Tag Archive | Sud

Краљ Александар по други пут међу Србима (13/23)

(Претходни део)

Муке се видело с Александром, јер су га морали водити из одељења у одељење, али нико га не прима, и таман се сетише да би још по најбоље било да га некако прошверцују у бугарско одељење, а у том већ дође и час суда.

Почеше одабирати праведнике од грешника. Праведници свију народа одвојени су на једну страну, а сви грешници на другу.

Праведницима отворише рајска врата, где ће вечним блаженством засладити све муке и невоље привременог и кратког живота, а грешнике дадоше демонима да их у паклу муче према броју и величини грехова њихових. Драга је, разуме се, била међу најтежим и највећим грешницима.

— Александре, — рече краљу свети Петар кад је дошао ред на њега — ти си велики грешник. Мало је владара који су те у греховима својим надмашили. Ти си грешио и као човек и владар. За личне твоје грехове одговараћеш сам, сам ћеш искусити сву праведну казну. Али грехови твоји као владара, нису само грехови твоји; те грехове чинио си зато што је било врло много грешника, који су ти у злу помогли, те грехове без тих помагача, ти не би могао учинити, зато ће казна велика и претешка за те твоје грехове бити раздељена на све који су ти били саучесници. Ту ћеш казну поднети заједно с њима.

— Пре него што те упутимо у пакао, ти мораш издржати једну нарочиту казну — продужи даље светац говорити — ти мораш и овде на небу бити десет година владар.

— То је интересантно, а после се без сумње заједно са мојом милом Драгом враћам у Србију. Је л’ те, господине Светитељу, а и Драга ће бити са мном — прекиде Александар светог Петра.

— Неће Драга бити с тобом — беше Светитељев одговор.

— Како, молим вас, зар не?

— Не.

Александрова се душа заборави и он плану старим својим земаљским гњевом и одврати упорно и осорљиво:

— То мора бити, ја само могу бити владар под тим условом да и узвишена моја краљица буде поред мене.

— Слушај даље — продужи свети Петар, мирно и хладно — ти ћеш, као што ти рекох…

— Али ја хоћу да краљица буде поред мене, а ви знате да кад ја нешто хоћу, да тако мора бити! — опет прекиде Александар свеца осорљиво и нервозно као да разговара са својим министром председником, који у народу нема никога уза се.

Свети Петар га строгим погледом опомену да је била и прошла његова земаљска власт и сила, и да његове ћуди не вреде ништа на небу, где владају закони вечите правде.

Александрову душу обузе страх и она се стресе пред том страшном истином.

— Осуђен си, дакле — продужи свети Петар да владаш и овде на небу десет пуних година. То је прва казна коју имаш да издржиш.

— Врло интересантна казна! — промрмља Александар.

— А знаш ли како ћеш владати и ко ће бити твоји поданици? — упита га Светитељ и посмехну се знајући унапред шта ће Александар да одговори.

— Знам, зашто не. Моји ће поданици бити сви Срби који су на небу… то ће заиста бити врло лепо и занимљиво. Ја ћу бити краљ, а Стеван Немања, цар Душан и сви остали бивши српски владари моји поданици. Занимљиво, је л’ те, веома занимљиво… мој поданик и Кара-Ђорђе и кнез Милош и кнез Михаило, а већ папа (отац) ми је био поданик и на земљи… а хоћете да знате како ћу владати? — ту Александар застаде, замисли се дубоко, па после дуже паузе одговори:

— Прво и прво, побио бих све бивше владаре, јер су све то претенденти на српски престо, па би’ то исто учинио и са свима њиховим приврженицима, јер то су антидинастичари.

Свети Петар се слатко засмеја и преко свога обичаја, јер се он никад не смеје. Смејао се толико да му сузе ударише на очи и једва кроза смех изговори:

— Па онда ти нико не би ни остао, грешниче у Бога, коме би онда био до врага могао и бити владар, макар твојој Драги? Али зар ти мислиш да и она не би гледала ког бољег, она би бацила око на цара Душана.

