Избор радикалног папе
Место уводног чланка испричаћемо један интересантан сан, јер и нема смисла никаквом чланку кад је оваква неодређена ситуација у круговима млађих и старијих радикала. Жеља је наша искрена била да поштени елементи, а њих има доста, из једног и другог радикалног крила буду једна јака и моћна странка, чија би снага могла довести у ред, ако не милом а оно силом, све ове смутљиве елементе, који, користећи се борбом ова два радикална табора, очигледно мирно и постојано раде против данашњих слобода, против земље која их, на жалост, и поји и храни.
Сањам једног дана — прича нам један пријатељ — како целокупна Радикална странка бира радикалног папу. Мучила се странка, невољисала, пекљала (не буди ником криво на изразу), али све наопако. Непрестано свађа, граја, политичке шатрице, које за свој рачун крчме радикалска убеђења, а углавном две главне веће радње: Одјек и Самоуправа. Мирили се, свађали се, опет се мирили, опет свађали. Таман помисли народ: боже помози, ено их заједно око једног листа, праве заједнички програм, док тек после три дана настане у редакцији врева као у кошници:
— Амале овамо да носе наше ствари, хоћемо деобу.
— Вала и ми хоћемо.
И браћа се деле.
Погледа народ, а половина ствари вуче се из једне редакције у другу. Ту, разуме се, пре него што ће у листовима настати политичка полемика и свађа, прво долази препирка око столова, столица и других ствари.
— Ово је поњава наша.
— Није истина, то је наша.
Амалин товари један сто, а браћа у’ватила једни с једне, други с друге стране:
— Шта, хоћете и ово?
— То је наше.
— Наше је. Ви отимате као што сте отимали и име странке.
— А ви, молићемо, заборављате као и убеђења и програм наше странке.
Ето тако се браћа на неки начин поделе и онда се у две редакције настани генералштаб са врховним командантом и за тили час се развију два непријатељска ланца. Борба очајна, бори се до истраге.
Последњих дана чуло се:
— Примиријеееее!
Делегати једног и другог зараћеног табора састају се и већају да се успостави мир.
— Како је? — питају се војници једни и други.
— Веле добро.
— Да се одморимо.
— Уморни смо, треба спавати.
И војске таман поспале и у сну заборављају ратне незгоде и тешке напоре, па сањају о миру и бољем животу.
Док одједном се на Одјеку и Самоуправи истакоше неочекивано ратне заставе и трубе у таборима једног и другог крила зајечаше узбуну.
— Узбуна!
И војске пренуше, диже се опет оружје и ланци се непријатељски развише један према другом.
Ето тако отприлике — како сања човек — текла ствар, док се војсци оба табора, то ће рећи народу, не досади.
И затворише вође и прваке једног и другог крила у једну зграду.
— Браћо, — предложи један, — ако ми не поступимо с њима као оно кад се бира папа римски, ми ћемо изгинути и вечно ратовати. Да их зазидамо и да само на крову оставимо уску баџу. Да им не дамо ’леба ни воде док се не расправе. Они су наши политички кардинали, па нека нам једном изберу радикалног папу.
И зазидаше политичке кардинале и рекоше им:
— Докле се не споразумете, док једном не нађете пута и начина за мир, нећете изићи напоље. Ви се између себе и бијте и убијајте и молите и објашњавајте, радите како сте вешти. Кад свршите посао повољно, онда запалите Одјек и Самоуправу, дим ће избити на баџу, и то ће бити знак да је радикални папа једном изабран после толике муке.
Унутра граја, лом, туча. Мало-помало стишава се. Народ около чека нестрпљиво, нагађа ко ће бити, из ког крила. Најзад покуља дим на баџу, исто као и при избору папе, и народ стаде бацати капе увис и ликовати. Срећни што ће у миру и слози живети стадоше се људи љубити.
— Одграђуј!
Одградише да папу свечано дочекају.
И шта виде.
Све се између себе исклало, све пало у међусобној борби. Остао само један, а и тај један рањен и искрвављен, то је био неки што га зову Пекљавина.
Кад га народ виде, место да закука, удари од муке у смех и чуше се гласови:
— Вала је ово време баш права заврзлама и пекљавина.
„Нови покрет“
28. фебруар 1906. године
Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.
Божићна прича
Један млади хумориста упутио је ово опширно писмо нашој редакцији, пред Божић, обећавајући причу за додатак у божићном броју.
Поштовани Г. Уредниче,
Још мало, па ћемо и ми писци пред Божић и пред Васкрс морати тражити од Општине београдске једно место на Великом пијацу, где ћемо продавати свој еспап, а то су прилози за божићни број.
Замислите само како изгледа пијац, па још пред овако благ дан: касапи, пиљари, лончари, сељаци, земунске пиљарице; квиче прасад, крече кокоши, каучу ћурке, нуди се, виче се, ценка се, само ври! И, да видите чуда, све се прода! Усред тог лома, где, на пример, куварице нуде саме себе за службу, јер нити имају прасе, нити лука, нити купуса, нити пишу приче (можда и за своју срећу); еле, усред тог лома и гужве упарадили се у једном ћошку и ми писци. Тапкамо ногама од зиме, трљамо руке и вичемо на сав глас:
— Ходи, приче добре!
— ’Ајде песама за додатак!
— Тазе Позоришни преглед!
— Код мене смешне приче, извол’те само!
Ви уредници обилазите, меркате робу, па тек приђете једном
— Па пошто ова причица? — и то изговорите кисела лица, претурајући немарно листиће да тиме унапред убијете вредност целој тој причици.
— Врло је добра, господине, смешна да се публика покриви од смеја.
— Добро, де, пошто? Не причај ми ваздан.
— Извол’те код мене! — нуди мој колета.
— Што ми удараш на пазар? — цикнем.
— Не лажи човека, рђо! Знам ја тај еспап, сам бофл! И тако некад долази до гушања, а уредник се нађе у чуду, па оде трећем:
— Пошто та песмица?
— Која, молим?
— Она с краја, изгледа жалосна.
— Веома жалосна, да се одерете плачући.
— Хм! Нисам мислио да тако ожалостим читаоце на овако благ празиик.
— Па, оно, знате, и није толико, умерено је, извол’те прочитати.
Уредник узима, чита и раскриви се насред пијаце, а хумориста довикује:
— Извол’те код мене, весело, смешно, као што треба за благ дан! — а песник дода:
— Носи одатле те твоје будалаштине, лудаче, што расплака тако дивног човека!
Долазе и други уредници. Обилазе, гледају, врте главом, прођу свуда по књижевном одељку пијаца, пазаре, ценкају се.
Ту је понеко са понеком филолошком расправом, мрк, преневољан. Код њих се слабо ко задржава. Понеко тек упита:
— Еј, ти тамо, шта имаш ту?
— Падеже без предлога!
— Тхм, иди с милим богом! — изговори уредник љутито и отреса од себе руке.
—
Него што се шалимо, шалимо, али сада читајте ово озбиљно. Обећао сам јуче да ћу вам дати за божићни број једну хумореску, али у исто време сам обећао и неким досадним жирантима да ћу меницу регулисати.
Та се два обећања тако несрећно удесила, да и сам не знам куда ћу и шта ћу. Метните, господине уредниче, руку на срце, па и сами помислите како је у овој ситуацији тешко и мучно за несрећног хумористу. Треба да пишем веселу причу, а љут сам, огорчен и ожалошћен. Један безобразан и неучтив овдашњи новчани завод (име не помињем, злу не требало, из неких виших разлога) увредио ме је једним нечувено дрским, управо одвратним писмом, у коме вели овако глупачким и несолидним тоном:
„Господине,
Вашој меници, на којој сте ви потписани као акцептант, протекао је рок 12. овог месеца.“
Па ово још и црно и бело, али оно даље још горе, оно је превршило сваку меру безобразлука. Те рђе из тог завода још веле, ни мање ни више:
Да „меницу регулишете у року за три дана од данас“, и још, не знам, помињу и некакве, тамо њине „зле последице“. Прави скандал!
