Cugetările unui bou sîrbesc obișnuit
Multe minuni se întîmpla în lume. Dar țara noastră, după cum se spune, e plină der minuni. La noi însă, cele mai mari minuni nu sînt minuni! La noi găsești oameni ce ocupă posturi înalte, dar nu gîndesc nimic. Din această pricină, și poate și din altele, a început să gîndească un bou de la țară, un bou care nu se deosebește prin nimic de ceilalți boi sîrbești. Dumnezeu știe de ce acest patruped blajin s-a apucat de o îndeletnicire atît de anevoioasă – să gîndească. Știe oricine, în Serbia, că ocupația asta este păgubitoare, te scoate la pepeni. Poate că acel sărman bou, fiind naiv, n-a aflat că nu-i vom considera înclinația ca pe un curaj cetățenesc. Totuși am o nedumerire: cine l-o fi îndemnat pe bou să gîndească? Nu era nici alegător, nici membru în vreun comitet, nici primar nu era, nimeni nu l-a ales deputat într-un parlament al boilor, sau chiar sacă era în vîrstă, nimeni nu l-a uns senator. Poate visa să ajungă vreodată ministru într-o țară a boilor? Atunci trebuia, dimprotivă, să facă exerciții să gîndească puțin, așa cum fac eminenții ministri ai unor țări fericite.
La urma urmei, ce ne pasă nouă că un bou din Serbia s-a apucat de o meserie uitată de oameni. Poate o fi început să gîndească dintr-o pornire firească!
Dar ce fel de bou era el? Un bou obișnuit, care avea așa cum scrie în cărțile de zoologie: cap, trup și membre ca toți ceilalți boi; trăgea la jug, păștea iarbă, lingea sare, rumega, răgea și-l chema Bourean.
–
Și-acum să vedem cînd a început să gîndească. Într-o zi stăpînul l-a înjugat la car, alături de un alt bou, prietenul lui, Plăvan. A încărcat stăpîn’su în car niște pari furați și a mînat la tîrg să-i vîndă cît mai repede. De cum a ajuns în oraș, omul a și vîndut parii, a luat banii, a dejugat boii, i-a priponit cu lanțul de jug și le-a aruncat niște coceni. Apoi a intrat vesel într-o cîrciumioară să se întărească, de, ca omul, cu niște rachiu. Era nu știu ce sărbătoare și din toate părțile treceau prin tîrg bărbați, femei și copii. Plăvan, care de altminteri era socotit prost de către ceilalți boi, se uita la oamenii aceia dar nu vedea nimic deosebit. Așa să el se așternu pe înfulecat coceni cu o poftă grozavă. Mîncă pe săturate, mugi încetișor, satisfăcut, apoi se întinse și începu să picotească, rumegînd. Nici că-i păsa de oamenii ce mișunau pe lîngă el. Moțăia și rumega liniștit (păcat că nu era om, ar fi fost îndemnat să facă o frumoasă carieră). Bourean însă nici că s-a atins de mîncare. Privirea lui visătoare, tristă, era ca a unui gînditor cu suflet nobil și mare. Treceau pe lîngă el tot soiul de oameni, sîrbi mîndri de trecutul lor, de numele și națiunea lor. Mîndria lor se vedea cît de colo din ținuta lor țanțoșă și din felul cum călcau. Bourean i-a privit lung. Sufletul i-a fost cuprins de tristețe, de durere. Nedreptatea era prea mare! N-a mai putut îndura un simtămînț atît de sfîșietor. A scos un răget prelung, dureros. În ochii lui mari s-au ivit lacrimi și Bourean a început să gîndească:
„Cu ce mîndrește stăpînul meu și ceilalți semeni ai lui? De ce umblă ei așa cu capul în sus și privesc neamul meu de cornute cu atîta îngrîmfare și silă? De ce? Se mîndresc cu patria lor, se fălesc că soarta milostivă le-a hărăzit să se nască aici, în Serbia. Păi și me mine mama m-a făcut tot aici în Serbia. Dar Serbia nu este numai patria mea și a tatălui meu. Străbunii mei, ca și ai lor, au venit cu toții împreună în aceste ținuturi. Cu toții au pornit din vechile locuri de baștină ale slavilor. Și nici unul dintre noi, boii, nu ne mîndrim cu asta, ci totdeauna ne-am mîndrit numai cînd izbuteam să urcăm pe vreun deal, un car greu încărcat. Și nici un bou de-al nostru nu i-a spus vreodată unui bou nemțesc: „Ce vrei, mă, eu sînt bou sîrbesc, patria mea este mîndra Serbie, aici au fost fătați toți străbunii mei, aici în acest pămînt sînt și mormintele strămoșilor mei!“ Doamne ferește, niciodată nu ne-am mîndrit cu asta, nici prin cap nu ne-a trecut așa ceva. Pe cînd ei, ia te uită cum se umflă în pene! Ciudați oameni!“
Gîndind astfel, boul a dat din cap cu tristețe. Clopotul atîrnat de gît a sunat spart și jugul a scîrțîit lung.
Plăvan deschise ochii, își privi prietenul și mugi:
– Iar ai început cu aiurelile tale! Mănîncă, prostule, că de gras ce ești ți se văd coastele! Dacă gîndirea ar fi bună la ceva nu ne-ar fi lăsat-o oamenii nouă, boilor. Asemenea fericire n-ar fi dat peste noi!
Bourean își privi prietenul cu milă. Apoi întoarse capul în altă parte și se adînci iarăși în gîndurile lui.
