I

Мој отац је у млађим годинама био страстан ловац. И дан-дањи воли добре пушке, и чим би му се која нова допала, одмах би је купио па ма како било, иако му и иначе неколико њих висе о чивилуку, давно неупотребљиване; такође још држи керове, пази их и храни боље него стоку.

Можете мислити тек како их је пазио док је још ловио. Ја се једва, као кроза сан, опомињем неког старог Трапе, за кога отац још и данас са заносом прича. У Трапу није смео нико дирнути, као, боже ме прости, у икону. То је био узрок те је увек између оца и матере бивало спора због керова, кад би, рецимо, који кер оборио лонац или завукао њушку у шерпу с јелом.

– Керове не дирај; то нису као други пси, с њима треба бити бољи но с неким људима! – одговори он озбиљно, и узме миловати керове, а они скачу около и пењу се шапама уз њега, а он им тепа, и чисто некако разговара с њима. Нарочито је Трапа за мајку био читава напаст у кући. Стотину пута је сирота оплакала „због те проклете псине!“ Обали Трапа нешто у кујни, или одвуче батак од исечене кокоши, и мајка га ћуши ногом, а отац нада викати као да си му око ископао.

– Дође ми да ’ватам бели свет и бежим из своје рођене куће због једне псине! – узвикнула би често у таквој прилици очајно.

– Однео батак, па појео, па ако! А колико си ти зечева појела што сам пред њим уловио, па се то заборавило? А и сад би ти лисице и нос одгризле да није Трапе! – доказује отац, и милује пса као оно кад кажњено дете когод мази и теши да не плаче

Кад сам ја био ђаче још у основној школи, онда не беше дана, нарочито зими, да макар мало не проврља с пушком. Лети, за време школског одмора, водио ме је увек празником и недељом по забранима у лов на голубове. Он лови, а ја уловљену птицу нађем и носим у тканој торби.

Увек се сећам, као данас да гледам, оне припреме његове и полазак у лов раном зором зимских дана.

Пробудим се рано, пре зоре. У соби још мрак; кроз кључаоницу од врата светлуца светлост из кујне и чује се очев и мајкин разговор. Врата се собна отворе и унутра уђе Шуле, наш момак, с ватраљем пуним жара, те заложи плехану пећ. Док он дува и распирује ватру, ја се шћућурим под покривачем од хладноће. Затутњи и запуцкара у пећи, а светлост од пламена трепери, где слабије где јаче, по дуваровима, поду и шашовцима. Чујем како пред вратима од кујне отресају ноге од снега, а знам да су то наши суседи Тоша и Павле навратили на оца. Поред прозора засија светлост од фењера, и преко собе промакне Шулина сенка, а одмах затим чујем како захрже кулаш у ару и лупи неколико пута ногом, јер зна да му се носи зоб.

Петлови већ лупају крилима, и на све стране се разлеже кукурикање. У дворишту настане жагор, и Шуле с фењером промиче час тамо, час тамо. Ја већ, лежећи у топлој соби, знам да се то спремају сонице и извлаче испод трема од коша. То је бивао знак да тога целог дана отац неће долазити кући, те, уколико сам жалио што и ја не могу с њима ићи, мада увек оплачем молећи да ме поведу, утолико се и радујем што ћемо смети јурити по шуми, те гађати камењем веверице и клизати се по низбрдици испод школе до миле воље.

Устанем из постеље, отворим лагано врата и изиђем у кујну, где отац и наши суседи седе крај огњишта. Мати тумара час тамо, час тамо, и припрема у торбу јело и пиће. Отац са Павлом и Тошом седи крај ватре, пију врућу замедљену ракију и пуше дуван. Увек сам најрадије гледао како се према пламену од ватре колута дим од цигара измешан са паром од грејанице. Тоши и Павлу везане уши пешкирима, а чарапе и дизлуци пуни грумуљица од снега, који се према ватри топи, па понегде прелива као роса на сунцу. Крај њих пушке, светле и подмазане, преко рамена ловачке торбе и рог за барут, о бедрима мазалица, за тканицама велики ножеви, а крај њих стоје велике торбе, у којима је јело, чутуре с вином и пљоске пуне препеченице. Пију тако ракију, и разговарају на коју ће страну кренути, код кога ће навратити те оставити сонице док лове: или причају како су се код овога или онога домаћина, где су случајно навратили да се огреју, пили и прочастили се. Керови скиче напољу и гребу шапама по вратима, сигурно од нестрпљења. Све је то мени изгледало тако пуно дражи, да никакве лепоте с тима нисам могао поредити. Једва сам чекао да порастем, па да и сам уживам у свему томе. Тек зора заруди и снег забеласа кроз мали замагљени прозорчић, и једва се назире пун иња велики храст у дворишту и кров од качаре, а сонице већ пред кућом. Кад полазе, а ја се попнем на малу троножну столичицу и стојим уз замагљени прозор, бришем га руком и гледам у двориште. Шуле облеће око соница и намешта час ово, час оно; кулаш, упрегнут, тупка ногама и осврће се на седишта, по леђима му и гриви попао снег, а пара из носа диже се у хладан ваздух. Крупан снег тихо, нечујно промиче и пада. Ловцима се беле од снега шубаре и одело, а и керови снежави циче и скачу час уз једног, час уз другог, те им по оделу остају беле снежаве пруге од псећих шапа. Шуле донесе сламу и метну у сонице, и они се попну на њих, отресу од снега вунене шаренице, којима су прекривена седишта начињена од сламе. Прекрсте се при поласку, и, пошто се обреде препеченицом из пљошчице по два-три пута, кулаш крене. Шуле држи капију док они прођу, керови заћифчу и појуре пред соницама. Замало па се изгубе испред мојих очију, а ја дуго гледам, често кроз сузе, у оне пруге од соница што остану преко дворишта и крупно снежно прамење што промиче поред прозора.

