Ко је гладан?
Како за све невоље народне људи — прваци воде рачуна, то су и овде узели на се тешко бреме народни оци: да се „народ из’рани — јер отаџбини треба синова који ће је од зла бранити“. Писма црвене боје, упућивана народу од њихних пријатеља, чинила су своје, и, наједанпут, створи се гладна година како се нигде не памти, а то ли у Србији. Закон се створи. Поче решавање. Одбори општински заседали су ваљда и по десет пута — решавали и решавали; час је оскудних 15; час 45; некад 80, а богме последње решење нађе и „стотину оскудних“ — који ће поскапати ако им се не притече у помоћ. А што ли се ова решења мењају кад је закон све тачно определио?!! Сигурно ради тачнијег и правилнијег распореда. Звати су и попови и учитељи, и економи и капетани — и би решавања. Резултат је био овакав: гласањем се показало да општина неће никакво задужење, јер је за задужење гласало од 350 п. глава једва 35! Али после подуже бриге, резултат је сасвим промењен, јер је кукуруз добило 90 људи по 100 килограма!! Питате се — читаоци наше Страдије — откуда то? И као чудите се. Немојте, но се сетите да ми имамо све уређено, све исправно, тачно; сетите се да смо ми житељи Србије! Гладан је и онај ко је нашао педесет џакова чисте пшенице, 6 кола кукуруза, 20 казана ракије, 3 сена, и који има две добре краве и 12 брава оваца! Тако су решили, прогласили и њега за гладног, па квит.
И он је огладнео кад је вид’о „онак[в]о тачно разумевање закона“ и онак[в]о помагање гладних, па још ако је он зет председников, или одборников!
Гладан је и онај који има две краве, једног коња, седам оваца, пет казана ракије, једно сено, а порез држави није платио за пуних пет година.
Јест и он је гладан, јер му је један демагог казао, на његову жалбу, ово: „Морате сви добити по колико се има, ми морамо настати, јер нама ви требате.“
Гладан је и један што има седам ланаца најбоље земље, а цело лето спава у хладу свога дворишта, где га двори домаћица са крчагом хладне воде са „врела“. Овога узимају ђаци за пример кад прочитају пословицу: „Бог даје тежаку, а не лежаку.“ Први и други имају још десет ланаца земље, е али они су гладни. Последњи и не мисле на плаћање порезе. Гладни су и њих тројица што немају ни корена нити плаћају порез — ресићени су, иако су у пуној снази. Према овоме, глад је тако распрострањена да сумњам те неће опити цео свет. Сад се чуде ђаци у школи; чуде се учитељи и попови, чуде се добри и радни људи, па се чак чуде и нерадници — безјаци, најгоре лењштине сеоске, шта би и шта се ради.
Многи говоре да ће се добити и сланина, те да се и она дâ гладнима да се не затре нација. Чак је негде и један учитељ коме је и жена учитељица тражио 300 кила кукуруза. Кмет му је таст.
Ето тако се ради у Србији, тако се дели храна изгладнелом народу.
Безмало па да зажели човек да имамо каквог Мојсија, који би нас водио по пустињи докле год не изумре овај покварени нараштај.
Да ако би млађи бољи били, јер овако ћемо и на њих рђаво утицати.
„Страдија“
10. фебруар 1905. године
Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.
Илија, удри!
…Занет дубоким, тешким и грдним сном, спаваше на једној дрвеној клупи, са сламним узглавником добри, вредни, и правични Бог. Спавао је мирно, спокојно… Било је подне! А преко чистога и безоблачнога неба лагано један за другим почеше да се купе црни као мрак облаци. Муње, грмљавина, и намах сложи град, тако крупан, тако велики. — Преко широких поља, доле на засејаној, обрађеној земљи, намах се навуче дебео плашт леда; све поломи, све покрха! … Разбуђен праском и хуком устаде стари и добри Бог, и убрисав руком знојно чело, хукну тако дубоко, тако жалосно: „Докле ћеш тако још увек, о ти громовни Илија“… Намах се створи Илија преда њ. „Ево ме“ — рече — „Господе, ево! Но не мисли да је Илија више стари Илија, не бије он више твој верни народ, он туче само врага и пустош“, — и изговорив то такну се руком за џеп на зубуну, извади једну карту — карту земаља и показав прстом рече: „Ево, Господе, добри Илија ову пустош туче! …“ Загледа стари и добри Бог карту, а то је била наша Србија. Благе црте лица његовог развукоше се тужно, тако жалосно! Он виде, истина, празнину на карти Илијиној, али авај! То беше лажна карта, то беше подвала!