— Па коме ћу онда бити владар и зашто је то казна? — упита Александар кроз плач.

— Ти мораш бити владар само оним Србима које сте ти и твој отац мучили, које сте, као праведнике окивали, ’апсили, тровали и убијали. Ето тим Србима ти ћеш бити владар, и то владар какав треба да буде прави владар! — рече Светац мирно.

— Е онда ја разумем своју дужност — прекиде га у говору Александар. — То значи, ја ћу имати дужност да их и овде мучим као и на земљи као што смо ја и папа радили. Онда молим вас да ми дате довољан број жандарма.

— Неће бити ни једног јединог жандарма. Ту ће бити све сами бивши честити борци за своја поштена и праведна убеђења. Између осталих, навешћу ти ова имена: Адам Богосављевић, Светозар Марковић, Љуба Дидић, Кнежевић, поп-Маринко и сви они остали стрељани и гоњени за време Краљевице; па онда Јеврем Марковић, Коста Таушановић а и Ранко Тајсић и сви остали њихови приврженици.

Александар се стресе од грозе и поче муцати:

— Али, ја, ја не могу без жандарма и без… Драге и без… — Ту Александар заплака горко.

— Ти ћеш бити и без жандарма и без Драге и без оне твоје покварене околине. Ти мораш владати уставно.

— То је немогућно, то се не да издржати. А хоћу ли имати бар пет-шест Устава на расположењу?

— Само један једини.

Александар зину од чуда и чисто механично изговори:

— Један Устав, то је немогућно владати! — па брже додаде:

— А сад знам, тај се један може сваки час обарати и враћати, а може се владати и мимо њега и ако он на хартији постоји!

— Не, строго по том Уставу и по законима мораш владати. Ти се мораш строго придржавати парламента и саветовати се са Светозаром Марковићем, Адамом Богосављевићем, Љубом Дидићем, поп-Маринком, Јевремом Марковићем, Таушановићем, Ранком и осталим првацима из те групе.

— Они ће да ме муче, они ће да се свете! — завапи Александар — то ће бити страшне муке, онда ја волим у пакао, ако сам згрешио. Да ли сам ја доиста грешио?

— Много!

— А зар ја не би’ могао владати над ђаволима?

— Не, тамо влада Мефистофело, то је његово право.

— Онда ме пошљите Мефистофелу, можда бисмо се ја и он могли споразумети!

— Биће онако као што је наређено! — заврши строго разговор свети Петар.

(Даље)

Краљ Александар по други пут међу Србима (5/23)

(Претходни део)

II
НА НЕБУ

Како је све то другојачије на оном свету. Нигде жандара, нема шпијуна, Бога не прати силна гарда по небесима. Нема трагања за антидинастичарима, нема прокламација, нема изненађења, нема депутација, нема укидања устава.

Једним словом, за Србина веома досадно. Други народи лако подносе ту монотонију, али Срби нису на то навикли.

Би наређено да се Александар и Драга воде у чекаоницу, где ће причекати док и свети Петар не изрекне свој суд над овим душама, а тај суд изриче по вољи самога Бога.

Чекаоница је огроман простор небесни који је подељен у одељења, тако да сваки народ има своју чекаоницу. Александра и Драгу, дакле, оставише у одељењу за Србе.

Ту су сви Срби који су отприлике у то време помрли као и овај краљевски пар. Ту су Срби из Краљевине Србије, Срби из осталих српских крајева, и праведни и грешни. Одатле ће се прво позвати праведни и упутити у рајско насеље, а грешнике ће предати демонској власти и упутити на вечне муке.

При уласку у то српско одељење Драга се исправи, диже гордо и охоло главу и очекиваше буран поздрав, јер она није обична жена већ краљица Србије. То исто, по угледу на краљицу, уради и краљ, али с много мање вештине.

Али и овде претрпеше грдно изненађење. Душе помрлих Срба дочекаше их ’ладно и гледаху на овај краљевски пар с презрењем. Нико ни речи да проговори.

