„Из публике“ (3/4)
БОРИСАВУ СТАНКОВИЋУ, КЊИЖЕВНИКУ
Ти знаш мене, ја знам тебе. Сувише је излишно, да не кажем смешно, кад ме ти питаш у каквом сам ти својству упутио питање: „да ли као овлашћени бранилац данашњег режима, или као приватно лице?“ Кад већ питаш, онда ти морам и то рећи. Ја се никад не бих стидео да браним данашњи режим кад га ко неправедно нападне, нити бих се устезао да укажем прстом на мане, ако их има. Данас су на влади радикали, а ти ваљда знаш, да сам и ја радикал. То ти је бар јасно.
Овлашћени бранилац нити сам био, нити сам сада, нити могу бити. Та ти је реч чудноватија и неразумљивија за мене него и цело твоје питање. Ваљда хоћеш да ме доведеш у сумњу пред јавним мњењем?! То тек ти не можеш, јер сви они чијег би[х] се суда страшио били су са мном заједно у борби против прошлих режима, а ти с нама ниси био. Не замерам ти, али бар онда буди политички скромнији. Ако си ме често одушевио твојим причама како шуште шалваре, и жуборе потоци, то ти нимало не даје права да овако нескромно питаш мене: јесам ли овлашћени бранилац режима.
Ја сам ти упутио питање као човек, као пријатељ, како теби тако и Јанку. Побуде су моје пријатељство и љубав према људима који раде исти посао као и ја, с једне стране, а љубав према земљи, с друге стране. Вас сте двојица оном нотицом Правдином компромитовани, и ја вас на то упозоравам. То је једно, а друго: оном нотицом, сем тога, Правда жели да неправедно и ружно карактерише данашње прилике у земљи, а ја и то не дам, не као овлашћени, већ као човек, ако баш хоћеш и као радикалац, јер за ово данашње, боље стање, нису се борили сарадници Правде, него ми. Је л’ ти сад јасно?
Разговор прекинут засад, овим одговором на твоје питање, продужићу, а како, зависиће од твог и Јанковог одговора.
Радоје Домановић
„Самоуправа“
18. новембар 1904. године
(Неколико дана касније, у истој рубрици „Самоуправе“ објављен је и Станковићев одговор)
РАДОЈУ ДОМАНОВИЋУ, КЊИЖЕВНИКУ
Писац поменуте белешке у Правди нисам, пошто до сада нисам био сарадник никаквог политичког листа. О „конференцији“ није ми познато, као ни о одлуци. Али, сада, изазван, поменуту белешку о „Сувишним људима у Србији“ примам, слажем се с њоме и одобравам употребу мога имена у њој.
А разлога зато ево:
Кад сам за време бившег Краља и Краљице био изабран за њиховог питомца, ради упознавања стране литературе, пред полазак био сам денунциран. Денунцијација је била у овоме: да мислим да идем у Женеву и потајно ступим код данашњег Краља. И тад а и сада, када бих имао рачуна да овако шта признам, одбио сам и одбијам. То мој посао није, нити ће бити.
После 29. маја привремена влада послала ме је на страну. Чак са већим додатком него што бих пре имао: са стипендијом из Министарства Просвете и из Министарства Финансија, поред моје плате још и једном помоћи у виду месечног хонорара за Финансијски Преглед.
И сада ево шта се дешава:
Г. Милић Радовановић, министар финансија одузима ту помоћ из Ф. Прегледа. Али не само да се ја о томе на време у Паризу не извештавам, већ за то не зна ни мој начелник г. Сава Кукић. Кад сам га пред нову годину, чувши за то с приватне стране, упитао и потужио му се, он ми одговара: да то он прво од мене чује и да о томе он не зна. И кад сам, на основу таквог одговора свога надлежног, у Паризу и даље остао, и даље задржао све издатке на рачун мога прихода, после два месеца, место новца, добијем извештај: да ми је заиста помоћ одузета и да је заиста о томе постојало г. Радовановићево решење још пре четири месеца. Одмах сам на овакво понашање, не због самог одузимања помоћи, већ због неизвештавања о томе, послао г. министру финансија оставку на државну службу. Оставку нису уважили, већ ми се начелник извинио, уверавајући ме како заиста о том решењу није знао. Помоћ ми је послата још за два месеца. У томе је и нов буџет донесен и у њему партија на Финансијски Преглед била укинута, и тако сам остао на цедилу. И сада, нека се замисли мој положај у Паризу, па још и са породицом!