Покадшто оду, а ја се још и не пробудим, па кад изиђем у двориште, видим трагове од шапа псећих и њихових опанака. Тада увек оплачем, ако је отац увече, на моје молбе и салетања, пристао и обећао и мене повести. Соницама су врло ретко ишли, а иначе пешице. Кад год оду соницама, обично дођу увече весели, те се у нашој кући спрема червиш од зечјег меса, и пије до неко доба ноћи.

II

Осталог чега слабо се сећам. Свега ми је још нешто остало живо у памети, да нећу никад заборавити.

Једаред бејаше мајка врло болесна. Преконоћ бејаше пуна соба жена и суседа. Двапут су јој палили свећу. Отац је седео у углу, грлио ме и љубио ћутећи, а ја сам плакао, и у том заспао. Кад сам се изјутра пробудио, а мајци бејаше лакше. Код ње је седела Тошина жена.

Отац је био већ отишао у лов. Није много прошло, а он се, преко обичаја, врати раније него обично.

Изгледао је врло љутит и нешто необично замишљен. Баци крај себе торбу с рамена, пушку прислони уза зид, па седе крај ватре на троножну столичицу и зари главу међу руке, које је лактовима ослонио на колена. Ја узех претурати по торби да видим шта је уловио. Он подиже главу, погледа ме, а, све ми се чини, сузе му беху у очима, па ме некако тихо, што не одговараше његовом обичном гласу, запита:

– Шта ти ради нана, је ли јој боље?

– Сад може и да разговара – одговорим ја весео после оног ноћног плача кад су јој палили свећу.

Отац ме ухвати за руку и привуче себи, па, држећи ме између колена, узе гладити по коси, затим ме пољуби у теме и прошапута:

– Зечићу мој мали, ништа ти не знаш! – Никад ме није тако назвао, али ме је и иначе разноврсно називао кад би ме миловао, те ме то није зачудило. Чак ми је изгледало обично.

Утом уђе у кућу Тоша. Поздрави се, отресе ноге од снега, седе на другу столичицу према оцу и узе лупкати штапом по опанцима да одбије закорушен снег.

– Крете ли шта? – упита оца.

– Мани ме, никад се нисам ражалио као данас. Вајни сам ловац, па ме чисто срамота и да причам.

– Ниси убио, а гађао?

– Нисам гађао, а могао сам гађати на неколико корака…

– Ух, забога, што пропусти?! – узвикну Тоша љутито.

Отац узе причати:

– Трапа тера по брегу, а ја искочим на пут, па пођем онамо кроз Перину њиву да препречим на поток, јер, знаш, обично туда Трапа нагони. Кад поред оне Перине сламе погледам, а нешто се као миче. Сакријем се брзо за ону крушку одмах до сламе, па погледам, а оно маторка лежи на легалу, уз њу два мала зечета, па се згрчили сироти као лоптице. Знаш, рани снег, а они нису још одвркли. Маторка их чисто својим телом загрева, па се смешта час уз једно, час уз друго младунче. Једно јој се попело уз леђа, па трља шапицама преко главе и ушију, а лепо неко зече, да га пољуби човек од милине. Ја у један ма’ дигох пушку и загледам маторку, ал’ ми тек одједном дође некако жао. Сетим се, знаш, Смиље, а и њу ноћас умало не изгубих. Једва је остала жива. Што никад нисам, целу ноћ сам преплакао, жалећи куда ће овај црвић без мајке (ту показа на мене)… Ето, тако ми нешто дође жао. А гледам, знаш, како их она греје, па помислим: „Мајка је и то, брате, као свака мајка!“ А они малишани се искупили око ње као дечица. Е, не могадо’ да пуцам, но кад помислих како би овом малом мом било да му је ноћас умрла мајка, чисто ми сузе ударише на очи, те спустим пушку и уклоним се полако да ме не опази и да не поплашим маторку, чак ми жао да они мали остану сами…

– Е, не бих је гађао, па да ми човек богзна шта да! – заврши отац причање, па ме опет пољуби и протепа:

– Зечићу мој мали, куд би без мајке да је ноћас изгубисмо?!

Ја заплаках а он и Тоша заћуташе.

–  Е, ’вала богу: и то је мајка, као свака мајка, а и жалос’ би била да си пуцао! – рече Тоша после неког ћутања.

Ето, то се свега сећам из свога детињства из ловачког живота мога оца.

Београд, 1899.

Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.