Tag Archive | Svadba

Краљ Александар по други пут међу Србима (18/23)

(Претходни део)

Пред Београдом

Заиста као да је природа изгубила човека. То двоножно створење труди се да буде све, а најчешће се човек труди да буде животиња, животиња сваке врсте, а најмање их је који жуде, који осећају потребу да буду оно што треба да буду, да буду људи.

Око Александрова престола, око Александра баш су најчешће и бивали они „људи“ који су били све и свја пре само не људи. Они су играли улогу и мајмуна, и хијена, и курјака, и лисица, и волова, али се само тим људима није допадала улога људи. За понеког од њих могло се рећи исто онако, као што се прича да је рекао један паланчанин за једног окружног начелника министру Радивоју:

— Јесте ли чули, господине министре, и во је колико-толико човек, ал’ он баш никако.

И кад је Александар био окружен, с мало изузетака, таквим створењима, од којих је и природа са свима својим законима дигла руке, онда није чудо што први пут усамљен у ноћи, сред природе, осети страх у души.

Окрете се опет Београду. У том са Саборне цркве београдске поче избијати сат поноћно време. Потмуло одјекује кроз ноћ тај звук и буди осећање страха када откуцава то глуво доба ноћи.

Одједном, кад и дванаести час откуца и звук се изгуби у њиховој ноћи, над мрким и поносним градом појавише се духови палих бораца приликом освајања Београда у нашем устанку. Тихо и поносно круже около и ваздухом иду нечујно. Око крвавих глава њихових вију се венци славе, а месечеви зраци као да се труде да што више обасјају небесним сребром витешке ране њихове.

И као да ноћ, као да цела природа зашушта с тајанственим гласом тих витезова:

— Поооотооомциии! Чувајте слободе, јер ће вас клети крв наша.

Александар је чуо и разумео тај шум што проструја кроз тишину ноћи, осетио је како ти духови с презирањем указују прстом на њега и он даље није могао издржати, већ паде на колена и процвиле:

— Милост, не гледајте ме тако!

На то опет као да кроз ноћ прође подругљив смех и духови се изгубише.

У Београду

После тог ноћног потреса он и сам није знао како се обрео у Београду.

Прво је хтео отићи у стари двор, тамо где је погинуо оне за њега ужасне, а онако величанствене и радосне ноћи за цео српски народ, али је осећао страх и стао се сећати свих појединости, и не смеде одмах тамо.

Било је рано изјутра. Крцкају товарна кола у којима сељаци терају дрва, сено или ма шта од своје робе на пијац, пролазе радници, поздрављају се, журе на посао.

Прође и једна чета војника и Александар помисли да ће га поздравити. Чета оде даље и лупа добоша се изгуби.

Са чудним новим осећањем обична човека који се налази на улици међу људима који су некада били његови поданици, пође он даље. Пријатељ пријатеља, друг друга, једномишљеник једномишљеника среће на улици, разговарају, шале се, рукују се а он усамљен без игде икога, он који је мислио да све то што туда гмиже, да су сва та двоножна створења, која се називају људима и живе у Србији, створена само њега ради. Истим тим улицама куда сада иде, пролазио је и као краљ, у колима, с десне стране му његова мила Драга, тај анђео милосрђа, а кола опколила бесна гарда. Пред колима и пред гардом јуре два гардиста као весници. Жандарми као да ничу у таквој прилици на сваком кораку, те ревносно гурају и мувају свет да бајаги предупреде какву опасност. Стаје цео саобраћај и кола, и коњаници, и пешаци, све то бежи у крај, трамваји престају, а цела улица трешти од коњског топота краљевске пратње. Све се клања, све скида дубоко капу, па и коме се неће, јер многобројни шпијуни нису имали друга посла, већ да лове такве ’тице, а ако их и не би уловили, они би их зачас измислили.

