе пет милиона динара.
– То је за вашу земљу довољно?
– Довољно… Е сад, видите, у закон је унета и ова тачка: „Жито, и уопште усеви, морају добро успевати, и мора их бити што више.“
– То је повољан закон – рекох.
Министар се задовољно осмехну, па продужи:
– Разгранао сам чиновништво у својој струци тако да свако село има привредно надлештво од пет чиновника, од којих је најстарији управник економије и привреде села тога и тога. Затим, у сваком среском месту је економ за срез са великим персоналом чиновника, и над свима су покрајински економи, има их двадесет, на колико је покрајина подељена наша земља. Сваки од покрајинских економа има целокупан надзор са својим чиновништвом: да мотри над свима осталим чиновницима врше ли своју дружност, и да утиче на снажење привреде у целом крају. Преко њега врши министарство (које има двадесет одељења и у сваком по један шеф одељења, са великим бројем чиновника) преписку са целим крајем. Сваки шеф одељења у министарству има преписку са по једним економом покрајинским, а они после о томе извештавају министра преко његових личних секретара.
– То је онда ужасна администрација? – приметим.
– Врло велика. Наше министарство има највећи број нумера од свију осталих. Чиновници немају кад од аката да дигну главе повазда.
После малог ћутања, продужи министар:
– После тога, ја сам удесио да свако село има добро уређену читаоницу, која мора бити снабдевена добрим књигама за ратарство, шумарство, сточарство, пчеларство и друге гране привреде.
– Сељаци сигурно радо читају?
– То је обавезно, као и војна обавеза. Два часа пре подне и два часа по подне мора сваки радник сељак провести у читаоници, где чита, или му читају ако није писмен, а сем тога им чиновници држе предавања о савременом рационалном обделавању земље.
– Па кад, онда, раде у пољу? – упитам.
– Е, видите како је. У почетку изгледа тако. Ово је спор начин, који ће у први мах изгледати неподесан, али после ће се тек видети благотворни утицај ове крупне реформе. По моме дубоком уверењу, најглавније је да се прво теорија добро утврди, па ће после ићи лако, и онда ће се видети да ће се све ово време проведено у теоријском изучавању привреде стоструко надокнадити. Треба, господине мој, имати јаку основу, темељ здрав, па подизати зграду! – заврши министар, и од узбуђења обриса зној са чела.
– Потпуно одобравам ваше генијалне погледе на привреду! – рекох одушевљено.
– И тако сам таман лепо распоредио пет милиона динара: два милиона на чиновнике, један милион хонорара писцима за уџбенике из привреде, један милион на заснивање библиотека и један милион на дијурне чиновницима. То је таман пет.
– То сте дивота удесили!… Доста и на библиотеке трошите.
– Е, видите, ја сам сада издао распис да се, сем привредних књига, набављају и уџбеници за грчки и латински језик, те се сељаци после пољског рада могу учећи класичне језике облагорођавати. Свака читаоница има Омира, Тацита, Патеркула и вазда других лепих дела из класичне литературе.
– Дивота! – узвикнем раширених руку, и одмах устанем, те се поздравим са господином министром и пођем, јер ми већ бучаше глава од те велике реформе коју нисам могао схватити.
(Даље)
Страдија (4/12)
Сутрадан сам посетио министра полиције.
Пред министарством маса наоружаних момака намрштена израза, чисто зловољни што већ два-три дана како нису тукли грађане, као што је то обичај у тој строго уставној земљи.
Ходници и чекаоница препуни света што жели пред министра.
Кога све ту нема! Неки су елегантно одевени, са цилиндером на глави, неки опет подрпани и поцепани, једни опет у некаквим шареним униформама, са сабљама о бедрици.
Нисам се хтео одмах јављати министру, желећи да се мало поразговарам с тим разноврсним лудима.
Прво ступих у разговор с једним отменим младим господином, и он ми рече да је дошао тражити државну службу у полицији.
– Ви сте, изгледа, школован човек; сигурно ћете добити одмах државну службу? – упитам.
Млади човек презну од тог мог питања и бојажљиво се окрете око себе да се увери да ли је ко чуо и обратио пажњу на моје питање. Кад виде да су остали сви заузети један с другим у своје разговоре, претресајући своје невоље, одахну, а затим ми главом даде знак да говорим лакше и опрезно ме повуче за рукав да станемо мало у страну, даље од осталих.
– И ви сте дошли да тражите службу? – упита ме он.
– Не, ја сам странац, путник. Рад сам да говорим с министром.
– Зато ви тако гласно велите да ћу као школован одмах добити државну службу! – рече он шапатом.
– Зар се не сме то рећи?
– Сме, али би мени шкодило.
– Како шкодило, зашто?
– Зато што се у овој струци, овде у нашој земљи, не трпе школовани људи. Ја сам доктор права, али то кријем и не смем ником рећи: јер кад би министар дознао, не бих добио службу. Један мој друг, такође школован, морао је, да би добио службу, поднети уверење како никад ништа није учио, нити мисли ишта учити, па је добио службу, и то одмах добар положај.
Још сам с неколицином разговарао, а између осталих и с једним униформисаним чиновником, који ми се пожали да још није добио класу, а створио је кривице за велеиздају петорици људи који припадају опозицији.
Ја сам га тешио због такве страшне неправде која се чини према њему.
Затим сам разговарао са једним богатим трговцем, који ми причаше много из своје прошлости; а од свега тога сам запамтио само како је пре неколико година држао први хотел у некој паланци и како је страдао због политике, јер је оштећен са неколико стотина динара; али је одмах после месец дана, кад дођоше на владу његови људи, добио добре лиферације на којима је зарадио велики капитал.
– У том – вели он – паде кабинет.
– Па сте опет страдали?
– Не, повукао сам се с политичког поља. Додуше, у почетку сам помагао наш политички лист новцем, али нисам ишао на гласање, нити се јаче истицао у политици. Од мене је доста и то. Други нису ни толико чинили… А и уморила ме политика. Шта ће човек да се ломи целог века! Сад сам дошао господину министру да га молим да ме о идућим изборима изабере народ за народног посланика.
– Па то ваљда народ бира?
– Па, како да вам кажем?… Јест, оно бира народ, тако је по уставу; али обично буде изабран онај кога полиција хоће.
Кад сам се тако наразговарао с публиком, приђем момку и рекох му:
– Желим да изиђем пред господина министра.
Момак ме погледа намрштен, гордо, с неким презрењем, па ће рећи:
– Чекај! Видиш колико ту људи чека?!
– Ја сам странац, путник, и не могу одлагати – рекох учтиво и поклоним се пред момком.
Реч странац имала је утицаја, и момак одмах као смушен јурну у министрову канцеларију.
Министар ме одмах прими љубазно и понуди да седнем, пошто се већ пре тога, разуме се, кажем ко сам и како се зовем.
Министар, протегљаст, сув човек, са грубим, суровим изразом лица, које одбија од себе, иако се он трудио да буде што љубазнији.
– Па како вам се допада овде код нас, господине? – упита ме министар смешећи се хладно, преко срца.
Ја се изразим најласкавије о земљи и народу, и додам:
– А нарочито могу честитати овој дивној земљи на мудрој и паметној управи. Не знам, просто, чему човек пре да се диви!
– Тхе, могло би и боље бити, али ми се трудимо колико можемо! – рече поношљиво, задовољан мојим комплиментом.
– Не, не, господине министре, без ласкања, боље се не да пожелети. Народ је, видим, врло задовољан и срећан. За ово неколико дана било је већ толико светковина и парада! – рекох.
– Тако је, али у томе народном расположењу има нешто моје заслуге, што сам успео да у устав, сем свих слобода које су дате народу и потпуно ујемчене, унесем још и ово:
„Сваки грађанин земље Страдије мора бити расположен и весео и с радошћу поздрављати многобројним депутацијама и депешама сваки важан догађај и сваки поступак владе.“
– Знам, али како се, господине министре, то може извести? – упитам.
– Врло лако, јер се сваки мора покоравати законима земаљским! – одговори министар и направи лице важно, достојанствено.
– Лепо, – приметим – али ако то буде каква неповољна ствар по народ и његове интересе, као и по интерес земље? Ето, као на пример, јуче сам дознао од господина министра председника да је затворен на северу извоз свиња; а тиме ће земља, како изгледа, претрпети грдну штету.
– Тако је, али то је морало бити; па опет ће зато данас-сутра већ стићи толике депутације из свих крајева Страдије и честитати министру председнику на тако мудром и тактичном вођењу политике са том суседном и пријатељском земљом! – рече министар одушевљено.
– То је прекрасно, и такво мудро уређење може се само пожелети, а слободан сам и ја да вам као странац искрено честитам на том генијалном закону, који је постао вашом заслугом, а који је усрећио земљу и сузбио све бриге и невоље.