„Se mîndresc cu trecutul lor. Da, au luptat pe cîmpia Cosovo. Glorioasă a fost bătălia de la Cosovo. Minunea minunilor, dar străbunii mei ce-au făcut atunci? Nu cărau ei soldaților hrană și cele trebuincioase pentru război? Dacă n-am fi făcut noi treaba asta ar fi trebuit s-o facă oamenii. Da, s-au răsculat împotriva turcilor! E o pagină măreață! Nobilă! Dar cine s-a răsculat? Oare răscoala au ridicat-o ca un val uriaș acești neghiobi înfumurați, aceste capete seci care umblă pe lîngă mine cu semeție, de parcă al lor ar fi meritul? Iacă, să luăm de pildă pe stăpînul meu. Și el se laudă cu răscoala, dar mai ales se mîndrește cu străbunul lui care a murit ca un erou în războiul de eliberare. Oare ăsta-i meritul lui? Străbunul lui avea dreptul să se mîndrească, dar nu el! Străbunul lui a murit pentru ca stăpînul meu, urmașul lui, să fie liber. Și acum vezi bine, e liber. Dar ce face el cu libertatea? Fură pari, îi încarcă în car, eu trag din greu ducîndu-i, iar el leneșul doarme colo sus! Acum a vîndut parii, bea rachiu, nu face nimic și se mîndrește cu trecutul măreț. Dar dintre străbunii mei cîți au fost înjughiați în timpul răscoalei pentru ca străbunii lor de-atunci să aibă ce mînca! Tot străbunii mei au cărat în acea vreme, tunuri, muniții, hrană, și azi noi nu ne înzorzorăm cu meritele lor, pentru că noi nu ne-am schimbat. Ne facem și astăzi datoria ca și străbunii noștri.
Se mîndresc cu suferințele străbunilor lor. Da, e adevărat, au fost robi cinci sute de ani. Dar neamul meu de cînd e pe lume suferă, robește. Suferim și noi, în fiecare zi robim, dar nu batem toba cu asta. Ei spun că turcii i-au chinuit, i-au măcelărit, i-au tras în țeapă, dar și strămoșii mei au fost înjughiați, fripți, și cîte alte chinuri nu au îndurat. Și de la sîrbi, și de la turci.
Se mîndresc cu religia lor, dar nu cred în nimic. Cu ce sîntem noi vinovați dacă ei nu ne dau voie să fim și noi creștini! Religia îi povățuiește: „Nu fura“, dar uite, stăpînul meu a furat și bea din banii hoției. Religia îi îndeamnă să facă bine aproapelui lor, dar ei își fac numai rău unul altuia. La ei cel mai bun om este care nu face rău. Dar la ei nimeni nu se gîndește să-i ceară creștinului care nu săvîrșește nimic rău, să facă bine. Uite unde au ajuns! Pildele lor de virtute, cu care se laudă atîta, nu sînt mai răsărite decît faptele obișnuite.“
Boul suspină adînc. Răsuflarea lui ridică un nor de praf în fața cîrciumii.
„Oare așacum stau faptele – își urmă Bourean gîndurile lui triste – nu sînt eu și neamul meu mai bun decit ei toți? Eu n-am omorît pe nimeni, n-am vorbit de rău pe nimeni, n-am furat de la nimeni nimic, n-am scos pe nimeni din slujba statului, fie el vinovat sau nevinovat, n-am făcut nici un gol în bugetul statului, n-am dat faliment fradulos, n-am arestat și n-am condamnat niciodată oameni nevinovați, nu mi-am calomniat prietenii, n-am trădat principiile mele bovine, n-am fost niciodată martor mincinos, n-am fost niciodată ministru și n-am făcut rău țării. Nu numai că n-am făcut rău nimănui, dar eu fac bine și acelora care îmi fac mie rău. După ce mama m-a fătat, oamenii, haini, i-au luat și laptele. Cred că dumnezeu a făcut iarba pentru noi, boii, și nu pentru oameni; dar ei ne lasă și fără iarbă. Iar noi, cu toate că primim atîtea lovituri, tragem carele oamenilor și le arăm pămîntul care le dă bucatele. Și totuși nimeni nu ne recunoaște meritele față de patrie…
Religia lor îi îndeamnă să țină toate posturile, dar ei nu țin seamă de asta. Însă eu și întreg neamul meu postim toată viața noastră, de cum ne despărțim de uger.“
Boul lăsă capul în țărînă. Era cuprins de îngrijorare. Ridică apoi capul și suflă pe nas, supărat. Părea că-și adusese aminte de ceva însemnat, care-l chinuia. Deodată mugi bucuros:
„A, da, acum știu! Asta trebuie să fie – cugetă el mai departe – asta e. Ei se mîndresc cu libertatea și drepturile lor cetățenești. La aceasta trebuie să cuget serios.“ Bourea se gîndea adînc, se frămînta, dar nu izbutea să prindă ideea: „Hm! Care este tăria drepturilor lor? Dacă poliția le ordonă să voteze, ei votează. Păi, am putea și noi să mugim: „Pe-e-e-ntru!“ Dacă nu le ordonă însă nimeni, n-au curaj să voteze și nici să se amestece în politică. Sînt ca și noi. Îndură și ei arestul și loviturile, deseori chiar dacă nu-s vinovați. Noi barem mugim și dăm din coadă, dar ei n-au nici curajul ăsta cetățenesc.“
În acea clipă stăpînul ieși din cîrciumă. Beat, clătinîndu-se greu pe picioare, cu ochii tulburi, bîlbîind ceva neînțeles se îndreptă spre car.
„Iată cum folosește acest mîndru urmaș libertatea cucerită prin sînge de strămoșii lui. Fură și se îmbată. Dar alții cum folosesc libertatea? Taie frunze cîinilor, se mîndresc cu trecutul, cu meritele străbunilor lor. Păi la trecutul acela ei n-au adăugat nimic, nici cît negru sub unghie.
Noi, boii, am rămas tot așa de harnici și folositori, cum au fost și strămoșii noștri. Sîntem boi, e adevărat, dar ne mîndrim numai cu munca noastră și cu faptele noastre de azi.“
Boul suspină adînc și-și pregăti gîtul pentru jug.
