Tag Archive | Ustav

Као у Страдији… (1/4)

Још је једино уздање у млађи нараштај да ће он бити и увиђавнији и прожман већом љубављу према свом роду. Нека васпитници буду бољи од својих васпитача; то је најискренија жеља наша.
(Слога, бр. 9)

Не ваља! Не ваља ништа, па то ти је! … Обрћи и преврћи од сваке руке, гледај с које год хоћеш стране, аја! Што не ваља, не ваља, па ти можеш пући од једа, ништа ти не вреди. Не ваља! О, Господе Боже, шта си учинио од ове земље. Беше јадна добра, ваљана, поносна, пуна карактера, пуна поштења, поче лепо да се развија и напредује, па ти чисто милина! Ал’ хоћеш, одједном, као да је ко урече, поче да иде све како не ваља. Како то би, шта јој јадници би наједанпут, нико не зна. А и ко ће, напослетку, знати божје тајне. Зар јој грешној би таква судбина! Судбина, црна судбина! Шта ћеш?! Није се нико од судбине ни отео. Како би, да би: да л’ је урок, да л’ су мађије, да л’ судбина, тек јадна Србија поче да куња, поче у њој да вене све што је добро.

Отпоче зло, као да га неко, лепо ево овако, руком донесе.

Будибокснама! Чисто човек да се прекрсти па да се помакне с места, што рекли наши. Сећам се како је то некад лепо било: здрав, бујан устав, закони напредни, карактера и врлине пуно. Кад, не лези ђаволе, пуче глас да је устав умро.

— Како то, зар онако здрав устав, бујан, млад, шта му би?!

— Не зна нико, потеже па умре напречац. Нити сирома’ болова, ни куња, здрав здравцит, као јабука, па одједном пресвиште, к’о да га уби човек. Штета, а како диван беше, бог да га прости!

Умре тако, као што ти рекох, устав напречац, кад погледам, а оно, и његова деца, јадни закони, увенули, почупани, па жалост човеку да погледа. Тако је то кад су деца без родитеља. Поштења и врлине се почеше крити. Ћуте тако негде по буџацима, јер чим се јаве на свет, одмах се за њима дигне граја, вика, псовка, пљување. Куд би се и појављивали; шта ће него да се склоне! Склонили се и карактери, и на њих се дигла читава хајка. Понеки се прерушени виде улицом овде-онде, али не може човек да их позна. Куњају, кашљуцају, лецају сироти, једва се држе на ногама. Еле, потера Србију неко зло, па удри данас, удри сутра, па не може јадница очију да отвори. И ето до чега дође. Не може да је позна човек. Ослабела, измучена, исцеђена, ни она земља, ни дај боже. Душа јој чисто дошла у подгрлац. Како који дан, све јаднија и беднија, лепо видиш како се суши и вене, копни нагло, као снег у пролеће. Па се, зар где је она јадница таква, не држи у њој ништа што је добро.

*

Не ваља, не ваља ништа! Куд год хоћеш погледај, свуд ћеш наћи понешто што не ваља; куд се окренеш, све у нас пошло наопако, странпутицом. Ко зна докле ће то тако ићи и како ће се све то свршити?

Тако је и никако другојачије. Уздиши, плачи, кукај, наричи, уби[j] се од муке, ал’ тако је; то ти све не помаже.

Тако је, тако! Ништа лакше него слегнути раменима и рећи равнодушно: „Тако је!“ Али, ко је томе крив? Ко то све почини? Ко је крив свему томе злу, тој несрећи? Ко је крив, људи божји, ако ко бога зна? То реците, да ли то ко год зна?!

Ко је крив? То је тај ђаво — ко је крив. Народ вели криви су рђави, реакционарски кабинети, криви су министри пандурске крви и осећања, криви су лични режими, криви су ниски људи на високим положајима, криве су продане, гадне душе, којима су, за добар, мастан залогај, за добар положај, лични ћефови и болесни каприци пречи од закона; криви су ласкавци, који би за добру плату прогласили за племенито дело и да се пола народа повеша! Тако народ мисли како он грешан у својој души осећа.