„Ко ти је даде, Илија?“ — запита Бог. — „Андреја, мој добри Господе“, — рече Илија. „Иди га зови“ — рече му Бог. Илија оде… И није дуго прошло, а ето Андреје, поклони се и стаде… „А је ли болан, Андреја, што уради, тако ти Господа твога, зашто избаци народ овај.“ И ту му Господ показа прстом на карти. „Чуј ме, вели, Господе, истину ћу ти казати па ма ме одмах посекао! Чувао сам ја тај народ, бранио сам га, али зашто?! Дао сам му најлепше место, одвојио сам га светлом бојом на карти од осталих земаља, опет му није помогло! Гложио је се, крвио је се, изрод је био! … Брат на брата, син на оца, отимали су и пљачкали један од другог, никада слоге није било! То их је увек убило, то их је упропастило! … А што да их други туче кад већ пропасти мора, нека их туче Илија, он је бар жешћи, а што пре, то боље!“
Мисли се Бог дуго, мисли, па ће рећи:
— Превуци, Илија, то место златном бојом, превуци и чувај, па да ако се одсада и они једном опамете! …
Стадоше громови, стаде пуцњава, стадоше муње…
Одједном граја, свађа, псовка и ларма проломише ваздух.
— Шта је сад то!? — викну Бог љутито.
— Свађају се Срби; неке кризе, неки избори; самосталци, фузионаши, очи ће да поваде.
— Та то су неке будале! — викну Бог. — Илија, удри!
„Страдија“
6. фебруар 1905. године
Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.
Опште право гласа
Гласало се за смрт краљева, гласало се за зечеве, гласало се да се страсти укину, гласало се за глуву и нему децу, гласало се за све на овоме свету, али се није гласало за што се данас гласа.
Парламентаризам. Земља уређена, али на ’артији, а оци отаџбине забринути. Цела земља упрла очи у њих, гледа шта ће они рећи, а оци отаџбине неми. Гласају, гласају, праве законе, благо овој земљи. Гласају за буџет, за зајам, за порез, за прирез од 40 од сто и најзад, кад већ немају шта да гласају, гласају за неке чудне ствари. Прешло им гласање у крв, па то ти је.
Земља мисли: они богзна како крупне послове свршавају, а они запели па гласају да ли је боље написати хрђав или рђав!
— Којешта! — рећи ће неко.
— Којешта, и ја мислим, али је министар полиције за хрђав, и довео је у питање свој опстанак. Ако скупштина не изгласа мимо сва граматичка правила хрђав, министар полиције пада. И сад настаде очајна, страшна борба. Нема ту више сељака и грађана, филолога и педагога. Сад је на реду прописна дисциплина, сад мора гласати уједно и филолог и сељак, нема сад ту граматике и њених правила. Промозга филолог по богу и души и прохесапи да је правилно хрђав, али кад је хрђав, бестрага му глава! Како хоћеш, брате мили, само нека је једанпут мир и ред.
Елем, хрђав! Ко сме сада мимо народно пре[д]ставништво писати рђав?! Деде да га видимо који је тај.
Наше скупштине све могу. Једним решењем донеше одлуку да се једна историјска личност зове Велики, и цео народ на то грмну „Велики“! Дижу се споменици, приређују концерти, скупља одбор дама, све за тог „Великог“, заслужног Србина. Е, али да наша скупштина решава сем зоолошких и историјских питања и граматичка, томе се нико није надао.