Даље:
Кад сам се данашњем министру финансија г. Пачу-у обратио с молбом за продужење о[д]суства да бих довршио започети посао, јер услед оваквог ненадног одузимања помоћи, услед трзавица, испраћаја породице, коју сам морао натраг да враћам, морао се сваки посао да напушта — на ту молбу месец и по дана није било одговора. Онда сам му се обратио другом молбом којом сам га, пошто сам изложио све ово, молио: да, ако он не може и нема кредита, нека ову ствар изнесе пред Министарски Савет, и онда да ми се пошље извесна сума како бих могао платити дугове које сам учинио на основу писма свога начелника задржавајући се и даље у Паризу. И, уопште да ми се регулише овај двогуби положај: писар Министарства Финансија са стипендијом Министарства Просвете.
На ову другу молбу добио сам једно званично писмо државног правобраниоца г. Мих. Ст. Динића. Ненадлежно, пошто он мој шеф није, без нумере, без жига и у коме ми се поред осталих разлога, због који се не може г. министар одазвати мојој молби, наводи још и овај правни разлог: зато што ми он ту помоћ „није ни дао ни одузео“!
После десетину дана добија наше посланство депешу министра спољних послова г. Николе Пашића, да се имам репатрирати. Од посланства за то добијем писмо за конзулат. У конзулату ми се написмено саопшти да ми се више од 80—100 динара не може дати, а усмено ми рекоше: да је и то сувише, јер кад се репатрирам, онда добијам само карту, и то онда када буде воз полазио. Одмах сам по други пут послао оставку на државну службу, а у исто време и јаван протест преко овд. Дневног Листа. И ово моје понижавање и као државног чиновника и као књижевника ни твоју, нити ичију толиких пријатеља и познаника бар пажњу да сврати!
Па даље:
Вратио сам се у раскућену кућу, не свршив ништа, са дуговима без своје кривице, и понижен. Отишао сам у мин. финансија да и лично протествујем, Одговорено ми је: да је зато морао министар спољних послова да ме репатрира што је министар просвете г. Љубомир Давидовић одговорио моме министру, кад га је овај упитао о мени: „како ја никаква посла немам са министарством просвете“. Дакле, према томе изишло је да сам без ичијег знања и без икаква посла дунуо у свет!
Министар просвете г. Љубомир Давидовић после дужег одупирања кад сам му отишао узео списак питомаца, па кад је међ осталим питомцима видео и моје име почео ми се извињавати, обећавши да ће се заузети да се све поправи.
Али, после тога, не само да није ништа поправљено, него кад сам се овоме министру г. Пачу-у јавио, да га уверим како стоји са тврђењем министарства просвете, а да му целу ствар објасним, не само што ме није хтео примити већ ми је поручио: „да неће да ме прими, и да идем онамо и да се јављам ономе министру чији сам питомац и био“.
По трећи пут сам поднео оставку. После тога зват сам у министарство, где ми је саопштено да ћу бити премештен у министарство правде у суд. Одбио сам, наводећи: да сам свршио економско-политички одсек, дакле да је моја струка административна а не судска, и понова замолих да ми се оставка уважи. И ова трећа оставка ми је враћена, и тражена друга, проста, без икакве мотивације. На то нисам могао пристати, већ сам замолио да онда будем отпуштен из државне службе.
Ти си Радоје, за све ово знао. Знао је и г. Аца Станојевић, и г. Стојан Протић, и г. Љубомир Стојановић, и г. Љубомир Давидовић, и г. Јаша Продановић, и г. Добра Ружић, и толики други. Дакле, углавном, представници данашњег режима. Од свих добио сам искрено сазгчешће и обећање… И онда, овакву и оволику недаћу, а поред мојих квалификација, поред имена и поред толиких пријатеља, ја не могу ничим другим да објасним, до да сам постао заиста — сувишан! И ето зашта поменуту белешку у Правди „О сувишним људима у Србији“ примам и слажем се с њоме.
Борисав Станковић, књижевник
„Самоуправа“
23. новембар 1904. године
(Даље)
„Из публике“ (2/4)
КЊИЖЕВНИЦИМА ЈАНКУ ВЕСЕЛИНОВИЋУ
И БОРИСАВУ СТАНКОВИЋУ
Упутио сам се на вас двојицу искрено, без икаквих задњих намера, питање јесте ли читали у Правди белешку о залишним људима у Србији, који рад комада хлеба морају ићи преко у какав манастир. Та белешка Правдина, опет понављам, није наивна. Очигледно је шта се с њом хоће, а ја никако не могу да будем равнодушан да неко употребљава ваша имена за тако рђаве смерове. Вама је оном белешком Правда нанела неправду, оним вас Правда денунцира, а ја вас упозоравам на то. Ја сам искрено хтео да вас одвојим од људи, који вам се праве пријатељи, а могу да за љубав својих политичких спортова жртвују и ваша имена, и да вас пред јавним мњењем преставе онако ружно, као што је Правда оном белешком учинила.