– За сваки случај, ако би народ баш нешто и заборавио да врши своју обавезу према закону, то сам ја већ, предвиђајући и тај најгори случај, послао пре три дана поверљив распис свима полицијским властима у земљи и строго им препоручио да народ поводом тог случаја долази у што већем броју и честита министру председнику.
– А ако се кроз који дан отвори извоз свиња, шта онда мислите? – упитам учтиво и радознало.
– Ништа простије: пошаљем други поверљив распис, у коме ћу опет тако исто наредити полицији да поради да народ опет у што већем броју долази на честитање. То тако мора ићи у почетку потешко, али ће се народ постепено навићи, па ће долазити и сам.
– Тако је, имате право! – рекох изненађен овим одговором министровим.
– Све може да се учини, господине, само кад се хоће, и кад има слоге. Ми у кабинету помажемо један другог да би се наредба сваког члана владе најтачније вршила. Ето, видите, данас ми је министар просвете послао један свој распис да га и ја потпомогнем и наредим свима полицијским органима у подручном ми министарству да се строго придржавају тога расписа министра просвете.
– Нека важна ствар, ако смем питати!
– Врло важна. Управо неодложна; и ја сам учинио потребне кораке. Ево, видите рече и пружи ми у руку табак хартије.
Узех читати:
„Увиђа се како се којим даном све више и више почиње кварити језик у нашем народу, и да чак неки грађани толико далеко терају те су, заборављајући одредбу законску која гласи: ‘Народни језик ниједан грађанин не сме кварити, нити извртати ред речи у реченици и употребљавати поједине облике противно прописаним и утврђеним правилима које прописује нарочити одбор граматичара’, почели чак и реч гнев, на жалост, дрско, и без икаква зазора, изговарати гњев. да се и у будуће не би дешавале овакве немиле појаве, које могу бити од врло крупних злих последица по нашу милу отаџбину, то вам наређујем да силом власти заштитите реч гнев, коју су тако унаказили, и да строго по закону казните сваког оног који би, било ову, или другу реч, било граматички облик речи, својевољно мењао, не пазећи на јасне одредбе законске.“
– Па зар се ово кажњава? – упитам пренеражен од чуда.
– Разуме се, јер то је већ крупнија ствар. За овакав случај казни се кривац, ако се његова погрешка докаже сведоцима, од десет до петнаест дана затвора!
Министар поћута мало, па продужи:
– О овоме треба да размислите, господине! Тај закон, којим имамо права да кажњавамо сваког ако неправилно употребљава речи и прави граматичке погрешке, има неоцењиве вредности још и са финансијског и политичког гледишта. Размислите, па ћете доћи до правилног гледишта на целу ствар!
Покушавам да се удубим у мисли, али никаква паметна идеја да ми дође на ум. Што сам више мислио, све сам мање разумевао смисао министрових речи, све сам, управо, мање знао о чему мислим. Док сам се ја мучио тим безуспешним покушајем да мислим о том чудном закону у тој још чуднијој земљи, министар ме гледаше с осмехом задовољства што странци ни изблиза нису тако разумни, досетљива соја, као народ у земљи Страдији, који уме измислити нешто толико паметно што би у другом свету важило чак за чудо.
– Дакле, не можете да се сетите?! – рече с осмехом и погледа ме испод ока, испитујући.
– Извините, али никако не могу.
– Е, видите, то је најновији закон који има велике вредности за земљу. Прво и прво, казне од таквих криваца наплаћују се у новцу, и ту земља има врло лепа прихода, који троши на попуњавање дефицита што се нађу у касама начелних пријатеља, или на диспозициони фонд, одакле се награђују присталице владине политике; друго, тај закон, који изгледа тако наиван, доста може помоћи влади при изборима народних посланика да, уз остала средства, истера своју већину у скупштини.
– Па ви велите, господине министре, да сте уставом дали народу све слободе?
– Тако је! Народ има све слободе, али их не употребљава! Управо, како да вам кажем, ми, знате, имамо нове, слободоумне законе, који треба да важе; али некако, по навици, а и радије, да видите, употребљавамо старе законе.
– Па нашто сте онда доносили нове законе? – усудих се да упитам.
– Код нас је такав обичај да се што чешће мењају закони и да их има што више. Ми смо у томе претекли цео свет. Само за последњих десет година донето је петнаест устава, од којих је сваки по три пута био у важности, одбациван и опет наново приман, те тако ни ми, нити се грађани могу разабрати и знати који закони важе, а који су одбачени… Ја држим, господине, да у томе лежи савршенство и култура једне земље! – додаде министар на завршетку.
– Имате право, господине министре; и странци вам морају завидети на тако мудром уређењу.
Ускоро се поздравим са господином министром и изађем на улицу.
(Даље)
Страдија (3/12)
Тек што сам затворио врата за собом, скинуо са себе оно силно ордење и сео уморан и ломан да данем душом, а зачух куцање на вратима.
– Напред! – рекох, а и шта сам знао друго.
у собу уђе господски одевен човек с наочарима на носу. (А већ и да не помињем непрестано, треба имати на уму да је сваки, ко мање, ко више, претрпан орденима. Кад сам ишао хотелу с оним пандуром, морам и то напоменути, видео сам где вуку у затвор једног што је украо ципеле у некој радњи, а и њему о врату орден. „Какав му је оно орден?“ – упитам пандура. – „Оно је орден за заслуге на просветном и културном пољу!“ – одговори он озбиљно и хладно. „Какве су то заслуге?“ – „Па он је, знате, био кочијаш код бившег министра просвете. Даровит кочијаш!“ – одговорио је пандур). Дакле, уђе човек с наочарима на носу, поклони се дубоко, – што и ја, разуме се, урадим, – и представи се као виши чиновник из министарства за спољне односе земаљске.
– Драго ми је! – рекох изненађен овом неочекиваном високом посетом.
– Ви сте први пут сада у нашој земљи, господине? – упита ме.
– Први пут.
– Ви сте странац?
– Странац.
– Дошли сте нам као поручени, верујте! – узвикну тај виши чиновник одушевљено.
Мене то још више збуни.
– Имамо једно упражњено место за конзула. Ту бисте, што је главно, имали добру плату и добре додатке на репрезентацију, што бисте ви, разуме се, трошили на своје личне ствари. Ви сте стар, искусан човек, а дужност вам је лака: пропагација наше народне идеје у крајевима где живи наш народ под туђинском управом… Таман сте дошли као да смо вам поручили; већ више од месец дана како се мучимо тражећи погодну личност за ту важну тачку. За остала места имамо, дао бог, странце. Имамо Јевреје, Грке, Цинцаре (откуд они?!)… А које сте ви народности, ако смем питати?
– Па, ја, управо, како да вам кажем, и сам још не знам!… – рекох застиђен, и таман да отпочнем причати своју тужну породичну историју, док ме он прекиде, пљеснувши одушевљено дланом о длан и заигра по соби од радости.
– Прекрасно, прекрасно!… Никад боље!… Ви ћете тек моћи савесно вршити овако светао задатак. Одмах идем министру, а за неколико дана можете поћи на пут! – изговори виши чиновник ван себе од радости и одјури да саопшти своме министру важно откриће.
Таман он оде, а ја седох и зароних главу међу руке. Никако не могу да верујем да је све ово истина што сам досад видео у овој земљи, док опет неко закуца на врата.
– Напред!
у собу уђе опет неки други елегантно одевен господин и представи се опет као виши чиновник неког министарства. Рече ми да по налогу господина министра долази мени важним послом; а ја на то изразим своје необично задовољство и срећу због такве почасти.
– Ви сте странац?
– Странац.
Он ме погледа с решпектом, понизно се поклони до земље, и таман да отпочне говорити, а ја га прекидох речима:
– Молим вас, господине, реците ми како се зове ова ваша земља?
– Нисте знали?! – узвикну онај, и погледа ме с још већим решпектом и понизношћу.
– Страдија! – додаде и стукну преда мном мало назад.
„Чудан случај да се тако звала и она узвишена, витешка земља предака мојих!“ – помислих у себи, али њему ништа не рекох, већ га упитам:
– Чиме вас могу служити, поштовани господине?
– Основано је ново звање управника државних добара, па сам слободан да вас у име господина министра умолим да се примите тога високог и патриотског положаја… Ви сте, на сваки начин, бивали већ неколико пута до сада министар?
– Нисам никада.
– Никад!… – узвикну он забезекнуто од чуда. – Онда на каквом високом положају, са неколико плата?
– Никад.
Виши чиновник као да онеме од чуда. Не знајући шта даље да предузме у том јединственом случају, извини се што ме је узнемирио, рече да ће о томе нашем разговору известити господина министра, и оде.
