Страдија (3/12)
Тек што сам затворио врата за собом, скинуо са себе оно силно ордење и сео уморан и ломан да данем душом, а зачух куцање на вратима.
– Напред! – рекох, а и шта сам знао друго.
у собу уђе господски одевен човек с наочарима на носу. (А већ и да не помињем непрестано, треба имати на уму да је сваки, ко мање, ко више, претрпан орденима. Кад сам ишао хотелу с оним пандуром, морам и то напоменути, видео сам где вуку у затвор једног што је украо ципеле у некој радњи, а и њему о врату орден. „Какав му је оно орден?“ – упитам пандура. – „Оно је орден за заслуге на просветном и културном пољу!“ – одговори он озбиљно и хладно. „Какве су то заслуге?“ – „Па он је, знате, био кочијаш код бившег министра просвете. Даровит кочијаш!“ – одговорио је пандур). Дакле, уђе човек с наочарима на носу, поклони се дубоко, – што и ја, разуме се, урадим, – и представи се као виши чиновник из министарства за спољне односе земаљске.
– Драго ми је! – рекох изненађен овом неочекиваном високом посетом.
– Ви сте први пут сада у нашој земљи, господине? – упита ме.
– Први пут.
– Ви сте странац?
– Странац.
– Дошли сте нам као поручени, верујте! – узвикну тај виши чиновник одушевљено.
Мене то још више збуни.
– Имамо једно упражњено место за конзула. Ту бисте, што је главно, имали добру плату и добре додатке на репрезентацију, што бисте ви, разуме се, трошили на своје личне ствари. Ви сте стар, искусан човек, а дужност вам је лака: пропагација наше народне идеје у крајевима где живи наш народ под туђинском управом… Таман сте дошли као да смо вам поручили; већ више од месец дана како се мучимо тражећи погодну личност за ту важну тачку. За остала места имамо, дао бог, странце. Имамо Јевреје, Грке, Цинцаре (откуд они?!)… А које сте ви народности, ако смем питати?
– Па, ја, управо, како да вам кажем, и сам још не знам!… – рекох застиђен, и таман да отпочнем причати своју тужну породичну историју, док ме он прекиде, пљеснувши одушевљено дланом о длан и заигра по соби од радости.
– Прекрасно, прекрасно!… Никад боље!… Ви ћете тек моћи савесно вршити овако светао задатак. Одмах идем министру, а за неколико дана можете поћи на пут! – изговори виши чиновник ван себе од радости и одјури да саопшти своме министру важно откриће.
Таман он оде, а ја седох и зароних главу међу руке. Никако не могу да верујем да је све ово истина што сам досад видео у овој земљи, док опет неко закуца на врата.
– Напред!
у собу уђе опет неки други елегантно одевен господин и представи се опет као виши чиновник неког министарства. Рече ми да по налогу господина министра долази мени важним послом; а ја на то изразим своје необично задовољство и срећу због такве почасти.
– Ви сте странац?
– Странац.
Он ме погледа с решпектом, понизно се поклони до земље, и таман да отпочне говорити, а ја га прекидох речима:
– Молим вас, господине, реците ми како се зове ова ваша земља?
– Нисте знали?! – узвикну онај, и погледа ме с још већим решпектом и понизношћу.
– Страдија! – додаде и стукну преда мном мало назад.
„Чудан случај да се тако звала и она узвишена, витешка земља предака мојих!“ – помислих у себи, али њему ништа не рекох, већ га упитам:
– Чиме вас могу служити, поштовани господине?
– Основано је ново звање управника државних добара, па сам слободан да вас у име господина министра умолим да се примите тога високог и патриотског положаја… Ви сте, на сваки начин, бивали већ неколико пута до сада министар?
– Нисам никада.
– Никад!… – узвикну он забезекнуто од чуда. – Онда на каквом високом положају, са неколико плата?
– Никад.
Виши чиновник као да онеме од чуда. Не знајући шта даље да предузме у том јединственом случају, извини се што ме је узнемирио, рече да ће о томе нашем разговору известити господина министра, и оде.
Сутрадан су већ све новине писале о мени. У једнима беше белешка:
Чудо од човека. У нашем месту већ се од јуче бави један странац, коме је сада шесет година, а није никад за то време био министар, нити је и једним орденом одликован, па чак никад није имао ниједну државну службу, нити икад примао плату. Заиста, јединствен случај у свету. Како смо сазнали, то чудо од човека одсело је у хотелу ‘Код миле нам напаћене отаџбине’. Многи су га јуче посетили и тврде да се нимало не разликује од осталих људи. Ми ћемо се постарати да о овом загонетном бићу дознамо шта детаљније из његова живота, што ће на сваки начин морати бити од великог интереса по наше поштоване читаоце а, по могућству, гледаћемо да донесемо и његову слику у нашем листу.
Друге су новине отприлике то исто саопштавале, са оваквим додатком:
Сем тога, дознали смо с поуздане стране да тај чудни човек долази још и важном политичком мисијом.
Владин лист, опет, учтиво демантује те гласове овако:
Глупави опозициони листови, у својој шашавости, измишљају разне неистине и протурају кроза свет обеспокојавајуће гласове како је у нашу земљу допутовао неки странац од својих шесет година који, како ти зврндови веле, није никад био ни министар, ни чиновник, нити има ма каквог одличја. Овакве немогућности и скроз невероватне ствари могу само замислити и у злој намери протурати скучени, бедни и излапели мозгови сарадника опозиционе штампе; али им тај метак неће упалити, јер, хвала богу, ево већ недељу дана откако је овај кабинет дошао на владу, а положај му ниједанпут није био уздрман, као што то желе глупаци из опозиције.
Око хотела где сам одсео, после ових чланчића по новинама, поче се окупљати свет. Стану, гледају, блену, па једни одлазе, други дођу, и тако у свако доба стоји око хотела велика рула, а кроз њу се мотљају продавци листова и књижица, и деру се у сав глас:
– Нов роман: „Чудан човек“, свеска прва!
– Нова књига: „Доживљаји једног старца без ордена!“
Још је вазда било таквих књижица.
Чак је и једна меана истакла фирму: „Код чуда од човека“, а на великој табли насликан човек без одликовања. Свет се почео окупљати око тог чудовишта, и полиција, наравно, шта ће, куда ће, у интересу јавног морала, забрани тако саблажњиву слику.
Сутрадан сам морао променити хотел. Кад сам улицом ишао, морао сам ићи пристојно, бар са неколико ордена, те тако нико не обраћаше пажњу на мене.
Као човек странац имао сам могућности да се одмах познам са виђеним личностима и министрима и да се брзо посветим свима државним тајнама.
Убрзо сам имао част такође да посетим све министре у њиховим кабинетима.
Прво одем министру иностраних односа. Баш у тај мах кад ја наиђох у ходник, где беше доста њих ради да изиђу пред министра, а момак објави вичући на сав глас:
– Господин министар не може примати никога, јер је прилегао на диван да мало проспава!
Публика се разиђе, а ја приђем момку с речима:
– Ако је могуће, јавите господину министру да један странац жели њему.
Момак се, чим чу реч „странац“, учтиво поклони и уђе у министров кабинет.
Наједаред се отворише двокрилна врата и на њих се појави дежмекаст, пуначак, омален човек, поклони се с осмехом и доста глупо, и позва ме лично унутра.
Министар ме приведе једној фотељи и намести да седнем, а он седе према мени, пребаци ногу преко ноге, поглади се задовољно по облом трбуху, и започе разговор:
– Баш се радујем, господине, што сте ме посетили, а ја сам већ слушао много о вама… Ја, знате, хтедох да легнем да мало проспавам… Шта би’ друго?… Немам посла, па од дуга времена просто не знам шта ћу.
– У каквим сте односима са суседним земљама, ако смем питати, господине министре?
– Е, како да вам кажем?… Добро, добро, на сваки начин… Право да вам кажем, ја нешто нисам о томе ни имао прилике да размишљам; али, ценећи по свему, врло добро, врло добро… Није нам се ништа зла догодило, сем што су нам затворили на северу извоз свиња, а на југу упадају и пљачкају по нашим селима Анути из суседне земље… Но то није ништа… То су ситнице.
– Штета је за тај извоз свиња. Чујем да их много имате у земљи, – приметим учтиво.
– Има, хвала богу, има их доста, али свеједно; појешће се овде те свиње, још ће бити јевтиније; а најзад, шта би било кад не бисмо ни имали свиња?! Морало би се опет живети! – одговори ми равнодушно.
У даљем разговору причао ми је како је изучавао шумарство, а сада радо чита чланке о сточарству; и како мисли да набави неколико крава и да гаји телад, јер ту може да су добри приходи.
– На ком језику највише читате? – упитам.
– Па, на нашем језику. Ја други језик не волим, и нисам хтео ниједан учити. А није ми се ни указивала потреба за знањем страног језика. Нарочито на овом положају, то ми није потребно; а ако би искрсла таква прилика, лако је поручити стручњака са стране.
– Сасвим тако! – одобрим му тако духовите, оригиналне мисли, не знајући ни сам шта бих друго могао чинити.
– Збиља, волите ли пастрмке? – упита ме после извесног ћутања.
– Нисам их никад јео.
– Штета, то је врло фина риба. Управо специјалитет. Јуче сам добио од једног пријатеља неколико комада. Ванредно добра ствар…
Пошто још неко време поразговарасмо тако о важним стварима, извиним се господину министру што сам га својом посетом узнемирио можда у важном државном послу, поздравим се с њим, и пођем.
Он ме љубазно испрати до врата.
(Даље)
Страдија (2/12)
Уза саму обалу, мало даље, улево од места где сам изишао, приметим грдну велику мермерну пирамиду и на њој урезана златна слова. Приђем радознало ближе мислећи да ћу још ту прочитати имена славних јунака о којима ми отац причаше. Кад тамо, какво изненађење! На мермеру урезане речи:
„Довде се на север простире земља славног и срећног народа коме је велики Бог подарио велику, ретку срећу да се у његовом језику, потпуно правилно граматички, на понос земље и народа, к пред и увек претвара у ц.“
Прочитам једанпут, двапут, никако да се приберем од чуда шта све то има да значи. Што је још најчудније за мене, речи су исписане мојим матерњим језиком.
„Јест, то је језик којим је говорио и мој отац, и његови стари, и ја, али није та земља; он ми је причао о сасвим другој земљи.“ Буни ме што је исти језик, али помислим да то могу бити два далека народа, једног порекла, братска, иста, који имају један језик, али и не знају један за другог. Мало-помало преста чуђење, па се и ја почех осећати поносан што је случајно и мој матерњи језик исти такав, и баш са том истом красном особином.
Прођем тврђаву и упутим се улицом што води у град да се где у хотелу одморим од дуга пута и да потом потражим рада како бих од те зараде могао даље продужити пут и тражити своју домовину.
Нисам пошао ни неколико корака, док одједном а око мене се, као око каквог чудовишта, поче са свију страна скупљати свет. И старо и младо, и мушко и женско, гуши се, пропиње, гура, тиска да ме што боље види. Напослетку се накупи толико света да се закрчи улица и сваки саобраћај.
