Протествују
— Ко сте ви, господо?
— Па, овај, ми, знате — ми смо књиговође у Управи фондова.
— Па шта желите, шта вам је мало у оном чардаку?
— Неће, господине, министар привреде да нас унапреди, а ми смо, знате „стручни“ у свом послу и свршили смо трговачку школу овдашњу, и ето: као неуказни чиновници имали смо по 2.000 динара годишње, а сад смо указни, па опет иста плата, а већ годинама и примамо као да смо указни, па тражимо: неки по 2.500, неки по 3.000, а неки по 3.500 динара.
— А знате ли, господо „стручни“, да сам ја свршио факултет пре дванаест година, да данас имам једанаест година указне службе и ја имам плату свега 2.100 динара годишње? А?!
— Знамо, — е, то јест неправда, овај да, неправда.
— Јест неправда — напоље, гусенице! Не уме онај ваш управни одбор да вас најури отуда па бих вас ја питао где бисте нашли онакву ’ладовину. Ви за попуњавање бланкета и шетњу по Кнез-Михајловој улици примате по 2.500 динара.
И ви још имате образа да се љутите.
„Страдија“
31. март 1905. године
Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.
Озбиљне научне ствари (3/4)
III НАША КЊИЖЕВНА КРИТИКА
Ко је год у Србији учио у гимназији литерарне облике и добио тројку, а уз то прочитао две-три књижице, тај се одмах, ни мање ни више, осећа способним да даје пуноважно мишљење о сваком производу из лепе књижевности. Како би се онда смела још сумњичити способност оних који су као професори предавали тај предмет и свршили историјско-филолошки одсек Велике школе, или, другим речима — критичарски курс. Сем тога, морам поменути, критике се лаћају у нас и сви могући умни инвалиди, који су пропали на свима осталим пољима књижевног рада, јер, к’о веле људи: ако не умемо стварати, умемо бар рећи: ово ваља, ово не ваља, а код нас се врло често и толико способности узима као довољна спрема за књижевну критику. И заиста, шта је лакше него прочитати једну књигу, препричати њену садржину, напоменути места која су „по нашем скромном мишљењу“ могла изостати, јер кваре хармонију, и набројати места „која су, по нашем скромном мишљењу, тако лепа да их морамо цитирати“. У свету нема човека који нема свога укуса и, према томе, сваки ће моћи ,,по свом скромном мишљењу“ дати суд о овој или оној књизи, о овом или оном, било лепом, било ружном месту из ње. И код нас се, на жалост, такав рад зове често књижевном критиком, без обзира на то да ли господин критичар, ако ништа друго, има моћи и ока да збиља уочи најлепша места, као и саме недостатке каквога дела.
Понеки се наши критичари чак ни толико не труде, већ само просто напросто препричају дело, рецимо приповетку, и у таквом, често неписменом, вајном препричавању, ставе неколико заграда са некаквим примедбама, или такозваним вицевима као што су: „Аха!“ — „Зар тако?“ — „Хм?!“ — „Гле, гле!“ —„О, што ми човек рече!“, итд. На завршетку је већ облигатно да се зачини цео духовити састав шаблонским саветима како треба дубље студирати, више мозгати, читати стране генијалне писце, не писати на јуриш. Понеко још дода како је језик леп, интерпункција доста слаба, или је, рећи ће, и једно и друго врло мизерно.
Што је најзанимљивије, нико и не разбира каквом спремом и талентом располажу таква надувена господа, што сваки свој умни производ— приказ или критику каквог било дела — пишу по једном те једном вековном шаблону, исто онако као што сеоски ћата пише тапије, облигације, па чак и писма. И зато су све наше критике те сорте сличне једна другој, исто тако као што је, што рекао Хајне, један мућак налик другом. Таква критика може бити пригодна уз које хоћете дело, а што је најлепше, можете је написати онако из главе, па да стоји готова, те чим се које ново дело појави, а ви пљес! па с њом у штампу. Мет’ете је просто као замку и оставите случају које ће дело прво натрапити на њу.
Не би све ово било ни од какве штете кад би наша читалачка публика била од бољег књижевног укуса. Али се некако, усуђујем се рећи са страхом божјим, нашло једно с другим, не може бити боље, или, ако хоћете, боље је рећи, не може бити горе. Огроман већи део нашег читалачког света подржава својим незнањем и глупу лектиру и глупе критике, а глупа критика, опет, од своје стране соколи просте читаоце у њихову незнању, а рђаве писце да не клону.