Никога ја не мрзим, а вас двојицу не само што не мрзим, већ имам разлога да вас волем.
Дакле, молим вас, не дозволите да се овај разговор продужује, кад се све то може лепо и красно свршити без љутње. Ви имате да одбијете од себе оно што вам Правда подмеће или да ћутањем признате, да је ова одлука тачна, и да ви имате за њу разлога.
Што Правда о мени пише, то ме не љути. Она је и покренута зато да пиљарачки грди. То је њен занат.
Радоје Домановић
„Самоуправа“
17. новембар 1904. године
(У истом броју „Самоуправе“ и у истој рубрици, „Из публике“, oдштампан је и одговор Боре Станковића на први чланак)
РАДОЈУ ДОМАНОВИЋУ, КЊИЖЕВНИКУ
Пре него што ти одговорим на твоје јучерашње питање, питам те: У каквом си ми га својству поставио, да ли као овлашћени бранилац „данашњег режима“ или као приватно лице? — јер од тога ће зависити и начин мога одговора.
Борисав Станковић
„Самоуправа“
17. новембар 1904. године
(Даље)
„Из публике“ (1/4)
КЊИЖЕВНИЦИМА ЈАНКУ ВЕСЕЛИНОВИЋУ
И БОРИСАВУ СТАНКОВИЋУ
У Правди од 14. новембра у рубрици „Важне вести“ под натписом „Сувишни људи у Србији“ штампано је ово:
„Синоћ је једна група људи, који су у Србији постали сувишни, одржала конференцију на којој су решавали шта да раде кад су овде постали сувишни. После подуже дебате, решено је да се обрате Браниславу Нушићу — који је први постао у Србији сувишан те отишао у Нови Сад, да хлеб зарађује — да им он — ако може — изради од Патријарха, да добију један од српских манастира у који би се могли сместити“ … итд.
Напоменуто је да сте и вас двојица били на тој конференцији, где се оваква одлука донела.
Ако ово нисте прочитали, ја вас молим да прочитате, јер је за мене јасно да вас двојица нисте ни у ком случају могли бити сагласни са горњом одлуком, ако је она уоште и донета. Држим да је Правда намерно измислила и конференцију и одлуку, а та шала ни у ком случају није наивна. Њом се, очигледно је, иде на то да се данашњи режим представи свету као назадан и свиреп према људима од књиге, а у том су случају имена вас двојице врло нетачно употребљена.
Бојећи се да вам се ова белешка не промакне из вида, ја сам учинио своју дужност, а на вама је да учините своју.
Радоје Домановић
„Самоуправа“
15. новембар 1904. године
(Даље)
Патриотизам по наредби
Било је у Врању. По смрти попа Крстића, који је пао као жртва арнаутске обести, требало је да наш народ уложи протест против тог варварства у турској царевини.
Како, на који начин да се протестује? Да бисмо то решили, држали смо неколико конференција. После тих очајних дебата решисмо да један ужи одбор састави једну оштру резолуцију, коју ћемо на идућој конференцији детаљно претрести, па ће се онда прочитати пред великим окружним патриотским збором, пошто неколико говорника распале свет и објасне ствар.
Ето тако. А шта бисмо и знали друго?! На резолуције смо навикли. Шта ко ради, ми, да смо живи и здрави, доносимо разне резолуције, бирамо уже и шире одборе, управе, држимо говоре на зборовима. Испричамо се, излармамо, па ту и тутило.
Али потребно је било и пријатељско суделовање нежне и добродушне ондашње полиције да сељацима „љубазно“ објасне племениту сврху патриотског збора.
И заиста је полиција лепо објаснила свету. Пола округа скр’ало се на збор. Што вели песма: „и ратари рала потурише, и чобани стада оставише, девет стада оста на једноме!“
Председник отвори збор.
Устаде један професор и узе говорити о пространом царству Душановом, о тужном Косову, о ропским ланцима, о српским орловима, о шкргуту зуба и плачу бедне раје, тих потомака великог Марка. Лепо је човек говорио. После њега се диже други професор, те удри и он у патриотске жице, а заврши овако:
„Велики су зулуми што их дивљи Арнаути чине нашој браћи. Сваког дана арнаутска пушка угаси по један племенити српски живот, али ми ћемо будним оком пратити та варварства, па ако не помогне громка реч, онда ћемо с крвавим ханџарима наших дедова тражити правде за браћу своју“… Куда ћеш лепше. Вичемо ми: „Тако је! Сви ћемо напред!“ Ал’ сељаци’ ладно, мирно гледају с полуотвореним устима.
