Tag Archive | Vojnik

Не мешај се у туђ посао

У једном селу близу Крагујевца живео је пре двадесетину година неки Никола Ђорђевић. Умро је као сиромашни надничар, пошто је своје велико богатство упропастио на чудноват начин.

Отац Николин био је добар сеоски домаћин, најбогатији сељак у својој околини, а вредан и поштен. За живота његова Никола је радио у пољу: орао, копао, жњео, косио, радио све послове као и остали сељани.

Умре му отац, и, на две године по његовој смрти, Никола постане пунољетан и оде у Крагујевац да прими масу. Веле сељаци да је примио у готовини пуну шубару дуката и постао господар огромног имања, које му отац остави.

Кад виде Никола толике новце, изгуби вољу да ради земљу, као што је дотле радио, и доби однекуд вољу да постане пушкар. Покупује у Крагујевцу пуна кола различних пушака, пиштоља, кубураша, пиштољића, барута, олова, кременова, па и цео алат пушкарски. Отера то све кући у село, намести у једну одају свој алат и еспап, а објави сељацима да је отворио пушкарницу и да ће продавати врло јевтино ново оружје, а да ће оправљати старе пушке и пиштоље.

Доносе му сељаци на оправку старе, покварене пушке и пиштоље, колико тек смеја ради, и веле:

— Ево ово да оправиш, али ти то нећеш моћи.

— Како да не могу? Могу ја то да начиним као ново.

— Ама, знаш, велим, ниси никад то радио, ниси пушкар.

— Боље ћу ти ја то урадити од правог пушкара.

И Никола се да на посао да примљене покварене пушке и пиштоље пооправља. Мучио се и радио неколико дана упорно, али, место да оправи, он још горе исквари. Шта ће сад да ради. Кад виде сељаци да не уме, смејаће му се, и онда је пропала његова амбиција да га сви сматрају за пушкара. Оће човек да буде пушкар ил’ ништа друго. Досети се јаду, па побаца у подрум искварено оружје, а замени га новим. Ко је дао пушку на оправку, кад дође и пита:

— Јеси ли оправио?

— Јесам, вели Никола, радостан, па муштерији нову пушку у руке:

— Ето, дода, не можеш да је разликујеш од нове.

— Богами си жестоко оправио. Овако не би умео ниједан пушкар у Крагујевцу. Као нова, хвали га сељак, и прави се да не зна да је то уистини друга, нова пушка, а не његова стара, оправљена.

Тако се свима: ко је год донео на оправку пушку, Никола њему нову пушку; ко је донео пиштољ, Никола њему нов. Иде кроз село весео; поноси се Никола што га сви сматрају за одлична пушкара. Прочује се о том његовом начину оправљања по целој околини и све живо потрча њему са старим, исквареним оружјем. Негде треба оправити табан, негде ороз, негде обарачу, негде метути карику, негде изменити лук. Никола загледа важним лицем искварено оружје, као човек стручан, па тек каже:

— Добро, добро, оправићу ја то лепо, немај ти, пријатељу, бриге.

— Шта ће то да кошта?

— Даћеш два гроша (или колико већ треба према оправци).

— Лепо: два, два, само добро оправи.

— Немај бриге.

И Никола по свом начину старо оружје баци у подрум, а муштеријама да ново.

Гледа његова жена шта ради човек, па ће му једнога дана рећи:

— Море, Никола, шта то радиш, Господ те убио. Што си полудео те покупова целом свету ново оружје, а теби оста пун подрум неких крнтија? Видиш да то није за тебе? Целог си века орао и копао, а сад ти се завртеле неке бубе у глави: ’оћеш да будеш пушкар на силу бога. Батали ти то што не знаш; видиш да ћеш утрошити и паре и имање?

— Гледај ти твој женски посао, па не лај више! Знам ја шта радим. Ја ћу да будем пушкар, па ти ради шта год знаш.

— Ама какав пушкар, убио те бог, јеси ли при себи, човече?

— Марш из куће, дрекну љутито Никола — па се не мешај више у мој занат. Цео свет вели да сам пушкар, а ти ми ту кљоцаш.