Не ваља ово, не ваља оно, не ваља нигде ништа сви смо очи упрли у Скупштину, а народно представништво прави кризе и гласа да ли је правилније хрђав или рђав.
— Тааа-ко! Е, то вам вреди! Дакле, ви другог посла немате, само још то да изгласате, и Србија је срећна.
Ништа ме неће зачудити ако једног дана прочитам овакву интерпелацију:
Господину Министру просвете.
Ми доле потписани народни посланици питамо господина Министра просвете следеће:
- У нашем народу је глад и невоља, а у том времену кад је гладна година, именица коњ мења се још једнако по првој врсти.
- Питамо господина Министра: зна ли он да се та именица још једнако мења по првој врсти на штету ове наше напаћене отаџбине?
- Мисли ли Министар укидати ту именицу у интересу штедње?
- Зашто та именица није досад за толике векове преведена у какву другу врсту, или што најзад није, ако је заслужна, аванзовала у глаголе, а ако није заслужна, зашто уопште није отпуштена из државне службе.
Народни посланици
„Страдија“
6. фебруар 1905. године
Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.
Судбина манастирске квочке
Некакав калуђер, отац Митрофан, у манастиру у Св. Гори, одређен је да чува манастирски виноград. Да би се како год разгалио у овој пустој, досадној, калуђерској самоћи, отац Митрофан насади квочку, која му изведе дванаест малих лепих пилића. Сваког јутра и вечера ’ранио би отац Митрофан ове мале симпатичне душице. То му беше најмилија забава. Миловао пилиће, тепао им, појио их водом из уста, а они су ту мало пијукали и тако му они беху одано друштво у тој самоћи, једина нежност и милошта. Куд би он кренуо, а пилићи би за њим, за својим хранитељем.
Е, али радост његова би кратког века.
Једног дана га потказаше управи. Бану у собу манастирски момак код архимандрита, поклони се и смирено рече:
— Заповедајте, старче, на сабор.
— Шта ли је то тако важно? Искупила се отмена свештена лица у салу. Један поче оптужбом како отац Митрофан, противно светој уредби манастирској, противно одлукама васељенских сабора, држи у винограду квочку. — Страшно! Та за име бога квочка је женско, то тек не иде!
И одлучише да се квочка закоље, пилићи хране до даље наредбе, а отац Митрофан да се отера у други виноград.
Ето како се гаји света вера, ето докле су дотерали свети испосници, јуре квочке да наместо њих држе младе слушкиње!
Чини ми се да је добро казао Љ. Вуличевић, кад је у својој давној, симпатичној књизи „Моја мати“, горко и болно узвикнуо:
— Постадох калуђером, престадох човјеком.
Страшно је то кад то вели човек који је и сам био калуђер и, како он сам вели, утекао је из манастира да би се вратио Богу, вратио светлости, правди и поштењу. Он их добро зна, а коментара овоме не треба.
„Страдија“
3. фебруар 1905. године
Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.
Наша подлост
Сваког тренутка, сваким часом све више и више констатујемо нашу беспримерну подлост.
Замислите само: После 29. маја сретне ме један, и то један који ми се није ни јављао пре 29. из обазривости:
— О, здраво!
— Здраво!
— Хвала богу кад се овако сврши! Ја сам, знаш, знао за ову ствар, био сам посвећен.
— Е?!
— Шта мислиш? Чујеш, знаш ли ти да сам једва главу извукао?
— Збиља?!
— Како, човече, ја знам шта сам пропатио. Само да ти причам… Ух… Море, да оставимо то, знаш већ и сам, ал’ тек боли ме, не могу да заборавим — вели тај једад и одмахну руком као да се беде велике отреса.
Уздахнуо сам горко.
— Је ли? — пита ме.
— Шта?
— Шта мислиш, хоће ли срушити овај споменик Кнез-Михаилов? — опет ће он, а баш смо били пред спомеником.
— Ама, овај Обреновића споменик, велиш?
— Јесте, то је срамота, то ми не можемо равподушно гледати.