Устаде Урош адвокат. Њега сељаци познадоше. Као да оживеше. Он поче о поносном Скопљу, па таман зајечаше браћа, таман зазвечаше ропски ланци, таман он заплива у фразе, док тек један сељак с краја прогура се лактовима кроз гомилу, метну руку над очи, погледа боље говорника, па онда ради сигурности припита једног:
— Је л’ ово госпо’н Урош?
— Он, он!
— Аха! — узвикну овај, пропе се на прсте, метне обе руке на уста, па викну колико га грло доноси: —Госпо’н Урошу, Госпо’н Урошу!
— Пст! Ћут, ћут! — чу се са свију страна. Ал’ онај сељак се не збуни, већ довикну јаче:
— Проговори, вере ти, коју за горосечу! Излипца стока без лисје.
— Ћути, лудаче, зар се о томе говори?
— Што смо се па искупили но да си свако каже своју муку.
Занеме говорник, ми се сви забезекнусмо од чуда, а сељаци заграјаше:
— За горосечу, за горосечу!
Настаде метеж, ћуткање, мување, објашњења и најзад неко се паметно сети, попе се на сто и прочита резолуцију.
— Тако је! — дрекнусмо ми патриотски и збор се заврши.
„Страдија“
30. децембар 1904. године
Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.
Угледно добро!
Био тако негде једанпут неки сирома’ човек и имао хиљаду хектара земље. Дан и ноћ се бринуо, није могао ока склопити, како ће да одржи своје имање да не пропадне. Није то лака ствар одржати, ни мање ни више, хиљаду хектара. Потуцао се тако од немила до недрага, распитивао за савет сваког живог, ал’ нема кмета да кметује туна. Ко би му и могао помоћи?! Да је имање мање, па и да се нађе мудра човека, те да га усаветује, ал’ овако и најпаметнији занеми пред тако очајним стањем, слегне раменима, рашири руке, па лицем као да вели:
— Како те бог учи, пријатељу, ту ти ја не могу ништа помоћи.
Али невоља је највећи учитељ, те тако мука и невоља умудре овог јадног човека, те дође на спасоносну мисао — да се обрати држави за помоћ.
И човек седне једног дана и напише молбу, у којој изложи своје несретне околности и умоли државу да она нађе пута и начина да му колико-толико смањи јаде и невољу. Као доказ своје несреће приложи уз молбу општинско уверење да он заиста има имање од хиљаду хектара.
Министар народне привреде, кад је прочитао ову молбу, запањио се од чуда.
— Ово је страшно — узвикнуо је — ово ја сам нити умем, нити могу свршити.
И, разуме се, као паметан човек, одреди комисију од стручних лица да ствар проуче и да донесу правилно решење.
Комисија падне на посао. Већало се, мислило, договарало, примале се дијурне, мучило се, невољисало, и најзад — од људи се ништа није отело — нађу паметан излаз.
Срећно испадне ствар. Једним ударцем две муве. Ем да се онај јадни човек спасе, ем да се од тог имања начини једно угледно добро за целу околину. Овако одлуче:
- Да се тај малерозни сопственик имања од хиљаду хектара ослободи порезе.
- Да се томе несрећнику одреди плата од 4.000 динара годишње.
- Да му се даду 4 помоћника. Њихове плате укупно биће 10.000 динара годишње.
- Да се том човеку даду робијаши, који ће му радити на имању бесплатно, а храниће се о државном трошку.
- Да држава том човеку и његовим помоћницима сазида станове, потребне зграде, да купи стоку, кола, фијакер, коње и све потребне справе за рад.
- Одређује се том човеку још 50.000 динара годишње да би могао имање одржати.
— Тааа-ко?
Човек се спасао, а држава створила угледну економију.
Да се ви читаоци штогод не чудите! Нешто мајете главом, подмигујете се, као не верујете! Чудите се, чудим се и ја, чуди се цео свет, али тако је. Ко разбере добро о државним угледним добрима, томе ће ово бити јасно, ал’ ће тек онда зинути од чуда.
„Страдија“
30. децембар 1904. године
Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.
Наш женски свет
Ни сам ђаво не зна што смо ми Срби богу требали. Сео ђаво па се чуди: Србин опанке нема, а купује кишобран, соли нема у кући, а има визит-карте, куће нема, а пазари прозоре, деца се гуше по мрачним и влажним избицама, а Срби се сетили да лече Русе чак на Далеком истоку. Заиста се ђаво не чуди џабе, а кад се и он чуди, онда се већ види колико је сати. Наш женски свет у Београду најактивније негује ову луду жицу наше расе.
