Stradija (9/12)
V prosvetnem ministrstvu sede sami preizkušeni učenjaki. Tu šele teče delo korenito in smotrno. Tudi najmanjši akt se po petnajst pa tudi po dvajset dni izpopolnjuje samo v stilističnem pogledu in samo po sebi se razume, da so tu še jezikoslovne malenkosti, vsakovrstni skloni s predlogi in brez predlogov.
Ogledal sem si nekaj aktov.
Neki ravnatelj na primer piše:
»Gospodu ministru prosvete!«
»Učno osobje te gimnazije že šest mesecev ni prejelo plače in je zašlo v take materialne stiske, da niti kruha nima. Tega ni mogoče več dovoljevati, ker se bo s tem ubil ugled učnega osobja, pa tudi ugled pouka samega.
Vljudno prosim gospoda ministra, da izvoli čim prej pri gospodu Finančnem ministru izposlovati nujno odločitev, da se nam vsaj za tri mesece izplačajo prejemki.«
Na hrbtu prepognjenega akta stoji:
»Prosvetno ministrstvo
PN 5860
I—II—891.
Direktor …ske gimnazije prosi, da se tamkajšnji gimnaziji nakažejo prejemki za tri mesece.«
Pod tem je poročilo z drugim rokopisom:
»Slog je nepravilen. Stava besedi ne odgovarja sintaktičnim pravilom. Uporabljajo se tuje besede dovoljevati in nujno.« (Te besede so podčrtane v aktu z rdečim svinčnikom.)
Pod tem je z ministrovo roko napisano (rokopis grd, nečitljiv, kakor ga dobi po navadi nemudoma vsakdo, kdor postane minister): »Prosvetnemu svetu v mišljenje.«
Pod tem stoji spet nov rokopis:
2—III—891.
»Glavnemu prosvetnemu svetu.« (Pravzaprav je bil to edini Prosvetni svet, a človek bi mislil, da jih je najmanj še kakih trideset stranskih.)
»V prilogi pod … se pošilja akt direktorja …ske gimnazije, da prouči v njem slovnične oblike, sintaktične in stilistične posebnosti in da se hkrati z mnenjem Sveta čim prej vrne Ministrstvu prosvete v nadaljnje poslovanje.
Po naredbi Ministra«
(Podpis).
Ker je bila zadeva nujna, ni preteklo niti petnajst dni, da se je Glavni prosvetni svet sešel na svoji seji. Med ostalimi predmeti je prišel na vrsto tudi ta in svet je odločil, da se zadeva izroči dvema strokovnjakoma v oceno. Določili so dva in zabeležili ta sklep v zapisnik in dolžnost delovodje je bila izvršiti ga.
Nato slede pisma strokovnjakoma:
»Gospod,
V smislu dopisa gospoda Ministra prosvete PN 5860 od 2. III. tega leta in na podlagi sklepa XV. seje Glavnega prosvetnega sveta z dne 17. III. istega leta SŠT. 2 mi je čast prositi Vas, da proučite akt direktorja …ske gimnazije v slovničnem, sintaktičnem in stilističnem pogledu in da predložite o tem Svetu v najkrajšem času izčrpen referat.
Sprejmite, gospod, tudi ob tej priliki zagotovilo mojega odličnega spoštovanja.
Predsednik
Gl. prosvetnega sveta«
(Podpis).
Pismo enake vsebine je bilo poslano tudi drugemu refe-rentu.
Šele po dveh mesecih je prispel Prosvetnemu svetu o direktorjevem aktu izčrpen referat, ki sta ga oba strokovnjaka skupno izdelala. Referat se začenja takole:
»Glavnemu prosvetnemu svetu.«
Pregledala in proučila sva akt direktorja …ske gimnazije in čast nama je predložiti Svetu svoje naslednje mnenje:
»Vse v naravi je podvrženo zakonu postopnega razvoja in izpopolnjevanja. Kakor je bil od prvobitne monere s postopnim razvojem in izpopolnjevanjem v dolgi vrsti stoletij dosežen najbolj zapleteni organizem človeškega telesa, prav tako se je razvijal jezik od neartikuliranih živalskih glasov, dokler ni dosegel v dolgi vrsti stoletij visoko popolnost današnjih modernih jezikov.
»Da bi stvar čim bolje in čim pregledneje izvedla, se bova poslužila naslednje zapovrstnosti:
I. Splošni del
- Govor in njegov nastanek.
- Poreklo današnjih jezikov.
- Skupni koreni (sanskrt).
- Delitev jezika na poglavitne skupine.
- Poglavje iz primerjalne filologije.
- Zgodovina znanosti o jeziku.
- Razvoj znanosti o jeziku sploh.
II. Naš jezik in zakoni njegovega razvoja
- Stara domovina (zgodovina).
- Sorodni jeziki.
- Skupne lastnosti in razlike v našemu jeziku sorodnih, bratskih jezikih.
- Narečja skupnega jezika v stari domovini se razvijajo v posebne jezike.
- Narečja našega jezika.
III. Direktorjev akt
- Izvor in zgodovina akta.
- Posebnosti jezika v njem v primeri s posebnostmi starega stradijskega jezika v starih ukazih.«
In tako dalje. Kdo bi si pač mogel obdržati v spominu vse to! se pravi, tudi če smo si. to dobro ohranili v spominu.
Nato sledi strokovna obdelava vsakega dela vsake točke po gornjem vrstnem redu in po mnogo, zelo mnogo popisanih polah pride beseda dovoliti na vrsto. Dalje se glasi:
»Dovoliti, im. gl. sanskr. dharh duhorh, skakati, skakljati, tekati, (V knj. III. s. 15, 114, 118 b. N. S.** m.) = pl: donti, r. duti, gr. εμαυριζω), 1. canto, cantare, provoco, provocere (sic) k. 3 X b, zvati, zvoniti, zvok, zver (V. Razsrdi se tiger zver srdita. Dž. L. P. 18; = Skoči srna izza grma = voliti z »do«: dovoliti (N. 16. V. 3. S. N. O. 4. Dž. D. 18, 5 knj. III. Vidi primer: »Sedemnajst ran je na junaku«).«
»Po vsem tem sodimo, da beseda »dovoliti« ni naša in da se mora zavreči kot za naš narod škodljiva.«
Na enak način je pojasnjena tudi beseda nujno, prišla sta do istega zaključka.
Nato sta prešla na besedno zaporedje sploh in posebej na besedni red v direktorjevem aktu in napravila tu svoje strokovne pripombe.
Nazadnje »Slog in stilistične posebnosti v aktu« in zaključek z obširnim, nekaj pol obsegajočim tekstom: »Primerjava jezika in stila в direktorjevem aktu in stila v Homerjevi »Iliadi«. (Tu sta našla, da je Homerjev slog veliko boljši.)
»Po vsem tem, — pravita, — sva mnenja naj se ta akt vrne direktorju …ske gimnazije, da ga v smislu najinih pripomb vestno popravi in nato se lahko po tem aktu posluje, kar je potrebno.«
Čez mesec dni se je Svet sešel in razpravljal o poročilu, nato pa sprejel sklep, da se akt direktorju vrne, da ga v smislu pripomb obeh strokovnjakov popravi in na novo pošlje Ministrstvu na nadaljnje poslovanje. Gospodoma poročevalcema se določi vsakemu po 250 dinarjev honorarja za poročila. Honorar naj se izplača iz fonda za pokojnine vdovam uradnikov prosvetne stroke ali pa iz proračuna, ki je določen za služiteljske plače.
To mnenje je Svet spoštljivo dostavil g. ministru v nadaljnje poslovanje.
In akt so potem iz ministrstva (hkrati z referatom v prilogi pod ./.) vrnili direktorju, da ga popravi v smislu pripomb in popravkov obeh strokovnjakov…
Tako razpravljajo tu korenito in strokovno o vseh stvareh in si pol leta dopisujejo, dokler ni v aktu popravljena tudi najmanjša slovnična napaka in se v zadevi predmeta šele nato lotijo nadaljnjega dela. Zaradi številnega dopisovanja naraste na ta način iz najmanjšega akta tak akt, da ga človek komaj na hrbtu nosi.
Vsi uradniki v ministrstvu pišejo, kot se samo po sebi razume, ker so književniki, seveda knjige; samo gospod minister ne piše nič. Njemu se nisem smel prikazati, ker so me vsi prepričevali, naj rajši ne tvegam take predrznosti, če mi je draga glava na vratu. Gospod minister, so mi pravili, se po ves dan uri v gimnastiki, je silno jeznorit človek in se rad bije.