— Срби, драги моји Срби — поче Александар — ја сам се за добро драге ми Отаџбине, за добро милог ми Српства, старао на земљи, а и овде ћу се старати свим силама…

Душа једне бабе гласно се насмеја.

— То ваше старање ме је и довело овде пре времена! — прекиде краља један познат му глас и он се окрете на ону страну одакле глас долажаше.

— А, ви сте, мој председник министар. Откуд ви?

— Што ме питате? — одговори љутито душа председника министра.

— Особито ми је мило што сте опет уз мене.

— Мени није нимало мило. Мене је овде довела служба вама као краљу, а та служба била је грех према земљи и народу. Сад се то јасно види, али, на жалост, сад је доцкан. Још и на земљи сам све то почео увиђати, али ме изненадна смрт препречи да се покајем и да са своје душе скинем грехове које починих служећи таквом краљу! — рече гњевно и срдито душа министра председника.

— Ако израдим помиловање код Бога и ако успем да поништи указ који ме је из оног света преместио у овај, ја ћу то исто тражити и за вас, и ја вам јамчим да ћете ви опет бити мој председник министар.

Председник се презриво насмеја и додаде:

— Та ваљда нисам толики грешник да ме Бог удари на тако страшну муку. Ја радије пристајем да ме Бог метне у пакао него да се поново вратим у Србију под таквим условом.

— Томе се од вас нисам надао, зар сам, генерале, ја, носилац таковске идеје, краљ Србије дочекао да ми ви тако кажете?

— Да сте се надали, као што сте требали да се надате свему што се догодило, ви бисте били бољи краљ и још би владали Србијом! — одврати прекорно и жучно председник, па се иронично, пакосно насмеја и обрати се краљици Драги:

— Како се величанство осећа у благословеном стању?

— Ви сте неучтиви.

— Ама требаше да понесеш неку колевку, знаш за сваки случај, злу не требала! — уплете се у разговор душа једног сиромашног сељака.

Душа једне бабе сељанке удари у смех и рече:

— О, ’натема га била, да се човек и овда од све муке насмеје.

Настаде општи смех.

— Та да, куд би, ваше величанство, брез колевке, може вам, касти, очас затребати! — добаци један Србин из Баната и опет душе ударише у смех.

— Што се смејемо, смејемо, али мени је лакше што видим овде Александра и Драгу — рече један из неослобођеног Српства — то двоје су били убили у нама наду на ослобођење и уједињење васцелог Српства.

— Ујединили би они нас све заједно под Чвабом! — додаде на то сељак из Шумадије. — Ми смо се сељаци овамо код нас то посигурно надали и само чекали час, ал’ оно ви’ш ’де му испаде нешто друго.

— А где су толики моји пријатељи? — рече љутито краљ и погледа оштро генерала.

— Ха, ха, ха, пријатељи! То је врло наивно питање вашег величанства. Где су?! — та на земљи, забога, чекају да постану министри новог режима. Они ће сада аминовати народу и грдити Александра са истом енергијом као што су до ономад грдили народ, а викали: Живео Александар, па ма шта Александар учинио! — рече генерал и опет се насмеја.

— То ваше мишљење веома је интересантно! — опет ће краљ замишљен.

— Нимало интересантно — одговори генерал.

Краљ се окрете од генерала. Разговор који се започе није му се допао, па се обрати једном сељаку из Шумадије и упита:

— А што сте ви умрли?

— Јел’ ја?

— Да, ви.

— Од муке, мој брате. Ти си ми вајно био краљ па се још чудиш што сам умро. Ја се опет чудим како нисам давно и давно умро, још под владом твога оца. Ти мене не познајеш, а ја сам био у депутацији два пута: и кад си објавио преки суд и кад си испросио ту, туна, исту Драгу.

— Драга, ово је наш пријатељ.

