Tag Archive | Žito

Ко је гладан?

Како за све невоље народне људи — прваци воде рачуна, то су и овде узели на се тешко бреме народни оци: да се „народ из’рани — јер отаџбини треба синова који ће је од зла бранити“. Писма црвене боје, упућивана народу од њихних пријатеља, чинила су своје, и, наједанпут, створи се гладна година како се нигде не памти, а то ли у Србији. Закон се створи. Поче решавање. Одбори општински заседали су ваљда и по десет пута — решавали и решавали; час је оскудних 15; час 45; некад 80, а богме последње решење нађе и „стотину оскудних“ — који ће поскапати ако им се не притече у помоћ. А што ли се ова решења мењају кад је закон све тачно определио?!! Сигурно ради тачнијег и правилнијег распореда. Звати су и попови и учитељи, и економи и капетани — и би решавања. Резултат је био овакав: гласањем се показало да општина неће никакво задужење, јер је за задужење гласало од 350 п. глава једва 35! Али после подуже бриге, резултат је сасвим промењен, јер је кукуруз добило 90 људи по 100 килограма!! Питате се — читаоци наше Страдије — откуда то? И као чудите се. Немојте, но се сетите да ми имамо све уређено, све исправно, тачно; сетите се да смо ми житељи Србије! Гладан је и онај ко је нашао педесет џакова чисте пшенице, 6 кола кукуруза, 20 казана ракије, 3 сена, и који има две добре краве и 12 брава оваца! Тако су решили, прогласили и њега за гладног, па квит.

И он је огладнео кад је вид’о „онак[в]о тачно разумевање закона“ и онак[в]о помагање гладних, па још ако је он зет председников, или одборников!

Гладан је и онај који има две краве, једног коња, седам оваца, пет казана ракије, једно сено, а порез држави није платио за пуних пет година.

Јест и он је гладан, јер му је један демагог казао, на његову жалбу, ово: „Морате сви добити по колико се има, ми морамо настати, јер нама ви требате.“

Гладан је и један што има седам ланаца најбоље земље, а цело лето спава у хладу свога дворишта, где га двори домаћица са крчагом хладне воде са „врела“. Овога узимају ђаци за пример кад прочитају пословицу: „Бог даје тежаку, а не лежаку.“ Први и други имају још десет ланаца земље, е али они су гладни. Последњи и не мисле на плаћање порезе. Гладни су и њих тројица што немају ни корена нити плаћају порез — ресићени су, иако су у пуној снази. Према овоме, глад је тако распрострањена да сумњам те неће опити цео свет. Сад се чуде ђаци у школи; чуде се учитељи и попови, чуде се добри и радни људи, па се чак чуде и нерадници — безјаци, најгоре лењштине сеоске, шта би и шта се ради.

Многи говоре да ће се добити и сланина, те да се и она дâ гладнима да се не затре нација. Чак је негде и један учитељ коме је и жена учитељица тражио 300 кила кукуруза. Кмет му је таст.

Ето тако се ради у Србији, тако се дели храна изгладнелом народу.

Безмало па да зажели човек да имамо каквог Мојсија, који би нас водио по пустињи докле год не изумре овај покварени нараштај.

Да ако би млађи бољи били, јер овако ћемо и на њих рђаво утицати.

„Страдија“
10. фебруар 1905. године

 

Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.

Невоља и кеса

— Кога сте изабрали за председника? — питам једног сељака.

— Па… Знаш… изгласасмо Панту! — развуче он тужно, па слеже раменима и рашири руке, као да би рад рећи:

— Шта да му радиш? Тако је!

— Што њега?

— Тхе, што, ’вала богу?!

— Зар немадосте ви бољег човека, ако бога знате?

— Има, има, није да нема, ал’ шта да му радиш, тако мора да буде!

— Ко вас приморава, власт?

— Ко? … Как’а влас’?! … Мука, па то!

— Није то морало бити — велим.

— Е, није, боже, шта говори разуман човек. Па ти бар знаш како је у селу, овде код нас.

— Знам, зато и кажем није то морало бити.

— Није морало?! А видиш како је неродица. Погоре све од суше. Дођи овамо о Божићу, па прођи кроза село, знај добро да неће ланут’ на тебе ниједно куче.

— Што?

— Што? Што ће све да полипше! Ко ће још моћи ’ранити куче, кад за децу нема. Кучићима је свршено њино! Они ће први.

— Па?

— Па? Па кад завеје ћорава Анђелија, а трбу’ крчи, а деца плачу, ’оће ’леба? Куда ћеш онда? Затурим врећу на леђа, па пред Пантину капију:

— Еј, домаћине, еј, домаћине!

Домаћин се тек помоли, а ја запнем:

— Молим те, газда-Панто, дај ми на позајмицу врећу кукуруза, па ја л’ да ти одрадим, ја л’ да вратим. Наредићемо се ка’ људи.

— Па, најзад, и да дам кад је тако!

— Ето, то ти је — продужи сељак — а ако га не гласам, он ће тек, кад му зацвилим пред капијом, да рекне:

— Ама, ти гласа летос Марка, па к’о велим отиди до њега, а ја немам жита.

— Е, па онда куд смем да се вратим кући? А да поиштем у Марка, Марко нема ка’ и ја. Поштен је, разборит, добар, све све, али, брате, нема.

Шта могу на то да му кажем.

„Страдија“
16. јануар 1905. године

 

Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.