— Срушиће, јȁ шта мислиш! Све се мора порушити ако смо Срби, ако смо људи. Пре су порушили Баба-Финку, кулу Хајдук-Вељкову, и на том месту где је она била подигло је неготинско начелство нужник. А сад, сад се мора и историја порушити, ако смо Срби. Историја, разуми: какав споменик, то је ситна ствар, то је већ с тим свршено, али историју, ту сулуду историју морамо љоснути о земљу. Наши историци већ су извежбани да фалсификују историјска факта, па то неће тешко ићи. Досад су деца учила и доселење Срба и Бојку и жупане и краљеве и цареве и Косово, али сада то не може, ми се морамо сад после 29. показати људи, морамо да порушимо подлост прошлости, да одсад буде ново доба слободне речи. Лаж је, господине мој, цела историја, гола, страшна лаж. Истина је само једно:
- Срби су се доселили из Бојке у ове крајеве.
- После се не зна ништа.
- 29. маја почиње историја Србије.
- Све пре 29. маја рачуна се у предисторијско доба.
Тако ћемо ми, јер смо карактери.
—
Овакав разговор није редак. Сваки час наилазимо овакве и с њима се не може друкше разговарати.
Знам човека, знам га као злу пару, као отров од кога сам патио и боловао, а он мени очи у очи, а и он зна шта ја њему о њему мислим, каже:
— Ех, да не прегосмо да Александра срушимо, хтедоше да покваре план, и да мене није било, све би пропало. Ја сам, знаш, завереник.
Па то није један.
Кудгод се макнеш, све сам љути завереник. Рођену земљу да презре човек.
Хајде, носи ђаво све то! Али, шта мислите? Цвети. Позориште, мимо обичај, даје „Малог Лорда“. — Зашто?
Ваљда зато што је други устанак на Цвети, па се мења тај обичај. Јаој, ала смо одвратни!
—
О преком суду рекао ми је једном болно, тешко онај велики филозоф, разочаране, разбијене душе, Божа Кнежевић:
— Видите ли, Радо, шта се чини ово, за име бога Господа? Видите ли забога?
Видим, на жалост!
— Та, за име бога, ми смо гомила Цигана у којој се нађе понеки, понеки, поштен човек. Ситни смо забога, јадни, ситни… Да се бориш! С киме? То су стенице у нашем друштву, ситне и досадне бубице, које ти се под кожу зарију. Боли то, крв липти, али га не видиш за име бога, не видиш. Осећаш да су ти сву кожу нагризли, да те боли, али немаш, не можеш да се бориш! — рече Божа болно, па ућута. Затурио главу поносно, својски, провуче прсте неколико пута кроз косу, хуче, хуче, на свој неки особити начин:
— Ој, хој, хој, боже мој!
— Па, рекох, не ваљамо, али…
— Та оставите за име бога. Подли смо, гадни, нисмо достојни да се зовемо људима… Разумете ви ово: Није забога ова земља достојна да иде човек напоље на њу. Није ни толико достојна разумете ли? … Ахај, боже мој, није достојна ни толике почасти, тако ми бога! Хајдемо, Радо! … Ух, како смо гадни! Гомила Цигана, то нам је држава.
Божо, Божо, колико је ово много горко, још је више тачно.
Гасе се у нашем друштвеном, загушљивом смраду такви као што је Божа био.
„Страдија“
10. април 1905. године
Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.
Стража
Ратно време. Оскудица у војницима што су остали у нишком граду. Мора се бар неколико шиљбока одредити на друге послове, и то, разуме се, они шиљбоци, где није баш потребе да се стражари.
Стану се старешине договарати где се може учинити уштеда.
— Онај код Сахат-куле… — поче један.
— Е, то не може, то је важно место, вели други.
— Што важно?
— Како што? Ја сам толико овде и ту увек имамо шиљбока. Без тога не иде.
— А онај код барутане?
— Па зар барутана без страже? То не иде.
— Не иде, не иде, ту мора! — одобравају.
Заређају сва места, и нигде уштеде. Ал’ уштеде мора бити. Опет поново.