Ето, видите, кад вас тако изненадно, просто као гром из ведра неба, снађе нека напаст на правди бога, кад вас зли и бездушни људи тако трону и ожалосте, куд је онда човеку до шаљиве приче! Почнем причу, али не иде, ништа ми духовито ни весело не пада на ум. Све ми се по глави смуцају некаке, што рекао Захар Обломовљев, некакве жалосне речи. „За три месеца од данас“ и тако којешта. А тек реч: меница, па она тужна реч платите, па још и оне, тамо њине, несрећне зле последице, морате признати нити су смешне, нити баш тако духовите.
Па још ни по јада што сам ја сам собом ожалошћен и узнемирен „жалостивим речима“, него ме још и досадни жиранти још више троњавају. Изиђем да прошетам, да се разгалим, не бих ли, к’о велим, растерао црне мисли, не би ли ми дошло што шаљиво и духовито на ум да то спишем у причу. Али, таман се ја разгалио, таман дух мој полете у више сфере, док, ах, зли удес! преда мном се створи мој жирант (и то онај љући). Чудио сам се откуд баш сад, баш у овом судбоносном тренутку да искрсне баш он и нико други код 2½ милиона живих становника миле нам Краљевине. Као да ме ко поли хладном водом. Оде моја духовитост до ђавола! Збуњен, зинуо сам од чуда, па ни речи да проговорим.
— Е, чујеш, брате, ти си крајње безобразан човек. Убијаш ми кредит и бацаш ми једну главобољу на врат пред ове благе дане. Ја, брате, имам ситну децу, и не могу да дозволим да ми сада кад се све живо спрема за празник пописују ствари по кући, да моја жена плаче и да пиште деца. Кажем ти да си крајње безобразан и молим те гледај да то још данас регулишеш, иначе… — и жирант претећи махну главом.
Ето, видите како ме дрско и неучтиво напао тај нитков. Па још, не знам, публика вели: Не цвета нам књижевност.
Како ће, до ђавола, да цвета кад ето какав је коров гуши и дави. Не цвета се ту, мој пријатељу. Не може ни да се живи од лопужа и покварена света, па то ти је.
Збуњено, муцајући, почех ја нешто њему објашњавати, управо и сам не знам тачно шта сам хтео:
— Извини, знаш, интересантан случај, овај, знаш, ја ћу сад једну шаљиву причу…
— Е, то је, чујеш, нечувен цинизам! — дрекну жирант као да човек полуде, па, пошто ме презриво промери, додаде: — Ја му говорим да регулише меницу да ми не прави неприлике, а он ми ту трабуња о шаљивој причи.
— Немој ти, брате, ако си лудак, да правиш никог будалом. Ја ти опет понављам да данас регулишеш меницу, иначе ће свашта да буде. Написаће теби адвокат баш истинску шаљиву причу, па ћеш да се искидаш од смеја! — рече човек на завршетку, окрете леђа и оде, а ја остадох запањен гледајући у једну плочу тротоара док ме, тек, један не гурну:
— Склони се, брате, шта си се рашчепио ту насред тротоара, не може од тебе да се пролази.
Ето, видите, па кажу још „не цвета нам лепа књижевност“.
—
Ја мислим, господине уредниче, да сам вас довољно убедио и да сам, штавише, верно представио мој мучан положај о она два обећања што су се, као што рекох, тако несрећно стекла и сортирала. Ето видате колико је ситних непријатеља противу мене, управо противу садржине вашег цењеног листа. Ако желите да имате ведру шалу у своме листу, то ми морате притећи у помоћ да непријатеље и моје и ваше савладамо. Једна војска од пробраних и храбрих четрдесет динара бораца (не шаљите оне скакавце рођене 1875) била би ми довољна. Ја ћу се лично ставити на чело те храбре чете, и одмах ћу кидисати на све своје непријатеље. И на завод, и на оно писмо његово, и на „жалостивне“ речи, и на црне мисли, и на жиранте. Једним словом, направићу од њих пачарис, лом. Додуше, држим да ће ми војска изгинути, али ако бог да остане који борац, ја ћу се после мука с њиме прочастити и повратити стару ведрину душе.
Ако ми то не учините, онда, тако ми бога, не може испасти моја прича шаљива, већ ће морати бити тако тужна и жалостивна да ће вам расплакати све читаоце вашег цењеног листа, а то је, болан, „од бога грехота, а од људи зазор и срамота“. Зашто да преседа људима благ дан кад они нису ни криви ни дужни. То, право да вам кажем, не би било ни од вас лепо, иако сте новинар; ваљда и ви бар празником имате колико-толико срца за своју верну читалачку публику.
Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.
Не можу слухатися
Настала пора мені служити у війську, але ніхто не викликав мене. Я весь пройнявся патріотичними почуттями, і вони не дають мені спокою ні вдень ні вночі. Іду вулицею — стискаю кулаки, побачу якого іноземця — скрегочу зубами, а часом так і пориває мене кинутися на якусь людину й дати їй ляпаса. Ляжу спати — всю ніч сниться, що я ріжу ворогів, проливаю кров за свій народ і мщуся за Косове поле. Чекаю нетерпляче повістки, а її все нема й нема.
Бачу, як багатьох хапають за ко.мір і тягнуть до казарми, та й заздрю їм.
Якось прийшла повістка старому дідові, що звався випадково так само, як я. Йому суворо наказували негайно як дезертирові з’явитися до комендатури.
— Який я дезертир, — запротестував дід, — яв трьох війнах був, маю поранення, шрами й досі ношу!
— Усе це добре, але наказ є наказ, і його треба виконувати.
Пішов дід до коменданта, а той вигнав його геть.
— Хто тебе кликав сюди, шкапо стара?— гарикнув комендант і мало не відлупцював діда.
Зрештою, якби старого не витурили так безпардонно з комендатури, я зі своїм ентузіазмом і великою любов’ю до казарми вже ладен був подумати, що він має там якусь протекцію.
Моє сильне хотіння змінилося нараз відчаєм. Даремно я, проходячи вулицею повз офіцерів, гатив ногами об землю, аж у п’ятах мені стріляло, сподіваючись, що такого старанного вояка неодмінно запримітять і покличуть до війська. Не кликали.
Усе це допекло мені, і одного чудового дня я сів та й написав командуванню прохання, щоб забрали мене до війська. У ньому я вилив усі свої патріотичні почуття і наприкінці написав таке:
«Ах, пане коменданте, якби ви знали, як б’ється в грудях моє серце і в жилах клекоче моя кров, дожидаючись тої давно омріяної хвилини, коли я нарешті зможу називатися захисником корони й вітчизни, оборонцем свободи й сербського вівтаря, коли я стану в ряди косовських месників!»
Оздобивши таким чином свою заяву, наче любовний лист, я відчув себе на сьомому небі, впевнений, що все буде гаразд.
Окрилений надією, я встав і подався просто до комендатури.
— Чи можу я пройти до пана коменданта?— запитав я солдата, що стояв коло дверей.
— Не знаю, — відповів той спроквола, знизавши плечима.