Sursă: Domanovici, Radoje, Stradia – povestiri satirice, Editura de Stat pentru Literatură și Artă, București 1955. (Trad. de V. Vescu, D. Bărbulescu)
Цвети
Под Обреновићима, све до пре 29. маја, данашњи дан, Цвети, прослављао се као дан народног ослобођења од турског ропства, као дан васкрса народних слобода, као опомен на 1815. годину.
Ми смо далеко од тога да одричемо важност 1815. године и да претресамо заслуге и мане Милошеве; на овом месту ми само исправљамо оно што је погрешно било.
Устанком од 1815. године био је заиста ослобођен књаз Милош и његове власти, али народ није био ослобођен. Он је, може се тачно рећи, а мора се и признати, био ослобођен Турака и турског зулума, али су се одмах ти зулуми поновили од крштених Турака, од рђавих власти Милошевих. Његове власти узеше све манире турских паша, те је због тога и бивало онако честих буна.
У меморандуму Ђакове буне народ вели књазу Милошу отприлике ово:
„Господару, или нас спасавај ових домаћих, крштених Турака, или ћемо у гору, ил’ у воду, или се морамо борити и против овога зла које нам је теже и од турског.“
Па зар су онда у то доба могле Цвети да се прослављају као васкрс народне слободе. Не, то је само био васкрс кнеза Милоша и његових рђавих власти.
А под краљем Миланом? И ту се поновило то исто.
А под Александром?
Ту тек није могло бити говора о јадном народу и још јаднијим његовим слободама.
Цвети су и тада прослављане као васкрс народне слободе, али, у суштини, то је био само лични празник насилничке, традиционалне Александрове слободе и његових верних помагача у угњетавању поштеног народа.
Тога дана, на Цвети, кад се блудница Драга шепурила на престолу српском у оделу царице Милице, када је Александар својим вернима китио груди лентама, кад су и лопови који његову тиранију помажу добијали одликовања за грађанске заслуге, тада када су они вајно радосни због васкрса народних слобода пировали пир и ковали ланце народу, шта је радио грешни народ?
Најбољи синови његови лежали су по тамницама, окованих и руку и ногу, а народ српски, та ондашња раја насилничких власти, исцеђен, оглобљен и оголео услед зулума Александрових, уздисао је тешко и горко.
Па зар је то онда била светковина народна, зар је то био васкрс народне слободе?
О да страшне и циничне ироније!
Ослобођење од крштених Турака почиње од 29. маја.
29. мај може се рачунати у празник народни откад почиње обнављање и васкрс народних слобода.
Дај боже да се и заборави на зулуме на које нас Цвети подсећају!
„Нови покрет“
26. март 1906. године
Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.
Модерни устанак
Боже мој, шта све мени у сну не дође! Сањају, без сумње, и други људи луде и глупе снове, али их ваљда не пишу, а ја, однекуд, имам ту манију, па чим просањам какав чудан сан, а ја одмах перо у руку, па пиши: да бих дао прилике да се и други чуде.
Заспао сам увече мирним и дубоким сном, и сан ме пренесе у доба од пре сто година, али само што то доба није онак’о како га и ја и сви ми знамо из историје, већ сасвим другојачије. Једно што је у мом сну једнако са ондашњим временом то је што Србија као није ослобођена и њом владају Турци. Осећао сам се као да не сањам, већ као да је све на јави. Турци владају Србијом, имају, као министарства, надлештва, уређење, чиновнике, све, све, као ми данас. Београд исти као и ово данас: исте улице, исте куће, исто све, само што су на многим радњама и државним зградама турски натписи, а по улицама пуно Турака, и ми Срби, исти ови који смо и данас, срећемо се с њима и поздрављамо:
— Сервус, Јусуфе!
— Сервус!
То је поздрав с њиховом фукаром, најнижом класом, а, већ, кад прође ко од бољих, или чак власт, онда се клекне на колена, скине капа, и обори поглед земљи. Што је најчудније, има и Срба у турској полицији. Буди бог с нама, али то ми у сну није нимало било чудно.
Министри и великодостојници пролазе улицом у чалмама, с дугим чибуцима, лаганим ходом, намрштени. Све метанише и клања пред њима, а они би тек овог, оног удостојили благовољењем и пажњом што би га чвркнули по глави чибуком и допустили му да им на тој почасти свесрдно и понизно захвали.
Ми исти ови, ми данашњи, само што, као, нисмо слободни грађани као данас, већ раја што стрепи и за главу и породицу и имање своје.
Турци нас нимало не штеде. Једне од нас апсе, неке окивају у тешке окове, неке прогоне, неке изгоне из државне службе, и какве још зулуме не измишљају за нас, верну и поcлушну рају.
Тако исто из унутрашњости Србије стижу непрестано црни гласови како су неког из народа насилно лишили имања, некоме за порез продали и кућу и кућиште, па му још опалили педест дегенека, неког убили, неког на колац набили, неког прогнали из места рођења. Кнежеве окивају и апсе само ако дигну глас противу насиља, па узимају друге, који турским свирепим властима иду на руку; у свете храмове уводе своје пандуре, те камџијама бију свештенике који год не би помагали турско неваљалство.
— Докле ћемо трпети ово насиље и зулуме? — упита ме, као, на улици једном неки мој добар познаник, кога су Турци тек пре два-три дана пустили из тамнице. То је (тако сам га у сну познавао) сиромашан, храбар и одважан човек, али је због свог понашања према Турцима много патио и страдао, те су га многи Срби избегавали да због дружења с њим не навуку на себе мржњу Турака.
— Тхе, шта ће човек да чини?! — процедим кроза зубе и обазрем се на све стране да ко не слуша наш разговор.
— Како: шта ће човек да чини?! — упита он мене и погледа ме оштро у очи.
— Тако, шта може да се ради?
— Да се бијемо! — рече он.