Сутра нек напише писмо какав било занесењак из Америке, у коме би се жалио како нема добрих путева за нијагарски водопад, и шта мислите? Одмах би поникао одбор госпођа и госпођица. Главни одбор, пододбори, концерти, конфети, прогласи, троњавања женских срца. „Прилози за улепшавање путова у околини нијагарског водопада“.
Направите школе својој деци, родољубиве Српкиње. Не радите оно чему се и сам ђаво чуди, ако бога знате!
„Страдија“
25. децембар 1904. године
Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.
Господин послужитељ
Ономад одем послом у једно од већих београдских надлештава. У једном маленом предсобљу сто застрт издртом зеленом чохом. За столом седи једно намрштено биће. У зубима му дугачка муштикла од метра. Пуши и пљуцка. Како је простор мали према овој чибучини, то се публика што чека својим послом збила, управо згњечила у буџак, свак’ се чува да му господин момак не истера очи запаљеном цигаром.
— Молим вас, јавите ме господину… — рекох му.
Он се обрте мени. Ја врднух главом у страну и стукнух натраг један корак, јер ме она цигара са муштикле дохвати по образу.
Она публика бедна одахну мало.
— Не прима — рече он, одби дим, два, пљуцну у страну и окрете главу, али се окрете и муштикла што је држи у зубима, те публика стуче натраг.
— Јавите ви само!
— Ако разумеш српски што ти се говори, не прима господин никог. Ја не знам какви сте, оца му, то људи да ви није вајда говорити?
— Јесте ли овде момак? — упитам.
Он ћути, пуши и пљуцка, а згњечени молитељи стењу и стрепе за своје очи.
Шта да радим, већ да се обрнем и изиђем.
И ми се још љутимо кад нам странци кажу да смо оријенталци.
„Страдија“
25. децембар 1904. године
Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.
Божићна прича
Где је среће ту је и несреће, где несреће ту и среће има. Тако је и са нама, драги моји читаоци. Ја штампару рекао да лист буде из цицера, а он, ко га зна шта му је било, потегне па сложи из гармонда. Долазим ја пред вече радостан у штампарију да прегледам цео број, а штампар ми рече да треба још рукописа.
— Колико, побогу брате?
— Нема ни за пола броја.
Ужасно.
Брзо докопам перо и хартију, па за сто. Али шта да пишем, о чему. Рад сам да се за овај благ дан не грдимо, а нежно нешто да пишем не иде ми тако од руке. Куд да грдим свет на Божић? Иако смо Срби, нисмо ваљда Цигани. Утом паде ми на ум срећна мисао. Обичај је да божићни број има и причу. То је управо саставни део божићног броја. Куд се може и замислити лист на Божић без приче. А ето, да не би овог несрећног случаја, ви бисте читаоци остали без тог задовољства.
Уосталом, потврдило би се оно старо правило: у шустера најгоре ципеле, те и ово у листу што га приповедач уређује нема приче. Овако ће лепо да се сврши.
Еле, да вам нешто испричам.
—
Име му Таса. Сећам га се још кад сам дететом био. Држао је и онда сеоску ме’ану баш до наше куће. Увек у потурама чакширама. Зими носи чо’ану памуклију, а лети ферменче шарано срмом. Рођен је ту у нашем селу, а говори као Македонац. Тако је почео од шале, из ачења, одмалена, па му то после прешло у навику, нарочито му се акценат разликује од нашег шумадијског акцента. Сећам се да је у његовој ме’ани увек галаме, свађе, боја. Сваки дан понеки гост испадне крвав из ме’ане, или остане Таса крвав. Да се бије, то му је посластица, а бије се ни за шта, онако из шпорта. Иначе добар човек, весељак.
Кад говори, сваки час помиче капу. Час је намакне на очи, час забаци на потиљак.
Сећам се да сам га још као дете питао:
— Пошто си, ча-Тасо, купио ову дуванкесу?
— А, пошто?! … Е, чичин душко, живота ме кошта.
Све њега „живота кошта“. Питај га за шубару, за јелек, за опанке, он ће само одма’нути као љутито руком, забаци капу на теме и узвикне:
— А, пошто!? … Живота ме кошта! — и набаци опет љутито капу на очи.
Сећам га се са једне сељачке свадбе. Окупио једног зидара да пије.
— Не могу више, газда Тасо!
— А, ’оћеш да пивкаш, сунце ти небеско?!
— Не могу.
— А, ’оћу те преврћем како свиња врећу. — Извади нож, па кидиса на човека.