Гледа мене свет с чуђењем, а и мене тај непознати свет задиви. Кога год погледам, украшен орденима и лентама. Ретко ко од сиромашнијих носи један орден или два, иначе је сваки толико начичкан да му се ни одело не види. Понеки их толико имају да не могу ни да носе све о себи, већ вуку колица за собом и у њима пуно ордена за разне заслуге, звезда, лента и каквих не одликовања.
Једва сам могао корачати кроз ту масу славних луди што ме окружују и гуше се ко ће се прогурати ближе мени. Чак се неки и завадише око тога, а чули се и прекори онима што су дуго уз мене.
– Па нагледали сте се, ваљда, већ једном; пустите сад мало и нас да видимо.
Ко год приђе мени, одмах журно ступа у разговор да га не би ко потискао.
Већ ми досадише иста те иста питања са чуђењем:
– Одакле си?… 3ар немаш ниједан орден?…
– Немам.
– Колико ти је година?
– Шесет.
– Па још ниједан орден?!
– Ниједан.
Повикаше гласови кроз масу, као оно на вашару кад се чудовишта приказују.
– Чујте људи: човек од шесет година без и једног јединог ордена!
Гушање, граја, врева, тискање све јаче и јаче, а из свију улица се свет згрће и наваљује да продре кроз масу да ме види. Најзад дође и до боја, те се умеша и полиција да уведе ред.
И ја сам њих, пре него што се почеше тући, надоват, овог-оног распитивао о заслугама због којих су одликовани.
Један ми рече да га је његов министар одликовао за ретке заслуге и пожртвовања према отаџбини, јер је руковао многим државним новцем пуну годину дана, а у каси је, при прегледу, нађено само две хиљаде динара мање него што треба да буде. „Право је“, говорило се, „јер је могао све упропастити, али му племенитост и родољубље није дало да то учини.“
Један је одликован што је месец дана био чувар неких државних магацина и магацин није изгорео.
Један је опет одликован што је први приметио и констатовао да се реч књига врло интересантно свршује на а, а почиње са к.
Једна куварица је одликована што је за пет година службе у богатој кући украла само неколико сребрних и златних ствари.
Један је опет одликован што се после учињеног великог дефицита није убио, по глупом дотадашњем шаблону, већ је дрско узвикнуо пред судом:
– Ја сам назоре и идеје своје у дело привео, такви су моји погледи на свет, а ви ми судите. Ево ме! (Ту се лупио у груди, коракнуо један корак напред). Тај је, мислим, добио орден за грађанску кураж. (И право је!)
Један чича добио је орден што је остарио и што није умро.
Један је одликован што се обогатио за непуно пола године лиферујући држави лоше жито и још вазда других ствари.
Један богати наследник одликован је што није упропастио очевину и што је приложио на добротворне цељи пет динара.
Ко би све и попамтио! Од сваког сам само за по једно његово одликовање запамтио, а већ све изређати било би немогућно.
Елем, када већ дође до кавге и боја, умеша се полиција, узеше пандури разгонити светину, а један кмет, шта ли је, нареди да се дотера затворен фијакер. Метнуше ме у фијакер, око кога беху наоружани пандури да одбијају свет. Онај седе са мном и одведе ме некуд, а са свију страна јури за колима светина.
Кола се зауставише пред једном пространом, ониском, а запуштеном кућом.
– Где смо сад ово? – упитам онога кмета (бар ја га тако зовем), што је набавио кола, а и он са мном сео унутра.
– То је наша полиција.
Кад изиђем из кола, видим двојицу где се туку пред самим вратима Полиције. Пандури около стоје и посматрају борбу, а и шеф полиције и сви остали чиновници са задовољством гледају.
– Што се туку? – питам.
– Па наредба је таква да се сви шкандали врше ту, пред очима полиције; јер, знате како је! Где би шеф и остали чиновници кланцали по буџацима. Овако је лакше за нас, и прегледније. Завади се двоје и, ако хоће да се туку, дођу ту. Оне што су правили шкандале доле на улици, на ненадлежном месту, морамо казнити.
Господин шеф, дебео неки човек, проседих бркова, подбријан, са подваљком испод округле браде, кад ме виде, умало од чуда не паде у несвест.
– Одакле си, побогу, човече?!… – изговори пошто се прибра од чуда, и рашири руке, а узе ме са свију страна посматрати.
Онај што је дошао прошапута нешто с њим, ваљда му реферисао шта се све догодило. Шеф се намршти и опоро ме упита:
– Одакле си, говори!
Узех му ја све потанко причати ко сам, и откуд сам, и куда идем, док он нешто постаде нервозан, па викну:
– Добро, добро, остави те своје лудорије, него, што је главно, кажи ти мени како си смео такав ићи улицом усред бела дана?
Ја стадох гледати низа се и око себе да ли није шта необично на мени, али ништа не приметих. Тако сам прошао кроз толики свет и нико ме нигде није узимао на одговор.
– Што не лајеш? – викну онај учтиво, као што се уопште, према распису, понаша полиција у тој земљи, а приметио сам како дрхти од љутине. – Ја ћу тебе у затвор, јер ти си изазвао толике шкандале на ненадлежном месту и узнемирио цео град твојом глупошћу.
– Ништа не разумем, господине. Чиме сам могао учинити толико зла? – приметим у страху.
– Остарио си, а не знаш ни оно што знају и мала деца по улици… Питам ја тебе, још једном, како си тако могао проћи улицом и изазвати нереде, и то још на ненадлежном месту?
– Ја сам исправан.
– Ти си луд, тако матор… Исправан… а камо ти одличја?
– Немам.
– Лажеш, матора кујо!
– Немам, тако ми бога!
– Ниједан?
– Ниједан!
– Колико ти је година?
– Шесет.
– Зар за шесет година ниједан орден? Па где си ти живео? На Месецу, где ли?
Ниједан немам, тако ми свега на свету! – узех се клети.
Шеф се запањи од чуда. Зину, разрогачи очи, загледа се у мене, па ни речи да проговори.
Кад се мало поврну од чуда, нареди млађима да што пре донесу десетак ордена.
Из побочне собе одмах донеше ваздан разних ордена, звезда, ленти, ордена о врату што се носе, и ваздан медаља.
Шеф нареди те ми на брзу руку метуше две-три звезде, једну ленту; три-четири ордена обесише ми о врат, неколико прикачише на капут а, сем тога, дометнуше још дваестак разних медаља и споменица.
– Тако, брате! – узвикну шеф задовољан што је измислио начин да спречи даље шкандале. – Тако, – додаде затим – сад мало личи на обична човека, а онако ми узбунио цео град, упао као какво чудовиште… А ти ваљда ниси ни знао да је данас још и свечаност? – заврши питањем обратив се мени.
– Нисам.
– Чудновато! – рече он мало увређен, поћута, па ће рећи:
– Пре пет година, на данашњи дан, ождребљен је мој коњ што га сад редовно јашем, и данас пре подне примао сам честитања од најотменијих грађана; а довече ће мог коња провести око девет часова с бакљадама кроз улице, и затим ће бити игранка у првом хотелу, где имају приступа најотменији грађани.
Сад се ја хтедох запањити од чуда, али, да он не би приметио, приберем се и приђем, те му и ја честитам речима:
– Извините што нисам знао за тај ваш свечани дан, и веома жалим што вам нисам могао у одређено време честитати; али, ево, то сада чиним.
Он ми од свег срца захвали на искреним осећањима која гајим према његовом верном коњу и одмах нареди да се донесе послужење.
Послужише ме вином и колачима, и ја се поздравим са шефом и пођем с једним пандуром, кога ми даде да ме одведе у гостионицу, украшен звездама и орденима, те сам могао мирно ићи улицом без граје и гужве од светине, што би морало бити да сам онако без одличја пошао.
Онај ме пандур одведе у гостионицу „Код миле нам напаћене отаџбине“. Гостионичар ми одреди једну собу, те уђем да се одморим. Једва сам чекао да останем сам и да се приберем од чудних утисака које ова земља на први мах учини на мене.
(Даље)
Страдија (1/12)
У једној старој књизи читао сам чудну причу; а враг би га знао откуд мени та књига из неког смешног времена у коме је било много слободоумних закона, а нимало слободе; држали се говори и писале књиге о привреди, а нико ништа није сејао; цела земља претрпана моралним поукама, а морала није било; у свакој кући пун таван логика, ал’ памети није било; на сваком кораку говорило се о штедњи и благостању земље, а расипало се на све стране, а сваки зеленаш и нитков могао је себи купити за неколико гроша титулу: „велики народни родољуб“.
Писац те чудне приче, путник бележака (шта ли му је тај састав, строго узев, по литерарним облицима, не знам ни сам, а нисам хтео ни стручњаке питати, јер би и они, без сваке сумње, по утврђеном нашем српском обичају, упутили тај предмет на мишљење општој седници Касационог суда. Узгред буди речено, то је леп обичај. Поставе се људи који морају мислити по званичној дужности, па квит посла, и сви остали сербес)… Елем, писац те чудне приче, односно путних бележака, овако почиње:
„Педесет година свога живота провео сам само у путовању по свету. Видео сам много градова, много села, много земаља, многе људе и народе, али ме ништа толико није зачудило као једно мало племе, у једном дивном, питомом пределу. Ја ћу вам причати о том срећном племену, иако унапред знам да ми нико живи неће веровати, ни сада, нити икад после моје смрти, ако коме дође ово до руку те ушчита…“
Шерет неки чича, те ме баш тим својим почетком нагна да ствар прочитам до краја, а кад сам већ прочитао, хоћу да препричам и другима. Да не бисте сматрали да вас овим наговарам на читање, ево одмах, у самом почетку, најискреније изјављујем да није вредно читати, и да чича (тај писац, шта ли је?) лаже све што је причао; али, за дивно чудо, ја лично верујем у ту његову лаж као у највећу истину.
Ево како он даље прича.
Пре читавог века мој је отац тешко рањен и заробљен у рату, а затим одведен у туђину из своје домовине, где се опет ожени девојком робињом, својом земљакињом. У том браку добије мене, а кад ми беше једва девет година, он умре. Он ми много причаше о својој постојбини, о јунацима и великим карактерима којима кипти наша земља, о великом родољубљу и о крвавим ратовима за слободу, о врлинама и поштењу, о великом пожртвовању за спас земље, где се све, па и живот, прилаже на олтар отаџбине. Причаше ми славну и витешку прошлост нашег народа, а на самрти остави ми аманет: „Синко, мени смрт не даде да умрем у мојој милој отаџбини, судба ми не даде да ми кости прими она света земља коју сам крвљу својом натапао да би слободна могла бити. Несрећна судбина моја не даде ми да ме, пре него очи склопим, огреју зраци слободе у мојој милој постојбини. Али, проста крв моја, јер ће ти зраци слободе обасјати тебе, сине мој; обасјаће вас, децу нашу. Пођи, синко, пољуби ту свету земљу кад ногом ступиш на њу, иди и воли је, а знај да су велика дела намењена тој витешкој земљи и нашем народу; иди и, на понос оца свога, на добро употреби слободу, а не заборави да је ту земљу оросила и моја крв, крв оца твога, као што је вековима росила племенита крв витешких и славних прадедова твојих…“
Код тих речи отац ме загрли и пољуби, и његове сузе покапаше по моме челу.