— Запитай його, скажи, прийшов тут один, хоче служити у війську! — кажу йому, наївно гадаючи, що солдат, лише почувши таке, всміхнеться до мене й стрімголов кинеться до коменданта доповісти про прихід новобранця, а комендант вибіжить мені назустріч аж до дверей, поплеще мене по плечу й вигукне: «Добре, соколе; ходімо зі мною!»
Але, замість усього цього, солдат подивився на мене співчутливо, ніби хотів сказати: «Ех, дурню, дурню, куди ти рвешся! Таж каятися будеш!»
Я тоді ще не розумів цього погляду, через те мені й дивно було, чого солдат так дивиться на мене.
Довго я чекав під дверима. Ходив сюди-туди, курив, сідав, плював, заглядав у вікна, позіхав, розмовляв з якимись селянами, що теж прийшли до коменданта, і чого тільки не робив, аби згаяти час.
У всіх кабінетах кипить робота, чується гомін, лайка. Безперестанку звучать команди, а вслід за ними лунають вигуки: «Слухаюсь!» — це означає, що наказ від найвищого чином дійшов до найнижчого — і коридором біжить солдат з одного кабінету в інший. Тепер уже в цьому кабінеті зчиняється галас, кілька разів різними голосами лунає «Слухаюсь!» — і знову вибігає солдат — мчить в іншу частину.
Задзеленчав дзвоник у комендантському кабінеті.
До кабінету увійшов солдат. Почулося якесь глухе буркотіння, потім солдат гукнув: «Слухаюсь!» — і вибіг розпашілий, мов рак, і полегшено зітхнув, що все так щасливо минулося.
— Заходьте, кому треба до пана коменданта, — сказав солдат, витираючи піт із лоба.
Я увійшов перший.
Комендант сидів за столом і курив цигарку в бурштиновому мундштуку.
— Добрий день! — привітався я.
— Що треба? — гарикнув він таким голосом, що в мене підігнулися ноги.
— Чого ви кричите, пане?! — сказав я, трохи оговтавшись.
— Ти ще будеш учити мене!? Геть звідси! — загорлав він ще страшніше й тупнув ногою.
Я відчув, що в мене по спині поповзли мурашки, а мій патріотичний запал ніби хто водою полив, але я ще не втрачав надії, що все зміниться, коли я розповім йому про мету свого приходу.
— Я прийшов, щоб служити у війську! — промовив я, сповнений гордості, виструнчившись і дивлячись йому у вічі.
— А-а, дезертир! Почекай-но хвилинку, саме таких ми й шукаємо! — зловтішно мовив він і теленькнув дзвоником.
Відчинилися двері ліворуч від його стола й до кабінету увійшов старший сержант. Виструнчився, задер голову, вирячив очі, руки притис до стегон і посунув на коменданта, ударяючи ногами так, що аж у вухах задзвеніло, став перед ним, пристукнув ногою і, скам’янівши, як велить статут, голосно проказав:
— Слухаюсь, пане полковнику.
— Ось цього негайно забрати, обстригти, вдягти й посадити на гауптвахту.
— Слухаюсь!
— Ось моє прохання, будь ласка!.. Я не дезертир, я хочу служити у війську, — пояснюю йому і весь тремчу.
— Не дезертир? То чого ж ти хочеш?
— Хочу бути воїном.
Він відхилився трохи назад, примружив одне око й промовив уїдливо:
— Ти диви, він хоче, щоб його взяли до війська!.. Гм, та-а-ак!.. Із вулиці просто в казарму, трах-бах — і відслужив, ніби йому тут перегони якісь!..
— Мені строк настав служити.
— Не знаю тебе і слухати не хочу… — почав було комендант, але саме до кабінету увійшов офіцер з якимись паперами.
— Подивіться в рекрутському списку, куди отой записаний! — сказав комендант офіцерові, кивнувши на мене, потім запитав: — Як звати?
Я простяг своє прохання.
— Навіщо мені твої каракулі! — крикнув він і вибив мені з руки заяву; вона впала на підлогу.
«Ух, а я ж так складав!» — подумав я, забувши з досади, що треба назвати своє ім’я.
— Як звати, чому не відповідаєш?! —ревнув комендант.
— Радисав Радисавлевич.
— Подивіться в рекрутському списку! — наказав він офіцерові.
— Слухаюсь! — відповів той і, подавшись у свій кабінет, наказав молодшому офіцерові: — Подивіться в рекрутському списку, чи нема там якогось Радисава.
— Слухаюсь! — вигукнув молодший офіцер, вийшов у коридор, покликав старшого сержанта й наказав йому те саме.
— Слухаюсь! — відлупилося коридором.
Старший сержант наказав сержантові, той єфрейторові, а єфрейтор солдатові.
Тільки й чути, як гупають кроки, як зупиняються один перед одним начальники й підлеглі і все кінчається отим «Слухаюсь!».
— Список, спи-и-исок! —покотилося по всіх кабінетах, знявся в повітря пил, забухкали тюки паперів на підлогу. Шелестять аркуші, починаються ревні пошуки.
А я тим часом стою в кутку комендантового кабінету, не сміючи навіть дихати: такий страх охопив мене. Комендант сидів і курив, гортаючи записник.
У такому ж порядку, як було спущено наказ, повернулася й відповідь, тільки тепер вона йшла від нижчого чином і дійшла до старшого сержанта.
Старший сержант з’явився перед начальником.
— Честь маю доповісти вам, пане полковнику, що той солдат, якого ми шукали в списку, — помер.
Я отетерів і з переляку ладен був навіть у це повірити.
— Той солдат помер!.. — сказав комендант.
— Але я живий! — вигукнув я перестрашено, ніби й справді виривався з пазурів смерті.
— Іди собі! Для мене ти мертвий, тебе нема на світі, поки громада не направить тебе сюди!
— Повірте мені, я той самий… Я живий, ви ж бачите!
— Геть з очей, у списку сказано «помер», а ти мені голову морочиш!..
Мені не лишалося нічого іншого, як вийти.
—
Приплентав я додому (жив я в іншому місті) і кілька днів не міг отямитися. Писати нову заяву мені перехотілося.
Не минуло й трьох місяців з того часу, аж у наше місто прийшло розпорядження, щоб громада протягом двадцяти чотирьох годин відправила мене до комендатури.
— Ти дезертир, — сказав мені капітан, до якого привів мене солдат.
Я розповів йому все, як було і що сталося, коли я приходив до коменданта.
— Гаразд, іди, — розберемося.
Я пішов.
Щойно я повернувся у своє місто, як приходить виклик з якоїсь іншої комендатури. Кличуть мене до себе, щоб я негайно з’явився до своєї комендатури, бо я, виявляється, потрапив у їхні списки.
Пішов я до своєї комендатури й кажу, що мене викликають в М-ську комендатуру, аби повідомити, що я повинен з’явитися до вас.
— Так чого ж ти прийшов сюди?
— А чого я піду до них, коли вони все одно переправляють мене сюди… — і став доводити, як нерозумно було б іти до тамтешньої комендатури.
— Ти прийшов тут пояснювати?! Так не можна; порядок є порядок!..
Що робити? Мусив я плентати з К. до М., аби там мені повідомили, що я маю прибути до К.
З’явився я до тамтешньої комендатури.
Знову — накази, тупіт ніг, «слухаюсь!» — і врешті мені сказали, що мене ніхто не викликав…
Повернувся я додому. Щойно зітхнув полегшено, як знову приходить виклик із М., а в ньому написано, що це вже повторний виклик і що в разі неявки у визначений час мене буде доставлено під конвоєм і покарано.
Помчав я щодуху. Вручили повістку.
Ось так я потрапив до казарми й відслужив дворічний строк.