— Не, привикаше, шта ћеш то!
— ’Оћу да га кољем, небо му његово!
Једва спасоше човека.
Сутрадан миран. Упаде у нашу кућу с череком меса.
— Клали смо пилиће — вели мајка — неће нам требати.
— Јади гу море! — рече и штуче. Не чека новац. Закоље брава, па разнесе по комшилуку. Обеси о врата, па и не пита да ли коме треба или не треба.
Каже му неко:
— Немам, Тасо, паре!
— А, немаш паре?! Куј те пита за паре? Даће бог крајцару, јади гу џанум!
—
Такав је и данас. Носи јанџик, у јанџику увек ситан никлен новац. Он другу монету не трпи. Опет галама и битка по ме’ани, опет крчми месо. Све по старом.
Видео сам га прошлог лета.
— Шта те кошта та шубара? — упитам га намерно.
— А, шта кошта?! Живота ме кошта! — одговори и тресну шубару о сто.
Као год што за све вели да га живота кошта, тако има и једно, свега једно једино поређење.
Уђе један сусед у ме’ану. Таса уточи литар ракије, донесе две чаше, па седе са суседом за један сто.
— Много ће да буде, ча-Тасо! — дирам га.
— Није много. Напојем се сас ћило, два, па се испавам, па сутра трезан к’о пцето.
Све код њега „к’о пцето“.
Пије к’о пцето, трезан к’о пцето, спава к’о пцето, иде к’о пцето, пуши к’о пцето. Једним словом, све. То је једино његово поређење.
— Море, чујеш, ноћас испевасте ту жестоку, ча-Тасо!
— А, певам к’о пцето!
Дође још један сусед.
— Седи овамо!
Онај седе и Таса донесе трећу чашу.
— Пивкај, бога ти љубим!
— Нисам понео паре!
— Не питам за крајцару. Пивкај, душко! — и сипа, куца се и пије.
Он не тражи ни од ког ништа. Ко год дође, он нуди пиће, пије и он с њим.
Прође тако неко време, док он баци око на неког да плати цех. И тај несрећник онда мора платити за све. Хоће, неће, мора! То је обично стран.
Дошао један из оближњег села цркви да му чита поп молитву. Таса лумпује. Пило се ту, јело се. По столу просута ракија, вино, каве, растурен дуван, а Таса с гостима пева, што вели он, „к’о пцето“. Онај болесник спава на клупи. Тако до пред зору. Хоће да се растурају. Таса пред оног болесног, дрмне га за гуњу, онај прене уплашен иза сна.
— Овам’ бре, бога ти милог!
Доведе га до стола. Онај дрхти преплашен, а Таса се нија са забаченом капом и крвавим очима. Десну руку држи на ножу, а левом повлачи по столу и као рачуна шта да се плати:
— Имаш раћија 60 гроша, ајт!
— Имаш вино 70 гроша, ајт!
— Имаш ћурана 90 гроша, ајт!
— Имаш овам’, онам’ 30 гроша, ајт.
Сад као подвуче све и сабира:
— То све износи 80 гроша! — викну и исука иож. — Плаћај, бога ти милог!
Болесник дреши кесу, а Таса га мери крвавим очима и шкрипи зубима.
Иначе он новац не мари. На вересију узме, на вересију да; кад заради коју пару, плати дут, од дужника не тражи, а остатак попије у Крагујевцу са својим људима.
Сад ће и он о Божићу да се проведе.
Пева к’о пцето.
„Страдија“
25. децембар 1904. године
Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.
Здраво, здраво!
— Шта ћеш сад да пишеш? — питали су ме многи после 29. маја некако пакосно и подругљиво — нема више за тебе материјала!
O публико српска, добричино моја, како си грдно проста и наивна. Прошао је 29. мај, али смо остали ми. Ми исти онакви какви смо и пре били.
Погинуо је Александар, а то значи много добра, али не значи све.
Да је се 29. мај десио нешто у доба које износе приче из „Хиљаду и једне ноћи“, онда би отприлике овако требало да изгледа:
У једном магновењу исправиле се криве београдске улице, а с једне и друге стране никле шестокатне, модерне нове куће. Место ружне калдрме, асфалт, а Саборна црква порасла већа од Св. Стевана у Бечу. Србија се раширила до три мора, по којима плове наши велики бродови. Путови дивни, железничке пруге гушће него у Данској. А људи? То тек да видите! Из луднице изишли сви здрави и читави, будале се пропаметиле, а већ они што су били паметни, постали генији. На све стране, на сваком кораку, куд се човек мрдне и окрене, натрапа на какву величину првог реда.
— Ко је ово?