– Пођи, синко, нек ти Бог…
С том недовршеном реченицом издахну мој добри отац.
Није прошло ни месец дана по смрти његовој, а ја се с торбом о рамену и штапом у руци кренем у бели свет да тражим своју славну домовину.
Педесет година сам путовао по туђини, по широком свету, али не наиђох нигде на земљу ни налик оној витешкој земљи о којој ми толико пута отац причаше.
Али, тражећи домовину моју, наиђем на интересантну земљу и луде, о чему ћу вам, ево, причати.
Дан летњи. Сунце припекло да мозак проври, од силне запаре чисто осећам вртоглавицу; нешто ми зуји у ушима, жеђ да ме умори, а поглед уморан, те једва гледам. Зној ме свега облио, па се по зноју залепила путна прашина; одело ми прашљиво и већ поабано. Идем уморан, изнемогао, док одједном угледам преда мном, на пола часа хода, где се бêли град што га две реке запљускују. Као да осетих нову снагу, заборавим умор и клонулост, па пожурим у правцу том граду. Стигнем до обале. Две велике реке мирно протичу и умивају својом водом градске бедеме.
Сетим се да ми је отац нешто причао о једном чувеном граду где су наши пролили силну крв, а као кроза сан се опомињем како ми је говорио да баш тако некако и лежи где две реке теку крај њега.
Срце ми јако закуца од узбуђења; скинем капу, и ветар баш од гора те земље пирну и расхлади ми знојаво чело. Подигох очи небу, клекох на колена, и кроз сузе узвикнем:
„Боже велики! Умудри ме, послушај молитву сирочета које се потуца по широком свету тражећи домовину своју, тражећи постојбину оца свога!…“ – Ветрић и дале пири с плавих планина које се виде тамо у даљини, а небо ћути.
„Кажи ми, ти мили ветре што дуваш од тих плавих гора, јесу ли то горе домовине моје? Реците ми ви, реке миле, да ли са тих гордих зидина поносног града спирате крв предака мојих?“ – Све немо, све ћути, а мени као да нека слатка слутња, неки тајни глас вели:
„То је земља коју толико тражиш!“
Наједаред, трже ме неки шум. Крај обале, мало даље од мене, угледам неког рибара. Чамац му уз обалу, а он крпи мреже. Занет слатким осећањем, нисам га пре приметио. Приђем томе човеку и назовем му бога.
Он ме погледа ћутећи, па одмах скиде поглед с мене и продужи свој посао.
– Која је ово земља преко воде тамо што се види? – упитам, а сав треперим од нестрпљења шта ће одговорити.
Онај слеже раменима и рашири руке у знак чуђења, погледа ме и процеди кроз зубе:
– Јест, то је заиста нека земља.
– Како се зове? – упитам.
– То не знам. Видим да има тамо нека земља, ал’ нисам питао како се зове.
– А одакле си ти? – питам.
– Па, ето, ту ми је за једно пола часа кућа. Ту сам се и родио.
,,Чудновато, то онда није земља мојих предака, моја домовина“ – помислим, а гласно запитам:
– Па зар ти баш ништа не знаш о тој земљи? Зар ни по чему није чувена?
Рибар се замисли, пусти мрежу из руку, па као да се нечег сећа. После дугог ћутања рече:
– Кажу да има у тој земљи доста свиња.
– Зар је само због свиња чувена та земља? – упитам зачуђено.
– Па има и будалаштина много, ал’ то мене слабо занима! – рече онај хладнокрвно, и узе опет крпити мреже.
Беше ми нејасан тај одговор, те га наново запитам:
– Какве будалаштине?
– Свакојаке – одговори овај с неком досадом, и зену равнодушно.
– Дакле, свиње и будалаштине?! Ни о чему другом ниси више слушао?…
– Сем свиња, веле да имају много министара, које у пензији, које на расположењу, али њих не извозе на страну. Извозе само свиње.
Помислим да рибар збија шалу са мном, те планем:
– Та шта ти мени којешта причаш, ваљда мислиш да сам луд?!
– Плати ми да те превезем тамо на другу обалу, па иди види чега тамо има. Ја ти говорим што сам од других чуо. Нити сам ја тамо био, нити знам све то поуздано.
,,То већ није земља мојих славних предака, јер она је чувена јунацима, великим делима и сјајном прошлошћу“ – помислим, али ме рибар чудним одговорима на моја питања заинтересова, те се решим да и ту земљу видим, кад сам већ толике друге видео и обишао. Погодим се с њим и седнем у чамац.
Рибар довесла до обале, прими новац по погодби и, пошто ја изађох на обалу, он одвесла натраг.
(Даље)
Мртво море (5/5)
Та мала неприлика што је претрпе ово добро друштво, не остаде једина. Прође неко време, па се појави један млад човек, који изда своје научне списе.
– Ето ти сад: наука! Којешта!
Опет нико, разуме се, не хтеде читати списе младог научника, а сваки са дубоким, чак и искреним убеђењем доказиваше да Бекић (тако се звао научник, кад се преведе на српски) не зна ништа.
– Бекић и научни списи! – довољно је било само то изговорити, па да цело друштво прсне у смеј.
– То код нас не може да буде. Каква наука, кад је још и Бекић пише! – говоре људи, а сви су се слагали да то, као и све друго, може да буде само у страном свету.
И млади научник не само што није имао успеха већ све живо сматраше некако инстинктивно за дужност да с негодовањем дочека ту појаву.
Цело друштво као да у томе гледаше неку заразну болест и стаде се бунити и борити очајно против те опасности.
Једног сам упитао шта му је учинио тај научник.
– Ништа – вели ми.
– Па што толико вичеш на њега?
– Тако; не могу да гледам да ми се ту свака шуша прави нешто.
– Шта се прави? Човек се бави науком и не ради ником ништа.
– Не знам га, брате?! Молим те, каква наука? То код нас не може да буде.
– Што?
– Тако. Знам ја сваки од нас колико је тежак!
– Јеси ли читао?
– Боже сачувај; ваљда сам пао на теме. Наука и Бекић! – рече иронично и удари у смеј, а затим се прекрсти и слеже раменима, а рукама узе отресати као да вели: „Не дај, боже, ником такве бруке!“, па додаде:
– Толики људи паметнији од њега, па се не направише научници а он да се нађе: срећа у кућу!
И поновише се опет сличне прилике као и с песником.
За младог научника, чак, пронеше глас како је, ради неких научних испитивања, крао од пиљара крушке. Тиме се забављаше друштво неколико дана, слатко се смејући, па онда пуче нова брука.
– Знаш ли шта је ново? – упита један.
– Имамо научника! – одговори други.
– Море, то је старо, него добио научник критичара!
– Таман посла! Која је опет то будала?
– Богме, паметан критичар, таман према Бекићевој науци!
– Који је?
– Бекићка!
– Његова жена?
– Разуме се. Критиковала га дивно. Сад носи завијену главу. Ваљда ће доћи до памети. Боље му критике не треба.
– Шта је било? – пита онај радознало и већ се нестрпљиво спрема да ту новост протури дале.
– Ништа, само му неке Торичелијеве цеви оломила о главу.
И, разуме се, ту долази сладак смеј; и пријатељи се журно растају да ту пријатну новост пронесу дале.
То постаде душевна храна друштва.
– Чуо сам да си се одао на науку? – упита у шали пријатељ пријатеља.
– Може, – вели жена упитанога – само нек се чува да се и ја не одам на критику.
И опет смеј.
Често се цело вече друштво позабави препричавањем смешних ствари о научнику.
Сем тога, наравно да су младоме научнику чињене сметње где год се окрене. Сваки је сматрао за задатак да га дочека опорије него дотле што га је дочекивао, само зато што се млати, па хоће он нешто што не ради нико други, а други нико, разуме се, неће да ради лудорије, као паметан човек, јер је код њих на свагда утврђено правило за све што би се предузело:
– Батали, молим те, то код нас не може да буде!…
Научник се борио, борио, па се уморио. Савлада друштво и њега, савлада га ради угледа свога, а научник се изгуби некуд. Нико о њему не чу ништа више.
– Жалим га, грешника! – сажаљевају га. – Није онако био рђав.
– Тхе, ко му је крив.
После неког времена, појави се неки млад сликар. Изложи слике и очекиваше суд јавног мњења. Слике нису биле рђаве. Ја сам их као странац једини и гледао, а од домаћих не хте нико отићи. Поновило се исто што је било и с песником и научником, и опет се, иако нико слике није ни видео, упорно тврдило:
– Сликар, будалаштине! Остави трице, молим те!… То код нас не може да буде!
Јавно мњење осу, што се каже, дрвље и камење на сликара, све ступи у бојни ред против те нове напасти. Та грозница трајаше док се и млади сликар не изгуби, и опет уморно друштво, после толике борбе да беду од себе уклони, продужи своје слатко дремање.
Таман друштво у најслађем сну, а разбуди га један млади композитор свирањем својих нових композиција.
– Е, ово је већ безобразлук! – јекну увређено друштво трљајући очи.
– Откуд сад ова напаст?
Али с њим се брже сврши. Пронађе власт (и она је мало била прилегла да проспава слатко и мирно) да те композиције драже народ на буну и, разуме се, млади композитор због тог свирања би затворен као револуционар.
– Тако, разуме се, шта ту дурличе као будала! – рече јавно мњење задовољно, зену слатко, окрете се на другу страну и заспа цело целцато, опет слатким дубоким сном.
Паметни људи: каква музика, какви бакрачи! „То код нас не може да буде!“
Још се две-три оваке појаве десише, и то беше све.
Тако у овом друштву прође сваки који год хтеде предузети какав рад. И политичар, и економ, и индустријалац, сваки је морао пропасти.
Сетим се једног познаника, Србина, и ми их имамо таквих доста.
Човек доста имућан, живи од прихода; једе, пије, задовољан, и не трпи никог што ради, а он сâм ништа не ради. Пуначак, трома хода, иде улицом, а лице направи зловољно кисело. Љути се на све што само личи на ма иакав било посао и рад.
Прође поред бакалнице. Застане, климне главом с презрењем, па јетко изговори:
„Бакалин!… Трице! То ми је бакалин, као да га не знам! Наређао три-четири тањирића, па се начинио трговац. Изеде ме свака мука!“
Прође, рецимо, поред гвожђара, и застане. Гледа са истим презрењем, и дода јетко, пакосно:
„И он гвожђар! Обесио три-четири ланчића о зид, па се начинио трговац… Којешта!… Изедоше ме којекакве будале!“ Тако прође по целом месту, и пред сваком радњом, па ма каква била и ма чија, застане и прогунђа љутито:
„Којешта, и тај нешто ради, као да га не знам?!…“
Причајте му о чему хоћете и о коме год хоћете што нешто ради и предузима, он ће сваког наружити и омаловажити.
– Познајеш ли Мику?
– Познајем! – вели с досадом, кисело.
– Диже фабрику?
– Будала! Он и фабрика!… Е, то ће тек бити фабрика. Којешта!
– Марко покреће лист – кажете му.
– Марко покреће лист!?… Будала! Као да га не знам!.. Којешта! Марко и лист! О, што ме љуте којекакви лудаци!