— Па добро— опет ће онај први — шта, брате, чува онај Сахат-куле?
— Па чува!
— Шта чува?
— Како шта? Чува, тако лепо, чува.
— Чува, чува! — вичу остали.
— Вала, брате, не чува ништа!
Зовнуше двојицу цивилних, који су придодати ту на службу за време ратног стања, и наредише им да иду до Сахат-куле и да питају стражара шта чува.
Наредба је. Одоше људи. Приближише се стражару, а стражар, као сваки ревносан стражар који нешто чува на живот и смрт, управи им бајонет од пушке у прси и грмну:
— Натраг!
Не гине се људима. Натраг, натраг! Шта да раде? Не да се војник ословити.
За срећу, у тај мах дође смена страже. Смени се онај кога су хтели питати, и они му приђоше:
— Је ли, војниче, шта си чувао овде, вере ти?
— Чувао сам — вели војник.
— Па шта си чувао?
— Чувао сам.
— Ама шта, брате?
— Па тако, чувам, наредба је.
У том наиђе један резервист.
— Је л’ не знате шта чува?
— Не знамо ни ми, ни он, ни официри, ни онај који издаје наредбу да се чува.
— Ја ћу да вам објасним. Кад је Ниш ослобођен, ту, на том месту, код Сахат-куле, била је јапија. Било је врло много јапије, те је наређено да војник чува да грађани не би покрали и разнели јапију. Ту су јапију разнели официри својим кућама, или су је можда и продали. Јапије је нестајало мало-помало, па је најзад и сасвим нестало, а стражар је остао и даље. Никоме више није ни падало на ум да се стражар уклони кад већ нема шта да чува. Нови официри који су дошли затекли су и стражара код Сахат-куле. Виде да нешто чува, а и не знају шта и од кога. Таква је установа, тако су затекли па тако и оставили; и ту се чува, шиљбочи, мења се стража за пуних седам година, а јапије нема пре толико година.
„Страдија“
23. јануар 1905. године
Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.
Тежак задатак
За време рата наређено је да известан број пекара у Нишу, Белој Паланци и Пироту пеку ’леб само за војску. Тако је и било.
У Нишу се договарају у генералштабу како ће да тај хлеб спроведу на границу. Узели карту Србије, раширили, намрштили лица, па се важно и озбиљно договарају које је најпречи пут. После свестраног испитивања, решавања и договарања које је трајало читав дан, дозову коморџије и нареде:
— Ићи ћете одавде, па на то село, па онда на то, па тако редом до места где већ треба.
— Не може туда — вели један од коморџија — довде може, ал’ даље се не може ни на кози, а камоли с колима. Не може ни лети, а сад су нарочито сметови, па ни сам ђаво не може проћи!
— А, ууу-у! — узвикнуше господа. — Шта сад да се ради. Удри у ново размишљање, у тражење новог пута. Нађоше. Опет зову коморџије, опет им саопштише нову одлуку, опет ће један од коморџија:
— Не може ни ту!
— Што, брате?!
— Брдовито, камењар, не може ту ни мачка да прође!
Опет узеше брљати по мапи, док ће један коморџија из Лесковца, и мимо правила, иако се толико устручавао да не наруши дисциплину која је нарочито несретна за време рата. Оде глава за једну реч. Али човек не може равнодушно да гледа како се толики људи муче ни око чега. Заболе га срце па проговори:
— Ако ли, господо, да прозборим и ја једну?
— Говори, брате, говори! — викнуше очајно.
— Да л’ би могло, рачунам, да испошљемо те ’лебове на железницу.
— Па разуме се да може! — дрекну најстарији и удари се руком по челу. — А што не лајеш одма’ магарче један, него ћутиш. Па имамо железницу, шта се ваздан млатимо!
— Тхи, их! — узвикнуше остали. — Железница, разуме се, а ми ту ваздан млатимо празну сламу.
И тако се реши то важно питање.
„Страдија“
23. јануар 1905. године
Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.