—
Минуло з того часу п’ять років. Я вже майже забув про свою службу у війську.
Одного дня мене викликали в громадську управу.
Зайшов туди, а там лежить ціла купа паперів з комендатури. Попідшивано, поприколювано все один до одного — зібралось аж дві товстелезні папки.
— Мені наказано відправити вас до комендатури, — сказав староста.
— Знову?! — зойкнув я від здивування.
Узяв я ці папери. На них тисячі підписів, резолюцій, пояснень, звинувачень, відповідей, печаток церковних, поліцейських, повітових, шкільних, громадських і ще хтозна-яких. Переглядаю і бачу: офіційно встановлено, що я живий, і мені наказується негайно з’явитися для проходження обов’язкового строку військової служби.
Джерело: Доманович, Радоє, Страдія. Подарунок королю, Дніпро, Київ 1978. (Пер. Іван Ющук)
Злочинства професора Драгутиновића учињена путем штампе
Дошао Србин Пречанин у Београд трговачким послом са једним опет овдашњим Палилулцем. Ту се нађе са једним својим земљаком који је дуго година живео у Палилули.
Седели су сва тројица у кафани и ова два трговца, Пречанин и Палилулац, водили разговоре око својих послова. Наједном Палилулац не разумеде једну реч коју у говору употреби Пречанин, а онај родом из Прека што дуже живи у Палилули брзо објасни Палилулцу ту реч. Још је био и један обратан случај, и онај као стручан, као човек што зна оба језика, и палилулски и пречански, одмах објасни ту реч своме земљаку. Људи продуже даље свој разговор и, разуме се, потпуно разумевајући један другога као људи који оба говоре српски као матерњим језиком. Али ономе се пријатељу допала улога тумача, па који год од њих каже коју реченицу, овај је оном другом бајаги преведе:
— Со тим је, знате, господин хтео да каже…! — и понови оно исто што је и овај рекао.
Замислите сад најобичнији разговор:
— Мислите ли колико остати у Београду? — пита, рецимо, Палилулац.
— С отим је, знате, господин хтео касти колико ћете још бити овде — тумачи онај ревносно своме земљаку.
— Па, још два-три дана!
Овај и то сад тумачи овом другом:
— С отим је, знате, господин хтео касти да ће кроз кратко време, тако рећи за два-три дана, отпутовати.
—
Дивота од пријатна тумача. Наиђете на таквог па се смејете лудости, и на крају крајева му опраштате, ко велите, прост човек, шта се од њега може тражити.
И он то говори усмено, не потписује та своја луда тумачења и ми опет замерамо, чудимо се, а кад понеки професор тако исто што напише, потпише, штампа у угледном часопису или издању Књижевне задруге, ми се не смејемо, већ га гледамо с решпектом и кажемо: учена глава, вредан човек!
У овом погледу су филолози најдаље отерали. Има их доста, али изгледа да ће међу шима победу однети професор М. К. Драгутиновић.
Тај је написмено претекао оног усменог палилулског тумача.
Кога не мрзи, и ко има здраве нерве, нека узме само Песме Бранка Радичевића у издању Српске књижевне задруге. А то издање је приредио са дугачким предговором речени професор М. К. Драгутиновић.
Оставите на страну предговор, јер, најзад, како ко уме онако и пише. Он, сирома, није крив што је Задруга на њега натрапала. Тај избор је био његова срећа, а њена несрећа. Али завирите у текст, па погледајте тумачења овог учевног професора, па да се кривите од смеја или да кукате из гласа.
Ни мање, ни више, његова су тумачења између Бранка и публике читалачке иста као оног добричине у палилулској ме’аници.
Штета је да моментално немам при руци то смешно издање, али је довољно и оволико колико се сећам.
Ој ’тиче умилно што на грани стојиш,
окле тако силно срце мени својиш?
вели Бранко нама, публици; тумач професор ће као онај из Палилуле:
— С отим је, знате, Бранко хтео касти „…откуда ти ’тицо која си мила освајаш тако силно моје срце!“ Отприлике тако тумачи мудри професор.
Бранко вели:
Здраво и ти убаво Белило…
— Знате, он је с отим хтео касти здраво. Испореди са народним стихом: здраво, краљу од Маћедоније!
Бранко вели:
Дођи, види, чуј, па хајд у гроба!
А он тумачи:
— С отим је хтео нас подсетити на речи Јулија Цезара кад је победио понтијског краља Фарнаса (мени се чини да је Фарнак, али се не мешам у науке) и јавио: дођох, видех, победих! А с отим је хтео нас подсетити и на талијанску изреку: „Види Неапуљ, па умри!“ Бравос, мудра главо! Куд ти тако похвата трагове?!
Е, шта је с отим хтео господин професор, то нико не зна. Могао је цитирати и: Скочи срна иза грма. Испореди са стихом: Бој не бије свијетло оружје!
Ово нису ретке појаве у овом интересантном издању. Кипти то све оваком памећу.
Кад ствари тако стоје, онда се морало као последица десити оно што ћемо причати.
На молбу Бранкову образован је суд, који је имао да иследи кривице М. К. Драгутиновића. Судије су биле: Савест, Морал и Правда.
Прочитана је тужба приватног тужиоца Бранка Радичевића у којој тужи кривично суду за злоупотребе које је с његовим песмама починио оптужени Дратутиновић. Тужи га даље за клевету нанету њему у његову раду и за увреде нанете његовој поезији и за злочинство извршено над невином омладином. На крају вели да се позива као на сведока на јавно мњење наше публике, а као доказ кривице подноси у прилогу под ./. корпус деликти — издање Бранкових песама у Српској књижевној задрузи под редакцијом оптуженога. Суд саслушава оптуженога:
— Како се зовете?
— М. К. Драгутиновић.
— Колико вам је година?
— Тридесет осам.
— Јесте ли кад оптуживани по каквој кривици?
— Нисам.
— Чиме се занимате?
— Професор
— Вас оптужује г. Бранко Радичевић из Брода:
- За злоупотребе његових песама.
- За клевету.
- За увреде.
- За злочин према невиној омладини.
Шта имате да кажете у своју одбрану?
Професор се брани како је он радио из племенитих побуда и како мисли да у његовом раду нема кривице.
После тачног ислеђења, суд удаљи парничаре и сведоке и донесе пресуду с обзиром на то што г. Драгутиновић као оптужени има две јаке отежавајуће околности:
- што је професор;
- што је филолог,
па на основу закона, изложивши судске разлоге, пресуђује: да се г. Драгутиновић осуђује на моралну смрт и вечно презрење јавног мњења.
Књижевна задруга као саучесник осуђена је укором, и да буде три године под присмотром надлежне власти.
Апелате нема.
„Страдија“
1. мај 1905. године
Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.
Скасування пристрастей
Ми, серби, хвалити милосердного бога, впоралися з усіма своїми справами і тепер можемо на дозвіллі позіхати досхочу, дрімати, вилежуватись і спати, а коли нам і це обридне, можемо для забави поцікавитися, що діється в інших, нещасливих країнах. Кажуть, — хай бог милує нас од такого лиха й напасті, щоб нам цього ніколи не знати! — ніби є країни, де люди безперестану б’ються і сваряться за якісь права, за якусь свободу і недоторканність особи. Волосся дибом стає, коли подумаєш про нещасних, які досі в себе вдома порядку не навели, бо ми-то вже дійшли до того, що наводимо порядки навіть у Китаї чи Японії. І з кожним днем сягаємо все далі, скоро наші кореспонденти присилатимуть повідомлення з Марса, Меркурія або принаймні з Місяця.
