Хајдук-Станко по критичарском рецепту г. Момчила Иванића (4/5)
IV
XАЈДУК-СТАНКО ПОЧИЊЕ ОСТВАРИВАТИ СВОЈЕ ВЕЛИКЕ ЗАМИСЛИ
Са планине Цера врати се наш млади, даровити хајдук врло нервозан и разорачаран. О, какви идеали и слатки заношљиви снови, које је сањао још у школској клупи, какво жарко осећање његове осетљиве, упечатљиве душе, а каква ледена јава!
Како је Станко замишљао харамбашу хајдучке чете и хајдуке, а какви су они и како га дочекаше! Њега је највише пекло што се преварио у нади, што се порушили онако лепи идеали, што познаде српске хајдуке онакве какви су у ствари. Он је замишљао да ће наићи на велико надлештво, по чијем се ходнику мувају гологлави, бледуњави хајдуци испијена лица од силних штудија, са нумерисаним актима под мишицама, а надлештво модерно уређено, па над вратима пише, на пример: Харамбаша (пред тим вратима стоји момак у ливреји, пуши, дрема и чим звоно зазвони, а он се прене, дотера одело, протре очи, искашље се и пљуне у пљуваоницу, склони цигару, развуче уста на љубак осмех, и полако, на прстима, уђе у харамбашину канцеларију); на другим вратима натпис: Секретар; на трећим: Одељење за васпитање свирепих Турака; на четвртим: Послуга, итд. По ходнику, замишљао је даље, силество света са молбама, документима (то су они што желе да се упишу у чету), а у фраковима и белим рукавицама. Предали карте за пријаву харамбаши, па нестрпљиво шеткају, и чим зазвони у којој канцеларији, а оно сви погледају на врата где пише харамбаша — само служитељ равнодушно и дремљиво пуши. Ту се смуцају и Турци са чалмама, који полазе из хајдучког завода оплемењени, па чекају на ред да заблагодаре харамбаши. Даље је мислио како ће харамбаши бити мило што добија тако интелигентна чиновника у својој хајдучкој чети, како ће га одмах провести по свим одељењима и показати му библиотеку (махом из дела чисто научних, из групе науке о модерној хајдучији), како ће му се харамбаша пожалити да је баш жељан разговора са младим, даровитим и научним човеком, и како је, сиромах, претрпан административним послом, много заостао у савремвној науци хајдучкој. Како ће, даље, видети у харамбашиној канцеларији, баш с леве стране писаћег стола (на коме су књиге, мале бисте важнијих класика, итд.) мермерну плочу, на којој је у позлаћеном рељефу израђено сунце што расипа зраке на неку велику књигу на којој пише, прво на словенском језику „намъ не достоiтъ оубити никогоже“, а испод тога те исте речи на латинском, грчком и санскритском. На крајевима плоче виде се у контури неки бедни, поломљени, зарђали мачеви и пушке, претрпани прашином (како слика јасно изражава). Одмах с десне стране стола мислио је видети велику таблу на којој су исписани по азбучном реду неправилни глаголи у грчком и латинском језику (ради брже, а већ и иначе честе употребе).
Ето, како млади хајдук из Ирига замишљаше, и с колико идеала пође на планину Цер, а шта све нађе, и како га дивљачки и нечовечно примише, и што је још најгоре, како му препадоше милога Омира, те је сиромах дрхтао од страха у колима при повратку целим путем.
*
Кад се врати натраг у Шабац, неколико дана не могаше предузети никакав корак за извођење својих идеја о модерном хајдуковању, јер бејаше веома нервиран и растројен чудним и ненадним утисцима. За то време му се не деси ништа важно, до што је послао неком другу у Ириг писмо, у коме му се жали на тежак хајдучки живот и моли га да му пошаље један сандук флаша гисхиблерске воде.
На крају писма додаје: „Чудим се што Роза не одговара на последње писмо? Ја сам је послушао (као што ми пре писаше), те сад повише шетам по чистом ваздуху, јер бих иначе у овом тешком хајдучком животу упропастио здравље, седећи непрестано у затвореном простору… Ономад сам се прејео резанаца, па ме мучи стомак. Пошљи гисхиблер што пре. Гледај да ми и новац од кирије одмах пошаљеш.“
*
Чим Станко колико-толико опорави здравље, одмах се даде на посао.