Познаници
Дружили су се и познавали свега годину дана један је чиновник а један трговац. Чиновник, као сваки чергаш, преместио се у Београд, а трговац остао у својој кући у једној варошици у унутрашњости. Прошло је две-три године како се нису видели. Можда се за цело то време нису један другог ни сећали.
Трговац, послом трговачким, дошао у Београд и случајно срете свог познаника чиновника. Прилази.
— О! Добар дан, господине Мико!
— Добар дан! — одговори чиновник и прибира сећање где је видео овог човека.
— Коле из… — поче трговац.
— А! Гле, а ја не могу да те познам! Променио си се нешто!
— Тхе! Mења се човек.
— Који ли беше ово? — мисли у себи чиновник, а гласно вели:
— Е, брате, откад се нисмо видели, па како ви тамо, како? — пита желећи да из разговора дозна у ком се месту познао с овим човеком. Био је у многим паланкама, па се личности измешаше.
— Лепо, онако по старом! — одговара трговац.
— А како ти, како ти деца, здрави сви?
— Немам ја деце.
— Аха, јес’, јес’, богами, а ја смео с ума.
— ’Ајде да свратимо да попијемо по једно пиво.
Свраћају и поручују пиво.
— Нека, ја ћу кифле да платим.
— А, не, то никако!
— Узми ти, дете, те паре!
— Не, не, то никако!
— Е, дед сад, то ћемо још да се свађамо, чудна ми посла!
— Добро, ал’ ја да платим пиво.
— Лако ћемо, море.
Попију пиво. Разговарају мало о опоредним неким стварима и разговор се исцрп’о.
Ћуте.
Један гледа кроз прозор, један по ме’ани. После неког времена трговац лупка прстима по столу, а ћуте обојица. Чиновник тражи од келнера новине.
Сукобе им се погледи, а трговац ће:
— Е, е, госпо’н Мико, дакле тако?
— Тако.
— Шта ћеш!
Опет ћуте, и после мале паузе опет ће трговац.
— Јȁ!
— Тако је то! — одговори чиновник.
— О, о, господин Мико, велим тако!
— Тако!
— Шта ћеш!?
— Тхе!
— Ој, боже мој, шта се ово чини!
Чиновник слегне раменима.
— Е, е, госпо’н Мико, госпо’н Мико, откад се нисмо видели.
— Давно!
Ћутање.
— О, о, госпо’н Мико, тако дакле.
— Тако!
— Шта ћеш?
И пошто се овакав дијалог разговора обнови неколико пута, растају се и ко зна кад ће их опет судбина саставити.
„Страдија“
20. јануар 1905. године
Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.
Идеал сметене памети
Једаред ми причаше ову интересантну ствар један мој пријатељ:
Није ми било нешто добро, осећао сам главобољу, те отидем пешке у Топчидер. Шетња ми добро чинила. На једној усамљеној стази сретох свог колегу… Хајд, ништа, хоћу да видим да ли ћеш познати ко је?
Елем, сретох колегу. Иде сам, лагано, погнуте главе.
— Здраво, колега! — рекох, и он се чисто трже, па уједном застаде.
— О, здраво! — рече и он, изненађен, чисто преплашен — а ја, овај, нешто се замислио, то јест, нисам се управо замислио, него онако, како да кажем, мислим се нешто!
— Што си се усамио тако? — упитам га, тек да нешто разговарам.
Он погледа око себе, па слежући раменима, рече:
— Па и нисам да видиш сам, то јест…
— Како ниси забога?! — прекидох та, јер заиста никог не беше с њим на тој стази.
— Знаш, како се узме, то јест, по правом рачуну сам сам, али, овај, ја кажем нисам сам, јер, знаш сад је био са мном Бобић, па ја одох, а он остаде, то јест, како да ти кажем, он остаде, то јест, ја одох, није него он управо оде, а ја остадох.
Ту више нема обзира. Умало нисам пао од смеја. Знаш га већ ко је!
— Знам, ко га још не зна! — узвикнуо сам.
„Страдија“
20. јануар 1905. године
Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.
Радоје Домановић 