Pripovedujejo, da se je nekega dne stepel s cerkvenim poglavarjem samim. Tudi cerkveni poglavar je dober telovadec in strasten jahač, pri tem pa jeznorit človek in se prav tako rad pretepa. Nekega duhovna je v hramu božjem iz neznanih vzrokov udaril s palico po glavi. Svojo jeznorito naravo je dobil ta, kakor splošno mislijo, iz prebiranja mnogih svetih knjig, zato opravičujejo te njegove izpade in mu jih vobče nikdo ne zameri. Prvi njegov spopad z ministrom je bil zavoljo neke jezdne tekme, a so pri priči prišla na vrsto še mnoga druga prosvetna in nabožna vprašanja, o katerih je odvisna pravilna vzgoja mladine. Na primer: verski poglavar je zahteval, da za vsako ceno pride v šolske verske učbenike tudi posebno poglavje o gojenju žrebcev, minister pa je zahteval, da pride namesto tega v učbenik članek o plavanju. V teh važnih vprašanjih ni maral nobeden popustiti in zadeva je tako po malem prišla tako daleč, da drug drugega nista mogla videti. Želeč čim bolj razsrditi svojega nasprotnika, je odredil minister, da celo v šolski zoologiji ne smejo predavati o konjih in da namesto te zoprne živali, kadar pride pri predavanju na vrsto, predavajo rajši o plavanju v mrzli vodi.
Pa to so že malenkostnejse stvari, da spremene kakšno mesto v učbeniku, saj se učbeniki sami in še celotni učni programi menjajo vsak drugi dan.
Ni ga človeka, ki službuje v prosvetni stroki, da ne bi pisal šolskih učbenikov; razen tega pripravlja vsakdo kakšno koristno knjigo kot nagrado za učence in za berilo dobrim otrokom.
Učbeniki, pravzaprav njih pisci, kar čakajo na vrstni red. Marsikateremu je treba materialno pomagati in temu primerno odkupujejo tudi učbenike ali pa jih priporočajo šolam kot obvezne za pouk. Minister ustreže tu v prvi vrsti svojim ožjim prijateljem in sorodnikom. Komaj pa je kak učbenik sprejet in si ga učenci nabavijo, prinese ze naslednji dan kak ožji prijatelj ministru drug učbenik, in kot se pač razume, je treba tudi njemu napraviti uslugo. Še isti dan se razglasi:
»Ker se je pokazal učbenik (za ta in ta predmet tega in tega avtorja) zaradi svoje dolge porabe zelo neprikladen, se v interesu pouka dosedanji učbenik izloči iz porabe in se odreja učbenik … (piščevo ime sem pozabil).«
Hotel sem obiskati pravosodnega ministra, pa ga ni bilo v deželi. Bil je ta čas na dopustu. Odšel je v inozemstvo proučevat šole za gluhoneme otroke, ker se je vlada resno pečala mislijo, da se ustanovi v stradijski deželi nekaj takih šol, da bi se popravile s tem slabe finančne razmere v deželi. Ker ni bilo moči odlašati s to zelo važno in pomembno zadevo, so bili takoj izvršeni najnujnejši ukrepi. Razen tega, da je bil pravosodni minister poslan proučevat ureditev takih šol s kaj velikimi dokladami poleg plače, je bil nemudoma imenovan upravnik šole za gluhoneme otroke z visoko plačo in posebno reprezentančno doklado; nato so bile imenovane tudi učne moči in so že na široko pričeli z zidanjem velike zgradbe, ki je bila namenjena za upravnikovo stanovanje. Razume se, da so takoj nato postavili za ta zavod ekonoma, zdravnika, šefa krajevne kontrole, blagajnika, podblagajnika, pisarja, tri, štiri prepisovalce in nekaj slug. Vsi od upravnika do slug so s službeno vnemo prejemali plače in nepotrpežljivo pričakovali, da prično s svojo novo dolžnostjo, — razen upravnika, ki je momljal tu-tam, da bo preko nekega svojega sorodnika pri ministru izposloval, naj bi sprejemali v ta zavod popolnoma zdrave otroke.
Ta zavod, pravzaprav njegovi uradniki, ker zavoda samega sploh še ni bilo, so bili pod upravo pravosodnega ministra, ker je prosvetni minister izjavil, da noče imeti opravka »s takimi glušci«.
Pravosodni minister je moral tudi edini skrbeti in se brigati za to šolo za gluhoneme, posle pravosodnega ministra pa je pričel opravljati vojni minister, dolžnosti vojnega ministra je izvrševal prosvetni minister, ki je tudi drugače mrzil knjige in šole in je zato dolžnost prosvetnega ministra izvrševala njegova žena, in ta je, kakor vsi vedo, zelo rada prebirala kriminalne romane ter rada jedla sladoled s čokolado.
Jaz glasujem za slepce
Do pred nekaj leti je že živel ded Mijat, kakor smo ga klicali vsi v naži vasi, pa tudi po vsej okolici. Kar se je zdelo mena kot fantičku nekaj čudnega, je bilo to, da so ga s priimkom ded Mijat klicali tudi starci s sivimi lasmi, ki so pravili, da pomnijo deda Mijata kot starega človeka, že odkar se ga spominjajo. Jaz se ga spominjam že kot otrok, ko sem hodil v važko ljudsko šolo. Njegova hiža je bila blizu šole, in kakor da ga zdajle gledam, kako stopa počasi po poti mimo šole. Visok, krepak, dolgih sivih brkov, dolgih sivih las skoraj do ramen, z obrito brado, z dolgimi sivimi obrvmi, ki mu malone pokrivajo oči, stopa počasi, z dolgim korakom, a z vzravnanim životom. Stopa in kadi iz dolgega, črešnjevega čibuka, ob boku mu stalno visi kresilo, na prsih pa ima preko ramen obešeno staro usnjeno tobro in v nji tobakov mehur iz posušenega mehurja, kremen in se nekatere najpotrebnejše, stvari. Njegova hiša je bila trdna, mnogoštevilna, štela je nad petdeset družinskih udov. Nemara se iz spoštovanja do deda Mijata niso porazdelili, ker se je družina prècej po njegovi smrti razkropila v nekaj hiš.
Čeprav ni bil ded Mijat pismen, je vendar cenil šolo in uk kakor kako svetinjo in je z veseljem gledal, kako zna že vsak otrok brad knjige in pisati pisma, kar je bilo za njegove mladosti prava redkost, in je mlajšim svetoval, naj pošiljajo svoje otroke v šolo v uk. Kdaj pa kdaj je sedel k ognjišču, si prižgal čibuk, zakolobarile so goste plasti dima skozi sive, okrog ust orumenele brke in otroci so mu prebirali junaške pesmi; ali pa je sam pripovedoval o bojih in junakih iz ustanka. Ko je izbruhnil prvi ustanek, je bilo njemu pet let, v drugem ustanku pa je bil že v bojih. Pogosto se mu je sredi pripovedovanja o onih težkih dneh, o poginulih junakih in hudih bridkostih zakotalila solza po nagubanih licih, pa je vzel gusle, potegnil preko strun, zadrhteli so tožni glasovi in zatrepetal je bolesten, onemogel starčevski glas:
»Ko hoteli so se v zemlji,
v zemlji srbski dvigniti k prevratu…«
–
Nekoč, a to je bilo že kake dve-tri leta pred njegovo smrtjo, je rekel ded Mijat v nekem pomenku z učiteljem:
»Čudno je to, učitelj, danes je svoboda in so pismeni ljudje pa šole in vse, ljudje pa so čedalje slabši!…« Pri teh besedah se je ded Mijat globoko zamislil, tožno zmajal z glavo in zavzdihnil.
Učitelj mu ni odgovoril.
Po krajšem molčanju je ded Mijat spet povzel:
»Glej, dečko moj, jaz bom kmalu umrl, a vendar bi rad še videl, kako se uče otroci v šoli in kaj počnó tam.«
»Lejte, ded Mijat, čez tri dni bodo šolski izpiti, pridite poslušat te skušnje!« ga je prisrčno povabil učitelj.
In ded Mijat je obljubil, da pride.
–
Izpit je bil, kakršni so pač izpiti: otroci umiti, lepše oblečeni kakor po navadi, sede otrplo na svojih mestih z izrazom strahu na licih, ker je prišel nadzornik, ta »bavbav«, s katerim jih je učitelj celo leto strašil. Nadzornik, resen, namrgoden, je važno sedel za mizo, ki je bila nalašč zaradi njega pogrnjena s čistim prtom in s šopkom cvetlic v vazi. Njegov obraz je bil dostojanstven, in ko je preletel šolske zvezke, jih je prelistal s tako važnim in zamišljenim izrazom na licu, da bi človek mislil, da rešuje kakšne zapletene znanstvene probleme. Otroci so strmeli vanj z izgubljenimi očmi, vsi prestrašeni in na vsakem njihovih obrazov kakor da se je bralo: »Uuuh, kako grooozen je!«
Tudi učitelj sam je bil preplašen in spremenjen, kakor bi pričakoval sodbe, od katere je odvisna njegova glava, toda poleg strahu se je še mučil z važnim vprašanjem: »Ali je gospod nadzornik filolog ali naravoslovec?« — kajti od tega je bilo odvisno, katero smer bo ubral pri izpraševanju, pa seveda tudi uspeh, šolski odbor, sestoječ iz petih vaščanov, se je zresnil in kakor bi pregledoval in ocenjal, »kako se je šolnik potrudil.« Starši otrok so sedeli ob kraju na stolih in poslušali uspehe znanja svojih otrok.