Мени као да неко поткоси ноге, те се чисто занијах и од страха једва промуцам:
— С ким!?
— С Турцима, ја с ким другим? — опет ће онај оштро.
Заиграше ми разнобојни колутићи пред очима и, од неког страха, нехотично стукнем назад.
— Али, али… а… али… — почнем муцати.
— Шта али, нема ту али, треба се бити, па квит! — викну мој познаник љутито, па ме остави и оде.
Стајао сам дуго на том месту као окамењен од чуда. Нисам могао да се приберем. Уто наиђе други један од мојих добрих пријатеља. Поздрави се и зачуди га моја забринутост, збуњеност.
— Шта ти је? — упита.
Испричам му разговор с првим познаником.
Он се насмеја гласно и удари ме руком по рамену.
— Ха, ха, ха, ха! … Па зар ти не знаш њега? … Ха, ха, ха! … Зар не памтиш да је он увек био тако на три ћошка! … Шта каже: да се бијемо! … Ха, ха, ха, ха! Лепо, богами! Ни мање ни више, него вас двојица објавите турској царевини рат! … Ха, ха, ха, ха! … Боже мој, луда човека! — рече ми пријатељ, а засузио од слатког смеха.
— Чудан човек! — рекох.
— Луд, није чудан. Хоће он да исправи криву Дрину и да се бочи с Турцима! То је луд човек. Шта му је то користило! ’Апшен, окиван, бијен, то му је сав ћар; а већ што је упропастио и себе и своју породицу, то да не рачунам. Има још таквих занесењака; нека се теши што има још ко да му прави друштво! — примети мој пријатељ, па се, тек, опет засмеја:
— Ха, ха, ха, ха! … Рат султану, па то ти је! — изговори, па опет удари у смех.
Дође и мени цела ствар смешна, те се узесмо оба смејати.
*
Чудан је сан, јер у њему ништа није тачно опредељено; и, што је најлепше, човеку све то изгледа природно, истинито. Тако је и са мном било у овом сну.
Као, у Београду сам, а у исто време и у неким планинама, по брдима, са људима из народа, а у шуми мрачној, пространој, усамљен, скривен један лепо намештен, елегантан хотел.
Онај мој познаник, немирни и ратоборни, позвао је, као, нас тридесет виђених људи из свију крајева, да се договоримо шта да се ради од зулума турског. Турци су почели из дана у дан, с часа на час, чинити све већа и већа зла, тако да смо се морали озбиљно забринути и размислити: шта да се чини у тој општој народној невољи.
У једној пространој соби тога неког хотела искупило се нас десетак и разговарали смо, уз меланж, о обичним, свакодневним стварима, чекајући на остале.
Ја сам, као, професор у некој школи, те сам причао како ћу идућег часа предавати о Торичелијевим цевима, један трговац је причао како му Турци много више пазаре у дућану него Срби, један, опет, не знам шта беше, прича како је јуче ударио мачку, па пребио тако диван штап; али ће га, вели, оправити. Један сељак исприча како му крмача једе пилиће, па се чуди човек шта с њом да ради, а добра крмача, од добре паврзме.
И тако смо ми разговарали, а један по један долазаше до оних виђенијих који су позвати на овај важан тајни договор.
Дође још десетак, и мало постоја, па почеше стизати визиткарте са садржајима: „Не могу доћи због важна посла. На све што будете решили пристајем…“ „Спречен сам послом; пристајем на све што решите…“ „Морам ићи кројачу да пробам одело; извините ме за данас…“ „Жао ми је што не могу доћи, јер морам ићи на станицу да дочекам тетку. Јавила је да данас возом долази“ — и, већ, вазда је било важних разлога који спречише и остале позване виђеније људе да не дођу на овај састанак.
Кад се није имало више на кога већ очекивати, устаде сазивач, и уздрхталим гласом поче:
— Нису сви дошли. Нису хтели, или нису смели, свеједно. Можемо и нас двадесет и у двадесет крајева наше земље много учинити. Зулум и насиље турско превршили су сваку меру. Даље се ово не сме, нити може трпети. Ниједноме од нас није сигурна глава на рамену, а камоли имање. Па зар ћутке и скрштених руку и погнуте главе да чекамо када ће на нас доћи ред да нам се глава котрљне по ледини, или ћемо презрети част наших породица, па пустити Турке, ради живота свога и комада хлеба, да нам кћери и жене бешчасте, да нам руше цркве, да нас бију камџијама по путу; или ћемо, можда, још ласкати тим нељудима и хвалити њихов зулум да бисмо могли угодно живети. А нашто и тај живот, који не може бити частан? Нашто нам свила и злато кад изгубимо и веру и народност, и част и образ? Не, браћо, овако се више не да трпети. То даље не сме остати.
— Не сме остати! … Којешта. Лако је то рећи: не сме остати, ал’ ко ти то слуша. Шта можеш да радиш? Говориш као да си руски цар, па тек само викнеш Турцима: „Тако не сме више бити“, а они сви пред тобом на колена. Питам ја тебе: шта ћеш ти и ја и ми сви да радимо? — прекиде му реч једао од нас, који се одликоваше мудрошћу и опрезношћу.
— Много ми можемо; и ако ми затражимо да буде боље, боље ће и бити. Наша жеља може у часу постати заповест.
Неколико виђених слегоше раменима и изразом лица, загледајући се као да се питају и одговарају један другом запрепашћени од чуда: „Шта је овом човеку?“ … „Бог би га свети знао!“ Опет измењаше погледе, и сад је израз лица говорио: „Луд човек!“
Један га је, опет, седећи према њему налакћен на сто са полуотвореним очима, гледао, управо мерио, некако тужно, не говорећи ништа, дуго, па тек онда отвори очи мало више и погледа га презоко некако презриво, са омаловажењем, па процеди кроз зубе тромо и развучено:
— Тхе…! — затим окрете главу у страну и узе с неком досадом лупкати прстима по столу.