— Тај? … Е, то је српски Бизмарк, само још мудрији.
— Тааако!
— А ово?
— То је наш Кант!
— А ово?
— Тај је измислио нову васељену.
— Ау-у-у!
Преобразили се људи па не можеш да их познаш. Господин Гига, на пример, иде у канцеларију у 5 часова изјутра, а митрополит штампао 18 великих теолошких студија и постао ауторитет светског гласа. То вреди.
Пред црквом гомила људи, а већ црква пуна. Сви клече, плачу и лупају челом о земљу.
— Шта је ово, побогу?
— То су покајници! Грешници, они који су грешили пре 29. маја. Дивни људи, стидљиви, кротки, па не смеју да погледају човека у очи. Теше их, као људи, али не помаже.
— Оставите нас, савест нас гризе!! — рекну тек, па рукама у груди.
Казамати празни. Све се пропоштенило. Илија Гавриловић приложио повећу суму новца за изнемогле старице.
Министри мудри, сељаци добри, вредни, чиновници спремни и савесни, жандарми учтиви, па се на сваког љубазно насмеше и кротко ослове: „дозволите“, „молим најпокорније“. Попови просто као светитељи; кад их човек погледа, мислио би да су светитељи и апостоли Христови сишли на земљу.
Жито и сви усеви успевају дивно, према одлуци народног парламента. И школа и црква и канцеларија и касарне све уређено, све добро. Нигде да човек може ишта приметити.
Чисто да се боји човек да не изумре овако дивна генерација.
Кад би срећом тако било, онда би „Страдија“ отишла у пензију, а ја бих писао како се пастир и пастирке љубе, како жуборе поточићи и прижељкују славуји, ал’ овако има се шта. Може се још у овој доброј земљи међу овим људма набиљашити отуд, одовуд мало материјала за „Страдију“.
Толико као поздрав, добра публико. Нећемо се ваљда у првом броју свађати и грдити, а нема ни смисла. Прошло је годину дана како се нисмо разговарали, па је ред да се љубазно поздравимо. Е, доцније, боже здравља! Живи смо људи, па се можемо и споречкати.
Уводна реч у првом броју „Страдије“,
25. децембар 1904. године
Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.
Митрополитов мачор
Мој пријатељ дође ми блед, изнурен, уморан.
— Шта је, побогу?!
— Пропао сам! — рече, и обриса зној.
— Где си био?
— Код митрополита.
— А, тамо, то је којешта!
Он ми поче причати.
— Морао сам, брате! Морао сам! Ишао сам од немила до недрага за препоруку, па ништа. Најзад, рекоше ми да ме митрополит може спасти.
Шта ћу да радим, мора се ићи високопреосвештенству. Ћирица, љубазан, јави ме одмах, и ја чекам у ходнику. Кроз ходник промичу неке камилавке, неки попови, нека отромбољена, забринута лица, неки црвени појаси, неке групе сељака; сељаци лармају, нешто прете, нешто неће, говоре о попу горе него о коњу! Будибогснама, како ће се све то свршити!
Ја чекам и гледам шта се све ради. Врата се отварају и притварају, промаче нека женска у папучама, лепа, млада.
Јаој.
Она се насмеши. Један калуђер испаде пред њу и она га лукаво погледа, и стрча низ басамаке. Ко зна куда!
Утом момак јави:
— Изволите, господине!
Уђем. Високопреосвештенство стоји у једној соби, то јест у салону за примање.
Поклоним се, он ме благослови, пољубим му на неки начин руку, он мене у чело.
— Седите.
— Хвала лепо!
Седнем. Знам да је један мој пријатељ говорио о мени, о препоруци, и чекам да он почне.
Господин митрополит, његово високопреосвештенство поче да прича о џубићима. Каже како он има двадесет џубића. Прича ми колико је које платио, како је водио погодбу, где је које џубе правио. Све човек исприча.
— У Бечу, господине, одлично праве! — вели.
Ја се насмеших, климнух љубазно главом, као човек који моли, и додам:
— Јест. Тамо треба правити.
— Тамо, тамо, господине! Ето, видите мој нос! Јесте ли видели мој нос?
Погледам. Гледам. Нос велики, дугачак, црвен, вински, намазан нечим, непријатан утисак.
— Ето, видите, не може човек да има с људима посла. Велик нос… Чекајте, еј, е, ееееј!
Момак уђе.
— Дај коњак!
— Одмах!
— Личим, знате, ал’… Збиља — прекиде прво причање — јесте ли видели моју трпезарију?
— Никад овде нисам био.
— Изволите!
Уведе ме у салу свечану. Тамо неке чиније, тањири, тепсије, ђувечи, — једва прођосмо.