— Море, какво те пријатељство снашло — продужи душа сељакова — од муке и невоље сам био и самог себе готово омрзао, него знаш, нареди власт, па се мора. Лакше ми је, ко велим, отићи у Београд да ти викнем: „Живео“ него да лежим у ’апсу, да ме глобе, да ми продаду и волове из јарма. А патио сам ја много, па сам ’тео да све идем на правду, па ми умало кућа не пропаде. И навикаше на мене укућани: „Ћути, видиш какво је време дошло.“ А три пут сам лежао у ’апсу.

— А како је у ’апсу, то мора бити врло занимљиво?

— Јадно ти занимљиво, дабогда ти то занимљиво било теби и твојима. Ево, да ти баш испричам како сам први пут допао ’апсе.

Били смо на жетви, а то је било још за владе твога оца. После ужине одмарамо се. Неки прилегли те заспаше мало, а нас неколико разговарамо. Знаш како је: живи људи, па разговор наиђе о свачему. Слушао ја често кад деца уче из књига, па у књигама ти има триста чуда. Уче деца и неку историју. О, Господе боже, шта ту све нема.

Толкују тамо све по реду како је било од старине, па се помињу сви владари од најстаријих земана, море, од пре хиљаду, каки хиљаду, од памтивека па све до краља Милана. Е, то сам се грдно чудио. Сваком се, брате, зна, који је год био краљ јал’ цар, јал’ жупан — и то, веле, било — ко је, чији син. Ко му је био отац, ко мајка, колико је владао, колико је имао деце, све то редом толкује се у тим књигама и знају боље но ја првог комшију. Зна се чак за Немању, за Душана, за цара Лазара, све то знају за сваког, и за сваког исписали, докле не дође до краља Милана. Једино код њега нема да се толкује ни ко му је отац, ни која му је мајка. А ја то нешто, знаш ки човек, сâм ’нако шацујем у својој памети, па сам се чудио што ли то. Зна се онима од пре ’иљаду година а, велим, овом садашњем краљу то не помињу нити пишу, нити то ко зна. Па јȁ, шта знамо ми прости људи, кад и’ наке књиге то не толкују, што истолковаше све од памтивека.

Ето како сам то ја сам ’нако мислио, а ја ту на жетви на ужини то и рекао.

— Море ћути, рече ми један комшија, да ми мученици гледамо своја посла — кад га ни у књигама нико није истолковао, то онда не помињи.

— Ама, знаш, криво ми, реко’ ја — краљ је наш, брате, па кад знамо ко је отац оног Шула што краде јаловице, треба да знамо, на прилику, рачуњам, и родитеље нашег господара! Велим ја, а чудим се једнако како да то нико не зна.

Поразговарасмо тако на одмору, па опет на посао. Нисам ја, брате, ни сањао да ме због тога снађе неки белај. Ја сам то рачунао у разговор као сваки други разговор.

Кад, не лези враже, а наш ти је Србин несрећан створ, докаже то неко баш онамо где не треба. И сад не знам ко је, ал’ све жалим на оног мог комшију; с њим сам се, знаш, био нешто здрпио око неког превата.

Најзад, ко је, да је, тек мени начини пакост. Једног дана, баш се лепо сећам, секао сам дрва у забрану, дотерао једна кола кући и таман сео крај ватре да се мало огрејем, док тек упаде у кућу баш главом наш капетан и с њим четири џандара.

— Јаој, дабогда их Бог убио, од њи’ сам се баш настра’овала. Нису дали људима ни ону поштену корицу ’леба што је с муком зараде да је бар с миром поједу! — упаде сељаку у реч једна сељанка и уздахну, сетивши се прошлих дана.

— Гле, триста му мука, па то код вас горе било од џандара, него код нас од Маџара! — додаде један пречанин.

— Море, каки Маџари, ако бога знаш, наши капетани и џандари су били гори од Турака.

— То је врло интересантно гледиште! А мени су џандари били врло симпатични. Кад видим џавдара, мени милије него оца да видим! — рече краљ и додаде обрнув се краљици:

— А ти, Драга?