—
Я також син цього щасливого народу і ось, щоб іти в ногу з модою, збираюся розповісти вам про одну далеку, дуже далеку неєвропейську країну і про те, що в ній відбувалося давно, дуже давно.
Невідомо точно, де була ця країна, як називався народ, що жив у ній, але, в кожному разі, це було не в Європі, а народ міг називатися як завгодно, тільки не серби. З цим погоджуються всі давні історики, а новітні, можливо, стверджуватимуть і протилежне. Зрештою, це не наша справа, тому я й утримаюсь від її розгляду, хоча й прогрішу, отже, проти звичаю говорити про те, чого не розумієш, і робити те, до чого не здатний.
Напевне відомо, що цей народ був дуже зіпсований, неслухняний, аморальний і сповнений поганих пристрастей; ось я й розважу вас розповіддю про ці його вади.
Звичайно, дорогі читачі, ви не можете отак, ні сіло ні впало, повірити мені, що коли-небудь було стільки зіпсованих людей, то знайте: усе, що розповідаю, я почерпнув із старовинних записів, які і зараз зберігаються в мене.
Ось у точному перекладі кілька донесень різним міністрам:
«Хлібороб Н. Н. із Кара сьогодні, закінчивши орати, подався до шинку і там пив каву та захоплено читав газети, у яких критикуються теперішні міністри…»
«Учитель Т. із Борка, щойно закінчуються шкільні заняття, збирас коло себе селян і намовляє їх заснувати хорове товариство. Крім того, цей учитель грає з підмайстрами в цурки, а зі своїми учнями — в гудзики, і через те він надзвичайно шкідливий і небезпечний. Деяким селянам читав книжки і пропонував купувати їх. Цього неподобства не можна терпіти. Він паплюжить весь округ, зводячи наклеп на спокійних і чесних громадян, ніби вони хочуть свободи, насправді ж він сам безперестану торочить, що над свободу нічого приємнішого в світі немає. Той учитель завзято курить і, коли курить, плюється».
«Священик Дж. із Сора після служби в церкві пішов на політичні збори до сусіднього міста».
Ось, бачите, і якого тільки страму в світі не буває!
Слухайте далі:
«Суддя С. сьогодні голосував за громадське врядування. Цей безсоромний суддя передплачує опозиційну газету і з насолодою читає її. Він насмілився на суді сказати, що селянин, який образив владу і вчинив їй опір, бо при свідках заявив, що нічого не купуватиме в крамниці старости Габора, ні в чому не винен. Крім того, названий суддя має замислений вигляд, а це непохибно свідчить, що він зіпсована людина і, безперечно, виношує якусь велику змову проти існуючого ладу. Його треба притягти до відповідальності за образу короля, бо він аж ніяк не може бути прихильником династії, якщо ходить пити каву до Мора, дід якого був добре знайомий з побратимом Леона, що підняв у Ямбі бунт проти управителя у дворі діда нинішнього короля!»
Були ще й гірші люди в тій нещасній країні. Зверніть увагу на цей донос:
«Адвокат із Тула захищав якогось бідняка, батька якого вбили минулого року. Той адвокат охочий до пива і ходить на полювання, але, що найгірше, він заснував у нашому окрузі якесь товариство допомоги бідним. Цей зухвалий виродок стверджує, ніби державні донощики — найпаскудніші люди!»
«Учитель Т. сьогодні гасав по місту разом з вуличною дітворою і крав у перекупок грушки, а вчора стріляв із рогачки в голубів і розбив вікно в казенному домі. Це йому можна було б вибачити, але він, крім того, ходить на політичні збори, голосує на виборах, розмовляє з громадянами, читає газети, говорить про державну позику і ще різні неподобства чинить на шкоду навчанню!»
«Селяни з Вара почали будувати нову школу і, як видно, цим пороком можуть заразити всю околицю. Потрібно негайно покласти край цьому віянню, шкідливому для держави!»
«Ремісники з Вара заснували читальню і щовечора збираються в ній. Ця пристрасть пустила глибоке коріння, особливо серед молоді, а старі плекають думку, крім читальні, заснувати ще й ремісницький пенсійний фонд. Цього не можна терпіти в нашій країні, бо воно спокушає всіх шановних громадян, які не лають міністрів!.. Один ремісник подумує навіть про розподіл праці!.. Небезпечні пристрасті!..»
«Селяни з Падоа вимагають громадського самоврядування!»
«Громадяни Трої хочуть свободи виборів».
«Багато тутешніх чиновників сумлінно виконують свої обов’язки, а один, крім того, грає на флейті і знає ноти!»
«Писар Мирон любить танцювати на вечорницях й пити пиво з солоним насінням. Треба його прогнати зі служби, щоб позбувся тих пристрастей».
«Учителька Хела купує щоранку квіти і тим спокушає ближніх. Цього не можна терпіти, бо вона розбестить молодь».
—
Хто б міг перелічити всі мерзенні пристрасті цього нещасного народу? Досить сказати, що в усій країні було лише десять гідних і чесних людей, а всі інші — і чоловіки й жінки, і старе й мале — були зіпсовані, як то кажуть, до самих кісток.
Як, по-вашому, почували себе ці десятеро добрих і чесних людей у тій зіпсованій країні?.. Погано, дуже погано, і особливо через те, що мусили дивитися на загибель своєї вітчизни, яку так палко любили. Ні вдень, ні вночі не спали вони, все думали: як виправити своїх грішних співгромадян, як урятувати країну від загибелі?
Сповнені високого патріотизму, незмірно доброчесні й благородні, вони були готові на будь-які жертви ради щастя вітчизни своєї. І ось одного дня, згнітивши доблесні серця, вони схилили голови перед невблаганним вироком долі, яка присудила їм нести важкий хрест, і стали міністрами, взявши на себе благородне завдання очистити країну від гріха і пристрастей.
Вони були вчені люди і все-таки добре наморочилися з цим питанням.
Нарешті найдурнішому з них (мовою цього народу означало найдотепнішому) стрельнула в голову думка скликати народну скупщину, у якій би всі справи вирішували іноземці. Усі підтримали цю чудову ідею і найняли на державний кошт двісті іноземців та ще стільки ж нахапали з-поміж тих, які випадково саме приїхали до цієї країни в торговельних справах. Вони боронилися, виривались, але проти сили не попреш!
Так набралося чотири сотні іноземців, які мали стати депутатами й вирішувати різні справи для добра країни, виражати народні сподівання.
Коли таким чином назбирали достатню кількість людей на ролі народних представників, одразу ж оголосили вибори посланців народу. Хай це вас не дивує — такий уже звичай був у тій країні.
Почалися засідання скупщини. Ухвалюють, виступають, дебатують. Не легко вирішувати таку важливу справу. Спочатку все йшло просто, швидко, але як тільки зачепили пристрасті, одразу постали труднощі. І це тривало доти, доки не знайшовся один, що запропонував прийняти ухвалу, яка б скасовувала всі пристрасті в країні.
— Хай живе промовець, хай живе! — вибухнув під склепінням скупщини радісний поклик.
Усі натхненно підтримали цю пропозицію, і було прийнято таку ухвалу:
«З огляду на те, що пристрасті заважають народному прогресові, народне представництво вважає за потрібне додати до нового закону ще й такий пункт: «Від сьогодні дія пристрастей припиняється і вони скасовуються як шкідливі для народу й держави».
Не минуло й п’яти хвилин, відколи було прийнято закон про скасування пристрастей, і знали про нього ще тільки депутати, а подивіться, які він уже зміни спричинив серед народу в усіх краях.