Сутрадан су већ све новине писале о мени. У једнима беше белешка:
Чудо од човека. У нашем месту већ се од јуче бави један странац, коме је сада шесет година, а није никад за то време био министар, нити је и једним орденом одликован, па чак никад није имао ниједну државну службу, нити икад примао плату. Заиста, јединствен случај у свету. Како смо сазнали, то чудо од човека одсело је у хотелу ‘Код миле нам напаћене отаџбине’. Многи су га јуче посетили и тврде да се нимало не разликује од осталих људи. Ми ћемо се постарати да о овом загонетном бићу дознамо шта детаљније из његова живота, што ће на сваки начин морати бити од великог интереса по наше поштоване читаоце а, по могућству, гледаћемо да донесемо и његову слику у нашем листу.
Друге су новине отприлике то исто саопштавале, са оваквим додатком:
Сем тога, дознали смо с поуздане стране да тај чудни човек долази још и важном политичком мисијом.
Владин лист, опет, учтиво демантује те гласове овако:
Глупави опозициони листови, у својој шашавости, измишљају разне неистине и протурају кроза свет обеспокојавајуће гласове како је у нашу земљу допутовао неки странац од својих шесет година који, како ти зврндови веле, није никад био ни министар, ни чиновник, нити има ма каквог одличја. Овакве немогућности и скроз невероватне ствари могу само замислити и у злој намери протурати скучени, бедни и излапели мозгови сарадника опозиционе штампе; али им тај метак неће упалити, јер, хвала богу, ево већ недељу дана откако је овај кабинет дошао на владу, а положај му ниједанпут није био уздрман, као што то желе глупаци из опозиције.
Око хотела где сам одсео, после ових чланчића по новинама, поче се окупљати свет. Стану, гледају, блену, па једни одлазе, други дођу, и тако у свако доба стоји око хотела велика рула, а кроз њу се мотљају продавци листова и књижица, и деру се у сав глас:
– Нов роман: „Чудан човек“, свеска прва!
– Нова књига: „Доживљаји једног старца без ордена!“
Још је вазда било таквих књижица.
Чак је и једна меана истакла фирму: „Код чуда од човека“, а на великој табли насликан човек без одликовања. Свет се почео окупљати око тог чудовишта, и полиција, наравно, шта ће, куда ће, у интересу јавног морала, забрани тако саблажњиву слику.
Сутрадан сам морао променити хотел. Кад сам улицом ишао, морао сам ићи пристојно, бар са неколико ордена, те тако нико не обраћаше пажњу на мене.
Као човек странац имао сам могућности да се одмах познам са виђеним личностима и министрима и да се брзо посветим свима државним тајнама.
Убрзо сам имао част такође да посетим све министре у њиховим кабинетима.
Прво одем министру иностраних односа. Баш у тај мах кад ја наиђох у ходник, где беше доста њих ради да изиђу пред министра, а момак објави вичући на сав глас:
– Господин министар не може примати никога, јер је прилегао на диван да мало проспава!
Публика се разиђе, а ја приђем момку с речима:
– Ако је могуће, јавите господину министру да један странац жели њему.
Момак се, чим чу реч „странац“, учтиво поклони и уђе у министров кабинет.
Наједаред се отворише двокрилна врата и на њих се појави дежмекаст, пуначак, омален човек, поклони се с осмехом и доста глупо, и позва ме лично унутра.
Министар ме приведе једној фотељи и намести да седнем, а он седе према мени, пребаци ногу преко ноге, поглади се задовољно по облом трбуху, и започе разговор:
– Баш се радујем, господине, што сте ме посетили, а ја сам већ слушао много о вама… Ја, знате, хтедох да легнем да мало проспавам… Шта би’ друго?… Немам посла, па од дуга времена просто не знам шта ћу.
– У каквим сте односима са суседним земљама, ако смем питати, господине министре?
– Е, како да вам кажем?… Добро, добро, на сваки начин… Право да вам кажем, ја нешто нисам о томе ни имао прилике да размишљам; али, ценећи по свему, врло добро, врло добро… Није нам се ништа зла догодило, сем што су нам затворили на северу извоз свиња, а на југу упадају и пљачкају по нашим селима Анути из суседне земље… Но то није ништа… То су ситнице.
– Штета је за тај извоз свиња. Чујем да их много имате у земљи, – приметим учтиво.
– Има, хвала богу, има их доста, али свеједно; појешће се овде те свиње, још ће бити јевтиније; а најзад, шта би било кад не бисмо ни имали свиња?! Морало би се опет живети! – одговори ми равнодушно.
У даљем разговору причао ми је како је изучавао шумарство, а сада радо чита чланке о сточарству; и како мисли да набави неколико крава и да гаји телад, јер ту може да су добри приходи.
– На ком језику највише читате? – упитам.
– Па, на нашем језику. Ја други језик не волим, и нисам хтео ниједан учити. А није ми се ни указивала потреба за знањем страног језика. Нарочито на овом положају, то ми није потребно; а ако би искрсла таква прилика, лако је поручити стручњака са стране.
– Сасвим тако! – одобрим му тако духовите, оригиналне мисли, не знајући ни сам шта бих друго могао чинити.
– Збиља, волите ли пастрмке? – упита ме после извесног ћутања.
– Нисам их никад јео.
– Штета, то је врло фина риба. Управо специјалитет. Јуче сам добио од једног пријатеља неколико комада. Ванредно добра ствар…
Пошто још неко време поразговарасмо тако о важним стварима, извиним се господину министру што сам га својом посетом узнемирио можда у важном државном послу, поздравим се с њим, и пођем.
Он ме љубазно испрати до врата.
(Даље)
Страдија (2/12)
Уза саму обалу, мало даље, улево од места где сам изишао, приметим грдну велику мермерну пирамиду и на њој урезана златна слова. Приђем радознало ближе мислећи да ћу још ту прочитати имена славних јунака о којима ми отац причаше. Кад тамо, какво изненађење! На мермеру урезане речи:
„Довде се на север простире земља славног и срећног народа коме је велики Бог подарио велику, ретку срећу да се у његовом језику, потпуно правилно граматички, на понос земље и народа, к пред и увек претвара у ц.“
Прочитам једанпут, двапут, никако да се приберем од чуда шта све то има да значи. Што је још најчудније за мене, речи су исписане мојим матерњим језиком.
„Јест, то је језик којим је говорио и мој отац, и његови стари, и ја, али није та земља; он ми је причао о сасвим другој земљи.“ Буни ме што је исти језик, али помислим да то могу бити два далека народа, једног порекла, братска, иста, који имају један језик, али и не знају један за другог. Мало-помало преста чуђење, па се и ја почех осећати поносан што је случајно и мој матерњи језик исти такав, и баш са том истом красном особином.
Прођем тврђаву и упутим се улицом што води у град да се где у хотелу одморим од дуга пута и да потом потражим рада како бих од те зараде могао даље продужити пут и тражити своју домовину.
Нисам пошао ни неколико корака, док одједном а око мене се, као око каквог чудовишта, поче са свију страна скупљати свет. И старо и младо, и мушко и женско, гуши се, пропиње, гура, тиска да ме што боље види. Напослетку се накупи толико света да се закрчи улица и сваки саобраћај.
Гледа мене свет с чуђењем, а и мене тај непознати свет задиви. Кога год погледам, украшен орденима и лентама. Ретко ко од сиромашнијих носи један орден или два, иначе је сваки толико начичкан да му се ни одело не види. Понеки их толико имају да не могу ни да носе све о себи, већ вуку колица за собом и у њима пуно ордена за разне заслуге, звезда, лента и каквих не одликовања.
Једва сам могао корачати кроз ту масу славних луди што ме окружују и гуше се ко ће се прогурати ближе мени. Чак се неки и завадише око тога, а чули се и прекори онима што су дуго уз мене.
– Па нагледали сте се, ваљда, већ једном; пустите сад мало и нас да видимо.
Ко год приђе мени, одмах журно ступа у разговор да га не би ко потискао.
Већ ми досадише иста те иста питања са чуђењем:
– Одакле си?… 3ар немаш ниједан орден?…
– Немам.
– Колико ти је година?
– Шесет.
– Па још ниједан орден?!
– Ниједан.
Повикаше гласови кроз масу, као оно на вашару кад се чудовишта приказују.
– Чујте људи: човек од шесет година без и једног јединог ордена!
Гушање, граја, врева, тискање све јаче и јаче, а из свију улица се свет згрће и наваљује да продре кроз масу да ме види. Најзад дође и до боја, те се умеша и полиција да уведе ред.
И ја сам њих, пре него што се почеше тући, надоват, овог-оног распитивао о заслугама због којих су одликовани.
Један ми рече да га је његов министар одликовао за ретке заслуге и пожртвовања према отаџбини, јер је руковао многим државним новцем пуну годину дана, а у каси је, при прегледу, нађено само две хиљаде динара мање него што треба да буде. „Право је“, говорило се, „јер је могао све упропастити, али му племенитост и родољубље није дало да то учини.“
Један је одликован што је месец дана био чувар неких државних магацина и магацин није изгорео.
Један је опет одликован што је први приметио и констатовао да се реч књига врло интересантно свршује на а, а почиње са к.
Једна куварица је одликована што је за пет година службе у богатој кући украла само неколико сребрних и златних ствари.