Улица и онај свет што се креће улицом за њега је било сад сасвим нешто ново, сад је он био на улици обичан човек, сад је могао гледати људе онакве какви су.

Њему се допаде да се мало поразговара са својим бившим поданицима и приђе једном раднику што је оправљао калдрму.

— Добро јутро! — рече му Александар.

Радник му одговори на поздрав и спусти алат, па га онако чучећи погледа и учини му се као да га је негде виђао. Александар је посматрао сухо препаљено лице, на коме се тако јасно оцртава сва невоља, сва беда и горчина његовог сталежа, а тај израз лица био је у пуној хармонији са његовим бедним, искрпљеним и подрпаним хаљинама.

— А шта ви то радите? — упита Александар.

— Мучим муку! — одговори му онај суво, више љутито, што му стаје на јаде и продужи посао.

— Је л’те молим вас, а да л’ вам је жао краља Александра?

Радник га погледа зачуђено и преко његовог мрачног лица пређе горак, подругљив осмејак, па ће рећи:

— Ја жалим пријатељу што се он и родио. Камо наше лепе среће да га никада није ни било.

— То је чудно а интересантно мишљење! Али он је био краљ.

— Немој ми, молим те, зановетати ту вазда; краљ, не краљ ја бринем да ми деца не помањкају од глади, а ти ми причаш о краљу Александру. Па да сад кажем немају права анархисте! — заврши радник последњом реченицом, махну главом, уздах једва чујан оте му се од груди и он продужи посао. Александар је стојао подуго код њега, гледао како ради, посматрао његове грубе и жилаве руке, па се сам замисли и мишљаше о томе што му радник рече. Али он није могао схватити сву горчину бола овог поштеног и јадног човека. Он је владао земљом, био је краљ, то су били његови поданици, али он те поданике није знао, он није ни разбирао за њих. Кад би он, окружен сјајном краљевском свитом, видео на њиви, или ма где, радника мучна и невољна, можда би само узгред помислио како је то једна нарочита врста животиња. Он нити је познавао, нити је осећао душу народну. Уз звуке музике у богатим салонима, окружен поквареном околином, која му је помагала да тим невољницима одузме и оно мало дроњака с тела, он није изблиза могао и сањати да се под тим дроњцима крије чиста душа, да куца кудикамо племенитије срце него под лентама његових министара. Он није завирио у сељачку колибу у којој је зими шћућурена читава породица око мало димљиве ватрице, на којој пиште сирова дрва, а ветар наноси снег унутра.

Он није знао шта се дешава у забаченим, смрдљивим и јадним крајевима Београда, где је читава породица у мрачној, влажној соби где вода пишти из дувара. Па се и у тој бедној собици ни хлеба нема. Деца пиште, мајка очајно превијена седи негде у углу на каквим дроњцима, метила изнемоглу главу на колена, а сузе јој квасе мршаве образе. А отац, тај јадник, нема посла, нема зараде. И кад дође први, онда зеленаш одузме тој јадној породици и оно мало дроњака и избаци их на улицу.

И онда би он тек видео да се и у тој беди и невољи у тим бедним колибама и влажним избама често пута много паметније мисли него, у светлим салонима београдским.

Зато Александар није ни могао схватити што се радник онако разговара, он је у себи закључио да је он неки напрасит човек, неки намћор, који нема светске углађености.

Пролазио је улицом, тамо-амо не знајући ни сам шта да предузме. Некако му исувише и непознат и незгодан нов положај. Он би се умео дивно наћи у својој старој улози, ту би он знао шта ће, ту би одмах око себе имао све своје старе улизице, али шта да ради сада. Нити да укине устав, нити може да прима луде депутације, нити да објављује преке судове, једним словом ничега што се њему допада, ничега од свега онога што је испуњавало цео његов живот. Како је то за њега да гледа оног подрпаног, суморног радника, да слуша његов уздах, кад је он научио да се после каквог државног удара, од кога зајечи болом цела земља, забавља блазираним вицевима, одвратним оргијама, или слушањем најмрснијих причица и анегдота.