Нико за њега не вреди. Сваког, ако би само и помислио да какав посао предузме, одмах прогласи за будалу. Штета те још више таквих немамо, али постепено напредујемо, и неће дуго проћи а у изгледу је да стигнемо ову идеалну земљицу у којој сам провео неко време.
―――
На мирној површини устајале, смрдљиве водене масе по којој се ухватило зеленило, појавило се, искочило неколико таласића, жудећи да се отму, да полете некуд више, али се брзо вратише маси; зеленило опет све покри, а мирну површину ништа више не уздрма, никакав се талас више не подиже.
Ух, како се осећа задах устајале воде која се не миче! Дави, гуши. Ветра дај да крене непомичну трулу масу!
Нигде ветрића…
Извор: Домановић, Радоје, Приповетке, Српска књижевна задруга, Београд 1905.
Мртво море (4/5)
Сутрадан начелник је послао шифром извештај влади о јучерашњем политичком збору. Извештај гласи:
„У мом се округу појавила јака политичка струја противника данашњој влади. Покрет сваког часа хвата све више и више маха, тако да се ја бојим да не дође у питање опстанак данашње династије. Употребљавао сам све мере које сам могао и сва средства што сам их имао на расположењу да спречим ово зло; али како се тај опозициони, управо револуционарни покрет јавио нагло, као бујица, то су сви моји покушаји били узалудни, и револуционари су се насилно искупили у огромном броју јуче по подне на збор. Из њихових оштрих и дрских говора увидео сам да су анархистичких начела и да у тајности сигурно спремају буну и преврат у земљи. Напослетку, после мучних и тешких напора, једва сам успео да збор растурим, јер је могло бити велике опасности, пошто је један између њих чак претио како ће они оборити монархију и увести републикански систем владавине.
У прилог под ./. шаљем учтиво господину министру списак најопаснијих личности (ту је био као коловођа онај особењак што пије меланж, „цукервасер“, шта ли беше, затим она тројица што су били за каву) и молим за наређење шта даље да предузмем у овако важним и судбоносним приликама по нашу земљу.“
Начелник је одмах, после тако крупних услуга што је учинио земљи и управи земаљској, добио одликовање и класу. Сви они опозиционари дошли су да му честитају, и на томе се ствар сврши.
После свршеног збора, запитао сам био једног:
– Зар код вас нема људи што се баве политиком?
– Било је и тога.
– Па?
– Ништа… Будалаштине!
– Што будалаштине?
– Остави се, молим те; ко ће да ми води политику?!… Почињао је то један!
– Па шта учини?
– Луд човек! Шта има да учини?!… Знамо га сви: и ко је и откуда је и чији је син и шта једе у кући. Отац му био мајстор, али последњи човек, а он отишао у школу, млатио се негде по свету, па дошао натраг и започео да ми прича: треба овако, треба онако, па не знам уређење, па закони, па устав, па грађанска права, па слобода збора, па избори… Мани, молим те, вазда је он бунцао којешта!
– Па шта му ти кажеш?
– Ништа! Шта да му кажем? Гледам га, па се смејем. Знам њега; нема хлеба честито да једе, а знам му оца и фамилију. и он ми прича шта је устав и слобода?
– Можда зна човек?! – рекох.
– Остави, молим те, бар њега знам колико је тежак.
– Па шта уради?
– Шта ће да уради?!… Чита неке књиге, трчи из места у место, агитује нешто, скупио неколико њих, држали неке зборове. Хапсише га, кажњаваше, протериваше. Кажем му ја једном: „Што се заносиш као дериште, те не гледаш свог посла? Видиш да си луд човек?!“
– Шта му други веле?
– Пукоше људи од смеја. Кад изиђе из затвора, па прође улицом, тек онда настане смеј.
„Нађе ли устав?“, упита га неко, а цела улица у смеј. – Море, што је било шале с њим, то нема. Некипут да се испреврћемо од смеја. И данас му остало име Тома Устав! рече ми онај, и засмеја се тако да му сузе ударише на очи.
– Па шта је било с њим?
– Пропао је, сиромах. Нема нигде ништа, а и службу му државну не даду… Будала! Његови другови по школи какве лепе положаје имају, а он тако! Није му нико крив. Додуше, хвале га да је био од свију њих најспремнији и најинтелигентнији, ал’ некако занесењак. Ништа није горе него кад човек уврти себи неке бубе у главу. Нашао се он да исправља нешто. Целом свету добро, а он хоће нешто нарочито, као да га ми не знамо. Сиромах!…
– Шта сад ради?
– Море, сад се опаметио, ал’ доцкан! Ми га излечисмо од буба, а како је он био дурашан, ништа власти не би с њим учиниле. Него ми почесмо да терамо комедију, па га још ђаволи прозваше „Устав“. Тако данас, тако сутра, па почеше људи с њим да праве шале где стигну, где стану. Он се бори, бори, па малакса… Жао ми га јадника! Није био рђав!… Сад је паметан, озбиљан човек, не заноси се као пре. Повукао се готово сâм за се, па се слабо с ким и дружи. У сиротињи је, али га многи помажу. Свима нам га је жао, али сам је крив…
– Како сад људи с њим?
– Лепо!… Сад га не исмева нико, воле га људи; а и жалимо га, јадника!
Допаде ми се нешто да у овој земљици живим што дуже времена. Учинио сам с многима познанство. Неки красни људи. Мирни, тихи, кротки, као голубови. Једу, пију, дремају, помало нешто посла гледају. Једним словом: срећни људи. Ништа не ремети дубок мир, нико не квари хармонију, никакав ветрић не уздрмава мирну, непомичну, површину устајале позеленеле баре, ако би се с тим могло поредити друштво те заиста срећне земљице.
Ја сам из Србије донео тамо нешто мало мисли и нешто мало отрцаних идеала, што их наследих од старијих; али се и то мало изгуби у тој земљици, и ја се, као хипнотисан, предадох слатком дремежу, па ми то поче годити. Тад сам видео да и ми Срби имамо диспозиције врло јаке да једног дана постанемо овако срећан народ, а у томе нам иду на руку и саме прилике наше. Тако су протицали дани мирно, нечујно, тромо, док се једног дана не поремети равнотежа друштвене хармоније.
Млад један човек изда на јавност збирку својих песама.
Песме су биле лепе, пуне дубоког, искреног осећања и идеала.
Цело друштво дочека књигу с негодовањем. Нико је није читао, нити је хтео читати; али коме год дође до руку, одмах направи лице кисело, претури листове, на два-три места и пропипа листове као да гледа квалитет хартије, одгурне књигу од себе као какву најодвратнију ствар на свету, окрене с презрењем главу на другу страну и изговори јетко:
– Песме?!… Којешта!…
– Ко зна? Можда има лепих ствари?! – додао би неко при таквом разговору.
Први се прекрсти, понамести се на седишту, па с изразом сажаљења на лицу мери свог друга и клима главом, па ће тек рећи:
– Ти си луђи него овај што пише ове трице! – Ту шорне књигу врхом од прстију још даље од себе с таквим изразом лица као да је додирнуо што нечисто, прљаво, а потом дода:
– Кад тако говориш, јеси ли ти читао ту књигу?
– Нисам.
– Е па?
– Ја и не тврдим да је добро, али кажем: можда је добро!… А јеси ли, опет, ти читао?
– Ја?! – упита први љутито, као увређен тим питањем.
– Ти!
– Ја? – опет понови онај питање још љутитије.
– Ти, разуме се; кога другог питам?!
Први се прекрсти, слеже раменима и рашири руке као да би тиме рекао: „Будибокснама, шта овај пита!“ Али гласно не рече ништа, већ с неким чуђењем на лицу гледаше свога друга.
– Шта се крстиш? Питам те јеси ли ти читао ту књигу песама, или ниси. Шта је ту као чудно? Први се опет прекрсти, па после тек додаде:
– Питам ја тебе сад: јеси ли ти луд човек, или ниси?
– Којешта. Не разумем те.
– Ни ја тебе.
– Шта имаш да разумеш, и шта се ишчуђаваш?… Питам те: јеси ли читао књигу?
– Питам ја тебе: јеси ли ти паметан? – опет ће први, затим узе књигу, тресну је љутито по столу и узвикну:
– Па зар ове трице да читам! Макар да полудим, а при чистој свести ја то не читам… – Затим додаде мало тише: – Познајеш ли ти тога што је написао ове песме?
– Не познајем.
– Тхе!… Зато тако и говориш! – рече први, и узе махати руком, правећи лице још киселијим, као да тиме каже како је то пропала личност.
– Ти га познајеш?
– Познајем! – изговори с омаловажавањем, а лице тако направи као да вели: „Боље да ту будалаштину нисам урадио“, мада је, у ствари, с тим истим човеком до јуче, док се год не појавише његове песме, био добар пријатељ и није у друштву никад о њему рђаво говорио.
Неки су, опет, овако разговарали, а, разуме се, нису хтели читати:
– Чудне бруке!… Песме?… Као да га не знам колико је тежак! – вели један.
– Како га није срамота?! – вели други.
– Човеку прво бог памет узме, после он сâм себи чини зло… Такве… море, какве такве песме? Много боље ћу ја сутра да пишем, али не подноси образ да се брукам, као што може неко.
Па и понашање променише људи према младом песнику.
Прође улицом, а људи се тек гурну и намигну један на другог.
– Добар дан! – јави се он.
– Добар дан, песниче! – одговори један гледајући га испод ока, заједљиво.
– Здраво, здраво! – дода други с подсмехом.
– Добар дан! – прихвати трећи, лицем пуним досаде, кисело, с омаловажавањем.
Али ствар се, на жалост, није свршила само разговорима који су се једнако свуда водили.
Јавно мњење окрете фронт према младоме песнику. Чак и оно што су му отпре приписивали у добре стране, сад му стадоше осуђивати, а ситне махне, које су му пре праштане, као и сваком другом, сад постадоше ужасни пороци. Пронађоше одједном како је подлац, пијаница, коцкар, некарактеран човек, шпијун а, сем тога, и како је луцкаст.
– Нисам знао да је толико луд? – разговарају људи.
– Ја сам, право да ти кажем, увек примећавао да с њим нису чиста посла.
– И ја, али није оволико било.
– Е, сад је већ сасвим.
Почеше по друштвима да праве шале с њим, а где је год требало да сврши какав свој посао, сваки који му је могао сметати сматрао је за своју дужност да му смета, јер сваком се дух узбуни чим га види, као да му сине кроз главу мисао: „Шта ми се ту правиш важан!… Песме, е, чекај да видиш, умемо ми и овако!“
Што је најнесрећније, песме је посветио својој вереници, мислећи да је тиме обрадује; али је сирота девојка, место радости, много пропатила и проплакала, јер ни њу није јавно мњење поштедело.
Отац девојчин беше ван себе од огорчења што је у ту, по његовом мишљењу сулуду ствар уплетено и име његове ћери, па седе и написа овако писмо младом песнику:
Господине,
Ове Ваше трице и којекакве будалаштине и лудорије, с којима тера свет комедију по улици, могли сте посветити Вашем оцу, јер би то њему и приличило, пошто је и иначе познат као последњи човек, као и Ви што сте, а не да у Ваше лудорије уплећете име моје ћери. На моју кућу нико до данас није пружио прста, нити ја хоћу да се име моје ћери исплâче по свачијим устима и стоји на Вашој сулудој књизи. Од данас да нисте се усудили преступити преко прага моје куће, јер сте поверење и добро моје према Вама вратили тиме што сте ми кући нанели срамоту. Уосталом, тражим да ми у року од пет дана дате сатисфакцију, иначе ћу Вас, господине, пребити као мачку, насред улице, или где Вас нађем.”