Али министри таквих кабинета друго веле, они овако резонују:

— Народ осећа, народ мисли. Шта зна народ да мисли?! Ко пита њега шта он осећа? И напослетку, ко је тај народ? Шта хоће тај народ, шта он тражи? С каквим образом он још говори о некаквим правима? Где то пише да он може и сме имати права. Ако је за вајду, доста је дато том народу, а и то није морало бити, и то је од добре воље. И тај безобразни народ место да буде захвалан, гле ти њега: он као хоће још нешто. Ама, лепо се каже: пусти петла на праг, а он хоће и на совру. Зар мало томе народу што се библиотека зове народна, банка народна, школе народне, орфеум иародни, војска народна, позориште народно; па толики листови се зову народни (чак и здравље народно, а куд има од здравља веће среће. И то што је најбоље, дато је народу). Али, све то није ништа, да видите само шта све народ има, а то му му нико не спори и не отима. Народ има цркве, народ има песме, има пословице, има загонетке, има приче, народ има обичаје, има мудре изреке, има игре, има бајке и гатке. Сваки човек из народа има ноге, има руке, има очи, има оца, има мајку, има гробље, има ваздуха. Народ има… О ко би још све побројао шта све народ има. Не да се то ни избројати. Е, па онда шта још хоће тај народ?! Толико му је дато, и опет му није право! Тај неблагодарни створ хтео би све себи да приграби. Ваљда и другом коме треба да шта има. Народ би хтео да не да оно што има никоме, а од другог да отме све. Ето, загонетке су његове, то му нико не дира, али народ би хтео да има и загонетке и политичке слободе. Е, гле, молим те! Хоће народ да има бајке и слободу збора и договора! Хтели би људи из народа да имају ноге! Лепо, имају ноге, ал’ они сад хоће и ноге и добар устав! Е, па оно има много безобразлука, ал’ ово је превршило сваку меру.

И сад како ће министри да усреће и унапреде земљу кад имају посла са тако грамжљивим, саможивим и исквареним народом. Пропада земља, не ваља у њој ништа! Није никакво чудо што иде све наопако!

Народ упропасти ову овакву дивну земљу, народ упропасти народ! Ни мање, ни више, већ треба народ спасавати од народа!

До таквих закључака долазиле су многе „родољубиве“ владе, и свака је, по свом нахођењу и увиђавности, одмах предузимала брзе и оштре мере да народ спасе од народа.

Владан [Ђорђевић] је са својом „одабраном“ дружином по’апсио народ да не смета народу. Тај племенити покушај није имао повољна успеха, али је потицао из „чиста“ срца, из „искрене“ намере да се земља спасе! Али, Владанова велика заслуга за рад на овом пољу није овај бесплодан покушај. Владан је дао једну велику мисао, која прави епоху у политичкој историји. Он је први устао противу школа оваквих какве су. Његово бистро око увиде да школе „трују“ свет „заразним“ идејама, и обузме га силна мисао да школе, да просвету, то зло за земљу и народ, сруши и преврне из корена. Догађаји претекоше овога несрбина да Србију усрећи. Али мисао његова неће погинути. Та мисао тињала је лагано, ’ватајући све дубља и дубља корена у душама великих родољуба, док једног дана не избије на свет свом јачином својом.

Бог чува Србију, те не даде да се та спасоносна идеја угаси. Идеја је, напротив, живела и све се јаче развијала.

*

Кажу да је Цинцар-Марковић са својим друговима прихватио одушевљено ову спасоносну Владанову идеју, а ко познаје чланове овог кабинета, у то мора веровати. Влада, веле, најенергичније ради на остварењу те замисли. „Родољубиви“ данашњи министри дошли су до непоколебљивог убеђења да школе са оваквим програмима упропашћују српски народ. Зло треба лечити из корена и онда се мора почети из почетка. Образовање народно мора се потпуно слагати са теоријама влада Владанова правца, те да би се то постигло, мора се народ почети политички васпитавати одмалена, још од основне школе. „Спасоносне“ идеје и погледи на државу морају се, такорећи још с мајчиним млеком усисати. Давно је речено да се старо дрво не савија. Треба га савијати док је младо.

Треба, што је рекла Слога, у Србији оставити само „луду децу од седам година“, па их лепо и правилно васпитати по нарочитом програму, и тек онда се може добити прави, ваљан народ! Ово друго, што је преко седам година, све је пропало, све је то несрећна школа и просвета заразила убитачном и штетном садржином школских и других разних, опасних књига, које се зову чак и слободоумне.

— А шта ће се с оволиким народом, побогу?!