— Имаш право, Саша.

— Еле, где оно стадо’, шта ти поче’ причати — продужи онај сељак из Шумадије — упадоше у кућу капетан и четири џандара, па само док викну капетан:

„А, ту си, издајниче, ти ли се нађе да кујеш завере против нашег краља! Везујте!“

Џандари скочише на мене те везаше, и то крвнички везаше, па онда почеше мувати кундацима. Кукам ја, молим, деца се преплашила те вриште, жена ударила у кукњаву. Море, више ме ожалише него сада кад сам умро. Тако ти они мене дотераше везана до среза, па ту бацише у хапс.

(Даље)

„Из земље чуда и изненађења” – Успомене једног Eнглеза посвећене „легалном решењу” (4/4)

(Претходни део)

Председник њиховог збора прекиде нам реч:

— Јесмо ли, браћо, вољни да и даље дискутујемо о овоме питању? Пријавило се још пет говорника. Хоћемо ли саслушати и те наше другове, или ћемо прећи на решавање тога питања. Ја држим да сам ја довољно рекао о свему што сам требао рећи, а на вама је да овој ствари решите.

— Да се говори још!

— Нисмо довољно обавештени!

— Обавештени смо!

— Да се пређе на гласање!

Такви гласови заглушише разговор мој и тумачев. Настаде једна тишма, доказивање, објашњавање, узајамна потмула, међусобна грдња и псовка, како сам то по њиховим покретима могао протумачити. Упозорио сам чак и тумача да строго то мотри, па и он је, иако је Србин, једва могао извадити неколико реченица.

Између осталих ово ми је свега превео:

— Ти си крив.

— Ти си животиња.

— А, извлачиш се?

— А ти се као не извлачиш? Море да су они паметнији него што су…

— Који они?

— Па они што нису с нама. Треба да узму…

— Па сви су с нама!

— Животињо, како сви с нама кад видиш да нас нико у овој земљи не сматра за људе.

— Па ти ћеш да поправиш?

— Није него ћеш ти.

— Ти си љуљао и колевке.

— Чије колевке? Наше друштво, као што знаш, у својим правилима избацило је реч: колевка. Како смеш да помињеш реч колевка?

— Што, мустро, па и ти си ми за неко легално решавање, а крао си…

— Доста! — дрекну један промукао глас да прекине свађу која је отпочела на све стране.

Свађа која је била отпочела на све стране међу овом дружином „за законито решење“ утиша се. Ларма и препирка која је у групицама од двоје-троје вођена, умири се да чује свога првака.

— Браћо, престаните са прекорима један другоме, све грехове своје да заборавимо. Ми имамо много важније задатке пред собом, ми имамо да решимо питања замашна, да изведемо народ из заблуде.

— Овај мени, кад беја капетан код нас, диже крмачу. Џиб-џабе створи ми кривицу, па отуд, одовуд, диже чова крмачу, а ја једем пасуљ.

— Остави сад крмачу, на питању је решење историје.

— Легално решење! — виче један.

— А долази ли, молићу, и моја крмача у то наше „легално решење?“ — пита престрављено један из некакве, како ми рече тумач, сељачке слоге.

— Енглеска, будало једна! — дрекну нечији глас.

— А крмача? — пита онај кукавац.

— Ко те сад пита за крмачу? Преча је Отаџбина од тваје крмаче! — опет му неко из гомиле добаци љутито.

— Ми тражимо, као што видиш, „легално решење!“ — јави се један из буџака са цилиндером на глави, фраком, потурама чакширама од чохе и ужичким опанцима.

— Па зар никако да не тражимо моју крмачу? — љутито овај одврати.

— Ама, остави се сад крмаче кад је и Американац већ овде. Ваљда је важнији Американац од крмаче. Ми Енглеску и Американца, а ти се као будала укопистио с твојом крмачом.

VIII

„Крмача, Енглеска, Американац“! Кад сам све то ја као Енглез чуо, дође ми и тешко и смешно.