За столовима, у хладовима, пред кафанама седе људи, пију каву, разговарају, смеју се, ћаскају, а на многим местима овде-онде воде се политички разговори. Покаткад је полемика толико заоштрена да дође до свађе. Александра заинтересоваше ови разговори те приђе и он једном празном столу до кога су седели њих неколико и препирали се. Управи сву своју пажњу на ту препирку.

— Шта ти говориш?! — цикну један за столом — хоћеш ти да ми се правиш самосталац, а честитао си Александру женидбу, срам те било.

— Ја потписао?! — брани се други — пази ти шта говориш овде пред људима. А ти имаш најмање права да икоме пребацујеш. Зна цео свет да си ти потписао Александру честитку за укидање устава. Шта се ти сад као правиш важан?

— Ја ћу ти донети број новина у којима си ти штампао твоју честитку о женидби; ако ти мени покажеш новине у којима је моја честитка, ја пристајем да ме стрељају.

— Море, оставите се људи — умирује трећи — што сада потрзати те прошле ствари. Шта је било, било. Такве су, брате, биле прилике, па се тако и морало радити. Ако баш тако започнемо, онда нико неће прав ни остати. Онај честитао укидање устава, онај женидбу, онај преки суд, један се одрекао странке, један ово, један оно, кад погледаш, није ни било лако.

— Е, то је оно што ја кажем — опет ће први — ја знам да није било лако, да је било тешко и претешко, а има људи, има још доста људи који су се кроз све те невоље, кроз сву ту пустоловину, политичку буру и вратоломну бујицу, ипак одржали усправљене главе и светла образа. Па зашто сад да се пушта олош, да се пуштају они политички прсташи, да се они размећу? Зар се може мирно гледати да се данас, у доба нових слобода, у ово доба парламентаризма, гурају међу честите они шпијуни и улизице Александрове. Они се и не увлаче у напредне елементе да што користе општој ствари, већ се увлаче да што ћаре, или, што је најопасније, да сметају слободама; они раде на томе да обнове александровштину, без које они не могу да живе.

— Какви су ови разговори? — помисли Александар за себе и није могао од чуда да се прибере. Чак му изгледаше неверица да он то мора све сам својим рођеним ушима слушати.

— Гле, туда пролазе и жандарми и полицијски чиновници, па још никог нису отерали у затвор! — промрмља Александар за себе, диже се и пође, не могући да слуша даље тако одвратне разговоре.

Најзад њему паде на ум да потражи оне којима је он чинио, да га утеше и да он њих и утеши и обрадује.

(Даље)

Краљ Александар по други пут међу Србима (14/23)

(Претходни део)

Није прошла ни година дана како је Александар мучио муке којима се никада у животу није могао надати, о којима никада ни сањао није, а једног дана Ранко па пред канцеларију светог Петра.

Исто онако поносно иде, о куку му његова бритвица а у руци онај исти штап што му је дршка у виду секирчета.

Чукну мало штапом на спољна врата и отуд се појави један анђео па ће га запитати:

— Шта желите?

— Има ли, дијете, ту домаћина и чувара рајскијех кључева?

— Ту је, али он је у послу. Неки Срби су с лажним документима ушли у рај, па је милостиви и преблаги Господ Саваот наредио да се протерају.

— А ћерај лоле, брате, јакако, они ми и доље на земљи додијали. Те су лопуже ћерале мене па ми живот загорчале. Него, дедер, дијете, јавни ти мене само. Кажи: чека те ту пред вратима газда Ранко, зна он већ мене; има, реци, нешто да те пита.

— Не могу, рекао ми да у канцеларијско радно доба никога не прима.

Ранку не би право што свети Петар ради тако недемократски, па опет куцну штапом и викну:

— Еј, домаћине, има ли те?

— Ко то виче, шта хоћеш ти, брате? Овде се у рају пред управником раја не виче.