Већ је узео и велику зграду под кирију, у којој ће бити хајдучки завод и, наравно, нареди да се учине неке поправке. Затим набави потребне ствари за намештај, и сам учини распоред одељења. Све је отприлике удесио онако као што замишљаше да ће већ затећи на Церу, само учини једну реформу, те над својим вратима стави натпис: Управитељ хајдучке чете. Споља над вратима, при главном улазу, стојала је фирма: Први српски хајдучки институт. По себи се већ разуме да је за ово претходно добио дозволу од турских власти. Кад све то спреми, приреди банкет, на који позва пашу, многе виђеније Турке и неколико Срба. Прву је напио хајдук-Станко султану, а другу паши, у којој му се захвали на искреном заузимању и помоћи при отварању хајдучког института. На то му паша одговори кратком, али језгровитом здравицом: „Не могу а да са усхићењем не поздравим ову племениту установу, која ће, надам се, још боље учврстити добре и пријатељске односе између Турака и Срба. Нека нам се хѝљадē такве патриоте што раде на унапређењу наше земље и учвршћењу власти силнога падишаха: Живео!“
Станко је са Турцима пио шербет, а Срби (простаци као простаци!) вино. Но одушевљење бејаше толико да чак паша, тронут дубоко овом племенитом установом, која уништава оно варварско убијање мирних и врлих турских грађана, понуди Станка да на тако свечан дан, пун радости и за Србе и Турке, попију по чашу вина као брудершафт. Станко не могаше одбити, иако је знао да ће му то шкодити, а и остали Срби и Турци испише све два и два брудершафте.
Станко запева у силном усхићењу:
„Gaudeamus igitur…“ а Турци заплакаше од неког нежног осећања.
Ту је било грљења, љубљења, пило се, певало се (Станко је и декламовао нешто из Хорација и цитирао Тацита у једном лепом и китњастом говору), и напослетку се пред зору побију између себе два Србина, и тако се весеље заврши.
Станко се после тога одмори два-три дана, и одмах потом стаде разбирати за знатније храбре и интелигентне људе, који би могли ступити у његову чету. Али, на жалост, после толиког његовог објављивања не јави се ниједан Србин. Умало Станко не паде у очајање тугујући за својим друговима из Ирига. Што је још гору мрљу бацило на ондашњу генерацију српску, и што не смемо овде прећутати, то је што многи одоше у разне крволочне чете да се и даље, после онако лепа и патриотска говора Станкова (тад је цитирао Тацита), туку крвнички и убијају Турке мачем и пушком. Најгоре пак беше што се Станку јавише чак и два Турчина са задриглим црвеним вратовима, вољни да ступе у Станкову чету, али их он мораде због квалификације одбити.
Али Станка све то не смете. „Све препоне на пут бјеху, циљу доспе великоме.“ Не клону он духом, као што би урадио многи мекушац по духу, већ одлучи да се сам бори, сам да предузме тај велики позив, тешен мишљу да ће се доцније наћи још ко достојан чете његове.
Узме само неколико помоћника (ту није тражио интелигенцију), јер је намислио да хајдучки посао врши сам.
Станков је начин борбе био заиста узвишен, скроз и скроз племенит. Он је гледао да што више Турака примами у свој институт, и да их ту мало-помало васпитава у класичном духу, те да, кад се образују, напусте земљу српску из човекољубља и с покајањем горким у души што су толико векова мучили они и њихови стари јадне Србе. Тај је пут, наравно, спор, али је сигуран и поуздан. Станко је, разуме се, мислио да постепено оснује свуда по Србији такве заводе, те би савесним и упорним таквим радом успех био за неколико деценија поуздан. Нарочито мишљаше да обрати пажњу на млађе Турке и децу.
Да би, дакле, могао примамити Турке, Станко је удесио у свом Заводу једно одељење у коме бејаше шербета, рахатлука, алве, баклаве, млека, добра дувана, каве, и чега још не.
Кукавни Турци беже од оних хајдука што убијају у гори зеленој, а згрћу се као муве у Станков хајдучки завод, и не сањајући да је то најопаснији хајдук, који ће им одузети и уништити царство.