— Разговарамо се! — рећи ће опет један из угла иронично.
Онај што се највише одликоваше мудрошћу и опрезношћу устаде и стаде пред нашег плаховитог друга, скрсти руке на груди, па га узе мерити од главе до пета, па поче као човек пун искуства који говори с неразумним младићем:
— Лепо, молим те, што смо ми овде дошли и шта ти хоћеш?
— Ми смо дошли да се посаветујемо како ћемо једном учинити крај овој тиранији, овом насиљу турском. Овде смо се пробрали највиђенији из целе земље, па да заједнички потражимо лека! — одговори му сазивач одмереним гласом, пуним вере у добро.
— Добро, то и ми хоћемо.
— Па кад хоћемо, шта више чекамо? Чувамо, вајно, главе, а и њих ћемо погубити, али онда кад изгубимо и понос и образ! — плану први и тресну песницом о сто тако силно, да се многи измакоше мало даље.
— Робом икад, гробом никад! — добаци неко.
— Оставите ви остали да ми најпре разговарамо — рече опрезни нама, а затим се опет окрете плаховитом с речима:
— Лепо, молим те, кажи ти мени шта мислиш да треба радити? — упита хладно, с пуно такта.
— Да се бунимо против Турака. Да кренемо људе сваки у свом крају, па да убијамо и ми њих, јер они нас убијају те убијају. Другог лека нема, нити га може бити!
Једни се насмејаше на ове плахе, ватрене речи као на детињарију; једни се бојажљиво обазреше око себе, а неки направише пакосне, заједљиве шале на рачун тог неозбиљног говора.
— Добро, велиш да се бунимо? — пита опрезни.
— Да се бунимо! — одговара онај одлучно, а у очима му сева варница.
— С ким ћеш? Дед с ким ћеш?!
— Ја, ти, овај, онај, ми сви ми, народ!
— Шта говориш којешта? … Где је народ, с ким си се договарао?
— С тобом, с овим људима овде.
— Па шта смо ми?
— Како, шта смо?
— Тако, питам те!
— Људи.
— Јесмо људи, то видим, него колико је нас овде?
— Двадесет.
— То ми кажи. Двадесет, разуме се, а то није ништа! Ха, ха, ха! … Двадесет!
— То је много — јекну плаховити — јер нас двадесет смакнемо двадесет Турака у двадесет разних крајева, а сваки од нас може имати бар и по три добра и верна друга, а сваки од њих може то исто учинити. Нека се само почне, па ће после прићи још незадовољника и осветника, којима је живот и иначе омрзао. Нека се направи лом и покољ, па шта бог да; сами ће догађаји, кад се почну развијати, указати прави пут којим треба прћи.
Многи се презриво насмејаше, а опрезни су га гледали испод ока, климајући главом као да га сажаљевају због такве неразмишљености, па ће рећи:
— То тако, тек, скочимо нас двадесет, па убијемо двадесет Турака, а они се остали поплаше, па неки утекну у Азију, неки поскачу у воду.
— Сви сте ви кукавице! — викну плаховити и тресну по столу.
— Добро, молим те, ево, ја пристајем на твој план, па нека пристанемо сви овде. Добро, то је двадесет, и у најбољем случају нека скупи сваки од нас још десет друга, то је двеста, па претпостави да се деси редак случај — али добро, може и то бити — убије сваки по двојицу Турака у сваком месту; па нека уз двеста људи пристане још толико, рецимо; па нека Турци стоје да их још толико поубијамо као муве — па шта је с тим учињено?
— Много.
— Много, али зла по нас. Наљутимо само Турке и султана, па онда гледај куда ћеш. Онда би видео, драги мој, како ти је мудар предлог.
— А ваљда се народ неће придружити кад види започету борбу? Нећемо ни ми лећи на друм да нас Турци газе, него се тући из заседа.
— Народ, народ! … Говориш као дете. Не иде то тако, брате мој! Да се тучеш! Лепо, ’ајде сви да се тучемо! А жене и децу да обесимо о клин? Или да их оставимо да их Турци пеку? Ето, ти имаш деце, па тако и други и трећи. Сутра погинеш, а породица?!
— Неће сви изгинути. На то нећу да мислим. Шта да бог!
— Па о чему да мислиш?
— Да се бијем, па на шта изиђе!
— Опет ти говориш као дете. Да се бијеш, да се бијеш, а не мислиш на последице. Ето, и то да ти попустим; ’ајде, нека породице нико не дира, и још нека буде најбољи случај: да Турци поспе за месец дана, па да ми искупимо и двадесет хиљада бораца, па с ким ћеш да ратујеш? … Камо ти оружје, камо барут, олово, храна за војнике? Немамо гроша, убита сиротиња, раја. Нити хлеба, ни уз хлеба, нити оружја, ни џебане — па да се бијемо!
— Нађе се то кад људи прегну! — вели одушевљени.
— Нађе се. Лепо, ето и то претпоставимо, и ако је немогућно. Дакле, имаш двадесет хиљада војника са добрим оружјем, имаш топова и добрих тобџија, имаш хране, џебане, свега. Та шта? … Опет ништа. Груне царска војска, па нас прегази за дан, и шта смо урадили? Зло! … Толики би људи били повешани и ударени на коље, толике породице стављене под мач, а и оно што остане трпеће горе муке него ли сада. Тако ти је то; а камоли што од свега тога нема ништа; него кидишемо нас неколико, па ил’ убити кога ил’ не убити, али Турци побише све нас и истребише до деветог колена.
— Па нека изгинемо; и овако нам живот не вреди!
— Ниси ти сам. Имаш ти своју породицу, не припадаш ти само себи, већ мораш водити рачун и о породици.