Из те посвете исплетоше се читави шкандали; и како је млади песник био чиновник, то његов старешина овако достави господину министру:
„(Име и презиме сам заборавио, те се мора узети уобичајено Н. Н.), чиновник овога надлештва, који је иначе добар и савестан радник, у последње време толико се компромитовао некаквом збирком својих као бајаги песама, да, због угледа државне службе, исти не може остати, јер се бави неозбиљним послом који не би доликовао ни пиљару, а камоли једном државном чиновнику. Молим Господина Министра да овога компромитованог чиновника удаљи из државне службе, или бар из овог места, докле год се не поправи.”
Министар га премести.
Али, на жалост, земља мала, а рђав глас далеко иде, те га тамо још горе дочекају и, шта се друго могло радити, већ то чудовиште што пише песме, министар, у интересу угледа државне службе, па чак и у интересу морала у јавном мњењу, мораде отпустити из државне службе.
Јавно мњење доби сатисфакцију, а ниједна се више песма младог песника не појави. Он се негде изгуби и нико за њега ништа није могао сазнати.
– Штета, млад човек! – говорили су.
– Па и није био рђав човек.
– Није, али ето, кад га ђаво носи да ради што нико не ради.
– Жао ми га грешног!
– Тхе, шта ћеш? Ко му је крив!
И брзо се поврати у друштву за часак поремећена хармонија, нестаде и тог маленог таласића што се уздиже на мирној, непокретној површини устајале воде, и друштво задовољно, мирно продужи и даље свој слатки дремеж.
(Даље)
Мртво море (3/5)
Ја сам врло много путовао по свету. Неки то верују, а многи не верују, већ држе да сам ја то уобразио. Чудновато! Уосталом, што рекао неко, цела ме се ствар не тиче ништа. Главно је да ја држим да сам врло много путовао.
Путујући по свету човек види свашта, често што ни у сну није снио, а камоли будан могао замислити. Читао сам у једним енглеским новинама како је цела енглеска штампа напала најоштрије неког грешног Енглеза који беше написао некакав путопис кроз Србију. Читао сам и тај путопис, и изгледа ми доста веран, али му нико од Енглеза није веровао ни да постоји чак нека земља Србија, а камоли оно што он пише о тој земљи. Назвали су га занесењаком, па чак и лудим човеком. Ето, сад, нека виде критичари да се у свету све може видети, па да не вичу једнако: није верно, не одговара природности; личности као да су пале с Месеца (а не виде како и поред њих и поред нас пролазе свакодневно толике индивидуе које су много горе него да су с Месеца пале), а већ њихов стереотипни црвен кончић што се, не знам, провлачи кроз дело, куда ли, бестрага, изишао ми на врх главе.
Ето, дакле, тако и ја, путујући, наиђем на једно дивно друштво, управо место, државицу, шта ли.
Прво на шта наиђем у тој земљици (хајде, баш да је тако клот зовемо) беше неки политички збор.
„Лепо, бога ми; куд ја да натрапам на то чудо!“ – помислим у себи, и би ми непријатно, јер сам се у Србији већ одвикао од политичких зборова и учешћа у јавним пословима. Све се то једно с другим груписало и измирило, па нема човек с ким ни да се честито завади.
Изненадио сам се. Збором руководи представник власти у том крају земљице, ваљда га зову окружни начелник, а он је и сазивач политичког збора.
Многи грађани дремљиви, подбули од спавања, неки дремају стојећи, уста им полуотворена, очи затворене, а глава им климата лево-десно, горе-доле; занијају се по две грађанске главе мало јаче, ударе се, презну, оба политичара погледају тупим погледом један другог, не изненаде се ничему, очи им се опет затворе, и главе климатају ревносно и даље. Многи легли те спавају, а хркање се разлеже да је милина чути. Многи су, додуше, будни, али трљају очи и зевају слатко и гласно, те као да помажу, ради боље хармоније, онима што хрчу у хору. Погледам, кад са свију страна пандури носе на леђима грађане. Сваки упртио по једног па га носи на збор. Неки, мирни, ћуте и гледају равнодушно око себе, неки заспали, а неколицина њих се праћају и отимају. Неке, упорне, дотерују везане.
– Какав је ово збор? – питам једног.
– Ко ти га зна! – одговори ми равнодушно.
– Ваљда није опозиција?
– Опозиција! – одговори опет не гледајући ни ко га пита.
– Па зар власт сазива опозицију на збор, и још људе силом доводи? – упитам.
– Власт!
– Па зар против себе?
– Сигурно! – одговори ми с досадом, као у некој недоумици.
– Можда је збор противу народа? – упитам.
– Можда – одговори онај на исти начин.
– А шта ти мислиш? – упитам.
Он ме погледа тупо, безизразно, слеже раменима и рашири руке, као да би рекао: „Шта ме се тиче!“
Оставим га и хтедох прићи другом, али ме његово лице без икаква израза одврати од тог лудог, безуспешног покушаја.
Одједном, чух неки љутит глас:
– Шта то значи? Нико жив неће у опозицију! То се даље не може трпети. Све саме присталице уз владу и власти, све послушно, све мирно, па то тако из дана у дан, да се већ човеку згади и на ту послушност.
„То је диван и образован народ!“, помислим у себи и позавидим тој идеалној земљици. Ту, ваљда, ни моја покојна стрина не би хукнула ни предвидела какву опасност. Људи образовани и послушни, мирнији много више него што је од нас као деце и тражио онај добри, стари учитељ, јер њихов мир и добро владање досади и обљутави чак и самој мирољубивој полицији.
– Ако ви тако продужите и даље, – виче начелник оштро, љутито – онда умемо ми окренути други лист, па ће влада указом постављати опозиционаре. Час посла, а тога, ако нисте знали, има у другом свету. За вођу крајње и оштре опозиције против данашњег режима поставља се тај и тај, с годишњом платом од петнаест хиљада динара. За чланове главног одбора опозиционе странке: тај и тај, тај и тај, тај и тај, па хајд. Па, онда, за опозиционаре округа тога и тога: тај и тај, тај и тај, па мирна крајина. Не може то овако више. А влада је већ нашла пута и начина да покрене и један лист против себе. Зато је већ почела водити преговоре и нашла добре, поуздане, верне људе.
Грађани, односно опозиционари, гледају дремљиво у начелника и на њиховим лицима се не опажа никаква промена. Нити их то изненађује, нити буни, нити радује, – апсолутно ништа, као да начелник ништа није ни говорио.
– Дакле, ви сте сад опозиција! – вели начелник.
Свет гледа у њега и ћути мирно, равнодушно. Он узе списак свију присутних, односно дотераних на збор, и поче прозивати.
– Сви су ту! – рече после прозивке задовољно.
Начелник се затури у наслону од столице и протрља руке од задовољства.
– Е, доброоо! – рече с осмехом на лицу. – Сад, у име бога, да почнемо!… Ваш је задатак, као противника владиних, да владу нападнете најоштрије и да осудите њен политички рад и правац политике и спољне и унутрашње.
Свет се, мало-помало, поче прибирати, док се, тек, један пропе на прсте и диже руку, па процвиле слабачким гласом:
– Ја знам, молим господине, једну причу о опозиционару.
– Е, деде причај.
Грађанин се мало накашља, промрда раменима, па узе причати таквим тоном да више изгледа да кукуриче, исто онако као што смо ми одговарали у основној школи и препричавали поучне причице:
– Била тако два грађанина: једноме било име Милан, а другом Илија. Милан је био добар и послушан грађанин, а Илија опак и неваљао. Милан је слушао своју добру владу у свему, а Илија је био неваљао и није слушао своју добру владу, већ је гласао против владиних кандидата. И добра влада зовне к себи и Милана и Илију, па ће рећи:
„Добри Милане, ти си добар и послушан грађанин; ево теби пуно пара и добићеш поред своје службе још једну с бољом платом. То рече, па пружи добром Милану пуну кесу с новцима. Милан пољуби владу у руку и оде весело својој кући.“
– Потом се влада окрете Илији и рече:
„Ти си, Илија, рђав и неваљао грађанин, зато ћу те ухапсити и одузети ти плату што је примаш, па ћу је дати добрима и ваљанима.“
„Дођоше џандарми и ухапсише рђавог и неваљалог Илију, те је много патио и ожалостио своју породицу.“
– Тако пролази сваки онај који не слуша свога старијега и своју владу.
– Врло добро! – рече начелник.
– Ја знам, молим, господине, чему нас учи ова прича! – рећи ће други грађанин.
– Добро. Кажи!
– Из ове причице видимо како треба бити веран и послушан свакој влади, па да човек срећно поживи са својом породицом. Добри и послушни грађани не раде као Илија, па их свака влада воли! – говори опозиционар.
– Лепо, а шта је дужност доброг и послушног грађанина?
– Дужност је доброг и родољубивог грађанина да се ујутру дигне из постеље.
– Врло лепо, то је прва дужност. Има ли још која?
– Има још.
– Које су?
– Да се грађанин обуче, умије и доручкује!
– Па онда?
– Онда изиђе мирно из своје куће и иде право на свој посао, а ако нема посла, онда иде у механу, где чека време ручку. у подне тачно долази опет мирно својој кући и руча. После ручка попије каву, опере зубе и легне да спава. Кад се добро испава, грађанин се умије и иде у шетњу, па онда у механу и, кад дође време вечери, долази право својој кући те вечера, а после вечере легне у постељу и спава.
Многи од опозиционара испричаше по једну мудру, поучну причицу и објаснише чему нас та прича учи. Затим опозиционари пређоше на своја убеђења и принципе.
Један предложи да се збор заврши и да сви заједно оду у механу на чашу вина.
Ту се мишљења поделише и мораде доћи до бурне дебате. Нико више није дремао. Дође гласање у начелу. По свршеном гласању, начелник објави да је предлог примљен у начелу да се уопште иде у механу, и сад дође претрес у појединостима: шта ће се тамо пити?
Једни хоће вино и соду.
– Нећемо, – вичу други – боље је пиво!
– Ја из принципа не пијем пиво! – вели један из прве групе.
– А ја, опет, из начела не пијем вино.
И тако се појавише многи принципи и убеђења, и отвори се бурна дебата.
Неки поменуше каву (они су у ужасној мањини), а један између њих извади сат, погледа и рече:
– Три часа и пет минута! Ни ја сад не могу пити каву. Ја из принципа пијем каву само до три часа по подне, а после тога времена ни за живу главу.
Дође, после многих говора, који су читаво послеподне трајали, до гласања.
Начелник се, као ваљан представник власти, држао објективно и правично. Ничим није хтео утицати на слободу гласања. Свакоме грађанину дозволио је да мирним, парламентарним путем дâ свој глас за своје убеђење. Уосталом, сваком је то право и законом дато и нашто га онда одузимати?
Гласање је текло у највећем реду.
