Tag Archive | Uvreda

Поводом инцидента у „Такову“

  • 21. маја 1902. године, дошло је у кафани „Таково“ до свађе између Домановића и Јаше Продановића, приликом које је случајно лакше повређен Бранислав Нушић. Новине су тај догађај претвориле у скандал и сензацију, те је Министарство захтевало њихово изјашњење:

Рађено у Министарству просвете и црквених дела 25. маја 1902. године

У неким београдским листовима од ових дана излазиле су нотице како се г. Радоје Домановић, писар Министарства просвете 21. овог месеца посвађао са г. Јаковом Продановићем, проф. Гимназије краља Александра I, у пивници „Таково“[1] и том је приликом г. Домановић потегао чашу на г. Продановића, те њега не погоди већ г. Бранислава Нушића, управника Народног позоришта у пензији, и нанео му тешку телесну повреду.

С тога наређујем г. Домановићу да одмах поднесе своје опширно изјашњење свему овоме.

П. бр. 5421
25. маја 1902. год.

По Наредби Министра просвете
Начелник
Ст. Лалевић, с.р.

  • Домановићево изјашњење:

Рађено у Министарству просвете и црквених послова 27. маја 1902. год. у Београду.

Према акту г. Министра просвете од 25. маја о. г. П. бр. 5421. част ми је одговорити ово:

21. маја ове године у 8 часова увече отишао сам на седницу оснивача књижевно-уметничког удружења, ради избора редовних чланова. Наш је састанак и овом приликом, као и пре тога, био у засебном локалу гостионице код „Такова“. Међу осталим члановима био је и г. Ј. Продановић, проф. гимназије краља Александра I. У нашој узајамној препирци дошло је до сукоба између мене и г. Продановића због извесног питања, које је расправљано у нашем ужем кругу пријатеља, и које га као интимну ствар не желим ни у ком случају провлачити кроз званична акта. Та препирка је чудним случајем узела нервозан карактер и г. Продановић је том приликом један мој израз – који је у свакој прилици дотадашњег нашег јаког личног пријатељства могао бити свакојако протумачен, него као израз злонамеран, бачен против њега у намери да га увредим – моментално у раздражењу рђаво схватио у том тренутку, те се и њему, као што се дешава и многим другим људима, десио необјашњив психички моменат у коме је учинио један нервозан испад, који ни он не може, као паметан човек, одобрити сада када о свему хладно мисли. Али дешавају се многи тренуци у којима човек ради нешто без узрока, што је у толико пропуштених прилика требало да учини са много и много оправданих разлога.

Г. Продановић је том приликом ударио мени шамар и после тога је, што је врло природно, морало доћи до онога што сам ја учинио. У таквом тренутку човек са иоле осећања не може остати хладан, па чак и онда кад доцније, при хладном размишљању, нађе оправдање за човека који га понизи. Ни ја нисам могао остати хладан у таквом тренутку и морао сам учинити оно што истински часу и осетљиву човеку дужност налаже, бранио сам се, а у таквим приликама никад не може да буде ни речју ни штампом, нити човек од поноса може у моменту када добије шамар мислити, управо не може му на првом месту, прва помисао у том тренутку бити, како ће прилепити марке на тужбу – тако је и са мном било и ја сам због тога шамара гађао чашом г. Продановића у намери да га ударим што јаче и казним тим путем што више, и по срећи тај ударац није погодио г. Продановића, јер је њему непосредно и био намењен, већ је само закачио г. Нушића ни крива ни дужна. Удар је тај мени причинио више бола него све друго, иако није био јак, непосредан, већ га је само чаша закачила овлаш.

Све је ово изазвало нешто граје у нашем локалу и неки који су ваљда нешто начули од иначе непосвећених довољно момака, што су нас служили, протурише кроз публику, што је седела у башти гласове, како сам ја Нушића убио и како су га однели на сецирање у болницу. Радознала публика не могући од завесе да види шта се чини у нашем локалу, из кога се распростреше чудне, тајанствена узрока, приче о убиству, не могаше се савладати већ да своју радозналост задовољи почеше улазити у локал. Ми смо у то време, узбуђени тако немилним случајем седели без речи на својим местима и не осврћући се на ту масу доколичара. Полиција је одмах наредила публици да се удаљи. Двојица од нас смо отпратили г. Нушића кући, а сви смо се потом разишли својим кућама.

Тако је текла ствар и на томе је све свршено.

Новине су, као и увек готово, донеле погрешне нотице о целој ствари, а вечно склоне да праве сензације у јавном мнењу измислише како г. Нушић пада у несвест и како ће тешко остати жив јер му је мозак повређен. Нушић је врло лако ударен, без моје намере, случајно. С њим сам заједно седео у његовој кући и он је разговарао и шалио се на рачун тако сулудих нотица у истоме тренутку када су многи из јавног мнења заједно с новинарима оплакивали његову прерану смрт, констатујући тиме губитак за нашу књижевност.