,,Драга моја Розо — пише Станко — савладао сам све незгоде, па иако сам сам, ипак ми радња иде добро. Одмах првог дана нагрнуше Турци као муве, и ако овако потраје, ја ћу ускоро извршити своју велику мисију. Не знам само како ће ићи са васпитањем, јер немају никаква претходна, најнужнија знања. Али сам у име бога почео мало с латинским. Сада тек радим прву деклинацију. Долази и сам паша, и то својевољно. С њим радим засебно. Иначе ове друге помоћници ухвате тамо где их примамо на част, па их затворе у друго одељење, које је као учионица. Неке везујем да не побегну. Што је главно: иде добро! Пошљи ми гисхиблера — добро ми чини“…
Како то све красно иде! Нема ти ту ни убијања ни пуцања. (Та Станко не трпи ни кад ко хрче у сну или загребе неко ноктом по дувару: сав се стресе; а камоли да чује пушку кад пукне.) Попије он лепо изјутра своју белу каву са земичком, узме пилуле, испере зубе четкицом, намаже косу миришљавим зејтином и очешља се, стругуће мало свој нокат у доколици, па онда на свој хајдучки посао са латинском граматиком под пазухом. У учионици чека везан Турчин. Окреће се блесаво око себе, испружио подбријан врат, па пљуцка. Станко уђе са Омиром, који се загна на везана Турчина (и он се прокуражио нешто мало), а Турчин га погледа дремљиво, са отромбољеном усном, и пљуцне равнодушно, више за свој рачун, а Омир се поплаши, па скикне и побегне под сто, одакле прорежи тек заната ради, па мирно заспи.
— Е. сад ћемо мењати именицу rosa — вели Станко Турчину.
— Мењај, бива! — вели Турчин равнодушно, па пљуцне, и још више испружи врат.
Станко мења по првој деклинацији. Турчин зева и пљуцка, а Омир слатко спава скутурен под столом.
— Е, сад га могу одрешити — мисли Станко кад измења singularis и pluralis. — Ваљда се мало под овим утицајем оплеменио.
Тако то траје неколико дана, док се не дође до треће деклинације. Ту већ Турчин престане равнодушно зевати и пљуцкати, већ му лицем завлада неки покајнички израз, а чим дође до изузетака за трећу деклинацију, ту већ одмах груне у плач, и сместа, потпуно оплемењен, одјури кући, спреми се за пут, и оставља Србију с горким кајањем у души што то није много пре учинио.
Ретко се који одржи и преко ових изузетака а да се у њему не побуди осећање правде и човекољубља.
Станко пише другу о једном чудном случajу, да је један Турчин био толико груб да га све деклинације не оплеменише; прешли на заменице — ништа, придеви — опет ништа. Прешло се на глаголе, аја, Турчин — каже — само трепље, зêне покадшто, и пљуцне управо штрцне пљувачку чак на Омира што лежи под столом. И таман Станко да дигне руке од тог непоправимог грешног створа, тек Турчин поче да показује знаке племенитости, јер није пљувао на пашче, што је иначе са задовољством чинио, па се тош засмеје крупним басом, кад се Омир препадне и цикне услед таквог напада изненада. Али кад се дође на верба фреквентатива, Турчин би савладан.
Уби га то као из пушке! Сроза се човек на под, па стаде плакати и кукати као да је све своје тога часа покопао. Чим се исплакао, скочи и у трку јурну некуд као луд ником не каза куда ће. Станко је разабрао да је и он напустио Србију, и у трку одјурио до Цариграда, помолио се Мухамеду (на брзу руку) у џамији и скочио у море (ваљда из покајања). Ето, шта чини латинска граматика!
Овај је случај био чуднији и страшнији. Један Турчин показиваше толико успеха у почетку још прве деклинације, да га Станко остави сама, и изиђе да попије меланж. Турчин докопао латинску граматику, исцепио лист баш из треће деклинације (чудна фаталност!), па га савио те њиме мирно и спокојно чисти чибук.
Станка то толико потресе, да је пао у несвест, и једва га помоћници повратише ’ладном водом и сирћетом.
После тог најбурнијег догађаја у хајдучком животу Станко паде у постељу.