Један је опет одликован што се после учињеног великог дефицита није убио, по глупом дотадашњем шаблону, већ је дрско узвикнуо пред судом:
– Ја сам назоре и идеје своје у дело привео, такви су моји погледи на свет, а ви ми судите. Ево ме! (Ту се лупио у груди, коракнуо један корак напред). Тај је, мислим, добио орден за грађанску кураж. (И право је!)
Један чича добио је орден што је остарио и што није умро.
Један је одликован што се обогатио за непуно пола године лиферујући држави лоше жито и још вазда других ствари.
Један богати наследник одликован је што није упропастио очевину и што је приложио на добротворне цељи пет динара.
Ко би све и попамтио! Од сваког сам само за по једно његово одликовање запамтио, а већ све изређати било би немогућно.
Елем, када већ дође до кавге и боја, умеша се полиција, узеше пандури разгонити светину, а један кмет, шта ли је, нареди да се дотера затворен фијакер. Метнуше ме у фијакер, око кога беху наоружани пандури да одбијају свет. Онај седе са мном и одведе ме некуд, а са свију страна јури за колима светина.
Кола се зауставише пред једном пространом, ониском, а запуштеном кућом.
– Где смо сад ово? – упитам онога кмета (бар ја га тако зовем), што је набавио кола, а и он са мном сео унутра.
– То је наша полиција.
Кад изиђем из кола, видим двојицу где се туку пред самим вратима Полиције. Пандури около стоје и посматрају борбу, а и шеф полиције и сви остали чиновници са задовољством гледају.
– Што се туку? – питам.
– Па наредба је таква да се сви шкандали врше ту, пред очима полиције; јер, знате како је! Где би шеф и остали чиновници кланцали по буџацима. Овако је лакше за нас, и прегледније. Завади се двоје и, ако хоће да се туку, дођу ту. Оне што су правили шкандале доле на улици, на ненадлежном месту, морамо казнити.
Господин шеф, дебео неки човек, проседих бркова, подбријан, са подваљком испод округле браде, кад ме виде, умало од чуда не паде у несвест.
– Одакле си, побогу, човече?!… – изговори пошто се прибра од чуда, и рашири руке, а узе ме са свију страна посматрати.
Онај што је дошао прошапута нешто с њим, ваљда му реферисао шта се све догодило. Шеф се намршти и опоро ме упита:
– Одакле си, говори!
Узех му ја све потанко причати ко сам, и откуд сам, и куда идем, док он нешто постаде нервозан, па викну:
– Добро, добро, остави те своје лудорије, него, што је главно, кажи ти мени како си смео такав ићи улицом усред бела дана?
Ја стадох гледати низа се и око себе да ли није шта необично на мени, али ништа не приметих. Тако сам прошао кроз толики свет и нико ме нигде није узимао на одговор.
– Што не лајеш? – викну онај учтиво, као што се уопште, према распису, понаша полиција у тој земљи, а приметио сам како дрхти од љутине. – Ја ћу тебе у затвор, јер ти си изазвао толике шкандале на ненадлежном месту и узнемирио цео град твојом глупошћу.
– Ништа не разумем, господине. Чиме сам могао учинити толико зла? – приметим у страху.
– Остарио си, а не знаш ни оно што знају и мала деца по улици… Питам ја тебе, још једном, како си тако могао проћи улицом и изазвати нереде, и то још на ненадлежном месту?
– Ја сам исправан.
– Ти си луд, тако матор… Исправан… а камо ти одличја?
– Немам.
– Лажеш, матора кујо!
– Немам, тако ми бога!
– Ниједан?
– Ниједан!
– Колико ти је година?
– Шесет.
– Зар за шесет година ниједан орден? Па где си ти живео? На Месецу, где ли?
Ниједан немам, тако ми свега на свету! – узех се клети.
Шеф се запањи од чуда. Зину, разрогачи очи, загледа се у мене, па ни речи да проговори.
Кад се мало поврну од чуда, нареди млађима да што пре донесу десетак ордена.
Из побочне собе одмах донеше ваздан разних ордена, звезда, ленти, ордена о врату што се носе, и ваздан медаља.
Шеф нареди те ми на брзу руку метуше две-три звезде, једну ленту; три-четири ордена обесише ми о врат, неколико прикачише на капут а, сем тога, дометнуше још дваестак разних медаља и споменица.
– Тако, брате! – узвикну шеф задовољан што је измислио начин да спречи даље шкандале. – Тако, – додаде затим – сад мало личи на обична човека, а онако ми узбунио цео град, упао као какво чудовиште… А ти ваљда ниси ни знао да је данас још и свечаност? – заврши питањем обратив се мени.
– Нисам.
– Чудновато! – рече он мало увређен, поћута, па ће рећи:
– Пре пет година, на данашњи дан, ождребљен је мој коњ што га сад редовно јашем, и данас пре подне примао сам честитања од најотменијих грађана; а довече ће мог коња провести око девет часова с бакљадама кроз улице, и затим ће бити игранка у првом хотелу, где имају приступа најотменији грађани.
Сад се ја хтедох запањити од чуда, али, да он не би приметио, приберем се и приђем, те му и ја честитам речима:
– Извините што нисам знао за тај ваш свечани дан, и веома жалим што вам нисам могао у одређено време честитати; али, ево, то сада чиним.
Он ми од свег срца захвали на искреним осећањима која гајим према његовом верном коњу и одмах нареди да се донесе послужење.
Послужише ме вином и колачима, и ја се поздравим са шефом и пођем с једним пандуром, кога ми даде да ме одведе у гостионицу, украшен звездама и орденима, те сам могао мирно ићи улицом без граје и гужве од светине, што би морало бити да сам онако без одличја пошао.
Онај ме пандур одведе у гостионицу „Код миле нам напаћене отаџбине“. Гостионичар ми одреди једну собу, те уђем да се одморим. Једва сам чекао да останем сам и да се приберем од чудних утисака које ова земља на први мах учини на мене.
(Даље)
Страдија (1/12)
У једној старој књизи читао сам чудну причу; а враг би га знао откуд мени та књига из неког смешног времена у коме је било много слободоумних закона, а нимало слободе; држали се говори и писале књиге о привреди, а нико ништа није сејао; цела земља претрпана моралним поукама, а морала није било; у свакој кући пун таван логика, ал’ памети није било; на сваком кораку говорило се о штедњи и благостању земље, а расипало се на све стране, а сваки зеленаш и нитков могао је себи купити за неколико гроша титулу: „велики народни родољуб“.
Писац те чудне приче, путник бележака (шта ли му је тај састав, строго узев, по литерарним облицима, не знам ни сам, а нисам хтео ни стручњаке питати, јер би и они, без сваке сумње, по утврђеном нашем српском обичају, упутили тај предмет на мишљење општој седници Касационог суда. Узгред буди речено, то је леп обичај. Поставе се људи који морају мислити по званичној дужности, па квит посла, и сви остали сербес)… Елем, писац те чудне приче, односно путних бележака, овако почиње:
„Педесет година свога живота провео сам само у путовању по свету. Видео сам много градова, много села, много земаља, многе људе и народе, али ме ништа толико није зачудило као једно мало племе, у једном дивном, питомом пределу. Ја ћу вам причати о том срећном племену, иако унапред знам да ми нико живи неће веровати, ни сада, нити икад после моје смрти, ако коме дође ово до руку те ушчита…“
Шерет неки чича, те ме баш тим својим почетком нагна да ствар прочитам до краја, а кад сам већ прочитао, хоћу да препричам и другима. Да не бисте сматрали да вас овим наговарам на читање, ево одмах, у самом почетку, најискреније изјављујем да није вредно читати, и да чича (тај писац, шта ли је?) лаже све што је причао; али, за дивно чудо, ја лично верујем у ту његову лаж као у највећу истину.
Ево како он даље прича.
Пре читавог века мој је отац тешко рањен и заробљен у рату, а затим одведен у туђину из своје домовине, где се опет ожени девојком робињом, својом земљакињом. У том браку добије мене, а кад ми беше једва девет година, он умре. Он ми много причаше о својој постојбини, о јунацима и великим карактерима којима кипти наша земља, о великом родољубљу и о крвавим ратовима за слободу, о врлинама и поштењу, о великом пожртвовању за спас земље, где се све, па и живот, прилаже на олтар отаџбине. Причаше ми славну и витешку прошлост нашег народа, а на самрти остави ми аманет: „Синко, мени смрт не даде да умрем у мојој милој отаџбини, судба ми не даде да ми кости прими она света земља коју сам крвљу својом натапао да би слободна могла бити. Несрећна судбина моја не даде ми да ме, пре него очи склопим, огреју зраци слободе у мојој милој постојбини. Али, проста крв моја, јер ће ти зраци слободе обасјати тебе, сине мој; обасјаће вас, децу нашу. Пођи, синко, пољуби ту свету земљу кад ногом ступиш на њу, иди и воли је, а знај да су велика дела намењена тој витешкој земљи и нашем народу; иди и, на понос оца свога, на добро употреби слободу, а не заборави да је ту земљу оросила и моја крв, крв оца твога, као што је вековима росила племенита крв витешких и славних прадедова твојих…“
Код тих речи отац ме загрли и пољуби, и његове сузе покапаше по моме челу.