Ово што се десило међу нама, дешава се и међу чиновницима у канцеларији и међу свештеницима у цркви и међу браћом у кући и међу посланицима у парламенту и где се још не може десити међу људима, па иако паметним, кад су од крви и меса. То се десило између мене и г. Продановића, између два најбоља пријатеља, у затвореном кругу, међу осталим нашим интимним пријатељима. Ни мени ни њему данас то не може бити мило, ни поносно, ни паметно, али се десило и ми поправити не можемо.

Ако г. Министар нађе да је ова непријатна случајност унизила мој чиновнички углед, ја молим да се према мени учини све што би закон захтевао за све случајеве ове врсте, исто као према свима другима, који се зову чиновници и који примају плату из државне касе у нашој земљи, па чак нека се јавни и засебни локал и све друге разноврсне околности разна значаја идентификују.

Понизан,
Радоје Домановић

  • Продановићево изјашњење:

Према наредби Господина Министра П. бр. 5421 од 25. маја о. г. подносим ово изјашњење:

У животу се чешће дешава да и најтактичнији човек преступи правила такозване друштвене „пристојности“, да би одбранио свој образ. То се догађа људима од части па били они необразовани или највише интелигенције, незнатни или на највишим друштвеним положајима. То бива и овде на Истоку и тамо на Западу; бивало је у прошлости, па ће, несумњиво, бити и у будућности. Непосвећеној у ствар гомили може изгледати једна појава као неред, док непосредним учесницима те ствари није друго до једна дужност извршена према себи. Уосталом има тако незгодних прилика да би уздржљивост и кад би је могло бити, била једна врста слабости карактера. Такве природе је био и судар о коме Господин Министар тражи изјашњење: нас обојица завађених радили смо како нам је диктовало наше поимање части. Београдска штампа појмила је деликатет ствари те је ћутала готово сва, изузев један квалитативно и квантитативно незнатан део њен. Данас, готово је немогућно изнети целу ствар подробно и непристрасно, јер се не може никако обележити оно осећање које је претходило акцији, јачина његова као и она духовна атмосфера која би једино и могла бити тумач акција. А без тога ма са колико тачности да се исприча цео ток ствари, то ипак не би било верно у правом смислу речи.

30. маја 1902. год.
Београд

С одличним поштовањем
Јаша М. Продановић, проф. с. р.

  • На саслушањима је министар записао:

Нити је г. Домановић у свом изјашњењу могао да се оправда што га је г. Продановић ошамарио, нити опет овај што је ту увреду најпре оћутао, па се тек после присетио да г. Продановића чашом гађа а да погоди и повреди ни кривог ни дужног г. Нушића.

Скандал који су они изазвали и који није могао остати тајна већ је у јавност избио, баца ружну светлост на њихово васпитање, једнога као професора и наставника омладине, а другог као чиновника Министарства. Они би за ово требали бити кажњени по Закону о чиновницима грађанског реда, али пошто су због овога премештени из Београда то нека им ово као казна буде.

Оставити овај предмет у архиву.

2. јуна 1902. год.
Београд

Министар просвете и црквених дела
Драг. Стаменковић, с. р.

  • Домановић је тим поводом упутио Министарству молбу:

Господину Министру просвете и црквених послова

Да бих могао своје приватне послове уредити, неопходно ми је потребно да још месец дана останем у Београду. Молим Господина Министра просвете да ми за ово време изволи одобрити одсуство од дужности.

10. августа 1902. год.
Београд

Понизан,
Радоје Домановић,
Суплент гимназије св. Саве

  • Пошто Домановићу није одобрено одсуство, он је поднео оставку на државну службу:

Господину Министру просвете и црквених послова

Пошто ми Господин Министар просвете није изволео уважити молбу, којом сам тражио месец дана одсуства ради уређења својих приватних послова, а мени није могућно одмах отићи у Пирот, где сам неправедно премештен, принуђен сам да овим актом поднесем оставку на државну службу.

12. августа 1902.
Београд

С одличним поштовањем
Радоје Домановић,
Супл. гимназије св. Саве

  • Домановић је након овога, указом од 17. августа 1902. отпуштен из државне службе.

 

Извор: Влатковић, Драгољуб, Суђења српским писцима, Ново дело, Београд 1987.

 

[1] Кафана се налазила на углу Таковске и Војводе Добрњца.

Злочинства професора Драгутиновића учињена путем штампе

Дошао Србин Пречанин у Београд трговачким послом са једним опет овдашњим Палилулцем. Ту се нађе са једним својим земљаком који је дуго година живео у Палилули.

Седели су сва тројица у кафани и ова два трговца, Пречанин и Палилулац, водили разговоре око својих послова. Наједном Палилулац не разумеде једну реч коју у говору употреби Пречанин, а онај родом из Прека што дуже живи у Палилули брзо објасни Палилулцу ту реч. Још је био и један обратан случај, и онај као стручан, као човек што зна оба језика, и палилулски и пречански, одмах објасни ту реч своме земљаку. Људи продуже даље свој разговор и, разуме се, потпуно разумевајући један другога као људи који оба говоре српски као матерњим језиком. Али ономе се пријатељу допала улога тумача, па који год од њих каже коју реченицу, овај је оном другом бајаги преведе:

— Со тим је, знате, господин хтео да каже…! — и понови оно исто што је и овај рекао.