По свршеном гласању устаде начелник с важним, озбиљним лицем, као што доликује председнику политичког збора, и још важнијим гласом објави резултат гласања:
– Објављујем да је огромном већином победила трупа која је за вино и соду, затим долази мало мањи број фракције за чисто вино, затим фракција за пиво. За каву су гласала тројица (двојица за слатку, а један за горчију) и, најзад, један глас за меланж.
Тај је и иначе, заборавих напоменути, био започео говор противу владе, али му маса заглуши грајом тај детињасти испад. Он онда, мало доцније, поче говорити како је противан и оваквом збору, и како то и није збор опозиције, већ власти пало на ум да се прошали, али га и ту остали виком и грајом спречише да говори.
Начелник после тога поћута мало, па додаде:
– Што се мене тиче, ја ћу пити пиво, јер мој господин министар не пије никад вино и соду.
Наједанпут се опозиција поколеба и изјавише сви да су за пиво (сем онога што је гласао за меланж).
– Ја нећу утицати на вашу слободу, – рече начелник – и тражим од вас да останете при свом убеђењу.
Боже сачувај! Нико неће да чује за убеђење, и узеше доказивати како је то гласање случајно тако испало, и да се и они сами чуде како се то десило кад, у ствари, нико није тако мислио.
И тако се све то лепо сврши, и одоше после дугог и мучног политичког рада у механу.
Пило се, певало, напијане су здравице и влади и народу, и у неко доба ноћи сви су се мирно и лепо разишли кућама.
(Даље)
Мртво море (2/5)
Све је то у нас само зачетак добра. Били смо добра и послушна деца и, додуше, из године у годину свака је генерација све више и више обећавала да ће ускоро наша земља добити тако исто добре и послушне грађане, али ко зна да л’ ће доћи то блажено време да се наше тежње, управо мисли и идеали моје покојне, генијалне стрине, потпуно остваре у овој намученој Србији, коју овако жарко и искрено љубимо.
Ко зна да л’ ће икада доћи време да се остваре наше жеље и приведе у дело овај наш идеални политички програм:
Чл. 1.
Нико не ради ништа.
Чл. 2.
Сваки пунолетан Србин има почетну плату од 5000 динара.
Чл. З.
После пет година сваки Србин (у којој кући нема Србина, може и Српкиња) има права на пуну пензију.
Чл. 4.
Пензија има периодске повишице од 1000 динара годишње.
Чл. 5.
Мора се донети одлука Народне скупштине (а ту ће се по изузетку, из патриотских побуда, са Скупштином сложити и сам Сенат), и то ће се сматрати као нарочита тачка Устава, према којој: воће, корисно биље уопште, пшеница и сви други усеви морају успевати баснословно добро, и то два пута преко године, а ако се укаже дефицит у буџету државном, онда и три, па, разуме се, по потреби и више пута, како то већ финансијски одбор за сходно нађе.
Чл. 6.
Стока, свака могућа, без разлике пола и узраста, напредује, такође по законском наређењу, то јест по одобрењу оба дома, веома добро, и множи се врло брзо.
Чл. 7.
Стока не може ни у ком случају примати плату из државне касе, изузимајући ванредне државне потребе.
Чл. 8.
Казни се сваки онај који мисли о државним пословима.
Чл. 9.
Ни о чему се, напослетку, не сме мислити, без нарочитог допуштења полицијског, јер мишљење нарушава срећу.
Чл. 10.
На првом месту, полиција не сме апсолутно ништа мислити.
Чл. 11.
Ко би се хтео, тек вица ради, бавити трговином, мора зарадити врло много: на динар хиљаду.
Чл. 12.
Женске хаљине, огрлице, наравно и жипони, као и друге потребе, сеју се и успевају врло брзо под сваком климом и на сваком земљишту, сваког месеца, у разним бојама и по најновијој француској моди. Шешири, рукавице и остале ситније ствари могу се с успехом гајити и у саксијама (односно све се по законском наређењу само гаји).
Чл. 13.
Деца се не рађају. Ако их однекуд буде, да се одгајају и васпитавају нарочитим машинама. Ако отаџбина треба што више грађана, подићи ће се фабрика деце.
Чл. 14.
Порез не плаћа нико.
Чл. 15.
Плаћање дугова и порезе строго је кажњиво, а то вреди за сваког, сем ако се утврди да је тај преступ учинила умно оболела индивидуа.
Чл. 16.
Укидају се све непотребне ствари, као што су: таште, свекрве, и главна контрола и споредна, летећи државни и приватни дугови, цвекле, пасуљ, грчки и латински језик, Трули краставци, падежи сви могући, с предлогом и без предлога, жандари, свињско питање, памет, заједно с логиком.
Чл. 17.
Ко уједини Српство, да се сместа, у знак народног признања и љубави, ухапси!
Диван програм; то морају признати чак и политички противници, ако би овакав програм уопште и могао имати противника. Све узаман, наше се племените жеље не могу никада остварити.
Али што нисмо ми достигли и остварили, поред толиког свог труда, то су урадили други, срећнији од нас.
(Даље)
Мртво море (1/5)
Баш у тренутку кад седох да пишем ову приповетку, указа ми се пред очима слика моје покојне стрине. Иста онака као што, јадница, беше за живота. На њој жућкаста рекла од калмука, која јој није таман, као да је за другог скројена, ократка сукња од истог калмука и плава кецеља, опет са жутим цветовима; на ногама јој штиковане папуче, разуме се жутим везом, а за читаву шаку дуже него што треба. Убрађена шамијом затвореножуте боје. Лице јој тужно, пуно бора, жуто; очи готово исте боје као и лице, поглед изражава неку вечито очајну бригу; усне танке, мало модрикасте, увек спремне за плач, иако покојницу никад нисам видео да плаче. Међутим је непрестано уздисала, хукала и гунђала неку слутњу, бојазан за све и свашта. Повијена мало у леђима, груди јој уске, слабачке, упале; руке метне под појас, па тумара свуда по кући и дворишту мотрећи на сваку ситницу, а у свему види неко зло. Наићи ће чак на обичан какав камен у дворишту, па и ту предвиди опасност.
– Хууу!… Спотакне се дете, па удари главом у овај камен, па сву главу разбије! – прогунђа с очајањем на лицу, па узме камен и изнесе га из дворишта.
Седнемо да ручамо, а она би, тек, мени:
– Полако једи, можеш да прогуташ кост, па сва црева да ти провали!
Пође ко из куће на коњу, а она га испраћа и хуче с рукама под појасом:
– Хууу! Пази добро! Ђаво коњ, па само док презне, а теби пукне гоч о ледину!
Ако се иде на колима, она опет предвиди стотину опасности, и све то набраја, гунђајући за свој рачун, љутита, у страху и бризи: „Хууу, врдне коњ у страну, па одоше кола у јаругу!… Неће да пазе, но ће тако негде да истреште очи у јарузи.“ Узме дете дрво у руке, а она би, грешница, на то прогунђала: „Падне с дрветом, па, како је дрво шиљато, истера очи.“ Оде ко из куће да се купа, а она читав час пре поласка гунђа по буџацима: „Прокопала негде вода па, тек, само док се омакне у амбис, хајд’, па после да буде куку леле, ал’ доцкан! Хууу!… Вода је гора од ватре. Повуче дубина, па удави зачас.“ Сећам се како сам толико пута, још као дете, стајао пред кућом, док ће, тек, стрина хукнути и почети своје злогуко гунђање с рукама под појасом: „Хууу!… Ето где стоји, а потегне озго ћерамида, ћок у главу, па уби на место!“ Пошље ме у нашу сеоску бакалницу, која је била одмах пред кућом, да купим што за пет пара, соли или бибера, па ће ми успут дати савете мудре и опрезне: „Пази низ ове басамаке, и кад идеш, немој да зеваш него гледај пред ноге. Саплетеш се, па мож’ да паднеш на месту мртав!… Код овог Турчина (тако је звала бакалина, који је иначе био врло добар човек, само зато што је наше свиње јурио мотком из своје авлије што му ришкају башту) пази се, немој да ти дâ што да једеш. Метне отров неки, па тек заковрнеш као ћуре.“ Ма шта човек радио, или не радио ништа, у свему моја добра покојна стрина мора наћи неке опасности. Ако спаваш – ху! Ако пијеш воду – хууу!… Ако седиш – хууу, ако идеш, опет оно несрећно и злогуко хууу! Једне недеље пошао стриц у цркву.
– Хууу! – учини стрина, с рукама под појасом.
– Шта ти је? – пита стриц.
– Хууууу! – беше њен одговор.
– Ваљда црква није рат, па да ми ту хучеш и гледаш ме као да ме испраћаш на вешала, а не у божји храм!
Стрина нешто својски гунђа, с рукама под појасом, гледа у стрица погледом пуним злокобне слутње, готово очајно, па, место одговора, уздахну горко и дубоко.
– Шта ти је, јеси ли ти луда жена?
– Може неки ’ајдук да искочи из шуме, па тек, само крк ножем! – вели стрина, запињући из све снаге кад говори, а ипак шапатом. Тако је чудновато она увек говорила. Бог да јој душу прости!
– Какав ’ајдук усред бела дана кад у нас није било ’ајдука ни ноћу, откад ја знам за себе?!
– Није сваки дан Бадњи дан… У’вате, одвуку у шуму, па одеру као јарца… Хуууу!
Стриц се, сиромах, баш се сећам као да је јуче било, прекрсти левом руком, па изиђе љутито, а стрина метнула руке под појас, гледа за њим очајно, погледом пуним слутње, па тек зашишта на свој начин:
– Закољу к’о јагње!… Хуууу!
Јест, таква је била моја покојна, добра и паметна стрина. Сад, кад ово пишем, као да је гледам очима и чујем оно њено злослутно гунђање.
Да је жива, јадница, она би, на сваки начин, с искреним очајањем нашла хиљадама опасности у овој мојој причи: у свакој реченици, у свакој речи, у сваком слову. Чисто је чујем како ми слути зло и гунђа за се својим нарочитим гласом:
– Хууууу!… Дотрчи џандар, па у’апси зачас!
– Хууууу! у’апси зачас – што рекла моја покојна стрина. Сећати се својих покојних, милих и драгих, то је лепа ствар, и ја заиста заслужујем у том погледу похвалу, али, на крају крајева, што рекао неко: какве везе има моја покојна стрина с овом причом?
Ако ћемо искрено да говоримо, то се и ја чудим: какве везе, до ђавола, може имати моја стрина и цела ова ствар? Као што имају везе Народна скупштина и Сенат. Али, ето тако, што се мора, мора, ко те, опет, пита шта има везе и смисла. Бар код нас је, хвала богу, ако нигде на другом месту, паметан обичај да се све ради наопачке, како не треба, без смисла и памети, па куд бих ја онда могао и помишљати само да у овој земљи, где је све без смисла, једино ова моја прича има, к’о бајаги, неког смисла. Тхе, кад нам је таква дивна судбина, онда – нек иде како иде.
– Хууууу! – што рекла стрина.
―――
Али, кад се човек боље размисли (ако, то јест, уопште има људи који се и таквим опасним шпортом баве), мора мојој покојној стрини дати дубљи значај.
Замислите, само, каква се мени будалаштина увртела у главу.