— Разуме се: нашто је то гинути лудо без сигурна успеха? Па још не само гинути већ убијати своју породицу, о којој се морамо старати! — прихвати реч један.
— Та о томе не треба ни говорити! — рече други.
— Ја да сам сам, па да гинем — једанпут се мре; али имам мајку самохрану! — рече трећи.
— Море, ти мајку, а ја поред мајке жену и петоро деце! — вели четврти.
— Ја имам сестру о којој се старам! — вели пети; није ми за мене, ал’ бих и њу убио својом лудошћу.
— Ја имам државну службу и од тога храним и старе родитеље и породицу! Не треба да ме убију, него само да ми одузму ту кору хлеба што је поштено зарађујем, па сам убијен и ја и моја породица. А, да се пита човек, зашто све то? За лудост! Куд је било да двадесет људи покрену рат с голом рајом против једне царске и уређене силне војске. Боље би ми било да узмем пиштољ, па да се убијем; и то је паметније; бар ми онда не би породицу дирали! — доказује шести.
И ја сам, такође, нашао важан разлог због државне службе.
Један, опет, вели:
— Ја, додуше, јесам сам, али имам и ја као човек својих личних обавеза, које ми сметају. Своју главу не жалим, али за мудру ствар, а не гинути лудо и наносити тиме штете општој ствари. Треба на томе радити, али смишљено, опрезно.
— Тако је! — одобрисмо.
— О томе, молим вас, не може бити ни говора, бар у оваквим приликама кад земљиште није спремљено. То би значило подизати кров, а немаш куће. Ниједнога од нас нема коме на срцу не лежи добро ове земље, па баш зато треба радити с планом, с организацијом, постепено, темељно! То је тиха вода, али брег рони. Него, браћо, да оставимо ми на страну оно што је немогућно, па да видимо шта се у овим мучним данима може учинити; да се о свему договоримо, и да добро размислимо о свему — узе разлагати онај мудри и опрезни.
— Тако је! — одобрисмо од свег срца ваљане разлоге стишана, озбиљна човека, пуна искуства и дипломатског тона.
— Устанак дићи, то је ствар велика и крупна, али треба имати на уму и моћи предвидети све последице, било добре или рђаве, по наш народ, па тачно определити има ли смисла бацити толико жртава, или је боље и паметније одложити то за згоднији моменат. Па и то размислити онда кад је већ устанак припреман деценијама година. А сад нек’ види наш поштовани друг шта ту све треба, ако ми мислимо паметно почети:
1) Треба основати нарочити одбор, и у сваком месту пододборе, који имају да припремају и, управо, васпитавају народ за устанак;
2) Треба тајно скупљати од народа новац да се образује фонд за набавку оружја и свију ратних потреба; а то би била најмање сума од десетак милиона динара;
3) Треба, такође, основати фонд удовички и за издржавање нејачи остале без родитеља, који изгину у рату. Тај фонд треба да је негде на страни и у сигурној банци, а мора износити најмање сто милиона, да би могле наше пребегле породице пристојно живети на страни;
4) Основати инвалидски фонд и болнички; и ту треба грдна сума. Изгуби неко руку, ногу, и тако да не мора просити, већ да се има одакле лечити и пристојно издржавати;
5) Осигурати пензију борцима, јер сваки борац за пет година може се ставити у пензију: борац у пензији. Није ни право да изнурен, уморан од ратних напора, умре у беди и сиротињи, већ да оде човек где на страну, да бар до смрти пријатно проживи;
6) Треба припремити бар две-три јаке суседне државе, које би нам помогле у случају да не успемо у предузећу;
7) Кад се припреми за прво време добро оружаних и извежбаних бар шесет хиљада бораца, онда треба у тајности покренути један родољубиви лист да се људи боље обавесте.
— Тако је! — чу се глас већине.
— Е, господо, мене извините — рече један трговац — имам посла у дућану. Што решите, пристајем.
— Мени стрина путује лађом, па морам да је испратим! — рекох и извадим часовник, те погледам време.
— Ја морам да изведем жену у шетњу. Извините ме, а пристајем на што решите! — рече један чиновник и погледа у сат.
— Станите људи. Немојте се разилазити док не утврдимо шта ћемо с листом! — чу се нечији глас.
— То је лако. Главно је то да смо сви сложни да, пошто се учине све ове припреме, које је мудро и тактично поређао поштовани говорник, треба покренути родољубиви лист! — рекох.
— Тако је, тако је! — чу се са свију страна.
— Онда да изаберемо тројицу да о свему томе добро промисле, а и да напишу детаљан програм листа, који би требало назвати Борба!
— Крвава Борба! — предложи неко.
— Крвава Борба! — одазваше се громки гласови са свију страна.
— Дакле, на идућој седници та тројица, које будемо изабрали, имају да нам поднесу детаљан план и правац листа, који ће се покренути чим се учине све оне опрезне припреме! — рекох — и утом се тргнем и пробудим.
Извор: Домановић, Радоје, Приповетке, Српска књижевна задруга, Београд 1905.
Хајдук-Станко по критичарском рецепту г. Момчила Иванића (4/5)
IV
XАЈДУК-СТАНКО ПОЧИЊЕ ОСТВАРИВАТИ СВОЈЕ ВЕЛИКЕ ЗАМИСЛИ
Са планине Цера врати се наш млади, даровити хајдук врло нервозан и разорачаран. О, какви идеали и слатки заношљиви снови, које је сањао још у школској клупи, какво жарко осећање његове осетљиве, упечатљиве душе, а каква ледена јава!