Замислите сад најобичнији разговор:

— Мислите ли колико остати у Београду? — пита, рецимо, Палилулац.

— С отим је, знате, господин хтео касти колико ћете још бити овде — тумачи онај ревносно своме земљаку.

— Па, још два-три дана!

Овај и то сад тумачи овом другом:

— С отим је, знате, господин хтео касти да ће кроз кратко време, тако рећи за два-три дана, отпутовати.

Дивота од пријатна тумача. Наиђете на таквог па се смејете лудости, и на крају крајева му опраштате, ко велите, прост човек, шта се од њега може тражити.

И он то говори усмено, не потписује та своја луда тумачења и ми опет замерамо, чудимо се, а кад понеки професор тако исто што напише, потпише, штампа у угледном часопису или издању Књижевне задруге, ми се не смејемо, већ га гледамо с решпектом и кажемо: учена глава, вредан човек!

У овом погледу су филолози најдаље отерали. Има их доста, али изгледа да ће међу шима победу однети професор М. К. Драгутиновић.

Тај је написмено претекао оног усменог палилулског тумача.

Кога не мрзи, и ко има здраве нерве, нека узме само Песме Бранка Радичевића у издању Српске књижевне задруге. А то издање је приредио са дугачким предговором речени професор М. К. Драгутиновић.

Оставите на страну предговор, јер, најзад, како ко уме онако и пише. Он, сирома, није крив што је Задруга на њега натрапала. Тај избор је био његова срећа, а њена несрећа. Али завирите у текст, па погледајте тумачења овог учевног професора, па да се кривите од смеја или да кукате из гласа.

Ни мање, ни више, његова су тумачења између Бранка и публике читалачке иста као оног добричине у палилулској ме’аници.

Штета је да моментално немам при руци то смешно издање, али је довољно и оволико колико се сећам.

Ој ’тиче умилно што на грани стојиш,
окле тако силно срце мени својиш?

вели Бранко нама, публици; тумач професор ће као онај из Палилуле:

— С отим је, знате, Бранко хтео касти „…откуда ти ’тицо која си мила освајаш тако силно моје срце!“ Отприлике тако тумачи мудри професор.

Бранко вели:

Здраво и ти убаво Белило…

— Знате, он је с отим хтео касти здраво. Испореди са народним стихом: здраво, краљу од Маћедоније!

Бранко вели:

Дођи, види, чуј, па хајд у гроба!

А он тумачи:

— С отим је хтео нас подсетити на речи Јулија Цезара кад је победио понтијског краља Фарнаса (мени се чини да је Фарнак, али се не мешам у науке) и јавио: дођох, видех, победих! А с отим је хтео нас подсетити и на талијанску изреку: „Види Неапуљ, па умри!“ Бравос, мудра главо! Куд ти тако похвата трагове?!

Е, шта је с отим хтео господин професор, то нико не зна. Могао је цитирати и: Скочи срна иза грма. Испореди са стихом: Бој не бије свијетло оружје!

Ово нису ретке појаве у овом интересантном издању. Кипти то све оваком памећу.

Кад ствари тако стоје, онда се морало као последица десити оно што ћемо причати.

На молбу Бранкову образован је суд, који је имао да иследи кривице М. К. Драгутиновића. Судије су биле: Савест, Морал и Правда.

Прочитана је тужба приватног тужиоца Бранка Радичевића у којој тужи кривично суду за злоупотребе које је с његовим песмама починио оптужени Дратутиновић. Тужи га даље за клевету нанету њему у његову раду и за увреде нанете његовој поезији и за злочинство извршено над невином омладином. На крају вели да се позива као на сведока на јавно мњење наше публике, а као доказ кривице подноси у прилогу под ./. корпус деликти — издање Бранкових песама у Српској књижевној задрузи под редакцијом оптуженога. Суд саслушава оптуженога:

— Како се зовете?

— М. К. Драгутиновић.

— Колико вам је година?

— Тридесет осам.

— Јесте ли кад оптуживани по каквој кривици?

— Нисам.

— Чиме се занимате?

— Професор

— Вас оптужује г. Бранко Радичевић из Брода:

  1. За злоупотребе његових песама.
  2. За клевету.
  3. За увреде.
  4. За злочин према невиној омладини.

Шта имате да кажете у своју одбрану?

Професор се брани како је он радио из племенитих побуда и како мисли да у његовом раду нема кривице.

После тачног ислеђења, суд удаљи парничаре и сведоке и донесе пресуду с обзиром на то што г. Драгутиновић као оптужени има две јаке отежавајуће околности:

  1. што је професор;
  2. што је филолог,

па на основу закона, изложивши судске разлоге, пресуђује: да се г. Драгутиновић осуђује на моралну смрт и вечно презрење јавног мњења.

Књижевна задруга као саучесник осуђена је укором, и да буде три године под присмотром надлежне власти.

Апелате нема.

„Страдија“
1. мај 1905. године

 

Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.