Жена се прекрсти, слегне раменима и склони му се с очију.

Никола продужи даље „свој занат“ догод не упропасти цело имање и готовину, и тек тад увиди да заиста није пушкар.

*

Тако је Никола прошао кад хтеде од обичног сељака постати пушкар.

Кад човек на њега помисли, мора се сетити и господина генерала Цинцар-Марковића и његовог колеге Антонића.

Никола је хтео да буде пушкар од сељака, а ова господа хоће да буду политичари од војника.

Никола је упропастио цело своје имање док се освестио и разазнао да се без знања и заната не може постати пушкаром, а ова два војника, дај боже, да се сете за времена да нису за тај посао, много раније него што се Никола сетио да није за пушкара.

„Одјек“
19. новембар 1902. године

Накнада

Уколико се падом старога кабинета изгубило у спремном и писменом министру просвете г. Стаменковићу, утолико се за утеху добија у новом кабинету у министру спољних послова. На том положају били су многи људи, али некако све је ишло како не треба; спољни послови узјогунили се па никако не слушају. Сад ће ићи како треба, јер је за спољне дошао војник. Ту шале нема, све ће ићи под команду.

— Спољни послови, мирно!

Они мирно.

— Спољни послови, у фронт!

Они у фронт.

— Спољни послови, на месту вољно.

Они слушају.

А и Европа је ђаво и за њу треба оштра вика:

— Европа, мирно! Равњајс!

Европа се равња.

— Ламсдорф, два корака напред марш!

Ламсдорф искорачи, приљуби руке уз бутине и гледа право у очи.

— Голуховски, трчећим кораком напред марш!

Голуховски кидне као смушен.

Кад се тако Европа измуштра, онда се командује:

— Европа вољно! … Растури с’!

Тако ће послови ићи под новим канцеларом Србије.

Окрени, боже, набоље!

„Одјек“
7. октобар 1902. године

Не разумем

Дошло време да служим војску, а не тражи ме нико. Обузе ме неко патриотско осећање, па ми не да мира ни дању ни ноћу. Идем улицом, па само стежем песнице; а кад који странац прође поред мене, ја шкрипнем зубима, па ми чисто дође воља да се залетим и опалим човеку шамар. Легнем да спавам, па сву ноћ сањам како кољем непријатеље, проливам крв за род свој и светим Косово. Једва чекам да ме позову, али заман чеках.

Гледам како многе хватају за јаку и вуку у касарну, па им чисто завидим.

Једног дана дође позив једном старцу који се случајно зваше мојим именом. Како још строг позив, у коме се вели, да одмах предстане команди као војни бегунац! …

— Какав бегунац — вели старац — кад сам три рата издржао и био рањен, ево овде: познаје се и сада!

— Све је то лепо, али се мора ићи команданту; такав је ред.

Отишао старац, и командант га изјурио напоље.

— Ко је тебе звао, дртино матора?! — дрекну, и умало што не беше и батина.

Уосталом, да старца на такав начин не изјурише, ја, у свом заносу и силној љубави према касарни, бејах готов да помислим како је моћ протекције далеко дотерала!

Од силне чежње лепо падох у очајање. Залуд сам, чак и кад прођем поред официра улицом, лупао ногама о земљу тако јако да ме табани заболе, само, као велим, не би ли пао у очи као ваљан војник — али ништа од свега тога: мене никако не позивају у војску.

Додија ми то, и ја једнога дана седнем, па напишем молбу команди да ме изволи примити у војнике. Излијем у њој сав свој родољубиви жар и на завршетку кажем:

„Ах, господине команданте, да знате како ми срце бије и крв кипи у жилама, очекујући давно жељени час кад ћу се назвати бранитељем круне и отаџбине своје, бранитељем слободе и олтара српског, када ћу и ја ући у редове осветника косовских!“

Накитио сам молбу, сваки би рекао да је лирска песма, и бејах задовољан при помисли да ми веће препоруке не треба.

Сав блажен тако од силне наде, дигнем се, па право команди.

— Могу ли пред господина команданта? — упитам војника што стоји пред вратима.

