Судбина
Грешна влада Цинцар-Марковићева! Поред војника и трговаца у њој, поред пуног поверења своје огромне странке, коју саставља Брзак, Крунослав Јовић, Комарчић и Петар Тодоровић — поред писменог органа свога Слоге, истакла је чак и величанствен програм, па опет ништа, опет лабаво стоји.
Просто да човек верује у судбину. Ако се ова влада није старала за опште добро наше јадне отаџбине, није ниједна. Она се прва сетила да снагу кабинета повећа са једном људском снагом више. Она се сети да ишчепрка из прашине давно забачене и затурене помагаче ранијих реакционарних режима и да им да службу у полицији. Погледајте на коју хоћете страну — све дивота! Просветом управља Лука, који додуше није мудар као Доситије [Обрадовић], али има и он две ноге, као Доситије! Полицијом управља Веља, славни Веља, који је славом назадњаштва бацио у засенак све претходнике. Финансијама суди кума-Милован, који је ради уштеде у дрвима издејствовао од Бога топло време! А они други! Не зна се који је бољи од кога. Ова патриотска влада ради штедње неће на изборе, неће скупштину. Не сме се то ни Вељи ни Луки споменути, а кума-Милован само сикће и цичи:
— Скупо је то, не дам ја паре, брате, не дам, јесте чули; не може народ, не плаћа! Не дам ја то!
Па не само да се ту штеди; свуд, свуд, свака пара. Веле да је један кварт овдашњи просио пред Божић, по ме’анама, како се то лепше вели скупљао прилоге од грађана да се купи нов намештај за канцеларије. О свему се добра влада старала. Чак је и листове забрањивала по закону и мимо закон да свет, вредан и добар српски свет, не дангуби читајући како славној влади страни и овдашњи листови измишљају чикарме да не ваља. Да се не кваре добра деца, ваљани грађани, „издајничким“ писањем, што рекао „поштени“ Петар.
Дакле, све на свом месту, па ипак рђаво стоји — криза! Е па, реците да нема судбине.
„Одјек“
31. децембар 1902. године
Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.
Наши државници
Силни јунак Краљевић Марко није се бојао никога до бога, бога мало, а цара нимало, за везире никад и не мисли, а за пашу ко за Шарца свога, па ипак је било прилике да се и та сила збуни и застиди. Кад је отишао Леки капетану „и Лекину виђе госпоштину“, ту се Марко застидео и збунио. Тако исто канцелар силне руске империје прошао је много света, и што је земље на четири страна, свуд се дипломате збунише пред њим. Али се и гроф Ламсдорф збуни и препаде кад дође у земљу Србију и виде нашу госпоштину и сагледа наших девет министара, девет љутих под каменом гуја. А кад виде како су мудри и разумни, како су политику светску обикнули боље много него своје дворе, ту се Ламсдорф застидео, беше му мука и зазор, те не смеде ни гледати у њих, а камоли еглен да започне.
И морао се збунити, иако много зна и много разуме. Укрстили га, веле, препреденим и духовитим политичким питањима, па човек не може да се прибере.
— Богме в нас много холодно, зимааа! — вели му министар грађевина Денић, трља руке и трупка ногама!
Таман се Ламсдорф мисли како да одговори на то значајно политичко питање, док тек срете с друге стране Цинцар-Марковића.
— Сад при нас будет шо, понимајете что тако шо, ћепло хорошо, топло.
Ламсдорф гледа час једног час другог, док тек приђе Лука [Лазаревић].
— Јес ли ви, благородје, с виночкој терговаћ, и так штету имали. Ја бил терговаћ, а по том при глуво-немој ребјенок седит. Прошу похорно как при вас глуви ребјенки? … Скаљко њих?
— Же, не конпран па (не разумем) — једва промуца побеђени Ламсдорф, и поче измицати натраг.
— Сурд занфан, ђецој, глухој ребјенки скаљко, поњимајете?
Слеже Ламсдорф раменима, па ни маћи. Тако! Нек види какви су наши министри, лако је њему с Французима и Немцима. Овде да те видимо.
Покушава гроф да се прибере, док ето ти кума Милована [Маринковића], па гурну у чисто народском тону.
— Остави те глуваће, него цемент, цемент, господине, цене какве су, цене? Имамо ми у Рипњу добар цемент; умерене цене!
Миловану Павловићу веле допала се руска бунда, па је пипка и, мал’, мал’, па изговори:
— Добра бунда! … Пошто ли је?
— Цееене, цееене кажи ти мени! — цичи кума-Милован и трља руке.
Даље руски канцелар није могао издржати. Веле да је хтео пасти, да га нису задржали.
Све све, али га она видра из Бара лепеничких уби цементом и народним тоном. На све би се, кажу, још и довио да одговори, још би се можда и измигољио, али не даде кума-Милован да се извуче, већ потеже на тапет цемент, таап, па дед сад ако може!
Тај ће добро запамтити Србију и њене политичаре. Није се богме с њима лако изнети. Савладаше га шале ради, а шта ли би тек радио да му је Антонић подвикнуо „оштром командом!“ Зло.
Србо је ово.
„Одјек“
15. децембар 1902. године
Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.
За часак радости
Влада д-р Вујића нити живи нити мре. Четврти дан је већ како се бори с душом. Дотле би умро и онај који има запаљење мозга. Међутим Цинцар-Марковићев кабинет неки с правом сматрају као побацај; није си ни родио, а већ је крепао. Управо дође му као мртворођено. Баш грдна штета! А јуче је онај несуђени беспортфељни бити имајући председник тако слатко разговарао на телефону као такав. И, да видите, лепо му је стајало. Тхе… судбина!
За један часак радости,
Хиљаду дана… хиљаду дана жалости.
„Одјек“
5. октобар 1902. године
Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.
Радоје Домановић 