– Пођи, синко, нек ти Бог…
С том недовршеном реченицом издахну мој добри отац.
Није прошло ни месец дана по смрти његовој, а ја се с торбом о рамену и штапом у руци кренем у бели свет да тражим своју славну домовину.
Педесет година сам путовао по туђини, по широком свету, али не наиђох нигде на земљу ни налик оној витешкој земљи о којој ми толико пута отац причаше.
Али, тражећи домовину моју, наиђем на интересантну земљу и луде, о чему ћу вам, ево, причати.
Дан летњи. Сунце припекло да мозак проври, од силне запаре чисто осећам вртоглавицу; нешто ми зуји у ушима, жеђ да ме умори, а поглед уморан, те једва гледам. Зној ме свега облио, па се по зноју залепила путна прашина; одело ми прашљиво и већ поабано. Идем уморан, изнемогао, док одједном угледам преда мном, на пола часа хода, где се бêли град што га две реке запљускују. Као да осетих нову снагу, заборавим умор и клонулост, па пожурим у правцу том граду. Стигнем до обале. Две велике реке мирно протичу и умивају својом водом градске бедеме.
Сетим се да ми је отац нешто причао о једном чувеном граду где су наши пролили силну крв, а као кроза сан се опомињем како ми је говорио да баш тако некако и лежи где две реке теку крај њега.
Срце ми јако закуца од узбуђења; скинем капу, и ветар баш од гора те земље пирну и расхлади ми знојаво чело. Подигох очи небу, клекох на колена, и кроз сузе узвикнем:
„Боже велики! Умудри ме, послушај молитву сирочета које се потуца по широком свету тражећи домовину своју, тражећи постојбину оца свога!…“ – Ветрић и дале пири с плавих планина које се виде тамо у даљини, а небо ћути.
„Кажи ми, ти мили ветре што дуваш од тих плавих гора, јесу ли то горе домовине моје? Реците ми ви, реке миле, да ли са тих гордих зидина поносног града спирате крв предака мојих?“ – Све немо, све ћути, а мени као да нека слатка слутња, неки тајни глас вели:
„То је земља коју толико тражиш!“
Наједаред, трже ме неки шум. Крај обале, мало даље од мене, угледам неког рибара. Чамац му уз обалу, а он крпи мреже. Занет слатким осећањем, нисам га пре приметио. Приђем томе човеку и назовем му бога.
Он ме погледа ћутећи, па одмах скиде поглед с мене и продужи свој посао.
– Која је ово земља преко воде тамо што се види? – упитам, а сав треперим од нестрпљења шта ће одговорити.
Онај слеже раменима и рашири руке у знак чуђења, погледа ме и процеди кроз зубе:
– Јест, то је заиста нека земља.
– Како се зове? – упитам.
– То не знам. Видим да има тамо нека земља, ал’ нисам питао како се зове.
– А одакле си ти? – питам.
– Па, ето, ту ми је за једно пола часа кућа. Ту сам се и родио.
,,Чудновато, то онда није земља мојих предака, моја домовина“ – помислим, а гласно запитам:
– Па зар ти баш ништа не знаш о тој земљи? Зар ни по чему није чувена?
Рибар се замисли, пусти мрежу из руку, па као да се нечег сећа. После дугог ћутања рече:
– Кажу да има у тој земљи доста свиња.
– Зар је само због свиња чувена та земља? – упитам зачуђено.
– Па има и будалаштина много, ал’ то мене слабо занима! – рече онај хладнокрвно, и узе опет крпити мреже.
Беше ми нејасан тај одговор, те га наново запитам:
– Какве будалаштине?
– Свакојаке – одговори овај с неком досадом, и зену равнодушно.
– Дакле, свиње и будалаштине?! Ни о чему другом ниси више слушао?…
– Сем свиња, веле да имају много министара, које у пензији, које на расположењу, али њих не извозе на страну. Извозе само свиње.
Помислим да рибар збија шалу са мном, те планем:
– Та шта ти мени којешта причаш, ваљда мислиш да сам луд?!
– Плати ми да те превезем тамо на другу обалу, па иди види чега тамо има. Ја ти говорим што сам од других чуо. Нити сам ја тамо био, нити знам све то поуздано.
,,То већ није земља мојих славних предака, јер она је чувена јунацима, великим делима и сјајном прошлошћу“ – помислим, али ме рибар чудним одговорима на моја питања заинтересова, те се решим да и ту земљу видим, кад сам већ толике друге видео и обишао. Погодим се с њим и седнем у чамац.
Рибар довесла до обале, прими новац по погодби и, пошто ја изађох на обалу, он одвесла натраг.
(Даље)
Мртво море (5/5)
Та мала неприлика што је претрпе ово добро друштво, не остаде једина. Прође неко време, па се појави један млад човек, који изда своје научне списе.
– Ето ти сад: наука! Којешта!
Опет нико, разуме се, не хтеде читати списе младог научника, а сваки са дубоким, чак и искреним убеђењем доказиваше да Бекић (тако се звао научник, кад се преведе на српски) не зна ништа.
– Бекић и научни списи! – довољно је било само то изговорити, па да цело друштво прсне у смеј.
– То код нас не може да буде. Каква наука, кад је још и Бекић пише! – говоре људи, а сви су се слагали да то, као и све друго, може да буде само у страном свету.
И млади научник не само што није имао успеха већ све живо сматраше некако инстинктивно за дужност да с негодовањем дочека ту појаву.
Цело друштво као да у томе гледаше неку заразну болест и стаде се бунити и борити очајно против те опасности.
Једног сам упитао шта му је учинио тај научник.
– Ништа – вели ми.
– Па што толико вичеш на њега?
– Тако; не могу да гледам да ми се ту свака шуша прави нешто.
– Шта се прави? Човек се бави науком и не ради ником ништа.
– Не знам га, брате?! Молим те, каква наука? То код нас не може да буде.
– Што?
– Тако. Знам ја сваки од нас колико је тежак!
– Јеси ли читао?
– Боже сачувај; ваљда сам пао на теме. Наука и Бекић! – рече иронично и удари у смеј, а затим се прекрсти и слеже раменима, а рукама узе отресати као да вели: „Не дај, боже, ником такве бруке!“, па додаде:
– Толики људи паметнији од њега, па се не направише научници а он да се нађе: срећа у кућу!
И поновише се опет сличне прилике као и с песником.
За младог научника, чак, пронеше глас како је, ради неких научних испитивања, крао од пиљара крушке. Тиме се забављаше друштво неколико дана, слатко се смејући, па онда пуче нова брука.
– Знаш ли шта је ново? – упита један.
– Имамо научника! – одговори други.
– Море, то је старо, него добио научник критичара!
– Таман посла! Која је опет то будала?
– Богме, паметан критичар, таман према Бекићевој науци!
– Који је?
– Бекићка!
– Његова жена?
– Разуме се. Критиковала га дивно. Сад носи завијену главу. Ваљда ће доћи до памети. Боље му критике не треба.
– Шта је било? – пита онај радознало и већ се нестрпљиво спрема да ту новост протури дале.
– Ништа, само му неке Торичелијеве цеви оломила о главу.
И, разуме се, ту долази сладак смеј; и пријатељи се журно растају да ту пријатну новост пронесу дале.
То постаде душевна храна друштва.
– Чуо сам да си се одао на науку? – упита у шали пријатељ пријатеља.
– Може, – вели жена упитанога – само нек се чува да се и ја не одам на критику.
И опет смеј.
Често се цело вече друштво позабави препричавањем смешних ствари о научнику.
Сем тога, наравно да су младоме научнику чињене сметње где год се окрене. Сваки је сматрао за задатак да га дочека опорије него дотле што га је дочекивао, само зато што се млати, па хоће он нешто што не ради нико други, а други нико, разуме се, неће да ради лудорије, као паметан човек, јер је код њих на свагда утврђено правило за све што би се предузело:
– Батали, молим те, то код нас не може да буде!…
Научник се борио, борио, па се уморио. Савлада друштво и њега, савлада га ради угледа свога, а научник се изгуби некуд. Нико о њему не чу ништа више.
– Жалим га, грешника! – сажаљевају га. – Није онако био рђав.
– Тхе, ко му је крив.
После неког времена, појави се неки млад сликар. Изложи слике и очекиваше суд јавног мњења. Слике нису биле рђаве. Ја сам их као странац једини и гледао, а од домаћих не хте нико отићи. Поновило се исто што је било и с песником и научником, и опет се, иако нико слике није ни видео, упорно тврдило:
– Сликар, будалаштине! Остави трице, молим те!… То код нас не може да буде!