Izpit je šel svoj normalni tek.
Vstopil je ded Mijat. Otroci in vaščani so vstali. Nadzornik je jezno zamahnil otrokom, naj sedejo in ne motijo pouka. Dedu Mijatu so odstopili najboljše mesto, on pa je sedel ter s strahom in spoštovanjem ogledoval po stenah pisane slike s kačami, kravami, pticami ter drugimi živalmi božjimi, pa nato računalo, tablo, mape in nato je zagledal na neki mizici poleg sebe prgišče soli, palico žvepla, košček železa, konček jekla, nekšno kamenje in še druge take vsakdanje reči.
Vse, kar je ded Mijat videl v šoli, ga je navdajalo s prav takim navdušenjem kakor tedaj, ko je prvič videl železnico.
Prav ta hip, ko je sedel ded Mijat na stol, je poklical nadzornik enega izmed učencev.
»Vprašujte iz istega predmeta,« je rekel nadzornik učitelju dostojanstveno ter zavzel pozo in izraz globoke, važne pazljivosti.
»No, povej nam, Milan, kaj veš o ovci. Samo pazi in počasi govori, ne boj se, saj to dobro znaš.«
Otrok je izbuljil oči, malo iztegnil vrat, pogoltnil vase slino, pogledal s strahom nadzornika ter z zvonkim glasom zapel:
»Ovca (tu je spet pogoltnil slino vase, se malo vzpel na prste in pel dalje)… Ovca — ima glavo.«
»Prav dobro!« je rekel učitelj.
Nadzornik je v znamenje odobravanja pokimal z glavo.
Otrok se je malo zmedel, ker ni vedel, kaj pomeni ta gib nadzornikove glave, in nadaljeval:
»Ima glavo, vrat, trup in ude; na vratu ima lepo dolgo dlako, ki se imenuje griva…«
»Pazi, ne govori tja v dan!« je rekel učitelj z malo strožjim glasom.
»Kaj še nikoli nisi videl ovce, tepec!« je jezno kliknil otrokov oče s svojega stola in drugi gostje so se zasmejali.
»Prosim goste, da se ne vmešavajo!« je pripomnil nadzornik.
»Ampak, prosim te, gospod, to je moj otrok, vsak dan ti pase ovce, zdaj pa pravi, da ima grivo. Kaj pa ste napravili iz otroka v šoli?!«
Otrok je bušil v jok.
»Pazi vendar, zakaj se motaš, saj znaš vse to tako lepo povedati«, je dejal učitelj in ga pobožal po glavi, čeprav bi ga najrajši udaril.
Otrok pa je še bolj zmedeno nadaljeval ter pričel mešati vso »učenost«:
»Ovca je naša domača žival, ki ima glavo in na glavi pošto, telegraf in okrožno sodišče.«
»Kaj pa govoriš. Ovca! Razumi: Ovca!« je rekel učitelj in ves zadrhtel. »Kakšna pošta se ti meša sem!«
»Ima glavo, kjer se zbira narodna skupščina!«
»Pazi, pravim, drugače te zapodim v klop!«
»To je naša roparska žival; ima dva izvira, en pritok izvira na Goli planini, drugi pa… Oba se združita pri Stalaču in tečeta na sever…«
»Kaj si znorel danes!« je zavpil učitelj.
»To je naša koristna rastlina, ki dozori jeseni in daje sladek sad, ki je ovit s kožnato lupino in rodi slepe mladiče ter se vsako leto levi.«
»V klop!« je srdito zavpil učitelj in si obrisal s čela kakor grah debele znojne kaplje.
Skušnja se je nadaljevala z izpraševanjem drugih učencev.
Ded Mijat se je spremenil v zgolj sluh in je strme poslušal, kaj vse vprašujejo otroke, on pa je vse to kot otrok vedel tudi brez šole.
Slišal je, da svinja rada žre žir in da ima glavo in štiri noge, da se pravi mladiču pujs, samici svinja in samcu prašič. Prav tako je slišal, da ima vol glavo, štiri noge in rep, da prežvekuje, se pase s travo in vleče voz, od krave pa da dobivamo slastno mleko; da volovsko meso jemo in da porabljamo kožo za obutev. Slišal je še, da ima sol slan okus, da je bela in sprejema vlago vase (se ovlaži), da je jeklo trdo in da delamo iz njega nože, kose itd.
Pa še tega kak otrok ni vedel povedati. Neki učenec je rekel celo, da si spleta konj svoje gnezdo na visokem drevju in da se hrani s hrošči, drugi pa je dvignil roko in povedal, da žre konj seno, se pase na travi in da žre tudi oves, da ne prežvekuje, in je še povedal, da vleče voz in da se porablja tudi za ježo.
»Vidite, kdor v šoli pazi in ne zija okrog sebe, se nauči svoje naloge in jo zna!« je dostavil učitelj veselo.
Nato je moral ded Mijat poslušati o hruškah, višnjah, jabolkih, slivah in o raznovrstnem drevju. Kje raste katero, kakšen sad rodi, za kaj nam rabi; poslušal je ded Mijat in se po malem čudil, od kod ve on vse to brez šole bolje kakor pa ti otroci.
Prešli so na srbski jezik v četrtem razredu.
Nadzornik je poklical enega boljših.
»Naj kaj bere ali pa na pamet pove kako pesem?«
»Pesem?… lahko.«
»Katero pesem znaš?«
»Znam ,Pohod na Kosovo’.«
»Daj, povej!«
»Ko je zjutraj zora zazorila,
sinil dan in je zagrelo sonce,
se je širom mestna dver odprla,
prikorakala v oddelkih vojska.
Vsi konjiki z bojnimi so kopji.«
»Dovolj!« mu seže v besedo nadzornik.
Ded Mijat se je malo ogrel, ker mu je bila pesem mila, zato se je namrgodil, ko jo je nadzornik prekinil.
»Povej mi, kakšna beseda je s kopji?« je vprašal nadzornik.
»S kopji, to je samostalnik, obče ime.«
»Prav dobro!«
»A kateri sklon?«
»S kopji je samostalnik v šestem sklonu množine, prvi sklon ednine pa se glasi kopje in se sklanja po četrti vrsti.«
»Lepo, a zdaj mi povej še, kakšna besedica je tisti ko? ,Ko je zjutraj zora zazorila’, tako si začel pesem. Torej, kaj je ta ko?«
»Ko, to je prislov.«
»A kaj so prislovi?«
»Prislovi so besede, ki se dostavljajo glagolom in določajo kraj, čas in način, kje, kako in kdaj se dogaja glagolsko dejanje.«
»Zelo lepo! Pa je bil v stavku kak glagol?«
»Bil, to je glagol zazorila, od glagola zazoriti.«
»Prav dobro, idi v klop, zdelal si.«
»Naj nadaljuje pesem Milivoj Tomić!« je poklical nadzornik.
»Boško Jugović je vsem na čelu,
v častem zlatu ves, na konju ričku.«
»E, čakaj: v čistem zlatu ves. Ves, kakšna beseda je to?«
»Ves ali cel, to je zaimek.«
»Nadaljuj!«
»Prapor s križem vase ga zagrinja,
brate moj, vsa tja do konja rička.
Na zastavi jakolko je zlato,
a na jabolku so zlati križi,
s križev pa vijó se zlate rese
in opletajo po hrbtu Boška.«
»Dovolj!« je rekel učitelj. »Povej mi, kakšna beseda je to opletajo?«
»Opletajo, to je glagol od opletati.«
»Kateri čas?« je vprašal nadzornik.
»Opletajo, to je sedanji čas.«
Ded Mi jat je začel že zlovoljno godrnjati, ker so prekinjali pesmi, ki so mu ugajale edino od vsega, kar so se učenci učili, in mu niso dovolili, da bi jih cele užival.