— Не знам — рече војник немарно, и слеже раменима.

— Питај га; реци: дошао један, хоће да служи војску! — кажем му ја, мислећи да ће се овај љубазно насмешити на мене и одјурити команданту да јави о доласку једног новог војника и да ће командант излетети чак на врата, потапшати ме по рамену и узвикнути: „Тако, соколе; амо ходи!“

Место свега тога војник ме погледа са сажаљењем, као да ми погледом хтеде рећи: „Е, мој лудаче, и ти још журиш! Имаћеш кад и да се кајеш!“

Нисам тада тај поглед разумео, па се чудим што ме онако гледа.

Чекао сам дуго пред вратима. Шеткао сам, пушио, седео, пљуцкао, гледао кроз прозор, зевао, разговарао с неким сељацима што такође чекаху, и шта још нисам чинио од дуга времена.

У свима се канцеларијама ради живо; чује се жагор, граја и псовка. Непрестано се издају наредбе и само бруји ходник од узвика: „Разумем!“ Чим се неколико пута понови „Разумем!“, а то је наредба, од вишега нижем, дошла до најмлађег, и тек погледам, а војник протрчи кроз ходник из једне канцеларије и упадне у другу. Сад опет у тој другој настане граја, и опет се чује громко неколико пута „Разумем!“ изговорено разним гласовима, и опет војник истрчи: иде у друго одељење.

Звони у командантовој канцеларији.

Војник уђе.

Настаде неко потмуло мумљање унутра, а после тога се војник продера: „Разумем!“

Онда изиђе сав зајапурен, и чисто одахну од неког страха што је тако срећно свршио.

— Улазите, ко хоће господину команданту — рече и обриса зној с чела.

Уђем ја први.

Командант ме дочека седећи за столом, а пушаше цигару на ћилибар.

— Добар дан! — поздравим га при уласку.

— Шта је? — рече он тако страшним гласом, да ми се одсекоше ноге; чисто осетих како се љуљам.

— Зашто вичете, господине?! — почех ја, пошто се мало приберем.

— Зар ћеш ти мене учити!? Напоље се вуци! — викну он још јаче, и тресну ногом о под.

Осетих како ме подиђоше жмарци, а мој патриотски жар као да неко поли водом, али се ипак надах да ће другојачије бити кад му кажем шта хоћу.

— Ја сам дошао да служим војску! — рекох пун поноса, исправљен, а гледам га право у очи.

— А, војни бегунац! Чекај ти мало, такве ми и тражимо! — викну и зазвони у звоно.

Отворише се једна врата с леве стране од његова стола, и појави се наредник. Исправио се, дигао главу, избечио очи, руке приљубио уз бутине, корача ближе њему и лупа тако јако да уши заглу’ну; заустави се, тресну ногом, и у прописном ставу, као окамењен, изговори гласно:

— Заповедајте, господине пуковниче!

— Овога овде води одмах, ошишај га, обуци, и затвори у фијоку!

— Разумем!

— Ево молбе, молим вас! … Ја нисам бегунац, већ хоћу да служим војску — велим ја, а сав се тресем.

— Ниси бегунац? Па шта хоћеш с том молбом?

— Хоћу да будем војник!

Он се истури мало натраг, зажмири на једно око и заједљивим тоном изговори:

— Дабоме, ’оће човек у војску! … Хм, та-ако, дакле! … То овако тек са сокака, па хајд’ у касарну да час пре одслужи, као да је овде нека јурија! …

— Сад ми је рок.

— Не познајем те и нећу да чујем… — поче командант, а утом уђе један официр с некаквим актом.

— Видите тамо у списку рекрутованих кад је овај уписан! — рече он официру и показа руком на мене, па, погледав ме, упита:

— Како се зовеш?

Ја пружим молбу.

— Шта ће ми те твоје трице!? — викну и удари руком молбу, те паде на под.

„Ух, онако китњаст стил!“ — помислих и заборавих да кажем име од неке туге.

— Како се зовеш, што не говориш?! — дрекну он.

— Радисав Радосављевић.

— Видите у списку рекрутованих — нареди официру.