— Шта ће се!? … Што је пропало, пропало! Лека му нема. То треба, као оно што је Мојсије радио, водити по пустињи да изумре да не би саблаживали млађе, децу. Остали би само богоугодни, ваљани људи, као што су министри и њихова родбина, Брзак и други, пробрани, а њих је врло мало. Од оног осталог дижи руке!

*

Хвала богу кад се једва једном нађе правилан пут. Ако је за вајду, лутало се доста. Толико се влада измењало са разним покушајима и начинима да се народ поправи, па све узалуд. То ти је као год болест кад погрешно лечиш. Волиш неког, рад си да га спасеш и излечиш, па пробаш лекове од сваке руке, трчиш и врачари и доктору, кумиш, што кажу, и гору и воду, ал’ не погодиш лек који треба баш за ту бољку, па ти све узалуд. Место да излечиш, а болест све на горе! Рђави лекови! Тако су и многе владе пробале и обртале од сваке руке да народ излече и усреће, али, оно народ све нагоре. Једни су народ, да би му помогли, ’апсили, једни га би̏ли, једни га глобили, једни га окивали у ланце, једни га мучили глађу и жеђу, једни га убијали! Шта се још није чинило и предузимало да се народу помогне, па све не поможе. Ко би могао веровати да и овако племенита и лепа средства не помогоше народ усрећити. Значи да је „зло“ ухватило дубока корена. Владан је, можда баш и случајно, као што то и бива код великих идеја, натрапао на овај начин, назрео само пут, а суђено је Цинцар-Марковићу да ту велику замисао свога претходника оствари са својим генијалним друговима.

*

Ствар је већ сазрела. Наша влада већ увелико енергично ради на остварењу те племените, спасоносне идеје. Прво је приступила изради програма за школе, а за то је образована нарочита комисија стручних људи.

*

Сад је на реду да изложимо како ће, отприлике, углавном, бити удешен тај нови начин народног васпитања, и како ће се изменити садржина школских књига; који ће се нови предмети увести, а које треба сасвим избацити из школа као „опасне по правилан развитак Србије“.

(Даље)

Баш је безобразлук

Постали људи министри!

— Зашто, како, јесу ли заслужни?

— Ко те пита?! Ћути, па гледај посла! Шта све у овој Србији није било и шта још неће бити. Ова наша земља у последње време постаје отаџбина чуда и лудости и ми смо свему нашли смисла и виших државних разлога, па тек само нам, као бајаги, остало да разберемо што је Цинцар-Марковић министар председник, а министри Лука, Веља, кума-Милован, Денић, Лозанић, Павловић. Министри су, па квит. Можда је људма таква судбина.

—Знам, брате, али они немају никакве политичке групе да их помаже.

— Немају.

— Онда не могу бити министри.

— Како не могу кад су министри; шта говориш којешта. Група! Каква група? Бунцаш неке старе отрцане фразе.

Било је наивних људи, па се овако чудили кад је Цинцар-Марковић образовао кабинет. Свако чудо за три дана, те и ово. Људма постало то обично, као да тако треба да буде. Из почетка су се и сами они — министри — чудили шта се од њих учини, изгледало им неверица. Али виде да им пандури праве темена, многи скидају капе, навалиле на њих чете молитеља, тражи се од њих протекција; потписују акта, премештају, отпуштају, и увере се да све то изистински бива што они нареде.

Кад се састадоше у једној седници, рећи ће кума-Милован:

— Море, па ми смо, истина, министри!

— Ја шта ти мислиш? — одговарају му други.

— Није ово рђава ствар бити министар, шта велиш, Вељо — пита кума-Милован и завео се од смеја.

— Може да се трпи — вели Веља.

— Добро је, хвала богу! — рекоше остали задовољно.

— Сви видимо да је добро! Видимо нас девет, не ја сам, да каже човек превиђам, види један даровити Брзак, види један „двадесетогодишњи одлични новинар“ који је, брате, учио и неке „извесне науке“, Петар Тодоровић, види један по један Јовић, види Андра Гавриловић, па ево да питамо и све одаџије по нашим министарствима, па ће сви, смем се кладити у живот, рећи да је у овој нашој земљи добро, боље него игде. Па опет опозиција трабуња како земља пропада, како су финансије рђаве, како народ пати, како нема у земљи политичких слобода и шта још не веле. Не ваља им устав, нема парламентарности, не пуштају се закони и ови овамо кржљави. Ето, опет они лармају, а ми толики видимо да је добро у земљи! — вели председник министар.