— Ама ја сам, Светитељу, ја Ранко из Пухова, ја сам овђен био твој становник рајски па ме после одјури да зло невољно мучим ону нашу муку Александра.

Свети Петар изиђе ослањајући се старачки на светитељску штаку, а пошто у рају нема благајнице ни главне контроле, ни управе фондова, то су светом Петру висили о врату не кључеви од касе, већ просто-напросто само кључеви од рајских врата.

Звецнуше рајски кључеви, а Ранко на то одговори звецкањем своје бритвице што је висила о ланчићу.

— А, ти си, Ранко? — упита благо, очински свети Петар.

— Ама, ја дођох до тебе да мало натајно нешто разговарамо! — рече Ранко, навикнут сирома’ на опасности и на муке цела свог века на земљи и обазре се на све стране.

— На небу, Ранко, нема тајне, ти си скоро дошао са земље, са оног мучног и несрећног света.

Ранко се опет узнемири и осети као да га и на небу јуре жандарми, па ће на ту примедбу светог Петра рећи:

— Ама, оно ја разумијем да овђен нема оно што је било на земљи, али мени, знаш, све нешто ’ладно око срца. Е како сам, вала, добре среће, ако у рају има ма и једна једина ’апсана, та би баш мене снашла, такве сам ти среће био ја и на земљи. Тако у Србији, а богами мало боље ти проведок и у Црној Гори.

— Па шта си био рад, Ранко, деде кажи као своме оцу?

— Ама, молим те, нека се ово овђе дијете склони неђе да ти кажем што сам дошао до тебе — рече Ранко, показујући својом сикирицом на штапу анђела небеска.

Свети Петар се насмеја и благо рече:

— Ранко, не греши праведну душу своју, ово је анђео божији, пред анђелима отвори слободно своју поштену душу! — слободи Ранка свети Петар.

Ранко заћута, искашља се онако по драгачевски, мало шеретски, чукну мало штапом носеве на опанцима, па погледа светог Петра и рече:

— Е хвала теби, Светитељу, што ме овако намучена узе у рај да се бар на овом свијету одморим кад не имадох никад мира на оном свијету, али вјеруј ми да сам се ја толико напатио, и то баш од својијех пријатеља, који ми изгледаху као ови овђе анђео, па сада, брате, ето дође вријеме да овђена у рају не вјерујем ни правим анђелима. Још ми све ово изгледа невјерица да игдје има правде, па и у самоме рају. Него, молим ја тебе, а ја сам ти, брате, један прос’ човјек, један живомученик и живопаћеник, па те молим да ми за све опростиш. Ја се, знаш, малчице и љутнук што ме овај не пријави одмак, јер ако ћеш право, доста је било нама несрећним сељацима што смо доље на земљи морали по два дана џоњати док те, брате, прими један практикан’, а пред онога што му цилиндер вриједи више него куће у оној нашој драгачевској папради, не смијеш ни помислити да изиђеш.

Свети Петар се насмеја, али очински благо, јер је појмио душу Ранкову, па погледом замоли божија анђела да се склони.

— Е тако, молим те, сад могу да ти хажем. Мене су, знаш, пратили чпијуни цијела вијека… — Ранко застаде, пригну се светом Петру на уво и додаде:

— Зар си ти сигуран да ово није био неки чпијун?

— А чији шпијун може бити овде на небу, где влада вечна правда, вечног Бога? — љутну се мало свети Петар.

Ранко, бивши становник Србије, Србин из доба страшних режима, насмеја се лукаво на то, слеже раменима и још тишим шапатом додаде:

— Ти си наивна душа, али ми вјеруј да ни Бог није без чпијуна. Има, вала, и Бог чпијуне, кажем ти, па ти говори што хоћеш.

Свети Петар се мало уозбиљи и замисли код тих Ранкових речи па тек после дуже паузе додаде:

— Па реци, Ранко, шта си био рад?