Достатньо буде процитувати вам лише один уривочок у перекладі із чийогось щоденника.
Ось слово в слово, що там було написано:
«…Курив я затято, просто-таки пристрасно. Щойно прокинуся — і мерщій за цигарку. Якось я прокинувся і взяв табакерку, щоб за звичкою скрутити цигарку. Але мені стало чомусь неприємно (тоді саме той депутат вносив пропозицію), а далі я раптом відчув, що рука моя затремтіла, і цигарка випала; подивився я на неї і плюнув з огидою… «Більше не буду курити», — подумав я, і тютюн став мені бридкий, глянути на нього не можу. Здивувався я і вийшов надвір. А там такі дива! У дверях стоїть мій сусід, непросипний п’яниця, який і хвилини не міг без вина прожити; стоїть тверезіш, дивиться поперед себе й чухає голову.
— Ось, приніс, — каже йому хлопець, простягаючи, як звичайно, пляшку вина.
Мій сусід схопив пляшку і брязнув нею об землю так, що аж скалки навсібіч розлетілися.
— Фу, яка гидота! — вигукнув він з відразою, дивлячись на розлите вино.
Довго мовчав, а потім замовив лимонаду.
Принесли йому, він випив і подався у справах.
Жінка його заплакала з радості, побачивши, що її чоловік раптом виправився.
Інший мій сусід, який пристрасно любив читати газети, саме сидів коло відчиненого вікна; дивлюсь — і він змінився, став якийсь дивний.
— Одержали газети? — питаю його.
— І дивитися на них не хочу — такі вони мені осоружні! Зараз думаю читати археологію або грецьку граматику!.. — відповів він.
Я вийшов на вулицю.
Усе місто змінилося. Один пристрасний політик подався було на політичні збори. Іде чоловік вулицею, та раптом повертає назад і мчить додому так, ніби хто женеться за ним.
Здивувався я, що з ним скоїлося, і запитую, чому він так швидко рушив назад.
— Ішов я на збори, і враз мені спало на думку, що краще вернутися додому, замовити якусь книжку з сільського господарства або вітчизняної індустрії, читати її та вдосконалюватися в праці. А що я робитиму на зборах? — відповів він і поспішив додому вивчати рільництво.
Ніяк я не міг надивуватися з того несподіваного дива, та й собі подався додому й почав гортати підручник з психології. Мене цікавило, що там сказано про пристрасті.
Знайшов сторінку, де було написано «Пристрасті». Тільки заголовок і залишився, а все інше щезло, ніби там ніколи нічого й надруковано не було!..
— Ой, що це, бога ради?!
У всьому місті не знайдеш жодної поганої та пристрасної людини, навіть худоба порозумнішала!
Тільки наступного дня прочитали ми в газетах рішення скупщини про скасування пристрастей.
— Ага, ось у чому річ! — вигукнули всі. — Ми дивуємося, що діється з нами, а це скупщина скасувала пристрасті!
Цього уривка досить, аби зрозуміти, що відбувалося з народом, коли в скупщині приймали закон про скасування пристрастей.
Потім це стало відомо всім і кожному, і здивування зникло, а вчителі в школах пояснювали своїм учням про пристрасті таке:
«Колись на діяльність людей впливали також пристрасті, і вчення про них було одним з найскладніших і найважчих розділів психології; але рішенням скупщини пристрасті скасовано, тому тепер цього пункту нема ні в підручниках з психології, ні в людських душах. Пристрасті скасовано такого числа такого року».
— Слава богу, що вчити їх не треба! — шепотять учні, задоволені тим рішенням скупщини, бо на наступний урок вони мають визубрити лише стілечки:
«Такого числа такого року рішенням скупщини скасовано всі пристрасті, і в людей їх більше нема!»
Хто вимовить це без помилки, той одержить відмінну оцінку.
Ось так цей народ одним духом позбувся пристрастей, виправився, і від нього, за деякими переказами, походять ангели!..
Джерело: Доманович, Радоє, Страдія. Подарунок королю, Дніпро, Київ 1978. (Пер. Іван Ющук)
Није родом из синдиката
Купи човек јагње на Велику суботу. Јагње треба заклати и уредити, а он, чиновник човек, то не уме. Угледа на пијаци неколико људи од тога посла и запита првог:
— Хоћеш да ми уредиш јагње?
— Хоћу!
— Шта наплаћујеш за то?
— Динар.
— Е, то је много!
— Ниже нећу, ја сам из синдиката.
Пита другог, тако исто; пита трећег, опет ни кренути без динара, пита четвртог, опет динар, ни пара јевтиније, и сваки каже:
— Не може ниже, ја сам из синдиката.
Најзад наиђе неки Лала.
— Хоћеш да ми закољеш ти јагње? — пита чиновник.
— Та што га не би’ заклао? … Теште?
— Шта наплаћујеш?
— Та, шта дате, чудна ми посла!
— Јеси ли ти из синдиката?
— Нисам, господару, из синдиката, ја сам из Панћева!
И Лала лепо уреди јагње и онај му, с обзиром на синдикат, да динар.
Врати се задовољан Лала у ме’ану, поручи ракију, па слади, а они из синдиката гледају пакосно и пљуцкају.
Према овоме изгледа да је боље бити из Панћева него из синдиката.
„Страдија“
28. април 1905. године
Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.
Још тражи карактер!
У нашој земљи, као што сви знамо, било је доба изјава, потписа, уписа у странку. Неко је то радио милом, неко силом. Неко да изјаву да се одриче својих начела, да би спасао породицу од глади, морао је, а неко је то чинио из подлости, или ради ћара. Еле, то доба знамо.
Скоро је било да једна влада затражи преко власти да чиновници морају дати изјаве да прелазе у владину странку. Неки су давали такве изјаве, неки нису, али том приликом деси се овакав интересатан случај.
Једноме чиновнику доносе такав владин оггисак да га и он потпише. Сирома човек, деце повише, шта да ради грешник, већ зажмури и потпише своје име и презиме.
— Ставите и ваш карактер (занимање) поред имена! — примети му онај који му је списак поднео.
— Какав карактер?
— Та ваш карактер за Бога, поред имена додајте и карактер!
— Какав мој карактер, магарче један. Откуд ја имам карактера? Да ја имам карактера, не бих ти ја то ни потписивао! — плану љутито чиновник и баци списак од себе не бележећи своје занимање.
„Страдија“
7. април 1905. године
Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.
Сецесија
У прошлом броју донели смо једну лепу песмицу Драг. Илића под насловом „Плави акорди“.[1] То је врло лепа и духовита подсмевка песницима шарлатанима, јер куда ће се више кад већ и „са ружице квочка пева“ а „на гранчици теле снева“. Ово је објашњење случајно изостало из прошлог броја, а било је потребно. Па сада, кад се већ повела реч о тој несрећној сецесији, није згорег да се том приликом још нека каже.
Нека је слава и хвала каквом било правом, великом уметнику, који изради што генијално, трајно у том новом, сецесион-жанру, али сецесион је постао заклон свију могућих незналица и шарлатана. Каква Штукова слика у сецесион-изложби исто је тако лепа као што су му величанствене и слике које нису сецесионистичке. Али маса којекаквих мазала, који по своме таленту не могу да буду ништа, крију своје незнање и неправилности под сецесију.
— Сразмера тела није правилна — реците таквој незналици, а он ће гордно да се испрси, да се подругљиво насмеши вашој тобож наивности, иц ће рећи:
— Несразмерни! Ха, ха, ха! Па то сам, молим вас, ја и хтео. Тиме сам баш изразио велику идеју, коју ваља разумети и појмити. У томе и јесте драж и величина. То је, ако нисте знали, сецесија.