Јавно мњење осу, што се каже, дрвље и камење на сликара, све ступи у бојни ред против те нове напасти. Та грозница трајаше док се и млади сликар не изгуби, и опет уморно друштво, после толике борбе да беду од себе уклони, продужи своје слатко дремање.
Таман друштво у најслађем сну, а разбуди га један млади композитор свирањем својих нових композиција.
– Е, ово је већ безобразлук! – јекну увређено друштво трљајући очи.
– Откуд сад ова напаст?
Али с њим се брже сврши. Пронађе власт (и она је мало била прилегла да проспава слатко и мирно) да те композиције драже народ на буну и, разуме се, млади композитор због тог свирања би затворен као револуционар.
– Тако, разуме се, шта ту дурличе као будала! – рече јавно мњење задовољно, зену слатко, окрете се на другу страну и заспа цело целцато, опет слатким дубоким сном.
Паметни људи: каква музика, какви бакрачи! „То код нас не може да буде!“
Још се две-три оваке појаве десише, и то беше све.
Тако у овом друштву прође сваки који год хтеде предузети какав рад. И политичар, и економ, и индустријалац, сваки је морао пропасти.
Сетим се једног познаника, Србина, и ми их имамо таквих доста.
Човек доста имућан, живи од прихода; једе, пије, задовољан, и не трпи никог што ради, а он сâм ништа не ради. Пуначак, трома хода, иде улицом, а лице направи зловољно кисело. Љути се на све што само личи на ма иакав било посао и рад.
Прође поред бакалнице. Застане, климне главом с презрењем, па јетко изговори:
„Бакалин!… Трице! То ми је бакалин, као да га не знам! Наређао три-четири тањирића, па се начинио трговац. Изеде ме свака мука!“
Прође, рецимо, поред гвожђара, и застане. Гледа са истим презрењем, и дода јетко, пакосно:
„И он гвожђар! Обесио три-четири ланчића о зид, па се начинио трговац… Којешта!… Изедоше ме којекакве будале!“ Тако прође по целом месту, и пред сваком радњом, па ма каква била и ма чија, застане и прогунђа љутито:
„Којешта, и тај нешто ради, као да га не знам?!…“
Причајте му о чему хоћете и о коме год хоћете што нешто ради и предузима, он ће сваког наружити и омаловажити.
– Познајеш ли Мику?
– Познајем! – вели с досадом, кисело.
– Диже фабрику?
– Будала! Он и фабрика!… Е, то ће тек бити фабрика. Којешта!
– Марко покреће лист – кажете му.
– Марко покреће лист!?… Будала! Као да га не знам!.. Којешта! Марко и лист! О, што ме љуте којекакви лудаци!
Нико за њега не вреди. Сваког, ако би само и помислио да какав посао предузме, одмах прогласи за будалу. Штета те још више таквих немамо, али постепено напредујемо, и неће дуго проћи а у изгледу је да стигнемо ову идеалну земљицу у којој сам провео неко време.
―――
На мирној површини устајале, смрдљиве водене масе по којој се ухватило зеленило, појавило се, искочило неколико таласића, жудећи да се отму, да полете некуд више, али се брзо вратише маси; зеленило опет све покри, а мирну површину ништа више не уздрма, никакав се талас више не подиже.
Ух, како се осећа задах устајале воде која се не миче! Дави, гуши. Ветра дај да крене непомичну трулу масу!
Нигде ветрића…
Извор: Домановић, Радоје, Приповетке, Српска књижевна задруга, Београд 1905.
Мртво море (4/5)
Сутрадан начелник је послао шифром извештај влади о јучерашњем политичком збору. Извештај гласи:
„У мом се округу појавила јака политичка струја противника данашњој влади. Покрет сваког часа хвата све више и више маха, тако да се ја бојим да не дође у питање опстанак данашње династије. Употребљавао сам све мере које сам могао и сва средства што сам их имао на расположењу да спречим ово зло; али како се тај опозициони, управо револуционарни покрет јавио нагло, као бујица, то су сви моји покушаји били узалудни, и револуционари су се насилно искупили у огромном броју јуче по подне на збор. Из њихових оштрих и дрских говора увидео сам да су анархистичких начела и да у тајности сигурно спремају буну и преврат у земљи. Напослетку, после мучних и тешких напора, једва сам успео да збор растурим, јер је могло бити велике опасности, пошто је један између њих чак претио како ће они оборити монархију и увести републикански систем владавине.
У прилог под ./. шаљем учтиво господину министру списак најопаснијих личности (ту је био као коловођа онај особењак што пије меланж, „цукервасер“, шта ли беше, затим она тројица што су били за каву) и молим за наређење шта даље да предузмем у овако важним и судбоносним приликама по нашу земљу.“
Начелник је одмах, после тако крупних услуга што је учинио земљи и управи земаљској, добио одликовање и класу. Сви они опозиционари дошли су да му честитају, и на томе се ствар сврши.
После свршеног збора, запитао сам био једног:
– Зар код вас нема људи што се баве политиком?
– Било је и тога.
– Па?
– Ништа… Будалаштине!
– Што будалаштине?
– Остави се, молим те; ко ће да ми води политику?!… Почињао је то један!
– Па шта учини?
– Луд човек! Шта има да учини?!… Знамо га сви: и ко је и откуда је и чији је син и шта једе у кући. Отац му био мајстор, али последњи човек, а он отишао у школу, млатио се негде по свету, па дошао натраг и започео да ми прича: треба овако, треба онако, па не знам уређење, па закони, па устав, па грађанска права, па слобода збора, па избори… Мани, молим те, вазда је он бунцао којешта!
– Па шта му ти кажеш?
– Ништа! Шта да му кажем? Гледам га, па се смејем. Знам њега; нема хлеба честито да једе, а знам му оца и фамилију. и он ми прича шта је устав и слобода?
– Можда зна човек?! – рекох.
– Остави, молим те, бар њега знам колико је тежак.
– Па шта уради?
– Шта ће да уради?!… Чита неке књиге, трчи из места у место, агитује нешто, скупио неколико њих, држали неке зборове. Хапсише га, кажњаваше, протериваше. Кажем му ја једном: „Што се заносиш као дериште, те не гледаш свог посла? Видиш да си луд човек?!“
– Шта му други веле?
– Пукоше људи од смеја. Кад изиђе из затвора, па прође улицом, тек онда настане смеј.
„Нађе ли устав?“, упита га неко, а цела улица у смеј. – Море, што је било шале с њим, то нема. Некипут да се испреврћемо од смеја. И данас му остало име Тома Устав! рече ми онај, и засмеја се тако да му сузе ударише на очи.
– Па шта је било с њим?
– Пропао је, сиромах. Нема нигде ништа, а и службу му државну не даду… Будала! Његови другови по школи какве лепе положаје имају, а он тако! Није му нико крив. Додуше, хвале га да је био од свију њих најспремнији и најинтелигентнији, ал’ некако занесењак. Ништа није горе него кад човек уврти себи неке бубе у главу. Нашао се он да исправља нешто. Целом свету добро, а он хоће нешто нарочито, као да га ми не знамо. Сиромах!…
– Шта сад ради?
– Море, сад се опаметио, ал’ доцкан! Ми га излечисмо од буба, а како је он био дурашан, ништа власти не би с њим учиниле. Него ми почесмо да терамо комедију, па га још ђаволи прозваше „Устав“. Тако данас, тако сутра, па почеше људи с њим да праве шале где стигну, где стану. Он се бори, бори, па малакса… Жао ми га јадника! Није био рђав!… Сад је паметан, озбиљан човек, не заноси се као пре. Повукао се готово сâм за се, па се слабо с ким и дружи. У сиротињи је, али га многи помажу. Свима нам га је жао, али сам је крив…
– Како сад људи с њим?
– Лепо!… Сад га не исмева нико, воле га људи; а и жалимо га, јадника!
Допаде ми се нешто да у овој земљици живим што дуже времена. Учинио сам с многима познанство. Неки красни људи. Мирни, тихи, кротки, као голубови. Једу, пију, дремају, помало нешто посла гледају. Једним словом: срећни људи. Ништа не ремети дубок мир, нико не квари хармонију, никакав ветрић не уздрмава мирну, непомичну, површину устајале позеленеле баре, ако би се с тим могло поредити друштво те заиста срећне земљице.
Ја сам из Србије донео тамо нешто мало мисли и нешто мало отрцаних идеала, што их наследих од старијих; али се и то мало изгуби у тој земљици, и ја се, као хипнотисан, предадох слатком дремежу, па ми то поче годити. Тад сам видео да и ми Срби имамо диспозиције врло јаке да једног дана постанемо овако срећан народ, а у томе нам иду на руку и саме прилике наше. Тако су протицали дани мирно, нечујно, тромо, док се једног дана не поремети равнотежа друштвене хармоније.
Млад један човек изда на јавност збирку својих песама.
Песме су биле лепе, пуне дубоког, искреног осећања и идеала.
