Као деца шљиве
Знаћете, ваљда за ону причицу из дечјег живота. Добију деца неку велику корпу шљива и до миле воље наједу се. Но шљива је било толико много да је доста остало. А деца као деца, мислећи да им више шљиве неће требати и да неће огладнети, преврну корпу у блато, шљиве се проспу и убрљају.
Један дигне из оног блата једну шљиву.
— Ова није убрљана.
И други се саже и дохвати другу.
— И ова није убрљана.
Тако и остали.
— И ова није убрљана.
— И ова…
И тако весело и ова није, и ова није убрљана, поједу све до једне.
Е, тако вам је било и са кубурењем око крпљења новог кабинета… Кад су се почели одабирати неукаљани напредњаци те терајући тако: овај није укаљан, те онај није убрљан — дошао је ред чак и на Вукашина Петровића да се у чисте и неукаљане уброји. Извесно, он је последња шљива коју су деца подигла из блата да је поједу… Но, та је баш морала бити бачена.
„Одјек“
8. октобар 1902. године
Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.
Један министар пун племените иницијативе
Господин Милован Маринковић, бивши председник општине београдске по несрећи, предузимач општинских радова по занату, а данас министар народне привреде по чуду невиђеном, спрема се да промени поље својих индустријских предузећа. Ако се министар привреде г. Маринковић покаже само толико добар лиферант и концесионар колико се као председник општине показао добар предузимач, кабинет се не може жалити да ће му нови вредни члан, поред г. Вукашина Петровића, кварити духовно и морално јединство.
„Одјек“
5. октобар 1902. године
Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.