Naslednji, ki so ga poklicali, je nadaljeval:
»Carica se Milica približa,
pa za uzdo zgrabi konja rička,
in objame brata okrog vrata:
»Boško Jugović, aj, brat moj mili,
tebe car je meni v dar poklonil
in tako sporoča ti in pravi,
da izroči prapor, kamur hočeš,
in da z mano v Kruševcu ostani,
da mi vsaj en ljubljen brat ostane!«
Boško Jugović pa dé in pravi:
»Pojdi, sestra, v svoje bele dvore,
vendar pa jaz k tebi ne bi krenil,
nad dal iz rok zastave s križem,
če mi car pokloni…«
»Dovolj!« ga je ustavil učitelj. »Kakšna beseda je mi? ,Če mi car pokloni’«…
Ded Mijat je planil s svojega sedeža, njegova sivi lasje so zavihrali in izpod silnih trepalnic so v ognju zasijale oči, ko je kliknil:
»Zakaj pa ne pustil otroka, ti ničè, da bi povedal do kraja to lepo pesem in ga zafrkuješ s praznimi marnjami?«
Učitelj se je nasmehnil na to pripombo deda Mijata in šepnil nadzorniku nekaj na uho, ta pa je dejal:
»Mora se tako, stari, tako je po učnem načrtu.«
»Če se mora tako, potem vrzite te vaše učne načrte v kot in zaprite vse šole, da ne bodo otroci mlatili prazne slame. Ta vaš načrt je zmešal otrokom glave, da zdaj ob vsem svojem šolanju ne vedo, kaj žre konj in to so vedeli že, le preden so začeli v šolo hoditi. Če je ta načrt tak, je bolje, da ni niti njega niti šole, marveč da gredo kot slepci po svetu in pojo one naše stare pesmi in junake, kakor za moje mladosti, in mi tedaj nismo bili slabši.«
Te besede je spregovoril ded Mijat z globoko bolečino, z drhtečim glasom. Hotel je še nekaj reči, namesto tega pa je sunil z rokami od sebe, iz prsi se mu je izvil globok vzdihljaj, obrnil se je k vratom in žalostno majaje z glavo krenil iz šole, kjer so ostali gostje in učitelj in otroci v popolni tišini, osupli od začudenja.
»Boga mi, pametno pravi ded Mijat, moder starokopiten mož je. Tudi jaz glasujem za slepce!« je polglasno rekel zase neki kmet, kateremu je glasovanje prešlo že kar v meso in kri, ter s tem pretrgal težko, globoko tišino.
Vir: Radoje Domanović, Zgodbe in satire, Slovenski knjižni zavod, Ljubljana 1951. (Prev. Fran Albreht)
Другови
Никад нисам био веселији у свом животу, но кад ми је отац купио буквар и рекао: „Сине, од сутра ћеш бити ђак.“ Од то доба има више од двадесет година, али памтим, као да је јуче било, па чини ми се још и боље, јер ето ја сам већ заборавио много којешта што сам јуче радио, зато, кад сам први пут пошао у школу памтим до најмање ситнице. Имао сам многе радости у животу, али веће радости нисам имао, а сада бих платио бог зна колико, да ми се може вратити то доба, па да опет будем ђак, учим, слушам учитеља и другујем са оним старим друговима из школе. Једном се десило, да ме учитељ и изгрдио, па богме и повукао за уво и ја сам тад смишљао како ћу се удавити у рецу, и како више нећу ићи у школу, јер ме учитељ мрзи, али сам брзо увидео, да ме је он волео као сина и да је имао права чак и да ме добро избије.
Ево како је то било:
Ја сам седео у клупи до неког Бране, пуковниковог сина. Мој отац је био добар пријатељ са Браниним оцем, па смо се и ми деца волели. Нас два смо, ја и Брана, били увек најбоље одевени, имали сваког дана по пола динара да купујемо алву и друге слаткише или што ми хоћемо, имали лепе, скупоцене ножиће, писаљке и разне књижице са сликама. С њим сам се готово једино и дружио, јер ми друга деца, нарочито она поцепана и сирота беху одвратна.
Једног дана дође наш учитељ у школу и уведе новог ђака. Дигосмо се сви, молисмо се богу и седосмо. Настаде жагор међу нама; сви почесмо један с другим разговарати о новом другу.
Нови ђак стоји уз учитеља, па уплашено гледа све нас редом, а ми сви час у њега, час у учитеља, а час проговоримо по коју о њему.
– Гле како му је исцепан капут! – вели ми Брана тихо да не чује учитељ.
– Види, види, како му се виде прсти кроз ципелу! – показах и ја Брани, па нам се то дало на смеј.
Смејемо се ми и гуркамо један другог, па налазимо све више и више ствари смешних на свом новом другу и његовој сиротињи и поцепаном оделу, обући и масној, поцепаној шубарици.
Учитељ нам поче говорити како смо добили новог друга и како треба да га пазимо, волимо и помажемо, јер је, вели, одличан ђак, а мени и Брани све више и више смешно.
Учитељ нас погледа један пут, и ми ућутасмо и гуркамо се ногама испод клупе, па се напели од смеја, а нарочито кад погледамо у го прст свог новог друга.
– Ти ћеш, Светиславе, седети овде између ове двојице! – рече учитељ и показа новајлији место између мене и Бране.
Мене и Брану као да гром удари. Престаде смех и место смејања умало што не заплакасмо.
– Ја хоћу да седим до Бране! – рекох ја учитељу, а усне ми се навијају на плач.
– Па зар ти ово није друг! – пита ме учитељ благо и помилова Светислава по глави.
Ја се и Брана случајно погледасмо, па прснусмо обојица у смех.
– Чему се смејете? – пита учитељ.
Ми оборили главе па ћутимо.
Он понови оштрије своје питање.
Ми опет ћутимо.
Учитељ нас изгрди обојицу, повуче мало за уши пред целим разредом и рече, да ће нас много више казнити, ако му не будемо казали што се смејемо.
То је била прва казна што сам је у школи претрпео.
Одмах сам смислио, да више у школу и не долазим. Љутио сам се што учитељ да воли и оног поцепаног ђака, а мене да казни, кад сам ја много лепше одевен. Нисам се могао никако помирити с тим, да онај сиромашак седи до мене и да ме раздвоји од Бране. Чак сам смишљао план, како ћу се учитељу осветити.
– Ах, што неће Бог дати, да нам учитељ умре! – мислио сам идући кући и љут и огорчен и понижен. Ја сам држао, да ме учитељ омрзао.
Чим стигнем кући бризнем у плач.
– Шта је? – пита ме мајка и пољуби, а мени се још више дало на жао, па од плача ни речи не могу да проговорим.
Једва сам кроз плач испричао мајци шта се десило у школи и све њене утехе нису помогле. Ужинао сам врло мало од туге и замолио мајку, да ме пусти да одем до Бране. Хтео сам да се с њиме договорим шта ћемо радити.
Одем Браниној кући. Увек сам улазио слободно, а тад сам стао уза зид код врата, па чисто не смем да уђем. Чини ми се да и његов отац и мати знају како нас је учитељ изгрдио и казнио.
Сматрао сам то за важну и тајну ствар, па бејах рад, да наш договор буде само међу нама и да чак за то нико и не зна.
Чекао сам дуго, док Брана изађе. Кажем му што сам дошао, па одмах утекнемо у шупу, да свој договор свршимо и заверимо се да ником не казујемо.
Грдили смо и учитеља и Светислава и много говорили о нашем тешком положају, како ће то бити, да између нас седи онај сиромашак, што су му пропали прсти кроз обућу.
– Знаш шта? – рече одједном Брана весело и лице му сину од радости.
– Не знам! – велим ја, а некако се окуражим.
– Сутра да бегамо код моје тетке.
С необичним задовољством прихватим и ја ту ствар и тврдо се решимо, да одмах сутрадан утекнемо његовој тетки и да школу учимо у месту, тамо где она живи.
Таман ми у разговору кад чусмо где момак виче Брану. Вели дошао отац из вароши, па те зове.
– Овде сам са Стевом! – вели Брана и не би му криво да оде.
– Дођите обојица! – викну нас Бранин отац и ми одосмо.
Момак Бранина оца је врло добар један старац и децу је особито волео, па кад прођосмо поред њега рече нам са смешкањем, да је господин љут и вели: „Мора да сте нешто скривили!“
Изиђосмо пред њега као на страшни суд.
– Шта сте рекли у школи?
Ми грунусмо у плач.
– Учитељ се жали како сте исмевали свог сиромашног друга! – вели Бранин отац оштро.
Ми ни речи да прозборимо.
– Шта вам је било смешно на њему? – пита он још оштрије.
– Ја, ја… не… не могу, да седим до њега! – промуца Брана и поче се гушити у сузама, а једва изговори те речи.
– Јеси ли ти зарадио тај капут? – упита га отац.
– Нисам! – вели Брана, а оборио главу.
– А кад бих ти ја то скинуо, па обукао поцепане сиромашке хаљинице, да л’ би било лепо да се Стева стиди од тебе и да ти се смеје?! – пита га отац и приђе ближе.
Мене обузе стид.
– Вас се двојица поносите туђом заслугом! – опет ће Бранин отац прекорно.
Ми ћутимо као заливени.
– Ја могу да се поносим, јер сам ја купио те твоје хаљинице, а кад сам учио школу био сам сиромашак, као тај ваш друг.
Још нас већи стид обузе.
– Ви сте само могли знања стећи и тиме се поносити! – вели нам он даље, а ми ћутимо.
Заћута и он, па тек отпоче ово причати:
– Онај момак што је код мене, био је син једног богаташа, а ја сам био сиромашак. Он се смејао мојој сиротињи. Ја сам био бољи ђак, па ипак он се поносио својим оделом, а не знањем. Његов отац осиромаши. Сад се може поносити својом тековином, а он није ништа стекао. Ето, дочекао је да служи код мене, а ако не будете добри, то исто можете и ви дочекати, да доцније служите Светислава. Светислав је одличан ђак и они има чиме да се поноси, јер то је он стекао учећи, а не његов отац.