— Разумем! — изговори овај, и уђе у своју канцеларију, па заповеди једном од млађих официра:

— Видите у књизи рекрутованих налази ли се неки Радисав?

— Разумем! — викну тај други официр и изиђе у ходник, па дозва наредника и заповеди то исто.

— Разумем! — одазва се громким гласом.

Наредник то исто заповеди поднареднику, овај каплару, а каплар једном војнику.

Само се чује како пуцају кораци, заустави се један пред другим, и све се заврши са „разумем“!

— Списак, спи-и-и-са-а-ак! — зачу се по целом надлештву, и почеше лупарати, скидајући силне прашљиве дењкове с полица. Шуште листови, тражи се ревносно.

Док се све то дешавало, ја сам стајао у једном ћошку командантове канцеларије, не смејући ни да дишем: тако ме неки страх обузео. Командант седи и пуши, претурајући неке листове на бележнику.

Истим редом како је издата наредба дође отприлике и одговор, само што је сад пошло од најмлађег и дошло до наредника.

Уђе наредник команданту.

— Част ми је известити господина пуковника да је тај војник кога смо тражили у списку — умро.

Ја се обнезнаних и чисто бејах готов у оној забуни и страху чак и то поверовати.

— Тај је војник умро! … — рече командант.

— Али ја сам жив! — викнем уплашено, као да се збиља отимам од смрти.

— Хајд’, иди! Ти си за мене мртав; не постојиш на свету, док те општина не упути!

— Ја вас уверавам да сам ја тај… Нисам мртав, ево ме!

— Напоље, зар у списку каже: „мртав“, а ти да ме увераваш!? …

Шта сам знао урадити, него изиђем.

Отишао сам кући (живео сам у другом месту) и за неколико дана нисам могао доћи себи. Није ми више на ум падало да пишем молбе.

Нису прошла ни три месеца од тог времена, а стиже акт од команде у наше место да ме општина упути у року од двадесет и четири часа.

— Ти си војни бегунац — рече ми један капетан коме ме одведе један војник.

Ја му испричам целу ствар: шта се десило кад сам се јављао команданту.

— Добро, онда иди — док се ствар расправи.

Ја одох.

Тек што сам стигао натраг у своје место, а стиже позив од неке друге команде.

Зову ме тамо да одмах предстанем својој команди, јер сам тамо погрешно ушао у њихов списак.

Ја одем у своју команду и кажем како ме позива команда м…ачка да ми саопшти да предстанем овој овде.

— Па што си овамо дошао?

— Па што ћу ићи тамо кад ће ме овамо упутити, а пошто сам ту… — почех разлагати како би било глупо да идем тамошњој команди.

— Ти си дошао да неком објашњаваш? … Не може то тако; свуд се зна ред! …

Шта ћу! Нисам имао куда, већ одем из К… у М… да ми се тамо саопшти да дођем у К…, одакле и полазим.

Јавим се, дакле, тамошњој команди.

Опет — наређивање, кораци, „разумем“! — и рекоше ми напослетку да ме није нико ни звао…

Вратим се натраг кући. Тек данух душом, а ето опет акта из М… у коме се вели да је то други позив и да се стражарно упутим и казним за недолазак на време.

Потрчим опет без душе. Саопштише ми.

Ето тако, мало доцније, ступим ја у касарну и одслужим двогодишњи рок.

Прође од тог времена пет година. Ја готово и заборавио да сам био војник.

Једног дана позваше ме у општину.

Одем. Кад тамо, а оно неки гломазан свежањ аката од команде: има у свежњу десет килограма. Нешто ушивено, присајужавано једно с другим, док се није начинио толико велики да су га морали предвојити у два дела.

— Наређује ми се да вас упутим у команду — рече ми кмет.

— Зар опет?! — дрекнух ја од чуда.

Узмем она акта. На њима хиљадама неких потписа, наређења, изјашњења, оптужења, одговора, печата свештеничких, капетанских, начелничких, школских, општинских, дивизијских, и чега још не. Прегледам све то и видим да се званично утврдило да сам жив, и зову ме одмах да одслужим свој рок у сталном кадру.