— Ама ’тедок да ти се пожалим на ову несрећу нашу Александра. Е ти си, виш, мислио њега да казниш, па смо опет ми кажњени.

— Па ја сам га предао вама радикалима да му прво ви судите, да прво прође кроз те муке! — зачуди се свети Петар.

— Е мој Светитељу. Нијесмо ти ми радикали за то да неком судимо, ми смо ти, вјеруј, створени да само патимо. Мислиш ти да смо ми сад на овом рајском насељу, ми мученици, остали оно што смо и били за време оне наше земаљске невоље, за време онијех нашијех земаљскијех мука и страдања. Остало је још нас неколицина од млађијех и старијих што нијесмо попустили, али оно се друго све искварило, све то сада пришло Александру.

— Па онда сте сами криви. Ја се само чудим како је то могло бити? Биће да ти, Ранко, горе гледаш на ствар него што је.

— Е није, Светитељу, вјере ми, тако је као што ти велим. Ми смо Срби свуд Срби и ништа више. Нас је инат упропаштавао цијела вијека доље на земљи, па ево наш српски инат није нас оставио ни овђе на небу. Ушли смо у Рај, а то смо вајно ми најбољи и најправеднији Срби, па видиш да и нас не могаше мимоићи то опште зло наше.

— Па што се забога не сложите једанпут?! — рече плачно, с искреним болом и тугом свети Петар.

Ранко поћута мало, искашља се, обазре се на све стране да види да нема кога другог сем њих двојице, јер, ко вели, у четири је ока, па што рекао народ: колико његово јесте, толико моје није — па шапатом додаде:

— То је нека интрига, а ја мислим, вала, да су се око Бога покупили све сами напредњаци, па га наговарају да никако не сложи наш јадни српски народ. Море, да видиш каки се лом и несрећа наградише. Море, ту се све смијешало, да му не знаш крсна имена. Све се то дало на депутације, на денунцирање, на сплетке; све то сад, само да се докопа власти, почело ласкати и служити Александру, е вјеруј ми, горе него на земљи.

— Па шта ћемо с њим, а шта ли тек с вама, кад ви Срби и овде на небу, због сујете и власти, од праведника постадосте грешници. Сад се ни мало не чудим што се доле на земљи у Србији дешавају онако невероватне ствари. Неки пут због вас Срба ни сам Господ Саваот по три ноћи не заспи. Не може, сирома’, ни он да разуме вас Србе. Мисли тако, уздише и хуче на престолу своме, па мало-мало, а он погледа на Србију и узвикне:

— Не разумем, за мене Бога и Створитеља света ова је земља тајна.

Мисли даље Саваот, труди се да схвати, да појми колико толико народ српски, па све узалуд. И он заплаче божански, горко и кроз плач јекне упита ме:

— Петре, јесам ли ја свемогући и свезнајући, јесам ли, реци ми, ја творац свега што се види и што се не види; јесам ли ја васељену створио за шест дана?

Ја се поклоним у знак одобравања.

— И сада ја већ три дана не спавам и мислим и бринем, али не могу да разумем шта Срби раде. Толико ме издангубише. За то време могао би’ створити милионе светова и на њима толике паметне народе… Али ја лице своје нећу ипак окренути од њих. Трудићу се да и њима помогнем.

Ранко саслуша светога Петра, с болом у души потресен и изненађен, па с тешким уздахом одговори:

— Све то, вјеруј, Светитељу, раде небески шпијуни и интригаши.

У том се чу издаље нека граја.

— Пст — учини Ранко — и небеса имају уши.

Свети Петар дозва анђела и рече:

— Иди види шта је то тамо?

Анђео одлете небом и одмах се врати и саопшти:

— То су Срби.

— Срби? — викну очајно Светитељ и ухвати се рукама за седе косе.

Срби се приближаваху све ближе и ближе.