– Симо! – зовну потом момка Бранин отац.
Сима уђе понизно, скиде пред њим капу и стаде мирно украј собе и рече:
– Заповедајте, господине пуковниче!
– Сећаш ли се ти, Симо, кад смо били оволики као ова деца?
Сима уздахну, па нас погледа.
– Сећам се, ал’ боље да се не сећам! – вели Сима, и не сме Браниног оца да погледа у очи.
Заповеди му Бранин отац да прича, како је он исмевао своје сиромашне другове.
Сима нам све то исприча и овако заврши:
– Само, децо, знање остаје и оно може човека усрећити, а знање се не купује за новац као одело! Камо среће да сам учио место што сам се другима смејао. Ето сад сам дочекао, да служим оног другог, коме сам се смејао због сиротиње! Хвала му што ме примио и сад бих ја тек умео волети сваког друга!
Више нисмо мислили да бежимо. Молили смо учитеља да нам опрости, а и Светислава. Обојица смо се стидели својих поступака. Опросте нам и учитељ и Светислав и ми се више нисмо љутили што он седи између нас.
Септембар 1900.
Извор: Домановић, Радоје, Другови, Књижевни лист: месечник за књижевност, културу и друштвена питања, година 4, број 35/36, Београд, 2005. Приповетку пронашао и објавио Станиша Војиновић
Форма нам је најпреча
Како сам извештаван усмено и писмено, било је врло много оваквих случајева како у унутрашњости тако и у Београду.
Деси се у школи заразна болест. Шта ће друго учитељ, већ одмах јави надлежном лекару. Лекар учини своју дужност, изврши преглед и да мишљење да се појавила заразна болест, рецимо шарлах. Да би се преношење болести од болесне на здраву децу предупредило, лекар је, рецимо, мишљења да се школа (или школе) распусти за двадасет дана. Шта сад бива? По одређеној процедури, тај акт с нумером, наравно, иде санитету. Санитет заводи и разводи акт три-четири дана, па потом акт иде Министарству просвете. Чиновник отвара пошту, скупља с коверата брижљиво поштанске марке, даје акта на деловодни протокол и акта се заводе, затим се акта поделе. Акт о распуштању те дотичне школе у којој је зараза иде референту за основну наставу. Е, али није само то његов посао. Има тамо и других прешних ствари и он ради редом. Наиђе и на тај акт о распуштању школе.
Од дана кад је лекар констатовао заразу, прошло је, рецимо, осам дана док је акт стигао до референта. За то време школа ради, деца се разбољевају и умиру, а учитељ чека наредбе претпостављене власти.
Е, сад ако се референт потрефи видра човек, па не да да га нико вуче за нос, он онда сам кроји и резонира како је најбоље.
— А ха! Двадесет дана! Е, брацо мој, то је много! Доста је петнаест дана. И напише акт да се одобрава петнаест дана, а не двадесет. И тих петнаест дана рачунају се од дана кад је преглед извршен. Сад акт чека на министров потпис, па се онда редовним путем експедира, па док пандур однесе из среза у село прође опет неколико дана, ако је школа удаљена. И док је акт стигао, дотле је већ истекло готово време распуста од петнаест дана. Многа деца помрла, а многа се изразбољевала, али не мари то ништа, нека деца умиру, само нека је администрација како ваља.
Оваква чуда ја не разумем. Зашто да школски лекар нема права да школу одмах распусти, па да се накнадно тражи одобрење и шаљу акта санитету и министарству, па ако је лекар погрешио, нека га казне.
И, откуд референт боље зна из своје канцеларије из Београда колико ће болест трајати, као нестручан, него лекар, коме је то једини посао.
Е, онда, знате, не би имало прописне форме!
„Страдија“
24. фебруар 1905. године
Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.
Идеалиста (2/2)
— Ето, дакле — продужи Марко — ово писмо нам јасно говори о жарком, чистом осећању, из њега се види какав пламен родољубља гораше у његовим грудима. То је Ђорђе писао баш пред полазак у мучну борбу, онда кад је био млад, свеж, бујан. После су дошле тридесет година рада, страдања, мука. Казао сам вам већ какав је изгледао кад сам га први пут познао пре пет година. Имао је шесет година, а изгледао је бар двадесет година старији. Он снагу није штедео, он није живео него горео.
— Неколико дана по своме одласку, седео сам са једним својим другом, учитељем, пред школом у школској башти. У тој згради је био други и трећи разред основне школе. Учитељ трећег разреда је тај мој друг. Његови ђаци су били пуштени на одмор, играју се, облећу као мушице око нас. Од учионице другог разреда отворени прозори, те се лепо чује песма, коју певају свежи и звонки дечији гласићи:
Зелени се мио брег…
— ’Ча-Ђорђе пева с децом — рече мој друг учитељ.
— Зар је то његов разред? — упитах зачуђен.
— Његов. Он сад само пева. Дође у осам, седне за сто, зарони главу међу руке, или седне ту уз пгрозор, гледа ово зеленило, а деца му певају. Па, и шта би? … Стар, изнурен… а и урадио је много. Кад бисмо ми урадили и десети део онога што је он урадио, добро би било.
— Зар он није у пензији?
— Није. Он је провео у овим крајевима више од петнаест година док још не беху ослобођени, па му те године нису урачунате у године државне службе. Рачуна му се само ово од ослобођења. Тако он има мању плату него многи млади људи који су му били ђаци, јер је последњих година добијао слабе оцене, те му нису давали ни повишицу. А и сад га држе, да би имао више година службе за пензију.
— Аха, учињена му та доброта. И то му је сва награда за труд што му је дозвољено да овако изнурен и даље ради! … — рекох, а туга ми притиште груди.
— Све ово што видиш грађана, све је то ’ча-Ђорђев ђак. Није он учио само децу, учио је и одрасле људе. Он је био о свом трошку подигао зграду, где је сад општина, и учио у пространој учионици и одрасле и децу. Причају стари грађани, који га знају из младог доба, да тај није знао за умор. Радио је дању и ноћу, а није за њега било празника, ни одмора! — причаше ми друг.
— И заиста сам приметио да је у тој околини врло велики проценат писмених. Ретко сам наишао чак и на старца, вршњака Ђорђевог, а да није писмен. Све је дакле то неуморни ’ча-Ђорђе створио.
— Када се и одрасли људи стадоше скупљати у његову учионицу, Турци му створе кривицу и затворе га, те је неколико месци лежао у затвору. Новац његов учинио је доста утицаја код турских власти, те га пусте из затвора, али му забране да се у школи скупљају одрасли, већ само деца. После тога је он дању учио децу, а ноћу одрасле, излажући се најгорим опасностима. Ноћу је он учио народ о славној српској прошлости, одушевљавао их, спремао за борбу, подгревао у њиховим срцима наду на боље дане, и уопште, казивао им све оно што је и сам знао. Баш на две-три године пред ослобођење, Турци дознаду за такав његов рад, и једино се бекством спасао од сигурне смрти, на коју би га осудили. За време рата он је прикупио добровољачку чету, и храбро се борио против Турака са српском војском. После рата постадоше ти крајеви слободни, и Ђорђе оста опет као учитељ.
— После ових речи мој друг учитељ заћута. Ћутао сам и ја. Он рече ђацима да уђу у школу — оде и он. Ја остадох сам.
— Из разреда ’ча-Ђорђевог једнако се чује песма. Престаде песма, настаде граја, урнебес, и весела деца потрчаше на одмор. Мало после изиђе и ’ча-Ђорђе.
— Шта сте се ви усамили? — рече ми ’ча-Ђорђе кад ме угледа.
— Гледам како имате лепу башту. — Утом дотрча један ђачић, и, плачући, исприча ’ча-Ђорђу како га је други ђак ударио штапом по глави.
’Ча-Ђорђе му приђе и нежно га помилова по главици својом смежураном руком.
— Проћи ће то! Није хтео он, воли он тебе… Треба да будете добри и мислите добро један другоме, и да се трудите да будете добри људи!
Дете утешено опет отрча у игру, а ’ча-Ђорђе се осмехну благо:
— Деца! … Ја волим кад се играју…
— Лепо певају.
— Ја волим кад ми певају, чисто заборавим на све… Ето, уморим се и само кад говорим… Певао сам и ја лепо кад сам био млад…
— Долазите ли редовно и пре и после подне?
— Долазим… али слабо радим. Не могу, доста сам и радио. Не бих ни ово радио, али због моје деце, због пензије… за њих, а ја сам своје свршио… Глас му је дрхтао, а очи су му биле пуне суза.
— Хоћемо ли у школу? — упита га једно ђаче.
— Доста је, децо, идите кући.
— Кући! Кућиии! — повикаше деца углас, и одјурише.
— Па и време је да се одморите! — рекох ’ча-Ђорђу.