У многоме ми цела ова наша „мила нам и напаћена земља” личи на моју покојну стрину.
У детињству ме је, пре школе, васпитала сирота стрина, и то, разуме се, као паметна жена, без батина, а после сам ишао у школу, где су, од основне школе па до највише, програми тако дивни да ја и дан-дањи верујем да је моја стрина била, јадница, у Просветном савету и имала најјачи утицај. Дакле, школа је продужила васпитање исто онако као и стрина, само мало савршеније, батинама.
Школа ми је, морам признати, била много гора и тежа од стрине. Одмах, још с букваром, почеше поуке како се треба владати: „Добро дете иде из школе право кући, мирно, ногу пред ногу, гледа преда се, а не звера лево и десно. Кад дође кући, остави пажљиво своје књижице, пољуби старије у руку, па седне на своје место.”
„Кад полази од куће у школу, опет тако исто: иде мирно, ногу пред ногу, гледа преда се, и, чим дође у школу, остави своје књижице и седа мирно на своје место, а ручице опружи на клупи.”
Видите ђаче: мирно, слабачко, десном руком држи књижице, а леву приљубило уз бутину; лице му смирено, глава му повијена земљи (пун класић знањца), гледа с толиком пажњом преда се да већ лишце добива смешан израз; иде, то јест помиче ножицама по један сантиметар, не звера ни лево ни десно, иако мимо њега врви свет на све стране. Никакав предмет не сме, нити може, привући његову пажњу. Тако иду и друга деца; пуна их улица, али једно друго и не виде. Улазе тако, управо умиле нечујно у школу, седају свако на своје место, испруже ручице и седе тако мирно и таквог израза лица као да их је фотограф спремио за сликање. Ту туве сваку реч учитељеву, и опет на исти начин измиле из школе. Ето, такви бисмо ми изгледали да смо били сасвим добра деца. Стрини се та поука много допадала, али ми нисмо могли потпуно по њој да се управљамо. Сваки је од нас грешио, ко мање ко више, и због тога је, у ствари добар, учитељ кажњавао ког мање ког више.
– Молим, господине, овај трчао путем!
– Да клечи! – пресуди учитељ.
– Молим, господине, овај гледао кроз прозор!
– Да клечи!
– Молим, господине, овај се разговарао!
Пљус шамар.
– Молим, господине, овај скакао!
– Без ручка!
– Молим, господине, овај певао!
Опет шамар.
– Молим, господине, овај играо лопте!
– Да стоји!
Не само што је наш стари, добри учитељ био тако пажљив те је бодрим оком мотрио да се предупреди сваки несрећан случај који би се могао десити нашом несмотреношћу, већ је уз његове усмене шамаре дошла одмах и написмена, паметна лектира за младеж. Ту беше вазда: некакав „Стручак” – узбрао га тај и тај, те „Китица цвећа” – набрао је милој деци тај и тај. Све лепи наслови и лепа поучна садржина:
„Било једно несташно дете, па се попело на дрво и с дрвета се омакне, падне и сломи ногу, и тако целог века остаде богаљ.”
„Било једно неваљало дете, није слушало савете, већ је трчало улицом, па се јако озноји, дохвати га хладан ветар, те назебе и падне у постељу од тешке болести. Његова сирота мати је многе ноћи бдила над њим и плакала. После дугог боловања дете умре и уцвели своје добре родитеље. Тако не раде добра деца.”
„Једно, опет, несташно дете шетало по улици, па га ухвати нека зверка и свега га рашчерупа.”
После сваке прочитане поучне причице учитељ нам објасни и протолкује поуку.
– Шта смо сад читали? – пита.
– Ми смо сад читали како је било неко неваљало дете, па шетало само по улици, а искрсне нека зверка и дете рашчерупа.
– Чему нас учи та прича?
– Та нас прича учи како не треба шетати.
– Тако је.
– А какво је то дете што је шетало?
– Оно је неваљало и опако дете.
– А шта раде добра деца?
– Добра деца не шетају, па их воле родитељи и учитељ.
– Врло добро!
„Било опет једно дете, па седело у соби крај прозора, али друго дете гађало голуба каменом из своје праћке, и не погоди га. Голуб одлете весело, а камен удари у прозор, разбије га и погоди оно прво дете у око, тако да му око исцури и остане довека без ока!”
– Какво је оно дете што је седело у соби близу прозора?
– Оно је неваљало и опако дете!
– Чему нас учи прича?
– Прича нас учи да не треба седети, јер то раде само зла и неваљала деца.
– А шта чине добра деца?
– Добра деца не седе у соби где има прозора!
Свака се причица тако лепо објасни и из ње извуче корисна поука како треба да се владају добра и послушна деца. Добра деца не иду, не трче, не разговарају, не пењу се на дрвеће, не једну воће, не пију хладну воду, не излазе у шуму, не купају се, и – већ ко ће све то набројати. Накратко речено, били смо преплављени таквим мудрим и корисним поукама, те смо се сви утркивали ко ће бити непомичнији. Мање-више, сви смо били добра и послушна деца и слушали смо и памтили савете својих старијих.
(Даље)
Српска иницијатива
У једној паланци у унутрашњости беше у гимназији фамулуз неки Таса. Носи гуњ и чакшире потуре, силаве око паса, а за силавима неке ножине и пиштоље. Он је прототип наше личне иницијативе.
Шта је простије на свету него рећи момку: „Отиди те ми купи дувана.“ С Тасом то не иде тако.
Звоним у звоно. Таса се појави и скине капу.
– Тасо, ево ти пола динара…
Не довршим. Таса шчепа пола динара и јурне на врата.
– Стој, море! Куда ћеш?
– Знајем си ја, дуван ћу си купим, а баш имашем нешто работу там’ на ту страну.
– Нећу дуван, него узми ми марке…
– Аха! Види имаш ли дуван! А ја мишљашем… – и дуне Таса на врата.
– Стој, Господ те убио! Знаш ли какве марке?
– Знајем си!
– Какве?
– За писмићи рачунам.
– Ето ти сад! Није за писма, него таксену, једну од пола динара.
– А, а ја мишљашем…
Увек тако с Тасом. Он мора да мислим, он даје увек свој суд и своје мишљење.
Другом једном приликом сретнем Тасу у ходнику, ишао сам из четвртог разреда где сам раздавао ђацима неке књиге.
– Тасо, – рекох му – иди у четврти разред, па ми донеси кишобран, заборавио сам га тамо код ормана.
– Ама, мишљашем нешто да неје па горе у салу кад гледасте слике с господина директора?!
– Није.
– Ако ли да видим?
– Иди па види!
Он заиста оде и малочас врати се натраг. Смеши се и увија скинуту капу у руци.
– Је л’ није?
– Истин’, неје, а ја мишљашем.
– Ама шта имаш ти да мислиш кад ти лепо кажем где је.
– А да неје па у трећи разред?
– Није, брате! – рекох нервозно.
– Ако ли да видим?
– Види! – рекох, хотећи да до краја исцрпим своје стрпљење.
– Истин’, неје ни там! Ако ли да видим да није па у канцеларију?
– Види, брате, види где хоћеш!
Врати се отуд, па не рекавши ми ништа протрча мимо мене па оде у четврти разред. Носи отуд кишобран и смеши се.
– Еве га! – вели и гледа у земљу.
– Па ето видиш! Кажем ти као човеку, и ти место да одмах одеш, а ти ме малтретираш цео сат, – рекох му љутито.
– Е, де, куј му знаје, а ја па мишљашем!
Није сам Tаса овакав. Мање-више сви ми патимо од ове болести, од ове личне иницијативе.
„Страдија“
25. децембар 1904.
Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.
Данга
Снио сам страшан сан. Не чудим се самом сну, већ се чудим како сам имао куражи и да сањам страшне ствари, кад сам и ја миран и ваљан грађанин, добро дете ове намучене, миле нам мајке Србије, као и сва друга деца њена. ’Ајде, да речем да ја правим изузетак од осталих, али не, брате, већ све на длаку радим што и други, а понашања сам тако пажљива да ми нема равна. Једаред сам видео на улици откинуто сјајно дугме од полицијске униформе, загледах се у његов чаробни сјај и таман хтедох проћи, пун неких слатких мисли, док ми одједном задрхта сама рука па право капи; глава се сама приклони земљи а уста ми се развукоше на пријатан осмех, којим обично сви ми старијег поздрављамо.
„Баш ми крв у жилама племенита, и ништа друго!“ помислих у том тренутку и с презрењем погледах на једног простака што баш у тај мах прође и у непажњи нагази оно дугме.
– Простак! – изговорим јетко и пљунем па мирно продужим даље шетати, утешен мишљу да су такви простаци у врло малом броју, а необично ми беше пријатно што је мени бог дао фино срце и племениту, витешку крв наших старих.
Ето, сад видите како сам красан човек, који се баш ништа не разликује од осталих ваљаних грађана, па ћете се и сами чудити откуд баш мени у сну да дођу страшне и глупе ствари на ум.
Тога дана ми се није ништа необично десило. Вечерао сам добро и по вечери чачкао зубе, пијуцкао вино, а затим, пошто сам тако куражно и савесно употребио сва своја грађанска права, легао у постељу и узео књигу да бих пре задремао. Убрзо ми је књига испала из руке, пошто је, наравно, испунила моју жељу, и ја сам заспао као јагње с мирном савешћу, јер сам потпуно извршио све своје дужности.
Одједном се обретох као на неком уском, брдовитом и каљавом путу. Хладна, мрачна ноћ. Ветар јауче кроз оголело грање и чисто сече где дохвати по голој кожи. Небо мрачно, страшно и немо, а ситан снег завејава у очи и бије у лице. Нигде живе душе. Журим напред и клизам се по каљаву путу, то лево, то десно. Посртао сам, падао, и најзад залутао. Лутао сам тако богзна куда, а ноћ није била кратка, обична ноћ, већ као некаква дугачка ноћ, као читав век, а ја непрестано идем, а не знам куда.
Ишао сам тако врло много година и отишао некуд тако далеко, далеко од свог завичаја у неки непознати крај, у неку чудну земљу за коју ваљда нико жив и не зна, и која се сигурно само у сну може сањати.
Врљајући по тој земљи стигнем у неки велики, многољудни град. На пространој пијаци тога града искупио се силан народ и подигла се страшна граја да уши човеку заглухну. Одседнем у једну гостионицу баш према пијаци и упитам механџију што се скупио толики свет.
– Ми смо мирни и ваљани људи – отпоче ми он причати – верни смо и послушни своме кмету.
– Зар је код вас кмет најстарији? – прекидох га питањем.
– Код нас управља кмет, и он је најстарији; после њега долазе пандури.
Ја се насмејах.
– Што се смејеш?… Зар ти ниси знао?… А одакле си ти?
Ја му испричам како сам залутао и да сам из далеке земље, Србије.
– Слушао сам ја о тој чувеној земљи! – прошапута онај за себе и погледа ме с решпектом, затим ми се обрати гласно:
– Ето, тако је код нас! – продужи он. – Кмет управља са својим пандурима.
– Какви су то пандури код вас?