— Да л’ ће Срби мени? — упита свети Петар.

— Ја тако мислим — одговори Ранко забринут.

— А шта ће овамо, шта мислиш?

— Е, Светитељу — одговори Ранко — то не зна нико. Не знаш ти Србина, проклета је то вјера. Ето, за вријеме док сам се овде код тебе бавио, ко може погодити шта су они измислили и зашто су пошли? А лако је да су пошли за једно, па ће у путу да промене неколико мишљења, и док дођу и кажу теби шта хоће, то ће бити нешто деведесет девето.

Свети Петар се прекрсти од чуда, а и Ранко се прекрсти, можда и нехотично, а можда је хтео да чини Светитељу по вољи.

Стигоше Срби, и пред рајским вратима се подиже страшна граја и свађа. Не могу никако да се погоде ко ће поздравити светог Петра и казати зашто су дошли.

Дуго је Светитељ очекивао да се споразумеју, али од споразума ништа, већ напротив све оштрија и оштрија свађа, још мало па да се српске душе побију пред вратима самога раја.

— Пусти их и види шта хоће, а не чекај да се договоре. Не знаш ти њих, неће се они за сто година споразумети. Ал’ ја се бојим да не направе какву бруку овдје пред рајским вратима, те их после мораш ћерати из раја док се не поправе… Али молим те, знаш, немој слушати ништа што ти они говоре, него дедер ти, вјере ти, удеси некако да се ми курталишемо Александра! — додаде Ранко тихо, а последње речи чак је говорио шапћући Свецу на уво.

Свети Петар отвори рајска врата и упита:

— Каква је то свађа?

Срби ућуташе.

— Ко сте ви, говорите шта хоћете.

После краћег ћутања настаде најпре шапат, па мало-помало све постепено пређе у гласну свађу.

— Јесте ли ви Срби? — пита Светитељ.

— Срби!

— Вала сте гори од Цигана! — рече Светац љутито.

— Право и каже, а то је све због вас — вели један од предложених да у име свију држи говор.

— И ми велимо: право и каже, ал’ зна се ко је крив! — одговарају његови противници.

Опет се изрази заоштрише, опет стадоше падати прекори и увреде и с једне и друге стране, опет настаде свађа, начини се метеж у коме се више није разбирало ни шта ко говори ни коме се говори.

Свети Петар се камени од чуда и крсти се, говорећи:

— О, Господе Боже, шта ме данас снађе!

Ранку се опет дало на смеј, па само што не падне од смеја.

— Ама, што се ти, Ранко, опет узео ту смејати, а мени до кукања?!

— Е је л’ ти кажем ја, Светитељу, да смо ми Срби несрећна соpта, а ти ми, видим, и не вјерујеш, к’о велиш, ’оће, море, овај Драгачевац и да одвали мало! — одговори му Ранко.

— Па шта да радим с њима, ако бога знаш? … Ја не умем да сам паметан. Ти их знаш боље, деде молим те поучи ме шта ћу с овом напашћу.

— Не море ништа друго бити док ономе што виш’, највише виче, не заповједиш да говори што су дошли, а овима осталима нареди да ћуте.

Светитељ строгим тоном тако и заповеди, и одједном настаде тајац.

Тишину прекиде одређени говорник устрепталим гласом:

— Узвишени Светитељу. Ми долазимо теби као чувару рајских кључева да те замолимо да учиниш свима Србима који су овде на небу у држави краља Александра. Да би наш дични и витешки краљ могао имати што више домаће среће и мира, како би све своје старање и бригу поклонио своме љубљеном народу…

— Шта овај трабуња, Бог му судио! — промрља Ранко.

— Па деде, брате, кажи кратко шта хоћеш? — прекиде говорника свети Петар нервозно.

— Ми те молимо, узвишени и праведни Светитељу, молимо те у име свију Срба, да нашем краљу доведеш и дичну краљицу Драгу, да и она буде поред њега на понос свију…

— Та удри пса тим кључем по глави па макар те проћерали из Раја чак у Црну Гору! — цикну Ранко и сав уздрхта од љутине.

