Рано изјутра — причаше ми један пријатељ — излазио сам лети на Калемегдан, док још нису по њему шлепови (они на менице купљени) почели правити прашину, и док не засмрде парфими. Хтео сам да дишем чист ваздух у тишини и да пустим мисао да се губи далеко тамо преко Саве и Дунава, а да ми липе миришу.

Једнога јутра, седећи тако на једној клупи у кругу где су споменици, приметим једног старца неугледно одевена, окренута леђима мени, где седи на једној клупи и гледа у споменик Ђуре Јакшића. Био сам близу њега, те сам и његов монолог могао чути. Гледа, брише наочаре, меће их опет, опет гледа, устане, разгледа наново споменик са свију страна, седне наново, мане главом и за се говори:

— Будибокснама!

Опет се дигне, гледа, мери, цени, присећа се, па опет седне и мане главом:

— Он, тако ми Бога! Будибокснама!

Заинтересова ме то, те му приђем.

— Молим, могу ли да седнем? — упитам.

Његово округло, старачко лице, здраво и румено, светле очице пуне доброте учинише пријатан утисак на мене.

— Може, може — рече он радостан и помаче се, иако је било места за двојицу.

— Гледате споменик? — рекох.

Он опет промери, да би му суд био тачнији, па се тек онда окрете мени:

— Гледам, па се чудим! Будибокснама!

— А шта је за чудо?

— Ама, је л’ ово неки Ђура Јакшић?

— Ђура.

Он се удари руком по колену:

— Ето! Препирем се с бабом мојом неколико дана, па ја велим Ђура, она: „Јок, как’и Ђура, ко ће њему да намести споменик, то је неки, вели, министар, ил’ тако кој’… Кад оно баш Ђура. О, о о! … Тх, шта ми рече! — Ђура!

— Ђура!

Чича се подиже и опет размотри Ђуру.

— Познао би’ га у ’иљаде, исти као што је… Оно јес’ и он пио много, много је пио, то му признајем, ал’ су Миша Молер, па Лаза кујунџија, па Шпира, они су два пута више пили. Е па камо онда и њима да дигну овако да се свет подсећа. Добро, Ђури, и он је пио, то признајем, али они су одмакли!

Био сам тада млад — заврши мој пријатељ — и писао сам песме, те ме овај резон старчев порази. Дигнем се без речи, без збогом, нисам од узбуђења могао проговорити.

„Страдија“
20. фебруар 2015. године

Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.