— Одморићу се кад умрем. Јест, само кад умрем… Пре не.
— Пази кад се чита! Куд звераш ти у задњој клупи! — чу се јако глас учитеља из трећег разреда.
— А што да пази! — насмеја се ’ча-Ђорђе. — Не треба нико ништа да учи. Што човек мање зна, мање пати. Без знања живи срећније. Камо среће да ни ја никад ништа нисам ни учио!
— Немојте тако, забога! Ваше знање је користило стотинама, можда хљадама…
Он хтеде нешто да одговори, али реч запе у грлу, глава му клону на груди, и он дубоко уздахну и одмахну уздрхталом руком.
Зраци сунчани пробјају се кроз багреново лишће, и обасјавају његову као снег белу косу.
— Све је прошло… — рече он најзад — све је, све је прошло… Ви сте млад човек, тек сте ушли у живот… Ја вас слушах ономад како се одушевљено препирете о појединим друштвеним питањима… Ту застаде, и погледа ме оним тужним погледом, који ми јасно казиваше низ беда у животу.
— Ја у њему гледах каква ми може бити будућност, као да гледах крај, последње кораке свога живота. Срце ми се испуни страшном слутњом. Нисам ни речи могао проговорити.
— Ви се ватрено препирете, а ја се сетих своје младости…
— Дакле и он у мени гледа своју прошлост — помислих у себи.
— Мислио сам да се никад нећу уморити… — продужи он тихим гласом, који се једва чуо, па, прекинувши реченицу, заврши после неколико тренутака: — Сит сам живота, верујте ми да ја желим само смрт…
И он ћуташе.
— Страшна жеља! — помислих, и стресох се.
— Још се од њега, овако изнуреног, тражи да ради… Још да ради после толико и тако упорног рада! … Чудне награде што му се допушта да овако изнурен, клецајући долази до школе, да би својој деци осигурао који динар пензије кад умре. И он мора да ради, јер осећа сиромах да је и то родитељска дужност. Он се сада сигурно осећа као кривац пред својом породицом, те последње капи крви троши сад на њу, а себи никад ничега није желео — а сада има само једну страшну жељу — да умре, јер је сит живота! …
— Такве су мисли кружиле по мојој глави, гледајући ’ча-Ђорђа и његово поцепано, похабано одело, и обузе ме таква туга да хтедох гласно заплакати, зајецати. Не бих зажалио ни половину свога живота кад бих му могао повратити снагу и веселост. И нехотице ми се отеше речи:
— Добар је бог! Дочекаћете и ви још срећних дана… Стићи ће вам деца, имаћете потпоре, бићете срећни…
— Не марим ништа… Ја више не умем да се радујем… Много сам се и радовао и радио и патио… Било је свега, а највише муке… Сад више не осећам ништа, ни радости ни жалости — говораше он потмулим гласом, и додаде скоро шапатом:
— Само сад желим да умрем…
Из учионице трећег разреда опет се чу учитељев глас:
— Напоље, напоље, да стојиш… Не учи се тако! …
’Ча-Ђорђе се опет тужно осмехну.
Према школи је мала ме’ана. Пред њом седе неколико грађана, играју домине.
Лаганим, достојанственим ходом пролажаше окружни начелник. Жандарм иде за њим. Сви грађани скочише, и смерно скидоше капе.
— То је мој школски друг — осмехну се тужно ’ча-Ђорђе. — Ја сам био син богатог оца, он сиромашак. Ја одличан ђак, он рђав. Због тога изгуби право на школовање. Ја сам га искрено жалио. Он не доврши школу, а ја сврших с одличним успехом, и проведох још две године у Бечу. Ја сам наследио доста новца, и дошао у неослобођене крајеве потпуно школован, спреман. А он је доцније ушао у службу у ослобођеним крајевима, као несвршен ђак… И ја утроших и готовину и снагу и здравље, и намучих се по затворима, и сад, после тридесет година рада, имам сто динара месечне плате… а петеро деце…
’Ча-Ђорђе од кашља једва изговори последње речи.
— А он без школе и патње има огромну плату и више хиљада готова новца — продужи ’ча-Ђорђе. И њега сад ето сви поштују, и понизно скидају капе, а ја који сам толико радио, борио се, патио с њима, мучио се и помагао им… немам ничега, па чак ни поштовања! Кад ја прођем поред њих, они се смеју…
Глас му је ту задрхтао, чисто кроз сузе као да изговара… поћута мало, диже главу, па додаде живљим, још устрепталијим гласом, гледајући ме право у очи:
— Ви сте још млад човек; будите све, све будите, али вас једно молим… немојте само бити поштен човек…
Ја задрхтах од слутње и туге.
— Моји ученици, које сам и новчано помагао и на пут извео — неће сад да ме виде… Глобили су ме, разумете ли! А неки се подгуркују заједљиво кад ја прођем, и зову ме пропалицом… Свет не пита што сте пропали, али чим види у беди и сиротињи, одмах сте изгубили све… Дају вам само презрење…
Утом начелник прође поред ограде школске, погледа на ’ча-Ђорђа, и климну му достојанствено главом, па процеди кроз зубе:
— Како је, Ђорђе? …
— Како се мора! — одговори Ђорђе.
Начелник прође, а Ђорђе обори главу.
— Уосталом, шта имам да тражим… Жалим само своју децу… Радите, радите, ја се грешим… Будите добри, поштени, али не тражите захвалности — јер ње нема… Бићете вечити мученик…
Опет заћута — па се тек сети:
— Пре неки дан су ми продали виноград за порез а у општинској згради, коју сам ја општини поклонио, онај коме сам ја највише помагао и учинио, викну на мене, кад сам га молио да мојој деци не продају тај виноград:
— Ко ти је крив што си упропастио толике паре! … Све си појео и попио, па ми се сад ту превијаш…
Уздах му се оте из груди, и заврши промукло:
— Сматрају ме за просјака! …
Две сузе се котрљају низ бледе, смежуране, увеле образе…
— Не жалим — рече — ја сам свој дуг одужио. Жалим само што децу остављам у сиротињи. Ко зна, можда ће бити срећнија од мене… Или… нек буду као ја… нек буду добри, и сами себи изаберу пут… Мени је још смрт мила…
— Желим, збиља желим смрт! — Глас му је био потмуо и изгледаше збиља као глас из гроба, као глас смрти…
V
Последњи пут га видех оне зиме кад сам овамо премештен.
Беше хладан дан. Ветар разноси снег с кровова и тера га у лице. На улици ретко ко се виђа. Прођох поред општинске зграде, задужбине ’ча-Ђорђеве. Он стајаше пред вратима. Ветар му лепрша подрто одело. Главу оборио, а дрхти од зиме и старости.
— Шта радите ту, ’ча-Ђорђе? — упитах.
Он диже главу, гледа ме дуго, сузе му ударише на очи:
— Мучим се.
— Чекате неког?
— Дете ми болесно, па сам из општине тражио станарину за идући месец, да купим лекове, па не даду… Ишао сам и у срез, па не даду…
Сузе га загушише.
Ја извадих половину свога новца и пружих му:
— Немојте их молити, ево, ја ћу Вам дати… на зајам — додадох да би примио.
Он ме погледа, и чудан осмех му пређе преко лица, а у оку видех зрак наде…
— Будите ваљани… ја сам грешио! Можда ће код будућих генерација бити све више оних што цене врлину.
Сузе га загушише.
—
Клецајући уђе у апотеку.
*
— И ето сада се одмара. Жеља му се испунила, а облагодарна општина и грађанство полажу му венце у знак признања на гроб… Писали чланак, држали говоре, хвалили његов мучан рад…
… Доста и то, што би рекао ’ча-Ђорђе. Биће ваљда времена кад ће се врлина и за живота поштовати и награђивати — заврши своје причање Марко, с горким осмехом на лицу и сузом у очима.
6. марта 1899.
Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.
Идеалиста (1/2)
I
Велика пивница пуна света. Чује се само оно монотоно, опште брујање различитих гласова мушких и женских. Сви се поједини разговори (а шта се све ту не говори, прича и ћаска!) сливају у тај општи неразумљиви жагор, кроз који вам тек каткад допре до ушију понека реч коју разумете, сем разговора за столом где седите, а то келнери, што журно облећу око столова те разносе пиће, надмашају јаким гласом све остале, и изговарају као какву команду у војсци: „Плааати… Молим… одмааах… Чашу пива…“ Погледајте по гостима: неки се смеју, неки се намрштили, па жваћу кифле и читају новине; неки се тихо и важно разговарају; понеки се љути што још није добио пиво, лупа чашом о сто и гунђа; једни тек долазе, и у пролазу се јављају познаницима, а други облаче капуте и одлазе кући, те се врата стално отварају и затварају. Сем тога, ту је читав вашар. Око вас се стално мотљају Чивути са сланим семењем, колачима, или продају сапуне, слике, рамове кипове од гипса, и разне дрангулије. А сем њих је ту вазда других продаваца новина, књига, лозова, кифли, кобасица, пршута, ајвара, и чега још не. Неки од гостију купују, плаћају, цењкају се, други опет с досадом одмахну руком и продужују разговор.