— Ама ко то ларма? — викну Веља.

— Опозиција!

— Која је то опозиција?

— Цела штампа.

— Ја ћу штампи брњицу на уста! — плану Веља.

— Па шта ће та опозиција, а? Шта оће, велиш? — цикну кума-Милован.

— Чуо си шта хоће! — вели председник.

— Гле како се то обезобразило — зацича кума-Милован. — То све онај Одјек измишља.

Одјек опет вели то народ тражи — вели Лука кроза зубе.

— Па шта ’оће тај народ, шта он ’оће? Који је тај народ? Народ, народ! Проби ми главу тај народ! То све Одјек измишља, лаже! Питај Перу, Брзака, Јовића, Андру, питај, што рече човек, све одаџије, ево и нас ту. Ваљда смо и ми народ. И ја сам из села, из народа. Народу је добро, њему ништа не треба — Мучи се! Е, богами, нека се и промучи, мучим се и ја! Јакако! Мучимо се сви! — опет ће кум.

— Сви, разуме се! — опет додаде Лука кроза зубе.

— Народу треба добар устав, вели безобразни Одјек. Питај у мојим Барама сељака да л’ воли печено пиле или парламентарну владу! Деде, брат Одјече, питај то у мојим Барама, па ћеш да чујеш! … Чик, деде! Сељаку требају волови, а он и не сања о слободи. Питај мог Баранина да л’ воли добре волове ил’ слободу политичку. Е, хе, не дам ја подвалу, ту ја њих чекам… Чик сад реци! — цичи кума-Милован.

— Тако је! — одобравају сви, тако бистре погледе на народни живот и његове потребе.

*

Заиста, ко је тај народ, шта хоће на крају крајева тај ћудљиви народ. Какав устав, какве слободе, какви бакрачи? Није му добро!? Шта њему фали? Ко њега дира? Народ нек оре и копа, сеје и жање, ако има, ако нема, шта да му се ради. Шта ће народу поштене власти, шта ће му слобода збора и договора? Зар су то све што данашња опозиција тражи имали наши стари под Турцима? Нису, па ништа. Нико за те лудорије није ни знао.

Народ, народ, народ! Благородни министри већ су нервозни на ту глупу реч, коју је без сумње Одјек и измислио. Ко то сме да каже да у овој земљи није добро? Зар девет министара, зар један Брзак, један по један Пера, један Јовић, зар толике одаџије веле да је добро, а испречио се с друге стране некакав народ па дречи кроз Одјек и друге опозиционе листове како не ваља, није добро.

Што рекао кума-Милован, то је баш безобразлук.

„Одјек“
9. јануар 1903. године

 

Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.

Страдија (4/12)

(Претходни део)

Сутрадан сам посетио министра полиције.

Пред министарством маса наоружаних момака намрштена израза, чисто зловољни што већ два-три дана како нису тукли грађане, као што је то обичај у тој строго уставној земљи.

Ходници и чекаоница препуни света што жели пред министра.

Кога све ту нема! Неки су елегантно одевени, са цилиндером на глави, неки опет подрпани и поцепани, једни опет у некаквим шареним униформама, са сабљама о бедрици.

Нисам се хтео одмах јављати министру, желећи да се мало поразговарам с тим разноврсним лудима.

Прво ступих у разговор с једним отменим младим господином, и он ми рече да је дошао тражити државну службу у полицији.

– Ви сте, изгледа, школован човек; сигурно ћете добити одмах државну службу? – упитам.

Млади човек презну од тог мог питања и бојажљиво се окрете око себе да се увери да ли је ко чуо и обратио пажњу на моје питање. Кад виде да су остали сви заузети један с другим у своје разговоре, претресајући своје невоље, одахну, а затим ми главом даде знак да говорим лакше и опрезно ме повуче за рукав да станемо мало у страну, даље од осталих.

– И ви сте дошли да тражите службу? – упита ме он.

– Не, ја сам странац, путник. Рад сам да говорим с министром.

– Зато ви тако гласно велите да ћу као школован одмах добити државну службу! – рече он шапатом.

– Зар се не сме то рећи?

– Сме, али би мени шкодило.

– Како шкодило, зашто?

– Зато што се у овој струци, овде у нашој земљи, не трпе школовани људи. Ја сам доктор права, али то кријем и не смем ником рећи: јер кад би министар дознао, не бих добио службу. Један мој друг, такође школован, морао је, да би добио службу, поднети уверење како никад ништа није учио, нити мисли ишта учити, па је добио службу, и то одмах добар положај.