— Па шта хоће на крају крајева ови људи, што у ове њихове чудне ствари уплећу и Енглеску? — упитам тумача чисто љутито.

— Е, што, зато што овде у земљи сем ове гомилице немају никога, и онда, хтели-не хтели, морају измишљати другу неку земљу! — одговори ми тумач.

— Па зар код толиких земаља изабраше нас Енглезе, откуда то? — упитам опет тумача. а чисто готов на свађу.

— Па појмљиво је, господине! Наш народ зна Швабу и Турчина, а за Енглезе ретко кад и чује. Ви сте далеко, много далеко, па зато вас, Енглезе и употребљавају ови овде.

— Па ви кажете они претресају историју свога народа и све своје јунаке оглашавају и за издајнике отаџбине и за зликовце последњег реда. Па зар сад измислише нас Енглезе да потпомажемо такво њихово мишљење? Ко је тако што глупо и лудо могао измислити?

— Они — одговори ми тумач — не могу са суседним земљама, јер се зна шта оне и желе и хоће, а тамо код вас у Енглеској имају и једну своју врачару…

— Како се зове та врачара, кажите ми име те бајалице! — запитам љутито.

— То није жена! — рече ми тумач.

— Па кажете врачара?

— Јесте врачара, јесте бајалица, али то је човек, то није жена! — одговори тумач.

— О, Гослоде боже, па шта се ове земље тиче шта та њина врачара ради по Енглеској, шта се ове питоме и плодне земље, шта се овог ваљаног народа тиче шта код нас по Енглеској баје нека бајалица, шта говори једна мушка врачара?

За време тог мог разговора са тумачем свађа и граја те гомиле људи била је све већа и већа.

— Да се реши! — надмаши један висок глас остале гласове.

— Да говоримо и о другим зликовцима као што је Војислав, па тек онда да донесемо одлуку за све одједном — предложи један старац ’рапава гласа.

— Не можемо тако, већ морамо, да би ствар била тачнија, претресати једну по једну личност, једну по једну особу, па да о свакој донесемо свој суд, своје законито и легално решење. Ми, браћо, не можемо овако важне ствари кршити преко колена, ми морамо добро отварати очи да у брзини не пропустимо ни једнога зликовца из историје коме наш луди народ, необавештен, одаје још славу и хвалу. Ја предлажем да прво свршимо са Војиславом, да прво пресудимо њему за злочинство и свирепо убијање Грка, па тек онда да пођемо даље.

После дуже препирке решише:

  • Да се Стеван Војислав — који је онако кукавички, ноћу, у глуво доба, напао у кланцу непријатеље своје Отаџбрше и измрцварио их и потукао на онако један нечувени варварски начин, — прокуне и анатемише.
  • Да се његово срамно и разбојничко име избрише из Историје Српског Народа, да својом ниском, разбојничком и убилачком особом не скрнави светла и велика историјска имена заслужних Синова Отаџбине, као што је, на пример, један Вук Бранковић.
  • Да се тачно разбере и распита да ли има потомака Стеван Војислав, и ако их буде било, да се сви даду под суд, јер не треба од зла рода да има порода.
  • Да се исто тако поступи и са осталима који су помогли, као саучесници, Војиславу у том крвавом злочину.

Збор прими ово легално решење и објави други састанак за сутра. После збора неке коморџије дотераше на колима нешто мрса и потребан број тајина.

По целом збору разлеже се урлик огладнелих чланова друштва за легална решења свију историјских питања. Коморџије, које врло слабо говоре српски, узвикнуше:

— Сат пуде ви нарањено!

И после тога узеше бацати нека кокала и комаде хлеба.

Халапљиво нагрну збор и настаде гужва и гушање ко ће бољи комад докопати.

— Полако, фи много гладне, свака че још боље тобије, кад фи тобра слуша.

Одоше коморџије. Збор се поче разилазити. Понеки остадоше да ту и проспавају и да дочекају нову своју скупштину заказану за сутрашњи дан.