За једним столом у углу те велике пивнице седело је нас неколико. Пред сваким чаша пива, а у руци новине. Читаво пола часа није нико говорио ништа. Пушимо, читамо, пијемо; новине шушкарају, и тек покатшто неко прекине ћутање, лупи, дозове келнера; или неко саопшти шта је прочитао; измењамо с времена на време новине, па се опет сваки ућути и чита, не обзирући се на ону општу вреву и метеж.
— Гле! … Сиромах ’ча-Ђорђе! — узвикну један од наших другова, Марко Симић. Измаче новине од себе, и замисли се дубоко, гледајући преда се…
Ми сви остависмо читање, и погледасмо у њега.
Он уздахну, ћута још минут-два, а изгледаше као да се нечега сећа, па поче тужним, устрепталим гласом:
— Бар се одморио сиромах од вечитог јада и беде… Тхе… Тако је то: мученик је био целог века, а за све патње и службу народу ево ово му је награда (ту застаде, и показа презриво један чланчић у новинама)… Ето, од те похвале и славе треба његова сирочад да живе — а он за живота није имао ни ту горку утеху! …
Ми га почесмо запиткивати: „Ко је? … Шта је то било? … Умро ваљда неко? …“
— Ево, прочитај ово — рече Марко једноме, и пружи му новине.
Сви се примакосмо, а онај нам прочита наглас:
„9. ов. м. у једанаест и по часова ноћу престаде за навек куцати једно од најплеменитијих срдаца, које и до последњег часа куцаше за род свој; заклопише се за навек очи великог родољуба, да никад више не види земљу, коју толико љубљаше; престаде тећи по жилама племенита крв човека који је никад није пожалио просути за свој народ, угаси се и последњи пламичак живота, што сагоре у вечној служби, на олтару просвете и народне слободе: немила смрт отрже нам понос и дику целога краја. Цео народ искреним и горким сузама оплакује смрт узвишеног родољуба Ђорђа Мирковића, једног од најстаријих и најодличнијих учитеља у овим крајевима, који издахну у шесет петој години мученичкога живота свога.
Благодарна општина сахранила је тело племенитог покојника о свом трошку. До вечне куће га отпрати цело грађанство, с тешким болом у грудима и сузама у очима. Многобројни венци, као израз поштовања и признања, положени су на његов гроб. На гробу се у име свију опрости с покојником г. Тодор Митровић, који у језгровитом посмртном говору изнесе цео мученички живот и велике заслуге покојникове. Сви су се присутни гушили у сузама, а осећање велике захвалности уреза се у срца наша, у којима ће покојник вечно живети. „Благо томе ко довијек живи, имао се рашта и родити. Виле ће се грабит’ кроз вјекове, да му в’јенце достојно оплету!“ Лепо се на њега могу применити ове речи песникове. Нека му је лака српска земља, коју је тако искрено и тако жарко љубио!“
— Јеси ли ти познавао тога човека? — упитасмо нас два-три, ради да чујемо коју реч више о њему.
— Благодарна општина га сахранила о свом трошку! … Народ лије горке сузе! … Приложили му и венце на гроб… ха, ха, ха! … Жалосно признање! … Од тога треба да живи сирочад што у њему изгуби оца! … Венци… признање у срцима! … Како судбина страшно иронише рад човеков на земљи! … — изговори Марко више за себе, у прекидима, с болним, жучним осмехом. У осмеху је било туге и презрења према друштву.
— Дакле си га познавао? — упита неко опет.
II
— Познавао сам га, али боље да га никад нисам познавао — отпоче Марко. Нема готово дана да се не сетим ’ча-Ђорђа и познанства с њиме. Ето и сад као да га гледам; као да видим оно бледо смежурано лице и наборано чело његово, испод кога су очи дубоко повучене, а из њих читате читав низ година борбе, страдања и разочарења. Цео израз његов: и повијен стас и поглед и глас, и масно, подрто рухо и окљоцана шубара, испод које вире праменови неочешљане, као снег беле косе; све, али све на њему као да вам прича дуге и тужне историје мучних, преживелих дана, па вам чисто душу обавија туга и срце јад стегне. А нарочито кад би га погледали како иде улицом: ноге поклецују, стас повијен, а глава скоро пала на груди; а тек чујете неког од грађана што седи пред кафаном, пуши дуван и срче каву, где му довикне:
— Како је, ’ча-Ђорђе? …
Он би, сиромах, подигао главу, погледао тужним погледом, пуним бола и презрења живота, осмехнуо се са иронијом разочарана паћеника, па би тек тихим гласом одговорио:
— Онако како се мора! — Затим би оборио главу, и продужио даље.
— Па кад си се познао с њим? — упита неко од нас Марка.
— То је било још пре пет година — продужи Марко причање — баш кад сам свршио школу и добио државну службу у Н…, ту у истом месту где живљаше и чича-Ђорђе. Боже мој, како се за кратко време човек промени! Већ је пет година како коракнух у живот, а чини ми се да ме вечност раздваја од тог доба. Управо, сад ми све оно што тад осећах изгледа као сладак сан, који се никад више неће повратити. Путовао сам ноћу. Железнички воз јури напред, хучи, клопара и покаткад звизне. Ја се завалио у седишту, затворио очи — да бих будан слађе сањао. Осећах у себи неку чудну, надземаљску снагу, а при помисли да идем „у живот, у народ, у борбу живота, да се борим“, крв силовито заструји по жилама, срце јако закуца, осетим као да добијам крила; жеље ме вуку све ближе, ближе мети, а нестрпљење ме тако обузме да ми се чини како железнички воз мили као пуж, те чисто зажелим да скочим с воза у ноћ, и идем пешке, трчим, летим. Тако ми бога, мишљах да бих претекао железнички воз. Па још кад воз стане на некој станици, нестрпљење достигне врхунац. Дође ми да се бијем с машинистом, а повикао бих из све снаге: „Терај, та терај брже, шта чекаш?!“ А у себи већ мислим како ме грађани тог места с нестрпљењем очекују, и како непрестано разбирају о мени. Чак мислим како ме замишљају какав ли изгледам, као ја њих што замишљам. Моји сапутници једва дочекају да воз стане, те излазе, купе што за јело и пиће. „Грозне животиње“, помишљао сам у себи, „живе само да једу и пију.“
— Е, дај онда у то име по једну чашу пива! — рече један из друштва келнеру.
Сви се насмејасмо, и пружисмо празне чаше келнеру да их наточи.
— Па ти заборави на ’ча-Ђорђа? — рекох Марку.
— Нисам. Али баш мислећи на њега, сетих се свога одушевљења при првом кораку у живот; јер кад се с њим познадох, ја бејах, као што велим, при првом кораку, свеж, бујан, пун лепих снова, надања, идеала, желео сам борбу, муке, патње, а осећао у себи толико снаге да све могу савладати, све препоне прекршити, разбити и допрети неком узвишеном циљу, неком светом задатку. И случај је ваљда хтео да познам ’ча-Ђорђа, човека на последњем кораку у тој „борби живота“. Он слаб, стар, изнурен под тешким ударима немиле судбине, и изгледаше ми, како би то песници рекли, као увео листак, што у позној јесени дрхти на голој грани, и повија се под најмањим дахом, а чека први ветрић да га обори.
— Ја сам био као тек разбуктао огањ, а он догорели огањ што се гаси.
— Е, то су најлуђе године, кад човек верује да може цео свет преокренути и поправити — рече неко из друштва.
— Тако ми бога, људи, кад сам био у тим годинама, па да ми је ко рекао: „Видиш онај град?“
— „Видим… Па? …“ упитао бих га. А он каже: „Ја мислим да се оно не може прескочити!“ Само то да каже, па бих био готов да узвикнем: „Ко, зар ја не могу?!“ — „Ти!“ — „Е пази!“ И не верујем, те се ја, тако у лудим годинама, не бих залетео и јурнуо у најтврђем уверењу да град прескочим као ништа — рећи ће други.