У другој соби пелене, гаће, џубићи, сукње.
Високопреосвештенство ме погледа и без сумње је разумео мој суморан израз, те одјекну:
— Е, ви’те, заборавио сам, молим вас, изволите у салу, па ћу вам после, кад препоруку за Русију напишем, рећи.
Уђосмо.
— Јесте ли видели ону икону св. Павла? …
— Мијау! — зачу се споља мачје маукање.
Високопреосвештенство метну у страну бројанице и погледа ме:
— То је мој Маринко! — рече победоносно. — Хоће да уђе. Јадни Маринко.
— Молим, „преосвештенство“! — узвикнем поносно, скочим и отворим.
Ја мрзим животиње, а мачке специјално, али препорука ми треба.
Упаде мачак.
— То је мој Маринко! Оди, Маринко! — рече преосвештенство. Мачак диже реп и скочи му на крило. Преосвештенство га поглади по репу и мачак поче прести…
— Маринко, мој Маринко! — поче преосвештенство. Па, дакле, ви велите после… Маринко, миран! … — Ух, да знате што је добар Маринко! …
Преосвештенство застаде. Тишина. Не говори ни он, ни ја.
— Мру, мру, мру! — преде мачак, а он га глади по леђима. Мачак кочи реп и умива се, трља главу о мантију његовог преосвештенства и преде даље.
— Како вам се допада постава на овом џубету? — прекиде тишину преосвештенство.
— Одлично, врло дивна!
— Јест, а знате ли…? Маринко, мир Маринкооо!
— Мијау! — рече Маринко. — Мијау, мијау! — продужи Маринко.
— Вама, дакле, треба препорука.
Ја устадох понизно, поклоним се и кажем:
— Преосвештенство…
— Ја, ја! … Нисмо…
— Мијау!
— Знате, мој Маринко хтео би напоље.
— Хтео би напоље! Молим преосвештенство, рекох — ја ћу отворити.
Отворим. Мачор изиђе.
— Видите, господине — поче преосвештенство — мој Маринко је урихтан… А вама треба писмо! Сад! Знате шта? — прекиде он. — Ово џубе кад сам био… Немам времена да вам објасним. Мој нос, знате…
— Мијау!
— О мој Маринко!
— Отворићу му, преосвештенство.
— Сирома Маринко! — Отворите му, господине! Ја ћу вам написати писмо.
Он оде. Ја остах сам. Отворим врата мачку. Мачак диже реп, врчи, трља се о мене, ја, опет, гледам шта ће да буде са мачком његовог високопреосвештенства.
Занимам се ја гледањем и разгледањем сале. Митрополит пише у другој соби, док мачак прекиде свету тишину речима:
— Мијау, мијау!
Митрополит промоли главу и рече благо:
— Молим вас, мој Маринко ’оће напоље!
— Одмах ћу га пустити, преосвештенство!
Отворим врата и мачак оде.
Разгледам: у једном крају сале неке папуче. Таман почех размишљати о папучама, а тек на вратима опет гребање и маукање.
— Мијау!
Преосвештвенство се појави, насмеши се љубазно и благочестиво рече:
— Молим, господине, мој Маринко хоће унутра!
— Молим, преосвештенство! — рекох и устанем.
Маринко уђе. Преосвештенство пише писмо.
Лепо време. Прозори отворени. Маринко преде и трља се о мене. Мене савлада срам и стид, букнух сав, докопам Маринка, па кроз прозор! … Тресну!
Високопреосвештенство се појави.
— Е, извол’те! … — Хтеде да ми да писмо. Погледа. — Где је мој Маринко?
— Ја, знате… — почех.
— Ево писмо, па ви однесите кнезу Галицину, па онда…
— Мијау! — прекиде му мачак реч.
— Маринко! — рече тромо, старачки отегнуто.
Ја отворим Маринку.
Кад ме Маринко угледа, он фркну и кидну натраг.
— Ви сте га увредили! — рече очински преосвештенство.
— Нисам. Како то може бити!
— Маринко! — виче он благо, калуђерски.
Мачак сагледа мене, па кидну, као поливен.
— Молим, дајте то писмо да додам нешто! — рече преосвештенство.
Замислите шта је додао! Убио ми све! Биће вам најјасније кад кажем да су ме у Русији после петнаест дана ухапсили и протерали у Сибир! … Хеј! Због Маринка!
Људи, ви који молите, поштујте кучиће и мачке силних и обесних, јер иначе сте пропали, па ма какве квалификације имали.
„Дневни лист“
25. децембар 1904. године
Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.
Радоје Домановић 