Као деца шљиве
Знаћете, ваљда за ону причицу из дечјег живота. Добију деца неку велику корпу шљива и до миле воље наједу се. Но шљива је било толико много да је доста остало. А деца као деца, мислећи да им више шљиве неће требати и да неће огладнети, преврну корпу у блато, шљиве се проспу и убрљају.
Један дигне из оног блата једну шљиву.
— Ова није убрљана.
И други се саже и дохвати другу.
— И ова није убрљана.
Тако и остали.
— И ова није убрљана.
— И ова…
И тако весело и ова није, и ова није убрљана, поједу све до једне.
Е, тако вам је било и са кубурењем око крпљења новог кабинета… Кад су се почели одабирати неукаљани напредњаци те терајући тако: овај није укаљан, те онај није убрљан — дошао је ред чак и на Вукашина Петровића да се у чисте и неукаљане уброји. Извесно, он је последња шљива коју су деца подигла из блата да је поједу… Но, та је баш морала бити бачена.
„Одјек“
8. октобар 1902. године
Један министар пун племените иницијативе
Господин Милован Маринковић, бивши председник општине београдске по несрећи, предузимач општинских радова по занату, а данас министар народне привреде по чуду невиђеном, спрема се да промени поље својих индустријских предузећа. Ако се министар привреде г. Маринковић покаже само толико добар лиферант и концесионар колико се као председник општине показао добар предузимач, кабинет се не може жалити да ће му нови вредни члан, поред г. Вукашина Петровића, кварити духовно и морално јединство.
„Одјек“
5. октобар 1902. године