— Мало ко — продужи Марко — да не ступа у живот са тако много наде и идеала, са чврстом одлуком да се бори, пати, да страда, и са пуно наде и уверења да скрши све препоне и сметње, да стрпљиво поднесе све тегобе и да, напослетку, победи, и пронесе кроз живот бар половину идеала својих. Да, сваки полази тако у живот, све му то изгледа лепо и чаробно, пуно узвишености и поноса; све то изгледа тако лепо, па чак и те „патње и јади“, само зато што не зна живот, а и не може да схвати сву прозу и тежину његову. Јурне тако, па када се на нрвом кораку спотакне, падне и угрува се, осети бол, и увиди страшну и ледену јаву; увиди да није свеједно читати како је неки племенити јунак рањен у борби и како је препатио бол, и бити сам рањен, па то на себи осетити. Како то младој души лепо и чаробно изгледа кад се чита о таквом неком јунаку, који чак гладује и остаје доследан својим идеалима. Е, али кад одушевљени читалац осети да његова сопствена црева закрче од глади, тада се већ друкчије осећање јави. Лако је, дакле, са пуно лепих идеала јурнути у живот, сањати мучну и страшну борбу, али сва тежина долази онда кад се тако чаробни снови претворе у страшну јаву, у истинску борбу. Душевне слаботиње падају и малаксавају под првим ударцима судбине. Бацају под ноге и најсветије идеале своје, газе их, и пљују на њих као на одвратне и глупе заблуде. Мало их је који се могу помирити с мишљу да треба стењати од бола, трпети глад, сиротињу, подсмех, презрење околине — кад то не мора бити, и гледати друге како живе богато и раскошно, весело и задовољно, и још како су ти срећни, богати и задовољни, поштовани од целе околине — а баш ти поштовани су гори од нас; гори, и то много гори; гори по души и срцу. Јест, јест, живот нас стане запљускивати својим огромним таласима; на сваком кораку наилазимо на сметње и препоне: падамо, јаукнемо од бола, уморимо се, па не могући одолети општој струји, која нас вуче у свој ток, почнемо малаксавати, те нас хучна река живота носи, као и све што носи, у ништавило, у гроб. Мало их је тако уморних и малаксалих под првим ударцима, који признају своју слабост и немоћ, већ обично, сигурно да би своју свест умирили, почну доказивати да је све оно што им некада беше светиња — само обична, глупа заблуда младе памети, а доба својих идеала зову „доба пусте и луде младости, доба лудости“, Место тих „лудости и глупости“ почну се као „зрели и паметни људи“ заносити другим идеалима, које је лакше достићи, које је лакше остварити. Идеали постају: богатство, раскошан живот, ручак с много лепих јела, елегантан стан и силна послуга, богата и разноврсна гардероба, лаковане ципеле, висок положај и велике плате…
—
— Ја сам поштовао ’ча-Ђорђа, јер бејаше један он оних ретких људи који идеале младости своје могаше пронети кроз цео живот. Не завара га никад лажни блесак новца, сјаја, господског благовања. Ни патње ни беда га не одвратише од правог пута, па чак ни онај подсмех неразумне гомиле којим га предусреташе уместо захвалности; док другима, који су често непоштењем стекли новаца и господства, скидаше понизно капе. Он није победио друштво, али није подлегао друштву и друштвеним глупостима. Шесет пет година био је стена о коју груваху бесно и несмилостиво вали живота, али се увек одбијаху. Да је више таквих — па би сви лепи снови и идеали постали јава…
—
Марко застаде, зарони главом у руке, и изгледаше као човек који после неколико година случајним разговором пробуди утиске и успомене давно већ минулих жалости, па се тако пренесе у прошлост да осећа исто тако, као кад оно пре толиког времена гледаше свог неког најмилијег бледа, непомична, мртва. Изгледаше да није толико жалио ’ча-Ђорђа, колико оно што је он проносио кроз живот — његове идеале — а можда и своје.
III
Настаде неколико тренутака ћутање. Сваки од нас беше замишљен, и сећаше се нечег прошлог, минулог.
— Тхе! Tако то бива — прекиде Марко ћутање.
Нико од нас не рече ни речи.
— Докле се год друштво може користити тобом, оно се користи — продужи Марко даље. — Па кад те изнури, исцеди све животне сокове, оно те одбаци, као што се баца изношено рухо. Одбаце те исто тако, па се још често злобно и пакосно смеју твојој невољи, презиру твоју немоћ и изнуреност, назову те будалом и глупаком, који није умео створити себи бољу будућност.
— Та ти опет и сувише гледаш кроз црне наочаре на живот и друштво! … — прекидох реч Марку.
— Па природно је да тако мора бити! — додаде други.
— Разуме се да је природно онда кад саможивост светом влада: то је природно онда кад се почне порок награђивати, а врлина гонити, онда кад полтронство постаје највиша мудрост! Онда, драги мој, кад се о моралу и љубави према ближњем почне мислити као о заблудама старих векова, па се место тога одомаћи модерно паметно начело: „Све на страну, а корист преда се…“! — изговори Марко, зажарен у образима, уздрхталим, срдитим гласом. Опет настаде кратко ћутање.
— Тај ’ча-Ђорђе — продужи Марко опет после — тај, кога сам ја познавао на последњем кораку живота свршио је учитељску школу у С…, а потом је две године провео у Бечу и довршио тамо своје образовање. Био је још у школи вредан и одличан, а владао .је немачким и мађарским језиком. То је и сувише образовања за оно доба, с тим се могла правити сјајна чиновничка каријера. Бејаше син врло богатих родитеља, а млад и леп. Е, мој брате, докле ли би шпекуланти дотерали под тако повољним условима!
— А шта је урадио Ђорђе? Његове жеље беху да све што има, па чак и крв и ум свој стави у службу потиштене, неослобођене браће, што још носе туђинске окове; да оде у јужне неослобођене крајеве Српства, одакле му и дед вођаше порекло, да живи међу браћом својом, да дели с њима ропске невоље и горке уздахе, да се бори, да се истроши у тој борби, и користи своме роду.
— И отишао је пун жарка одушевљења, пун нада и идеала, пун силне, искрене љубави према потлаченој браћи. Никога он није питао: хоће ли ићи тамо? Нико му то није наређивао и заповедао. Он је послушао само своје срце. Није он разбирао за тешке услове, није се страшио борбе, није мислио на себе, није се при поласку погађао и цењкао за те муке, како се многи погађају и цењкају. Да, такви људи продају за новац свој патриотизам исто, али баш исто, као трговац за тезгом свој циц! Тргују људи! А чиме свет још не тргује! Све се продаје за новац! Ђорђе није трговао. У његовој души гораше најчистије, најузвишеније осећање бола и беде потиштене браће, и најплеменитија жеља да помогне и победи — или и сам страда.
— Три хиљаде дуката, што је добио као наслеђе од својих родитеља, утрошио је у тој борби. Неколико му је пута глава о концу остала. Морао је у чобанском оделу бежати из тога краја, да би само главу изнео читаву, а и да не рачунамо материјалне жртве, што их мораде поднети, подмићујући паше да његове „кривице“ блаже осуде или, што но кажу, погледају кроз прсте.
— Ја имам случајно код себе једно његово писмо, што га писаше једном од другова, још при поласку у те крајеве. Ево завршетка тога писма:
„— — — Ја бих осећао да ме савест гризе, био бих немиран, осећао бих грех на души кад бих дозволио себи да останем овде и у изобиљу и господству благујем, кад она — браћа моја, оно робље уздише и стење… Веруј ми да често, кад ноћ падне, месец изгреје иза шумовитог брега, а плаво, чисто небо оспе се ситним звездама, седнем на клупу под овом гранатом липом у нашем дворишту на селу, пустим да ми поглед блуди неодређено кроз ноћ, и да се губи тамо негде далеко, далеко иза оних мрачних горостасних брегова, с којима се, што се дању лепо види, азурно, лепо небо стапа у нежном загрљају. Тамо, преко тих брегова, преко којих ноћу ни мисао моја не сме да пређе, живе моја потлачена браћа. Али ја ипак у ове ведре, звездане, месечне ноћи, када се код нас на све стране разлежу весели поклици и клопот ветрењача, прелске песме и припеви, крцкање натоварених кола јесењим плодовима… и путничке песме праћене двојницама; … да, баш у такве ноћи кад ми се чини да овде све дише срећом, ја, у шуморењу поветарца кроз лишће, као да чујем тежак и горак уздах, као да чујем очајно стењање моје браће под јармом туђинским. Таман венац планина, обмотан црном тамом ноћном, не пушта кроза се мој поглед; па ипак ја се обраћам звездама и месецу, који гледају и преко планинског зида на моју тужну браћу. На сјајним звездама видим како одблескују сузе паћеничке, сузе раје под тешким ланцима, а са бледог месечевог лица као да се одблескује онај вечити тежак бол робља, што се, поверавајући немој ноћи јаде срца свога, обраћаше у големој тузи њему на висини, с молбом кроз сузе и уздахе да у мирном путу свом, бродећи преко неба, прича невоље слободној браћи. И месец испуњава молбе, и у бледим и тужним његовим зрацима којим нас обасипа, ја осећам одсев патње толиких векова… Учини ми се да чух многе уздахе и позив мученика у помоћ… И трепере и даље звезде, месец просипа зраке, ветрић шушка, шуми и уздише… Опет ми се учини да јасно чујем звуке ропских ланаца и загушљив глас роба: „Помоћ… помоћ, брате! Чуј, разуми! … Време је већ да разумеш!“ Ја морам да идем у помоћ… ја морам да послушам тај очајни глас. Савест ми не би била мирна да седим и ћутим… кад осећам дужност и кад сам разумео. Идем њима, идем јадној браћи својој.“
(Даље)
Радоје Домановић 