И свети Петар пребледе од љутине, занија се и умало што не паде у несвест. Та неочекивана жеља Срба толико га потресла да дуго није могао да се прибере, није могао речи прословити.

— Дична краљица Српкиња… — поче опет онај говорник, али га свети Петар пресече у говору љутито:

— Доста, одроде, то се прљаво име не сме ни поменути у просторијама рајским! — И први пут Светитељу задрхта рука у којој су велики кључеви рајски и он зама’ну да удари говорника, али му анђео Господњи задржа руку, а с висина простране васељене чу се громовити глас Саваотов:

— Петре, верна слуго моја, све сам чуо и све сам видео. Ја се и сам чудим шта ћу са Србима. Ето шта сад чине и умало те не изазваше на грех, тебе великог праведника и Светитеља, тебе коме сам и кључе рајcке поверио.

Они су згрешили и ти ћеш их, Петpе, казнити по закону полугодишњим изгнањем у пакао, где ће покајати тај грех свој. Они траже Драгу, краљицу, а они и не знају да се данас Драга удаје за Мефистофела. И сам се чудим како је могла преварити и тако обрлатити и самога Мефистофела, тога заповедника над свима ђаволима и владара пакла. Та се жена неће на томе зауставити, ја се бојим њених смерова.

У паклу су велике свечаности. Десило се нешто што се није десило од створења света. Паклене ватре и вечни огањ паклени угашени су, и Мефистофело је издао наредбу да се, у почаст тог његовог радосног чина, три дана и три ноћи не пали огањ, и да ђаволи за та три дана не муче грешнике.

— Обалила и тамо Устав она кучка! — мисли Ранко за себе.

Бог продужи:

— Цео дан данашњи ево сам издангубио гледајући чуда која се дешавају у паклу. Неописано весеље у сред пакла, ту се сад љубе грешници и ђаволи, и једни другима честитају радостан догађај. Депутација за депутацијом окорелих грешника стижу непрестано пред престо Мефистофелов, на коме је Драга с десне стране. Срби грешници нарочито се поносе што је Мефистофело узео за се баш Српкињу.

Та грешна жена има намеру да доцније наговори Мефистофела да дигне буну против мене, да ме збаце с престола, па да се Мефистофело прогласи за Бога, а она да буде Богиња. Видиш ли, велики праведниче мој, шта све Срби чине и у какву ме бригу бацају?

Наредио сам архистратигу Архангелу да одмах мобилише целокупну војску небеску и да војска мојих праведних анђела буде у приправности. Једно јако одељење војске послаћу теби да чува рајске просторе од демонске напасти и насртаја.

Божји глас престаде грмити, а одмах затим зајечаше трубе небеске и одјекнуше простори свих небеса.

— Зло, тако ми бога! — рече Ранко забринуто — видим, вала, ђе ћу ја, какве сам среће, опет напипати Црну Гору.

— Нећеш, Ранко, не сумњај, велика је сила и моћ великог и вечног Бога! — теши га свети Петар.

Ранко махну главом сумњиво и уздахну, а полугласно изговори:

— Још може Мефистофелу родити ђаволче, кад већ дјецу није могла на земљи рађати.

Свети Петар по наређењу божијем упути оне Србе Мефистофелу да издрже казну.

— А шта мислиш, Светитељу, с оном несрећом, Александром?

Свети Петар се замисли, па слеже раменима и после дужег мишљења рече:

— И сам се чудим. Најзад, умолићу Бога нека га опет за неко време врати на земљу док се не поврати поремећени ред пакла, и док се најпре не сузбије Драгина власт и њен утицај на Мефистофела. Кад то свршимо, онда ће и он имати да мучи вечне муке за грехове своје, које је починио и као владар и као човек.

(Даље)