(Даље)
Ловчев записник (2/4)
II
У вишим разредима гимназије отац ми је дозвољавао да носим пушку, ал’ тад сам се, опет, морао крити од наставника. Кад сам хтео празником с друговима изићи у лов, то смо се по неколико дана морали о томе договарати и утврдити план како да пронесемо пушке кроз варош, а да нас нико не спази; баш као да вршимо какав највећи злочин. Терали, смо чак толико да смо цев од пушке увлачили у ногавицу од панталона, те нам једна нога при ходу изгледа као укочена, а кундак метемо под капут. Тек зора. На улици нигде живе душе, а ми се тако лагано прикрадамо и зверамо неће ли тек однекуд искрснути наставник латинског језика. Тај је, управо, једини и волео да хвата ко пуши, ко иде у меану, ко у лов, и у томе се толико извежбао да смо ми, и кад код куће запалимо цигару, загледали прво под кревет и по свима ћошковима да се осигурамо да и одатле не искрсне тај опасни наставник, и да не викне своје грозно:
— Е, наздравље ти, синко!… Посркао ти је ђаво чорбицу!
А коме год објави да му је чорбица посркана, тај више од јединице не може добити. Тако сам и ја, као и сви, морао врло пажљиво чувати оно мало своје веселе чорбице.
Тако са страхом, лагано, са по једном укрућеном ногом, пролазимо варош и зверамо на све стране, а као одбрану од опасности носимо у рукама латинску граматику и прибелешке, где беху нарочито чувени изузетци за трећу деклинацију.
Чим кога сусретнемо, а ми га сумњиво погледамо да ли је какав познаник тог наставника, те за сваки случај отворимо прибелешке и отпочнемо на глас читати изузетке.
Тако смо из обазривости готово поред сваког пролазили.
Кад тако срећно прођемо варош и изиђемо у поље, осетимо како нам неки терет спадне с леђа.
У пољу се распашемо, извадимо пушке, обесимо их о раме, и пођемо даље весело, с песмом.
Врљамо вазда, пушимо слободно, до миле воље, поносимо се пушкама о рамену, пуцамо сваки час, на свашта: на чворка, на косића, на сврачка, на врапца, на најмању ’тичицу божју, а пушке пунимо као за курјаке, те и кад убијемо по коју злосретну ’тичицу, од ње ништа не остане.
Све, све, али тек повратак увече бејаше страшан, јер изјутра кад смо пролазили, све спава, а с вечери, до неко доба ноћи, будни су сви у граду, свет врви улицама. Кад дођемо пред саму варош, осетимо страх, као да ћемо да скачемо у непријатељски шанац. Опет метнемо цев од пушке у ногавицу од панталона, озго опашемо каиш, а преко кундака закопчамо капуте. Идемо с латинском граматиком у рукама, и ко би нас год погледао, нама се одсеку ноге од стра’, и запрепашћени очекујемо питање:
— Куд сте били с пушкама?
Једном испаде тако пред кас онај страшни наставник.
— Наздравље вам! — рече, а ми скидосмо капе.
— Место да учите, а ви врљате у ово доба! — викну он толико да се поче около скупљати свет.
— Оде ми чорбица! — помислих у страху, и промуцам:
— Били смо у пољу, господине, учили латински.
Показах му књигу и прибелешке, а он побеђен и чисто застиђен промрмља:
— Добро, добро, децо, само се тако трудите! Лаку ноћ, синци!…
Измаче он, а ми осетисмо милину, као да смо се спасли од смрти.
Зато ми после положене матуре беше највећа срећа да смем јавно, усред бела дана, проћи кроз варош с пушком о рамену, и још водити кера, и то, замислите, ићи без икаквих изузетака за трећу деклинацију, сасвим као слободан човек.
Први дан, дакле, после положеног испита зрелости, кад примисмо сведоџбе, нас тројица се опремимо за лов. Свет врви улицама, а ми јавно, безикаква презања, носимо пушке, ловачке торбице, водимо керове о ланцу, и гледамо победоносно. Чисто ми беше криво што на нас нико не обраћа пажњу и што нас нико не пита:
— Куда с тим пушкама?
Чак, као за пакост, нигде да се намеримо на наставника латинског језика, иако смо нарочито седели пред једном ме’аном према његовој кући, и ту као ловци пили каву, договарали се на коју ћемо страну, и то све натенани, са запаљеним цигарама.
Млађи ђаци прођу, па нас гледају завидно, чудно, као да смо постигли рај, остварили крајње идеале људске тежње.