Дивно измишљена новина. Свака лудост, свака накарада, свака неправилност, све је сада добило права на поштовање, сад је то модерно, то је, знате, сецесија.
— Па шта се то нас Срба тиче! — рећи ћете — ми то немамо!
Ама нас се то баш тиче. Код нас није реч о сецесионистичким сликама и песмама, код нас, у нашем животу друштвеном, у нашем друштву овладала је сецесија у највишој мери. Много штошта ми имамо у стилу сецесије.
Имамо сецесион-кабинете, сецесион-кризе, сецесион-политику и политичаре, сецесион-поштење, сецесион-карактере. Свуда видите нешто без реда, везе и смисла, па се чудите шта је све то што не можете да схватите и појмите, а оно нисте знали да је то у моди, да је то сецесија.
Био човек, јест, што би рекао Профаца, оно и није човек, али рецимо човек. Радикалној странци дошао преки суд, он се одрекао радикала и изјавио да с том зликовачком паликућском партијом неће убудуће имати никакве везе. Дотле разумемо. Долази 29. мај, а тај такозвани човек разјапио вилице: „Ми радикали, ми смо се борили. Ја сам страдао за начела, где сте ви, кучке, који сте изневерили начела радикалне странке. Ви сте одроди, ви сте издајници! Доле с таквима, хоћемо чисте људе!“ — Тако је тај братац разјапио и на велико чудо он иде у чистунце, такав рецимо постаје самосталац, и то од оних најватренијих. Е, то сад не разумете ни ви, ни ми. Чудите се и крстите шта је ово, на шта ли му ово личи. Не можете да схватите као кад бисте видели насликану магарећу главу на људском трупу, а под сликом пише: „Афрички лаф или шоља за чај“. И заиста се мора свако чудити ко не зна шта је то сецесија, ал’ кад зна, одмах каже за први случај: „А, то је сецесион политички карактер, то је модерно!“ За слику ће рећи: „Дивна идеја, велика мисао! Бадава – све сецесион, па сецесион!“
Ви знате врло добро шта је либерал, шта је напредњак, шта је монархиста, шта опет републиканац, па чак и Куртовић шта је, али једног дана наиђете на човека једног здравог, свесног и упитате га:
— Којој партији припадате?
А тај вам љубазно одговри:
— Ја? Е, ја сам знате дворски социјалдемократа!
Ви зинете од чуда, ал’ то није чудо, ето то је модерно и ново, то је — сецесион-партија.
Наиђе указ којим се за време данашњег режима чисто радикалског унапређују људи који су радикалима највише сметали, а ви се и ту чудите:
— Ама, зар Данило Живаљевић унапређен?!
— Него шта мислиш?! То је сецесион-указ.
Ето, као што видите, сецесион игра велику улогу у нашем друштву. Штогод видите да је без реда, без смисла и логичне везе, знате да је то потребно због идеје, да је то сецесија. Наша цела земља је готово нека врста сецесион-земље.
Имамо Универзитет без медицинског факултета, без игде ичега и са многим наставницима који не би били ни за гимназију. Па зар и то није сецесион-Универзитет.
Ми имамо научника који нису иишта писали па зар то није сецесион-научник?
Дакле, као што видите сецесија где год се човек мрдне и окрене.
Па кад је тако, онда се и нама могло да „Страдија“ задоцни један четвртак. Није могао број изићи, у ствари, зато што је уредник морао важним послом отпутовати, али то, у ствари, не треба тако рећи; треба да се и „Страдија“ користи новином да прави узрок прикрије модерно, па да каже читаоцима:
— Тако је и требало да буде, то је, ако нисте знали, сецесион-излажење листа, исто отприлике тако као што имамо сецесион долажење у канцеларију код државних саветника.
Али ми то нећемо. „Страдија“ се неће бранити сецесијом и излазиће уредно усред ове неуређене земље, а и без ње наша отаџбина неће трпети оскудице у разним сецесион-приликама и пословима.
„Страдија“
7. април 1905. године
Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.
[1] Та песма, непотписана, изашла је у 25. броју Страдије. Она гласи:
Премалеће пуче рано,
Заиграло небо шарно.
Кроз природу дахћу чари,
Под облаком слон шестари,
Цвркуће му нежни глас;
Са ружице квочка пева,
На гранчици теле снева,
Премалећа то је час.
О, да л’ појмиш, душо мила,
Те красоте, такав дан?
Погле бика лакокрила
И лептирак несташан,
Надлећу се,
Наднећу се,
Један другог варакају,
Око руже облетају,
Да јој сишу медну сласт.
Ој, ал’ лептир брже хита,
На бика се ногом рита,
А млад песник нових дана
Из књижевног ђулистана
Свеж и ведар као пласт,
Слуша цвркут нежног бика.
Па очаран дух му плови,
Јер сад нађе акорд нови,
Нови израз, нови слик;
И пресретан песник млади
Жури све то да пресади
У књижевни — у Гласник.
Доброчинство
Два суседа путују на коњима у варош да сврше своје послове. Кад су били на пола пута, наоблачи се јако и почну прскати крупне капље, као предзнак великог пљуска.
— Баш си срећан! — рече први сусед другоме и узе откопчавати кајиш на теркијама.
— Срећан, а нисам ни јапунџе понео! — рече други, забринут због скорог пљуска што га очекиваше.
— Баш зато, јер сам ја пре неки дан узео у вароши једно на послугу, па га сад враћам натраг, а и своје сам понео — опет ће први и извади једно јапунџе и пружи га суседу, а и сам се једним огрну.
Заиста, пљусак је био необично јак, али њима са јапунџићима није могао нашкодити.
Дуго је пљусак трајао. Најзад морао је престати, као и свака мука, ветар разби облаке и сунце обасја умивену зелену шуму крај пута.
Скидоше јапунџиће.
— Баш би грдно покисао да не беше мог јапунџета! — рећи ће поносито први оном другом суседу.
— Много бих покисао, баш ти хвала! — вели други захвално.
Прође неколико минута у ћутању, па ће опет први:
— А велиш, комшија, грдно би покисао!?
— Како да не бих, хвала ти!
Опет ућуташе и опет први прекиде ћутање.
— О, комшија!
— Чујем!
— А велиш био би ти као миш мокар?!
— Мани се, као миш, баш ти хвала!
Мало после опет ће први поносно:
— Е, срећа твоја што сам имао два јапунџега!
— Баш добро, хвала ти као брату!
Мало прође, па тек онај први добричина опет опомену свог суседа:
— До костију би ти покисао!
— И би, хвала ти! — вели нервозно други.
Не прође пет минута, а први опет:
— И озебао би!
— Би, хвала ти!
Још неколико пута се понови овакав пријатан разговор, и утом дођоше до једне реке.
— Е, што би ти покисао! — опет понови први хвалисао своје доброчинство.
Онај други уздахну, скиде се с коња, па очајно онако у хаљинама потеже па усред вира: пљус!
— Би ли, брате, горе покисао?
— Не би!
— Е, па доста, молим те, доста, ако ко бога зна!
Шта ће човек кад му напаст учини добро?!
Ово ме подсећа на многе оне који сад сваки час, и кад рђаво раде, набијају људима на нос:
— Ја сам се борио за слободе!
Мало, мало, па опет:
— Ја сам се борио за слободе!
Е, то досади. Онај је човек од те муке скочио у вир, а мени неки пут од оваквих дође, само да могу да повампирим Александра, а он би се већ брже боље постарао да сви скачемо у вир!
„Страдија“
3. април 1905. године
Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.