– Е, пандура, знаш, има разних и разликују се по рангу. Има виших и нижих… Дакле, ми смо ти овде мирни и ваљани људи, али из околине долазе овамо свакојаки пробисвети те нас кваре и уче злу. Да би се распознавао сваки наш грађанин од осталих, кмет је јуче издао наредбу да сви овдашњи грађани иду пред општински суд, где ће сваком ударити жиг на чело. Ето зато се народ искупио, да се договоримо шта ћемо радити.
Ја се стресох и помислих да што пре бежим из те страшне земље, јер се ја, иако сам племенити Србин, нисам навикао баш на толико витештво, и би ми зазорно!
Механџија се добродушно насмеја и тапну ме по рамену па ће охоло рећи:
– Хе, странче, ти се већ уплашио?!… Међер нема наше куражи далеко!…
– Па шта мислите да радите? – упитам стидљиво.
– Како: шта мислимо! Видећеш ти само наше јунаштво! Нема наше куражи надалеко, кажем ти. Прошао си многи свет, али сам сигуран да већих јунака ниси видео. Хајдемо тамо заједно! Ја морам пожурити.
Таман ми да пођемо, кад се пред вратима чу пуцањ бича.
Провирим напоље, кад ал’ имам шта видети: један човек са неком тророгљастом, сјајном капом, а у шареном оделу, јаше једног другог човека у врло богату оделу обичног, грађанског кроја, и заустави се пред механом те се скиде.
Механџија изиђе и поклони се до земље, а онај човек у шареном оделу уђе у механу и седе за нарочито украшен сто. Онај у грађанском оделу остаде пред механом чекајући. Механџија се и пред њим дубоко поклони.
– Шта ово значи? – упитам механџију збуњено.
– Па овај што уђе у механу, то је виши пандур, а ово је један од најугледнијих грађана, наш велики богаташ и патриота – прошапута механџија.
– Па што допушта да га јаше?
Механџија махну на мене главом, те одосмо мало устрану. Насмеја се некако презриво и рече:
– Па то се код нас сматра за почаст које се ретко ко удостоји!…
Он ми причаше још вазда ствари, но ја га од узбуђења нисам разабрао. Али сам последње речи добро чуо:
– То је услуга отаџбини коју не може и не уме сваки народ да цени!
Стигосмо на збор где је већ отпочет избор часништва зборског.
Једна група истакла као кандидата за председника неког Колба, ако се добро сећам имена; друга група неког Талба, трећа, опет, свога кандидата.
Направи се грдан метеж; свака група жели да протури свога човека.
– Ја мислим да од Колба немамо бољег човека за председника тако важног збора – говори један из прве групе – јер његове су грађанске врлине и кураж свима нама добро познате. Ја мислим да нема ниједног међу нама кога су великаши чешће јахали но њега.
– Шта ти говориш – цичи један из друге групе – кад тебе није ни практикант никад узјахао!
– Знамо ми ваше врлине! – виче неко из треће групе. – Ви нисте ни један ударац бича отрпели а да не закукате.
– Да се споразумемо, браћо! – поче Колб. – Мене су, истина, јахали често наши великодостојници још пре десет година и ударали бичем, па нисам јаукао, али опет може бити да има још заслужнијих људи. Има можда млађих и бољих.
– Нема, нема! – дрекнуше његови бирачи.
– Нећемо да чујемо за те старе заслуге! Колба су јахали још пре десет година! – вичу из друге групе.
– Сад се јављају млађе снаге, а за старе нећемо да знамо више – вичу из треће групе.
Наједанпут се утиша граја; народ се расклопи те учини пролаз, на коме угледах млада човека око својих тридесетак година. Како он наиђе, све се главе дубоко приклонише.
– Ко је ово? – шапнух механџији.
– То је првак у грађанству. Млад човек, али много обећава. У своје младо доба дочекао је да га је и сам кмет већ три пута досад јахао. Стекао је више популарности него ико досада.
– Можда ће њега изабрати?… – упитам.
– Више него сигурно, јер ово досад што је кандидата, све су старији, и после тога и време их већ прегазило, а овога је јуче кмет пројахао.
– Како се зове?
– Клеард.
Учинише му почасно место.
– Ја мислим – прекиде Колб тишину – да нам бољег човека за ово место не треба тражити од Клеарда. Млад је, али ми старији ни изблиза нисмо му равни.
– Тако је, тако је!… Живео Клеард!… – заори се из свих грла.
Колб и Талб га одведоше да заузме председничко место.
Сви се опет приклонише дубоко, затим настаде тајац.
– Хвала вам, браћо, на овако високој пажњи и почасти коју ми данас једнодушно указасте! Ваше наде које су положене на мене и сувише су ласкаве. Тешко је руководити народним жељама у овако важне дане, али ја ћу уложити све своје силе да поверење ваше оправдам, да вас свуда искрено заступам и да свој углед и даље високо одржим. Хвала вам, браћо, на избору!
– Живео, живео, живео! – осу се са свију страна.
– А сада, браћо, дозволите да са овога места проговорим неколико речи о овом важном догађају. Није лако претрпети муке и болове који нас очекују; није лако издржати да се врелим гвожђем стави жиг на наше чело. Јест, то су муке које не може сваки поднети. Нека кукавице дрхте и бледе од страха, али ми ни за тренутак не смемо заборавити да смо потомци врлих предака, да кроз наше жиле тече племенита, јуначка крв наших ђедова, оних див-витезова што ни зубом не шкрипнуше умирући за слободу и добро нас, њихових потомака. Ништавне су ове муке према оним мукама, па зар да се ми покажемо трулим и кукавичким коленом сада, у сваком добру и изобиљу? Сваки прави родољуб, сваки који жели да се племе не обрука пред светом, поднеће бол јуначки и мушки.
– Тако је! Живео, живео!
Још се јави неколико ватрених говорника који су храбрили застрашени народ и говорили отприлике то исто што и Клеард.
Јави се за реч један блед, изнемогао старац, смежурана лица, беле косе и браде као снег. Ноге му клецају од старости, леђа повијена, а руке дрхте. Глас му је треперео а у очима се светле сузе.
– Децо! – отпоче он, а сузе се скотрљаше низ бледе смежуране образе и падоше на белу браду. – Мени је тешко и скоро ћу умрети, али ми се чини да је боље не допустити такву срамоту. Мени је стотину година и живео сам без тога… Па зар сада да ми се на ову седу изнемоглу главу удара жиг ропски?…
– Доле с том матором рђом! – дрекну председник.
– Доле с њим! – вичу једни.
– Матора кукавица! – вичу други.
– Место да млађе куражи, а он још плаши народ! – вичу трећи.
– Срам га било оне седе косе! Наживео се, па га још страх нечега, а ми млађи јуначнији! – вичу четврти.
– Доле с кукавицом!
– Да се избаци напоље!
– Доле с кукавицом!
Раздражена маса младих, јуначних грађана јурну на изнемоглог старца те га у јарости почеше ударати и вући.
Једва га пустише због старости, иначе би га камењем засули.
Сви се заклеше и заверише да ће сутра осветлати образ свога народног имена и да ће се јуначки држати.
Збор се растури у најбољем реду. При излажењу се чули гласови:
– Сутра ћемо видети ко смо!
– Видећемо сутра многе хвалише!
– Дошло је време да се покажемо ко вреди, а ко не, а не да се свака рђа размеће јунаштвом!
Вратио сам се натраг у хотел.
– Јеси ли видео ко смо ми? – упита поносно механџија.
– Видео сам – одговорим механично, а осећам како ме снага издала и глава бучи од чудних утисака.
Још тог истог дана сам читао у новинама њиховим уводни чланак ове садржине:
„Грађани, време је да једном престану дани празне хвале и разметања овога или онога од нас! Време је да се једном престану ценити празне речи којима ми изобилујемо истичући своје неке уображене врлине и заслуге; време је, грађани, да се једном и на делу опробамо и да се стварно покажемо ко вреди, а ко не! Али држимо да међу нама неће бити срамних кукавица, које ће власт сама морати силом дотеривати на одређено место где ће се жиг ударати. Свако, који у себи осећа и трунку витешке крви наших старих, грабиће се да што пре мирно и с поносом поднесе муке и бол, јер је то бол свети, то је жртва коју отаџбина и опште добро свију нас захтева. Напред, грађани, сутра је дан витешке пробе!…“
Мој механџија је тога дана легао да спава одмах после збора да би сутрадан што пре стигао на одређено место. Многи су, опет, отишли одмах пред судницу да ухвате што боље место.
Сутрадан отидем и ја пред судницу. Слегло се све из града, и мало и велико, и мушко и женско. Неке мајке понеле и малу децу у наручју да и њих жигошу ропским, односно почасним жигом како би доцније имали преча права на боља места у државној служби.
Ту је гурање, псовање – у том помало личе на нас Србе, па ми би мило – отимање ко ће пре доћи до врата. Неки се чак и погушају.
Жигове удара нарочити чиновник у белом, свечаном оделу и благо укорева народ:
– Полако, забога, доћи ће сваки на ред, нисте ваљда стока да се тако отимате!
Почело жигосање. Неко јаукне, неко само застење, али нико не одржа без икаква гласа док сам ја био.
Нисам могао гледати дуго то мучење, већ одем у механу; кад тамо, неки већ засели те мезете и пију.
– Пребринусмо и то! – говори један.
– Море, ми и не кукасмо много, али Талб се дере као магарац… – рече други.
– А, ето ти твога Талба, а јуче га хоћете да председава на збору!
– Е, па ко га знао!
Разговарају, а стењу од бола и увијају се, али крију један од другога јер сваког срамота да се покаже кукавицом.
Клеард се обрука, јер је застењао, а истакао се јунаштвом неки Леар који је тражио да му се два жига ударе и није гласа пустио. Цео град је само о њему говорио с највећим поштовањем.
Неки су утекли, али су били презрени од свију.
После неколико дана шетао је онај са два жига на челу исправљене главе, достојанствено и охоло, пун славе и поноса, и куд год прође, све се живо клања и скида капе пред јунаком својих дана.
Трче улицама за њим и жене и деца и људи да виде великана народног. Куд год пређе, простире се шапат пун страхопоштовања:
– Леар, Леар!… То је он! Оно је тај јунак што није јаукнуо ни гласа од себе дао док су му два жига ударили!
Новине су писале о њему и обасипаху га највећом хвалом и славом.
И заслужио је љубав народну.
Слушам те хвале на све стране, па се тек и у мени пробуди јуначка крв српска. И наши су стари јунаци, и они су умирали на кољу за слободу. И ми имамо јуначку прошлост и Косово. Свега ме обузе народни понос и сујета да осветлам образ свога рода, и јурнем пред судницу па повикнем:
– Шта хвалите вашег Леара?… Ви још нисте ни видели јунаке! Да видите шта је српска, витешка крв! Ударајте десет жигова, а не само два!
Чиновник у белом оделу принесе мом челу жиг, ја се тргох… Пробудим се иза сна.
Протарем чело у страху и прекрстим се чудећи се шта све човеку не дође у сну.
„Умало ја не потамнех славу њиховог Леара!“ помислим и окренем се задовољно на другу страну, а би ми помало криво што се цео сан није завршио.
Извор: Домановић, Радоје, Краљевић Марко по други пут међу Србима – Вођа – Данга, Књижара Вел. Валожића, Београд 1901.
Радоје Домановић 