Цело друштво дочека књигу с негодовањем. Нико је није читао, нити је хтео читати; али коме год дође до руку, одмах направи лице кисело, претури листове, на два-три места и пропипа листове као да гледа квалитет хартије, одгурне књигу од себе као какву најодвратнију ствар на свету, окрене с презрењем главу на другу страну и изговори јетко:
– Песме?!… Којешта!…
– Ко зна? Можда има лепих ствари?! – додао би неко при таквом разговору.
Први се прекрсти, понамести се на седишту, па с изразом сажаљења на лицу мери свог друга и клима главом, па ће тек рећи:
– Ти си луђи него овај што пише ове трице! – Ту шорне књигу врхом од прстију још даље од себе с таквим изразом лица као да је додирнуо што нечисто, прљаво, а потом дода:
– Кад тако говориш, јеси ли ти читао ту књигу?
– Нисам.
– Е па?
– Ја и не тврдим да је добро, али кажем: можда је добро!… А јеси ли, опет, ти читао?
– Ја?! – упита први љутито, као увређен тим питањем.
– Ти!
– Ја? – опет понови онај питање још љутитије.
– Ти, разуме се; кога другог питам?!
Први се прекрсти, слеже раменима и рашири руке као да би тиме рекао: „Будибокснама, шта овај пита!“ Али гласно не рече ништа, већ с неким чуђењем на лицу гледаше свога друга.
– Шта се крстиш? Питам те јеси ли ти читао ту књигу песама, или ниси. Шта је ту као чудно? Први се опет прекрсти, па после тек додаде:
– Питам ја тебе сад: јеси ли ти луд човек, или ниси?
– Којешта. Не разумем те.
– Ни ја тебе.
– Шта имаш да разумеш, и шта се ишчуђаваш?… Питам те: јеси ли читао књигу?
– Питам ја тебе: јеси ли ти паметан? – опет ће први, затим узе књигу, тресну је љутито по столу и узвикну:
– Па зар ове трице да читам! Макар да полудим, а при чистој свести ја то не читам… – Затим додаде мало тише: – Познајеш ли ти тога што је написао ове песме?
– Не познајем.
– Тхе!… Зато тако и говориш! – рече први, и узе махати руком, правећи лице још киселијим, као да тиме каже како је то пропала личност.
– Ти га познајеш?
– Познајем! – изговори с омаловажавањем, а лице тако направи као да вели: „Боље да ту будалаштину нисам урадио“, мада је, у ствари, с тим истим човеком до јуче, док се год не појавише његове песме, био добар пријатељ и није у друштву никад о њему рђаво говорио.
Неки су, опет, овако разговарали, а, разуме се, нису хтели читати:
– Чудне бруке!… Песме?… Као да га не знам колико је тежак! – вели један.
– Како га није срамота?! – вели други.
– Човеку прво бог памет узме, после он сâм себи чини зло… Такве… море, какве такве песме? Много боље ћу ја сутра да пишем, али не подноси образ да се брукам, као што може неко.
Па и понашање променише људи према младом песнику.
Прође улицом, а људи се тек гурну и намигну један на другог.
– Добар дан! – јави се он.
– Добар дан, песниче! – одговори један гледајући га испод ока, заједљиво.
– Здраво, здраво! – дода други с подсмехом.
– Добар дан! – прихвати трећи, лицем пуним досаде, кисело, с омаловажавањем.
Али ствар се, на жалост, није свршила само разговорима који су се једнако свуда водили.
Јавно мњење окрете фронт према младоме песнику. Чак и оно што су му отпре приписивали у добре стране, сад му стадоше осуђивати, а ситне махне, које су му пре праштане, као и сваком другом, сад постадоше ужасни пороци. Пронађоше одједном како је подлац, пијаница, коцкар, некарактеран човек, шпијун а, сем тога, и како је луцкаст.
– Нисам знао да је толико луд? – разговарају људи.
– Ја сам, право да ти кажем, увек примећавао да с њим нису чиста посла.
– И ја, али није оволико било.
– Е, сад је већ сасвим.
Почеше по друштвима да праве шале с њим, а где је год требало да сврши какав свој посао, сваки који му је могао сметати сматрао је за своју дужност да му смета, јер сваком се дух узбуни чим га види, као да му сине кроз главу мисао: „Шта ми се ту правиш важан!… Песме, е, чекај да видиш, умемо ми и овако!“
Што је најнесрећније, песме је посветио својој вереници, мислећи да је тиме обрадује; али је сирота девојка, место радости, много пропатила и проплакала, јер ни њу није јавно мњење поштедело.
Отац девојчин беше ван себе од огорчења што је у ту, по његовом мишљењу сулуду ствар уплетено и име његове ћери, па седе и написа овако писмо младом песнику:
Господине,
Ове Ваше трице и којекакве будалаштине и лудорије, с којима тера свет комедију по улици, могли сте посветити Вашем оцу, јер би то њему и приличило, пошто је и иначе познат као последњи човек, као и Ви што сте, а не да у Ваше лудорије уплећете име моје ћери. На моју кућу нико до данас није пружио прста, нити ја хоћу да се име моје ћери исплâче по свачијим устима и стоји на Вашој сулудој књизи. Од данас да нисте се усудили преступити преко прага моје куће, јер сте поверење и добро моје према Вама вратили тиме што сте ми кући нанели срамоту. Уосталом, тражим да ми у року од пет дана дате сатисфакцију, иначе ћу Вас, господине, пребити као мачку, насред улице, или где Вас нађем.”
Из те посвете исплетоше се читави шкандали; и како је млади песник био чиновник, то његов старешина овако достави господину министру:
„(Име и презиме сам заборавио, те се мора узети уобичајено Н. Н.), чиновник овога надлештва, који је иначе добар и савестан радник, у последње време толико се компромитовао некаквом збирком својих као бајаги песама, да, због угледа државне службе, исти не може остати, јер се бави неозбиљним послом који не би доликовао ни пиљару, а камоли једном државном чиновнику. Молим Господина Министра да овога компромитованог чиновника удаљи из државне службе, или бар из овог места, докле год се не поправи.”
Министар га премести.
Али, на жалост, земља мала, а рђав глас далеко иде, те га тамо још горе дочекају и, шта се друго могло радити, већ то чудовиште што пише песме, министар, у интересу угледа државне службе, па чак и у интересу морала у јавном мњењу, мораде отпустити из државне службе.
Јавно мњење доби сатисфакцију, а ниједна се више песма младог песника не појави. Он се негде изгуби и нико за њега ништа није могао сазнати.
– Штета, млад човек! – говорили су.
– Па и није био рђав човек.
– Није, али ето, кад га ђаво носи да ради што нико не ради.
– Жао ми га грешног!
– Тхе, шта ћеш? Ко му је крив!
И брзо се поврати у друштву за часак поремећена хармонија, нестаде и тог маленог таласића што се уздиже на мирној, непокретној површини устајале воде, и друштво задовољно, мирно продужи и даље свој слатки дремеж.
(Даље)
Мртво море (3/5)
Ја сам врло много путовао по свету. Неки то верују, а многи не верују, већ држе да сам ја то уобразио. Чудновато! Уосталом, што рекао неко, цела ме се ствар не тиче ништа. Главно је да ја држим да сам врло много путовао.
Путујући по свету човек види свашта, често што ни у сну није снио, а камоли будан могао замислити. Читао сам у једним енглеским новинама како је цела енглеска штампа напала најоштрије неког грешног Енглеза који беше написао некакав путопис кроз Србију. Читао сам и тај путопис, и изгледа ми доста веран, али му нико од Енглеза није веровао ни да постоји чак нека земља Србија, а камоли оно што он пише о тој земљи. Назвали су га занесењаком, па чак и лудим човеком. Ето, сад, нека виде критичари да се у свету све може видети, па да не вичу једнако: није верно, не одговара природности; личности као да су пале с Месеца (а не виде како и поред њих и поред нас пролазе свакодневно толике индивидуе које су много горе него да су с Месеца пале), а већ њихов стереотипни црвен кончић што се, не знам, провлачи кроз дело, куда ли, бестрага, изишао ми на врх главе.
Ето, дакле, тако и ја, путујући, наиђем на једно дивно друштво, управо место, државицу, шта ли.
Прво на шта наиђем у тој земљици (хајде, баш да је тако клот зовемо) беше неки политички збор.
„Лепо, бога ми; куд ја да натрапам на то чудо!“ – помислим у себи, и би ми непријатно, јер сам се у Србији већ одвикао од политичких зборова и учешћа у јавним пословима. Све се то једно с другим груписало и измирило, па нема човек с ким ни да се честито завади.
Изненадио сам се. Збором руководи представник власти у том крају земљице, ваљда га зову окружни начелник, а он је и сазивач политичког збора.