А нама чисто расте срце од милине.
Готово нам се и не иде сад у лов, већ бисмо да овако непрестано крстаримо по вароши с пушкама и запаљеним цигаретама.
–––
Лето, по свршетку гимназије, провео сам у селу код родитеља.
Никад нисам осећао више задовољства него тада. Пре неколико дана страховање, ноћна неспавања, глава као од олова; идем улицом, па завидим целом свету који нема испите. Завидео сам чак и псу мога газде код кога сам био у стану. Ја неиспаван, бунован, с леденом зебњом и страховањем: „Ако не положим?!” и још поред тога морам да учим сто чуда, а пас се отегао под хладом ора’овим, па спава слатко, мирно. Зазврје кола, а он тек погледа закрвављеним очима на улицу, па чак не сматра за дужност ни да лане, већ простење од задовољства, отегне се још лепше, и спава даље. Кад му се досади, устане, почеше се шапом по врату, отрчи до карлице с водом, налоче се слатко, како само куче уме, и врати се опет у хлад. Срамота је, али морам признати да сам био у стању да се у таквим тренутцима мењам с Лиском. само да ми изиђе онај метеж свију предмета нз главе и страховање из душе. По глави ми се мотљају без реда и везе сва могућа светска чуда: римске папе, Цезарови коњи, квадратни корени, торичелијеве цеви, па све могуће камење по свету, па животиње, па разни пресеци, па шта је јела покојна стрина Гундулићева. Све се то смешало, и камење и историјске личности и хемијске формуле и све могуће животиње, па чак и звезде. Изгледало ми је као да се сви људи који су год постојали искупили у мојој глави на вашар, па повукли са собом све могуће ствари на свету и подоводили све животиње, па то само ври и бруји.
Тако, дакле, пре тога на неколико дана, па, ето, по испиту све то као руком однето. Свршио се вашар и врева, све је отишло на своје место, а ја осећах необичну срећу и блаженство, као никад пре тога, што могу мирно спавати, устати кад хоћу, не бринути уз ручак докле је владао Карло Велики, и где се налази серпентин, и како се плоде пољски мишеви, и после колико би времена чули ми на земљи кад данас пукне топ на сунцу, и за колико би времена стигла тетка нама у госте да је, рецимо, јуче у подне тачно пошла железничким брзим возом с Марса. Од свега тога сад ништа, осећам се нормално, гледам на све ствари онако какве су. А сећам се чисто са стидом како сам разговарао с мајком, једном о ручку, кад ми је долазила за време испита.
Она руча, ја мућкам по тањиру, и замислио се.
— Једи, сине, благо мајци!
Ја не одговорих да не покварим мисао.
— Једи, лудо, не брини толико. Шта буде, буде. Убио ти бог и те науке!
Ја сркнух и, заборавив да скинем кашику с уста, забленут кроз прозор мишљах даље.
— Једи, сине, а дабогда све књиге изгореле! Нек си ми ти, рано моја, здрав!… Једи, благо мајци, видиш да ми оста као биљчица од те проклете науке! Једи, не мисли ништа кад је мама с тобом.
— Онако, нешто мислим.
— Па шта мислиш, сине, кажи твојој мајци, не кри од мене. Све ћу ти ја помоћи.
— Мислим се нешто, мајко, кад би ти била на месецу, а ја овде, па да си данас пошла к мени железницом, кад би стигла?
Мајка се прво прекрсти, па онда заплака. Слише јој се крупне сузе низ смежуране образе, а погледом пуним молбе, страха и очајања, погледа у мене, и ухвати ми главу, те ме пољуби у чело.
— Остави све… све… си… и.. не, па а-ај-де с мајком!…
И ја се заплаках.
Ето, дотле ме беше довела мука од науке и страх од испита, те ми баш зато тако слатко паде тих живот, дубок одмор, пуна слобода.
Да не дуљим вазда, што бисте ми рекли ви читаоци: „Шта нас, брате, гњавиш и мучиш тим лудоријама, већ ако умеш, причај што си почео!”
Право ми и кажете. Дакле, што је главно, постадох слободан човек, свој човек, који је смео и пушити и ићи у ме’ану, и, што је најлепше, јавно носити пушку, а не бојати се наставника латинског језика.
(Даље)