Како је Станко замишљао харамбашу хајдучке чете и хајдуке, а какви су они и како га дочекаше! Њега је највише пекло што се преварио у нади, што се порушили онако лепи идеали, што познаде српске хајдуке онакве какви су у ствари. Он је замишљао да ће наићи на велико надлештво, по чијем се ходнику мувају гологлави, бледуњави хајдуци испијена лица од силних штудија, са нумерисаним актима под мишицама, а надлештво модерно уређено, па над вратима пише, на пример: Харамбаша (пред тим вратима стоји момак у ливреји, пуши, дрема и чим звоно зазвони, а он се прене, дотера одело, протре очи, искашље се и пљуне у пљуваоницу, склони цигару, развуче уста на љубак осмех, и полако, на прстима, уђе у харамбашину канцеларију); на другим вратима натпис: Секретар; на трећим: Одељење за васпитање свирепих Турака; на четвртим: Послуга, итд. По ходнику, замишљао је даље, силество света са молбама, документима (то су они што желе да се упишу у чету), а у фраковима и белим рукавицама. Предали карте за пријаву харамбаши, па нестрпљиво шеткају, и чим зазвони у којој канцеларији, а оно сви погледају на врата где пише харамбаша — само служитељ равнодушно и дремљиво пуши. Ту се смуцају и Турци са чалмама, који полазе из хајдучког завода оплемењени, па чекају на ред да заблагодаре харамбаши. Даље је мислио како ће харамбаши бити мило што добија тако интелигентна чиновника у својој хајдучкој чети, како ће га одмах провести по свим одељењима и показати му библиотеку (махом из дела чисто научних, из групе науке о модерној хајдучији), како ће му се харамбаша пожалити да је баш жељан разговора са младим, даровитим и научним човеком, и како је, сиромах, претрпан административним послом, много заостао у савремвној науци хајдучкој. Како ће, даље, видети у харамбашиној канцеларији, баш с леве стране писаћег стола (на коме су књиге, мале бисте важнијих класика, итд.) мермерну плочу, на којој је у позлаћеном рељефу израђено сунце што расипа зраке на неку велику књигу на којој пише, прво на словенском језику „намъ не достоiтъ оубити никогоже“, а испод тога те исте речи на латинском, грчком и санскритском. На крајевима плоче виде се у контури неки бедни, поломљени, зарђали мачеви и пушке, претрпани прашином (како слика јасно изражава). Одмах с десне стране стола мислио је видети велику таблу на којој су исписани по азбучном реду неправилни глаголи у грчком и латинском језику (ради брже, а већ и иначе честе употребе).
Ето, како млади хајдук из Ирига замишљаше, и с колико идеала пође на планину Цер, а шта све нађе, и како га дивљачки и нечовечно примише, и што је још најгоре, како му препадоше милога Омира, те је сиромах дрхтао од страха у колима при повратку целим путем.
*
Кад се врати натраг у Шабац, неколико дана не могаше предузети никакав корак за извођење својих идеја о модерном хајдуковању, јер бејаше веома нервиран и растројен чудним и ненадним утисцима. За то време му се не деси ништа важно, до што је послао неком другу у Ириг писмо, у коме му се жали на тежак хајдучки живот и моли га да му пошаље један сандук флаша гисхиблерске воде.
На крају писма додаје: „Чудим се што Роза не одговара на последње писмо? Ја сам је послушао (као што ми пре писаше), те сад повише шетам по чистом ваздуху, јер бих иначе у овом тешком хајдучком животу упропастио здравље, седећи непрестано у затвореном простору… Ономад сам се прејео резанаца, па ме мучи стомак. Пошљи гисхиблер што пре. Гледај да ми и новац од кирије одмах пошаљеш.“
*
Чим Станко колико-толико опорави здравље, одмах се даде на посао.
Већ је узео и велику зграду под кирију, у којој ће бити хајдучки завод и, наравно, нареди да се учине неке поправке. Затим набави потребне ствари за намештај, и сам учини распоред одељења. Све је отприлике удесио онако као што замишљаше да ће већ затећи на Церу, само учини једну реформу, те над својим вратима стави натпис: Управитељ хајдучке чете. Споља над вратима, при главном улазу, стојала је фирма: Први српски хајдучки институт. По себи се већ разуме да је за ово претходно добио дозволу од турских власти. Кад све то спреми, приреди банкет, на који позва пашу, многе виђеније Турке и неколико Срба. Прву је напио хајдук-Станко султану, а другу паши, у којој му се захвали на искреном заузимању и помоћи при отварању хајдучког института. На то му паша одговори кратком, али језгровитом здравицом: „Не могу а да са усхићењем не поздравим ову племениту установу, која ће, надам се, још боље учврстити добре и пријатељске односе између Турака и Срба. Нека нам се хѝљадē такве патриоте што раде на унапређењу наше земље и учвршћењу власти силнога падишаха: Живео!“
Станко је са Турцима пио шербет, а Срби (простаци као простаци!) вино. Но одушевљење бејаше толико да чак паша, тронут дубоко овом племенитом установом, која уништава оно варварско убијање мирних и врлих турских грађана, понуди Станка да на тако свечан дан, пун радости и за Србе и Турке, попију по чашу вина као брудершафт. Станко не могаше одбити, иако је знао да ће му то шкодити, а и остали Срби и Турци испише све два и два брудершафте.
Станко запева у силном усхићењу:
„Gaudeamus igitur…“ а Турци заплакаше од неког нежног осећања.
Ту је било грљења, љубљења, пило се, певало се (Станко је и декламовао нешто из Хорација и цитирао Тацита у једном лепом и китњастом говору), и напослетку се пред зору побију између себе два Србина, и тако се весеље заврши.
Станко се после тога одмори два-три дана, и одмах потом стаде разбирати за знатније храбре и интелигентне људе, који би могли ступити у његову чету. Али, на жалост, после толиког његовог објављивања не јави се ниједан Србин. Умало Станко не паде у очајање тугујући за својим друговима из Ирига. Што је још гору мрљу бацило на ондашњу генерацију српску, и што не смемо овде прећутати, то је што многи одоше у разне крволочне чете да се и даље, после онако лепа и патриотска говора Станкова (тад је цитирао Тацита), туку крвнички и убијају Турке мачем и пушком. Најгоре пак беше што се Станку јавише чак и два Турчина са задриглим црвеним вратовима, вољни да ступе у Станкову чету, али их он мораде због квалификације одбити.