Још сам с неколицином разговарао, а између осталих и с једним униформисаним чиновником, који ми се пожали да још није добио класу, а створио је кривице за велеиздају петорици људи који припадају опозицији.

Ја сам га тешио због такве страшне неправде која се чини према њему.

Затим сам разговарао са једним богатим трговцем, који ми причаше много из своје прошлости; а од свега тога сам запамтио само како је пре неколико година држао први хотел у некој паланци и како је страдао због политике, јер је оштећен са неколико стотина динара; али је одмах после месец дана, кад дођоше на владу његови људи, добио добре лиферације на којима је зарадио велики капитал.

– У том – вели он – паде кабинет.

– Па сте опет страдали?

– Не, повукао сам се с политичког поља. Додуше, у почетку сам помагао наш политички лист новцем, али нисам ишао на гласање, нити се јаче истицао у политици. Од мене је доста и то. Други нису ни толико чинили… А и уморила ме политика. Шта ће човек да се ломи целог века! Сад сам дошао господину министру да га молим да ме о идућим изборима изабере народ за народног посланика.

– Па то ваљда народ бира?

– Па, како да вам кажем?… Јест, оно бира народ, тако је по уставу; али обично буде изабран онај кога полиција хоће.

Кад сам се тако наразговарао с публиком, приђем момку и рекох му:

– Желим да изиђем пред господина министра.

Момак ме погледа намрштен, гордо, с неким презрењем, па ће рећи:

– Чекај! Видиш колико ту људи чека?!

– Ја сам странац, путник, и не могу одлагати – рекох учтиво и поклоним се пред момком.

Реч странац имала је утицаја, и момак одмах као смушен јурну у министрову канцеларију.

Министар ме одмах прими љубазно и понуди да седнем, пошто се већ пре тога, разуме се, кажем ко сам и како се зовем.

Министар, протегљаст, сув човек, са грубим, суровим изразом лица, које одбија од себе, иако се он трудио да буде што љубазнији.

– Па како вам се допада овде код нас, господине? – упита ме министар смешећи се хладно, преко срца.

Ја се изразим најласкавије о земљи и народу, и додам:

– А нарочито могу честитати овој дивној земљи на мудрој и паметној управи. Не знам, просто, чему човек пре да се диви!

– Тхе, могло би и боље бити, али ми се трудимо колико можемо! – рече поношљиво, задовољан мојим комплиментом.

– Не, не, господине министре, без ласкања, боље се не да пожелети. Народ је, видим, врло задовољан и срећан. За ово неколико дана било је већ толико светковина и парада! – рекох.

– Тако је, али у томе народном расположењу има нешто моје заслуге, што сам успео да у устав, сем свих слобода које су дате народу и потпуно ујемчене, унесем још и ово:

„Сваки грађанин земље Страдије мора бити расположен и весео и с радошћу поздрављати многобројним депутацијама и депешама сваки важан догађај и сваки поступак владе.“

– Знам, али како се, господине министре, то може извести? – упитам.

– Врло лако, јер се сваки мора покоравати законима земаљским! – одговори министар и направи лице важно, достојанствено.

– Лепо, – приметим – али ако то буде каква неповољна ствар по народ и његове интересе, као и по интерес земље? Ето, као на пример, јуче сам дознао од господина министра председника да је затворен на северу извоз свиња; а тиме ће земља, како изгледа, претрпети грдну штету.

– Тако је, али то је морало бити; па опет ће зато данас-сутра већ стићи толике депутације из свих крајева Страдије и честитати министру председнику на тако мудром и тактичном вођењу политике са том суседном и пријатељском земљом! – рече министар одушевљено.

– То је прекрасно, и такво мудро уређење може се само пожелети, а слободан сам и ја да вам као странац искрено честитам на том генијалном закону, који је постао вашом заслугом, а који је усрећио земљу и сузбио све бриге и невоље.

– За сваки случај, ако би народ баш нешто и заборавио да врши своју обавезу према закону, то сам ја већ, предвиђајући и тај најгори случај, послао пре три дана поверљив распис свима полицијским властима у земљи и строго им препоручио да народ поводом тог случаја долази у што већем броју и честита министру председнику.

– А ако се кроз који дан отвори извоз свиња, шта онда мислите? – упитам учтиво и радознало.