Слава окружној свињи
Благословена земља Страдија. У њој су се побринули да народ рационалније земљу ради, те подигоше окружне и среске економије, које оградише бодљикавим жицама да би народу биле приступачније. А да профане очи непривредника не би гледале тамо и штогод „урочиле“, посеје се свуда по крајевима конопља, која у тој земљи Страдији расте доста високо, те незаинтересовани не морају, а и не могу, загледати унутра кад младе раднице раде под контролом седог и прослављеног окружног економа. Морал је спасен! Еле, на тако једној окружној економији живела је једна свиња. Није то обична свиња. Не, то је нека нарочита, најбоља врста свиња земље Страдије. И она, једно због тога, а друго што је била државно-окружна свиња, морала је бити горда. Умела је достојанствено да корача и да најбоље залогаје са економије узима за себе. И гојила се, пусница, да јој није било урока. И кад је достигла тежину око 250 кг, тежину која никако не може да стане у инвентар стоке са окружног имања (економије), онда већ није нигде излазила, већ је посете окружног економа примала лежећи и тако се љубазно пријатељски осмејкивала при чежњивим погледима окружног. Она је те погледе тумачила на своју руку, али економ, опет, на своју: како ће је заклати. Красан брав! И дође тај дан. Заклаше свињу за коју ће се тек сад утврдити да баш сва није припадала окружној економији, тј. да није сва била државна свиња, већ да је по неким прописима и окружни економ имао известан удео у тој добити, иако, истина, окружне економије нису акционарска друштва. Па и акционарска друштва не би могла све ситнице да заведу у инвентар. И окружни економ, свестан својих права, која, истина, нигде нису читко написана, али као традиција прелазе с колена на колено, позива своје пријатеље и знанце на част, на један ћевап; клао је, вели, свињу са имања па да увери пријатеље како је и сирће слатко кад… се рационално у економији уради, а неће ли бити свињско месо.
У једној лепој кући једног окружног града у Страдији треште лампе. Дивна кућа. И она економији припада. Истина, из економије се плаћа за њу месечно кирије 50 динара, али није од штете. Шта треба за канцеларију? Једна собица, а оне друге собе празне, а економија већ плаћа, плаћа, онда нек седи ту економ. Зашто да се троши, треба бити паметан, па економисати. Свакоме тај благодет божји није уливен у срце, али га наш окружни има у довољној мери.
У највећој соби засело друштво. Момци се разлетели. Економ само надгледа да вечера буде право — рационална. Ево вам и друштва по реду. У челу је префект, дика својих пријатеља. Истина да је више пута причао да му шкоди масно свињско месо, али, на радост свију, остао је читав. Ту, до префекта је један грађанин који нема довољно речи да нахвали привреду. Чимборасо је мали да је и на ту висину уздигне; даље је један просветни трудбеник који врло често забада своје прсте у туђу дуванску кутију, простићете, као да је дуго, дуго година глумовао. Поред тога, веле, да је у стању да често здрави. Слушао сам како га хвале да је на једној свечаности напио 79 здравица којекоме и да су гости попадали од — одушевљења, али ја то не верујем; хвале га само његови пријатељи. Даље је био — али што да их ређам, све су то добри људи, пуни љубави према економу и оваквим свечаним чиновима.
Износи се јело, пљуска им вода на уста. Црева, џигерице, бубрези, марамице и остала ситнеж справљена на особит начин, ћевап са црним луком, ђувеч с мало пиринча и најпосле печење… А завладала беше таква тишина као да неко издише, а какву, опет, јадна свиња ни сањати није могла. Све се изнело на сто да једе ко шта хоће. Ова вечера ни]е подељена на главе као приповетке. Не, ово је све клот ишло. Понекад је тишину понеко прекинуо са ох-хо, изражавајући осећање сласти и уживајући у оваквом јелу. Или би суви префект нудио као у својој кући и приметив да је један од присутних убрзао темпо гутања узвикнуо би: гајрет, душо!
Тачка. Јело се однесе, јер су сад чаше одигоавале своју улогу. Први се диже просветни трудбеник, стари говорник-импровизатор, и отпоче: „Нека ми је дозвољено, господо…“
— Слободно, слободно — упада неко у реч.
„Нека ми је дозвољено — продужуте просветни трудбеник — да ову чашу вина дигнем у здравље овог тако одличног скупа и друштва, које нека бог дуго поживи.“ И не чекајући запева Многаја љета, које остали прихватише.
Вино је све више улазило у лице, а здравице су се низале у бесконачност као реченице Американчеве. Упамтио сам неколико речи: дични, карактерни, исправни, непристрасни, правични… Ено просветног трудбеника диже се да наздрави девету здравицу. За њим ено једног што је тек трећу наздравио; истина, мало клеца, али језик га служи да грди опозицију и да наздравља. Он почиње: „Браћо и пријатељи моји мили! Написмо многима у здравље, али заборависмо, и да бих рекао, огрешисмо се…“ — окреће се економу и наставља — „ову чашу дижем и кликћем из дубине душе: слава окружној свињи!“
„Слава, слава“ — захори се смеј и отпоче пеома: „Много љета срећна била, много љета живела!“
А окружни економ гледа с резигнацијом у ову браћу око себе, а тако љубазно клима главом и рукама и шапуће: хвала, браћо, хвала, пријатељи!
Друштво се разишло. У згради економије у кухињи гори свећа и момци се око огњишта начетали, те пеку месо што су га малочас извадили из саламуре.
„Страдија“
27. март 1905. године
ИСПРАВКA
Слава окружној свињи направила је читав урнебес у нашем окружном граду. Истина, ми имамо дебелог економа, мршавог префекта и просветног радника који радо замаче прсте у туђу дувањару, имамо их што болују од здравица ко Јапанци од бери-бери, али се никако не можемо сложити да се то на њих односи, не можемо зато што ми немамо окружне економије, јер још нико није хтео „поклонити“ округу лепо имање.
На ову твоју слична је и она народна: Липсала неком попу кобила, а била је добра кобила и поп је, за стечене заслуге, опојао к’о сваког иксана. Дочује то и владика, јер је и поп имао својих завидљиваца, к’о побогу ова твоја окружна свиња — па позове попа на одговор. А поп као поп, зна да се ни пред Господа не иде без праведних дела својих, па поведе најбољег ждрепца од покојне кобиле владики на поклон. Кад владика види у авлији дивног ждрепца, он сасвим побожно запита: „А кад се упокојила грешница?!“
Као што видиш, ово се лепо свршило, али оно, „слава окружне свиње“, направи нам читаву комендију — наста рат између домаће и стране расе за хегемонију, баш као што су ратовали Шпартанци и Атињани.
Наша дична „шумадинка” са свима прираштајима: „мангулицом“, „палоцијом“, „шипарима“ итд. позива се на прошлост и подсећа на сласт, коју само она има, у чему ни једна раса не може се мерити с њоме. Страна, опет, раса, чији су представници „јоркшири“, „беркшири“, „маџари“ итд. са „ђилкошем“ на челу, будући уверена да је стекла право држављанства — пориче јој све заслуге показујући и папцима да „за прошлост кир-Моша не да ни паре”.
Ето, због тога се створи рат и ако потраје колико руско-јапански, нећемо ти скоро омастити брка. Ако се умешају и „мелези“, биће још грђе зло.
Но гледај, побогу брате, те ти ово некако исправи, и објави да се таква чуда код нас не дешавају, неће ли стати ово крвопролиће. Иначе, одоше и људи право у — свињски рат!
„Страдија“
3. април 1905. године
Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.
Радоје Домановић 