Али Станка све то не смете. „Све препоне на пут бјеху, циљу доспе великоме.“ Не клону он духом, као што би урадио многи мекушац по духу, већ одлучи да се сам бори, сам да предузме тај велики позив, тешен мишљу да ће се доцније наћи још ко достојан чете његове.
Узме само неколико помоћника (ту није тражио интелигенцију), јер је намислио да хајдучки посао врши сам.
Станков је начин борбе био заиста узвишен, скроз и скроз племенит. Он је гледао да што више Турака примами у свој институт, и да их ту мало-помало васпитава у класичном духу, те да, кад се образују, напусте земљу српску из човекољубља и с покајањем горким у души што су толико векова мучили они и њихови стари јадне Србе. Тај је пут, наравно, спор, али је сигуран и поуздан. Станко је, разуме се, мислио да постепено оснује свуда по Србији такве заводе, те би савесним и упорним таквим радом успех био за неколико деценија поуздан. Нарочито мишљаше да обрати пажњу на млађе Турке и децу.
Да би, дакле, могао примамити Турке, Станко је удесио у свом Заводу једно одељење у коме бејаше шербета, рахатлука, алве, баклаве, млека, добра дувана, каве, и чега још не.
Кукавни Турци беже од оних хајдука што убијају у гори зеленој, а згрћу се као муве у Станков хајдучки завод, и не сањајући да је то најопаснији хајдук, који ће им одузети и уништити царство.
,,Драга моја Розо — пише Станко — савладао сам све незгоде, па иако сам сам, ипак ми радња иде добро. Одмах првог дана нагрнуше Турци као муве, и ако овако потраје, ја ћу ускоро извршити своју велику мисију. Не знам само како ће ићи са васпитањем, јер немају никаква претходна, најнужнија знања. Али сам у име бога почео мало с латинским. Сада тек радим прву деклинацију. Долази и сам паша, и то својевољно. С њим радим засебно. Иначе ове друге помоћници ухвате тамо где их примамо на част, па их затворе у друго одељење, које је као учионица. Неке везујем да не побегну. Што је главно: иде добро! Пошљи ми гисхиблера — добро ми чини“…
Како то све красно иде! Нема ти ту ни убијања ни пуцања. (Та Станко не трпи ни кад ко хрче у сну или загребе неко ноктом по дувару: сав се стресе; а камоли да чује пушку кад пукне.) Попије он лепо изјутра своју белу каву са земичком, узме пилуле, испере зубе четкицом, намаже косу миришљавим зејтином и очешља се, стругуће мало свој нокат у доколици, па онда на свој хајдучки посао са латинском граматиком под пазухом. У учионици чека везан Турчин. Окреће се блесаво око себе, испружио подбријан врат, па пљуцка. Станко уђе са Омиром, који се загна на везана Турчина (и он се прокуражио нешто мало), а Турчин га погледа дремљиво, са отромбољеном усном, и пљуцне равнодушно, више за свој рачун, а Омир се поплаши, па скикне и побегне под сто, одакле прорежи тек заната ради, па мирно заспи.
— Е. сад ћемо мењати именицу rosa — вели Станко Турчину.
— Мењај, бива! — вели Турчин равнодушно, па пљуцне, и још више испружи врат.
Станко мења по првој деклинацији. Турчин зева и пљуцка, а Омир слатко спава скутурен под столом.
— Е, сад га могу одрешити — мисли Станко кад измења singularis и pluralis. — Ваљда се мало под овим утицајем оплеменио.
Тако то траје неколико дана, док се не дође до треће деклинације. Ту већ Турчин престане равнодушно зевати и пљуцкати, већ му лицем завлада неки покајнички израз, а чим дође до изузетака за трећу деклинацију, ту већ одмах груне у плач, и сместа, потпуно оплемењен, одјури кући, спреми се за пут, и оставља Србију с горким кајањем у души што то није много пре учинио.
Ретко се који одржи и преко ових изузетака а да се у њему не побуди осећање правде и човекољубља.
Станко пише другу о једном чудном случajу, да је један Турчин био толико груб да га све деклинације не оплеменише; прешли на заменице — ништа, придеви — опет ништа. Прешло се на глаголе, аја, Турчин — каже — само трепље, зêне покадшто, и пљуцне управо штрцне пљувачку чак на Омира што лежи под столом. И таман Станко да дигне руке од тог непоправимог грешног створа, тек Турчин поче да показује знаке племенитости, јер није пљувао на пашче, што је иначе са задовољством чинио, па се тош засмеје крупним басом, кад се Омир препадне и цикне услед таквог напада изненада. Али кад се дође на верба фреквентатива, Турчин би савладан.
Уби га то као из пушке! Сроза се човек на под, па стаде плакати и кукати као да је све своје тога часа покопао. Чим се исплакао, скочи и у трку јурну некуд као луд ником не каза куда ће. Станко је разабрао да је и он напустио Србију, и у трку одјурио до Цариграда, помолио се Мухамеду (на брзу руку) у џамији и скочио у море (ваљда из покајања). Ето, шта чини латинска граматика!
Овај је случај био чуднији и страшнији. Један Турчин показиваше толико успеха у почетку још прве деклинације, да га Станко остави сама, и изиђе да попије меланж. Турчин докопао латинску граматику, исцепио лист баш из треће деклинације (чудна фаталност!), па га савио те њиме мирно и спокојно чисти чибук.
Станка то толико потресе, да је пао у несвест, и једва га помоћници повратише ’ладном водом и сирћетом.
После тог најбурнијег догађаја у хајдучком животу Станко паде у постељу.
(Даље)
Радоје Домановић 