– Ништа простије: пошаљем други поверљив распис, у коме ћу опет тако исто наредити полицији да поради да народ опет у што већем броју долази на честитање. То тако мора ићи у почетку потешко, али ће се народ постепено навићи, па ће долазити и сам.

– Тако је, имате право! – рекох изненађен овим одговором министровим.

– Све може да се учини, господине, само кад се хоће, и кад има слоге. Ми у кабинету помажемо један другог да би се наредба сваког члана владе најтачније вршила. Ето, видите, данас ми је министар просвете послао један свој распис да га и ја потпомогнем и наредим свима полицијским органима у подручном ми министарству да се строго придржавају тога расписа министра просвете.

– Нека важна ствар, ако смем питати!

– Врло важна. Управо неодложна; и ја сам учинио потребне кораке. Ево, видите рече и пружи ми у руку табак хартије.

Узех читати:

„Увиђа се како се којим даном све више и више почиње кварити језик у нашем народу, и да чак неки грађани толико далеко терају те су, заборављајући одредбу законску која гласи: ‘Народни језик ниједан грађанин не сме кварити, нити извртати ред речи у реченици и употребљавати поједине облике противно прописаним и утврђеним правилима које прописује нарочити одбор граматичара’, почели чак и реч гнев, на жалост, дрско, и без икаква зазора, изговарати гњев. да се и у будуће не би дешавале овакве немиле појаве, које могу бити од врло крупних злих последица по нашу милу отаџбину, то вам наређујем да силом власти заштитите реч гнев, коју су тако унаказили, и да строго по закону казните сваког оног који би, било ову, или другу реч, било граматички облик речи, својевољно мењао, не пазећи на јасне одредбе законске.“

– Па зар се ово кажњава? – упитам пренеражен од чуда.

– Разуме се, јер то је већ крупнија ствар. За овакав случај казни се кривац, ако се његова погрешка докаже сведоцима, од десет до петнаест дана затвора!

Министар поћута мало, па продужи:

– О овоме треба да размислите, господине! Тај закон, којим имамо права да кажњавамо сваког ако неправилно употребљава речи и прави граматичке погрешке, има неоцењиве вредности још и са финансијског и политичког гледишта. Размислите, па ћете доћи до правилног гледишта на целу ствар!

Покушавам да се удубим у мисли, али никаква паметна идеја да ми дође на ум. Што сам више мислио, све сам мање разумевао смисао министрових речи, све сам, управо, мање знао о чему мислим. Док сам се ја мучио тим безуспешним покушајем да мислим о том чудном закону у тој још чуднијој земљи, министар ме гледаше с осмехом задовољства што странци ни изблиза нису тако разумни, досетљива соја, као народ у земљи Страдији, који уме измислити нешто толико паметно што би у другом свету важило чак за чудо.

– Дакле, не можете да се сетите?! – рече с осмехом и погледа ме испод ока, испитујући.

– Извините, али никако не могу.

– Е, видите, то је најновији закон који има велике вредности за земљу. Прво и прво, казне од таквих криваца наплаћују се у новцу, и ту земља има врло лепа прихода, који троши на попуњавање дефицита што се нађу у касама начелних пријатеља, или на диспозициони фонд, одакле се награђују присталице владине политике; друго, тај закон, који изгледа тако наиван, доста може помоћи влади при изборима народних посланика да, уз остала средства, истера своју већину у скупштини.

– Па ви велите, господине министре, да сте уставом дали народу све слободе?

– Тако је! Народ има све слободе, али их не употребљава! Управо, како да вам кажем, ми, знате, имамо нове, слободоумне законе, који треба да важе; али некако, по навици, а и радије, да видите, употребљавамо старе законе.

– Па нашто сте онда доносили нове законе? – усудих се да упитам.

– Код нас је такав обичај да се што чешће мењају закони и да их има што више. Ми смо у томе претекли цео свет. Само за последњих десет година донето је петнаест устава, од којих је сваки по три пута био у важности, одбациван и опет наново приман, те тако ни ми, нити се грађани могу разабрати и знати који закони важе, а који су одбачени… Ја држим, господине, да у томе лежи савршенство и култура једне земље! – додаде министар на завршетку.

– Имате право, господине министре; и странци вам морају завидети на тако мудром уређењу.

Ускоро се поздравим са господином министром и изађем на улицу.

(Даље)