Многи грађани дремљиви, подбули од спавања, неки дремају стојећи, уста им полуотворена, очи затворене, а глава им климата лево-десно, горе-доле; занијају се по две грађанске главе мало јаче, ударе се, презну, оба политичара погледају тупим погледом један другог, не изненаде се ничему, очи им се опет затворе, и главе климатају ревносно и даље. Многи легли те спавају, а хркање се разлеже да је милина чути. Многи су, додуше, будни, али трљају очи и зевају слатко и гласно, те као да помажу, ради боље хармоније, онима што хрчу у хору. Погледам, кад са свију страна пандури носе на леђима грађане. Сваки упртио по једног па га носи на збор. Неки, мирни, ћуте и гледају равнодушно око себе, неки заспали, а неколицина њих се праћају и отимају. Неке, упорне, дотерују везане.
– Какав је ово збор? – питам једног.
– Ко ти га зна! – одговори ми равнодушно.
– Ваљда није опозиција?
– Опозиција! – одговори опет не гледајући ни ко га пита.
– Па зар власт сазива опозицију на збор, и још људе силом доводи? – упитам.
– Власт!
– Па зар против себе?
– Сигурно! – одговори ми с досадом, као у некој недоумици.
– Можда је збор противу народа? – упитам.
– Можда – одговори онај на исти начин.
– А шта ти мислиш? – упитам.
Он ме погледа тупо, безизразно, слеже раменима и рашири руке, као да би рекао: „Шта ме се тиче!“
Оставим га и хтедох прићи другом, али ме његово лице без икаква израза одврати од тог лудог, безуспешног покушаја.
Одједном, чух неки љутит глас:
– Шта то значи? Нико жив неће у опозицију! То се даље не може трпети. Све саме присталице уз владу и власти, све послушно, све мирно, па то тако из дана у дан, да се већ човеку згади и на ту послушност.
„То је диван и образован народ!“, помислим у себи и позавидим тој идеалној земљици. Ту, ваљда, ни моја покојна стрина не би хукнула ни предвидела какву опасност. Људи образовани и послушни, мирнији много више него што је од нас као деце и тражио онај добри, стари учитељ, јер њихов мир и добро владање досади и обљутави чак и самој мирољубивој полицији.
– Ако ви тако продужите и даље, – виче начелник оштро, љутито – онда умемо ми окренути други лист, па ће влада указом постављати опозиционаре. Час посла, а тога, ако нисте знали, има у другом свету. За вођу крајње и оштре опозиције против данашњег режима поставља се тај и тај, с годишњом платом од петнаест хиљада динара. За чланове главног одбора опозиционе странке: тај и тај, тај и тај, тај и тај, па хајд. Па, онда, за опозиционаре округа тога и тога: тај и тај, тај и тај, па мирна крајина. Не може то овако више. А влада је већ нашла пута и начина да покрене и један лист против себе. Зато је већ почела водити преговоре и нашла добре, поуздане, верне људе.
Грађани, односно опозиционари, гледају дремљиво у начелника и на њиховим лицима се не опажа никаква промена. Нити их то изненађује, нити буни, нити радује, – апсолутно ништа, као да начелник ништа није ни говорио.
– Дакле, ви сте сад опозиција! – вели начелник.
Свет гледа у њега и ћути мирно, равнодушно. Он узе списак свију присутних, односно дотераних на збор, и поче прозивати.
– Сви су ту! – рече после прозивке задовољно.
Начелник се затури у наслону од столице и протрља руке од задовољства.
– Е, доброоо! – рече с осмехом на лицу. – Сад, у име бога, да почнемо!… Ваш је задатак, као противника владиних, да владу нападнете најоштрије и да осудите њен политички рад и правац политике и спољне и унутрашње.
Свет се, мало-помало, поче прибирати, док се, тек, један пропе на прсте и диже руку, па процвиле слабачким гласом:
– Ја знам, молим господине, једну причу о опозиционару.
– Е, деде причај.
Грађанин се мало накашља, промрда раменима, па узе причати таквим тоном да више изгледа да кукуриче, исто онако као што смо ми одговарали у основној школи и препричавали поучне причице:
– Била тако два грађанина: једноме било име Милан, а другом Илија. Милан је био добар и послушан грађанин, а Илија опак и неваљао. Милан је слушао своју добру владу у свему, а Илија је био неваљао и није слушао своју добру владу, већ је гласао против владиних кандидата. И добра влада зовне к себи и Милана и Илију, па ће рећи:
„Добри Милане, ти си добар и послушан грађанин; ево теби пуно пара и добићеш поред своје службе још једну с бољом платом. То рече, па пружи добром Милану пуну кесу с новцима. Милан пољуби владу у руку и оде весело својој кући.“
– Потом се влада окрете Илији и рече:
„Ти си, Илија, рђав и неваљао грађанин, зато ћу те ухапсити и одузети ти плату што је примаш, па ћу је дати добрима и ваљанима.“
„Дођоше џандарми и ухапсише рђавог и неваљалог Илију, те је много патио и ожалостио своју породицу.“
– Тако пролази сваки онај који не слуша свога старијега и своју владу.
– Врло добро! – рече начелник.
– Ја знам, молим, господине, чему нас учи ова прича! – рећи ће други грађанин.
– Добро. Кажи!
– Из ове причице видимо како треба бити веран и послушан свакој влади, па да човек срећно поживи са својом породицом. Добри и послушни грађани не раде као Илија, па их свака влада воли! – говори опозиционар.
– Лепо, а шта је дужност доброг и послушног грађанина?
– Дужност је доброг и родољубивог грађанина да се ујутру дигне из постеље.
– Врло лепо, то је прва дужност. Има ли још која?
– Има још.
– Које су?
– Да се грађанин обуче, умије и доручкује!
– Па онда?
– Онда изиђе мирно из своје куће и иде право на свој посао, а ако нема посла, онда иде у механу, где чека време ручку. у подне тачно долази опет мирно својој кући и руча. После ручка попије каву, опере зубе и легне да спава. Кад се добро испава, грађанин се умије и иде у шетњу, па онда у механу и, кад дође време вечери, долази право својој кући те вечера, а после вечере легне у постељу и спава.
Многи од опозиционара испричаше по једну мудру, поучну причицу и објаснише чему нас та прича учи. Затим опозиционари пређоше на своја убеђења и принципе.
Један предложи да се збор заврши и да сви заједно оду у механу на чашу вина.
Ту се мишљења поделише и мораде доћи до бурне дебате. Нико више није дремао. Дође гласање у начелу. По свршеном гласању, начелник објави да је предлог примљен у начелу да се уопште иде у механу, и сад дође претрес у појединостима: шта ће се тамо пити?
Једни хоће вино и соду.
– Нећемо, – вичу други – боље је пиво!
– Ја из принципа не пијем пиво! – вели један из прве групе.
– А ја, опет, из начела не пијем вино.
И тако се појавише многи принципи и убеђења, и отвори се бурна дебата.
Неки поменуше каву (они су у ужасној мањини), а један између њих извади сат, погледа и рече:
– Три часа и пет минута! Ни ја сад не могу пити каву. Ја из принципа пијем каву само до три часа по подне, а после тога времена ни за живу главу.
Дође, после многих говора, који су читаво послеподне трајали, до гласања.
Начелник се, као ваљан представник власти, држао објективно и правично. Ничим није хтео утицати на слободу гласања. Свакоме грађанину дозволио је да мирним, парламентарним путем дâ свој глас за своје убеђење. Уосталом, сваком је то право и законом дато и нашто га онда одузимати?
Гласање је текло у највећем реду.
По свршеном гласању устаде начелник с важним, озбиљним лицем, као што доликује председнику политичког збора, и још важнијим гласом објави резултат гласања:
– Објављујем да је огромном већином победила трупа која је за вино и соду, затим долази мало мањи број фракције за чисто вино, затим фракција за пиво. За каву су гласала тројица (двојица за слатку, а један за горчију) и, најзад, један глас за меланж.
Тај је и иначе, заборавих напоменути, био започео говор противу владе, али му маса заглуши грајом тај детињасти испад. Он онда, мало доцније, поче говорити како је противан и оваквом збору, и како то и није збор опозиције, већ власти пало на ум да се прошали, али га и ту остали виком и грајом спречише да говори.
Начелник после тога поћута мало, па додаде:
– Што се мене тиче, ја ћу пити пиво, јер мој господин министар не пије никад вино и соду.
Наједанпут се опозиција поколеба и изјавише сви да су за пиво (сем онога што је гласао за меланж).
– Ја нећу утицати на вашу слободу, – рече начелник – и тражим од вас да останете при свом убеђењу.
Боже сачувај! Нико неће да чује за убеђење, и узеше доказивати како је то гласање случајно тако испало, и да се и они сами чуде како се то десило кад, у ствари, нико није тако мислио.
И тако се све то лепо сврши, и одоше после дугог и мучног политичког рада у механу.
Пило се, певало, напијане су здравице и влади и народу, и у неко доба ноћи сви су се мирно и лепо разишли кућама.
(Даље)
Радоје Домановић 