Па до кога је кривица? Нећу грешити душе, јер маса често, можда баш и случајно, пође правим путем, а нађе се понеко те поквари, или бар жели да поквари правилно мишљење, из просте жеље за оригиналношћу, из сујете, да би пред светом показао свој префињени укус и високоученост тиме што се њему чини бљутаво све оно што се свима нама толико свиди. Тако се нешто, или слично томе, десило и са г. Недићем, те, да ли из тих разлога, да ли, ако смемо рећи, из незнања, тек он, напротив свему јавном мњењу, одрече Змају песнички дар, а најлепше његове лирске песме, којима се заиста може дуго векова Српство дичити, прогласи за просто бенетање у оној својој студији о лирици, која је ваљда психолошка само зато што је потписује професор психологије на В. школи. Кад нам тако указа шта не ваља, онда нам господин Недић, човек тако утанчана укуса, ишчепрка однекуд Векфилдског свештеника — да нам покаже шта ваља.
По мом скромном мишљењу, он је то драгоцено дело у свом рођеном преводу требао наменити Назаренима, а не нама правоверним Србима, који, ако ништа друго, а оно бар, по моралу тог дела, не смемо рећи онако глупо, назаренски: „Види бог“ кад би нам, рецимо, Бугари отели Стару Србију и Македонију, иако бисмо, напослетку, према њему, самом преводиоцу, могли бити такви те да, кад прочитамо књигу докраја, стрпљиво слегнемо раменима и изговоримо: „Види бог!“ Сем свега тога, он се још потрудио да нам у том делу пронађе најлепше место и да доказује како је то јединствена сцена у светској литератури, јер је, вели, тако природна и узвишена. Господину психологу је природно кад онај његов назаренски поп декламује онако бомбастим фразама, у онако очајном положају, па се сетио чак и да цитира, чини ми се, и нека места из Светог писма. То је некаква новост у психологији, а досад се знало да у таквим тренуцима човек не уме ни речи да одвеже, а камоли још да парадира фразама и цитатима, као да држи предавање о моралу на каквом назаренском скупу.
Него, да се не удаљујемо од ствари, јер би нас овако што могло много повући за језик, већ да се вратимо засад на ове ситне критичаре, јер крупних, дао бог, имамо, али само по именима (која се, и сам не знам што, славе и писмено и усмено), али не и по делима. Кажу да спремају и крупна дела, а ја волим и веровати него вечно очајавати, иако знам да су то људи који мисле да у њиховом писменом саставу треба да буде више мудрости но у свој светској литератури, те зато пишу по годину дана једну реченицу, коју идуће године опет избришу, јер им није довољно мудра. Хтели би некако да удесе да не само свака реч већ свако словце изражава дубину мисли. Ко зна, можда ће људи пронаћи и такво чудо од стила! Нека их, нека пишу и бришу, ми их остављамо на миру, јер шта можемо још рећи о тим арум-критичарима? Можемо само жалити што су арум баш они који би могли и много и паметно урадити, јер би њихово и било да воде књижевност бољим путем и да утичу да се развија бољи укус у наше читалачке публике, а тиме услове повољнији напредак бољим делима.
Али, на жалост, баш људи са спремом и даром нађоше већином за најпаметније да се обломовски повуку од сваког рада, да не би узнемиравали своје голубије срце, па да уживају мирно, тихо и спокојно своје добре плате, које, како изгледа, беху многима циљ њиховом ранијем раду. Нико не беше у стању да створи озбиљну књижевну критику, јаку и моћну, која би разјурила са тог поља све могуће шарлатане и незналице, већ су, преко очекивања, чудним случајем, шарлатани и незналице одјурили спремне и даровите.
Ето, и то је један од важних разлога што се у нас цео свет пустио у критиковање, јер сваки који почиње писати нема пред собом готово ничега што би му могло импоновати (или бар мало чега, што је време давно претрпало), па да га то бар нагони на опремање за посао, указујући му на сву озбиљност и величину рада, кога се лаћа са мало спреме, а често са још мање дара.
Има још једна околност. Многи опет, који су спремни, са даром, а често и искрено одани том послу, видећи, зâр, како на наше песничке творевине пише критике ко стигне, нису појмили свој положај и правилно схватили да је њихова дужност да баш ту покажу незналицама како се пишу књижевне критике, већ се сигурно постидеше да пишу о ономе о чему свака шуша пише, па, или се сасвим повукоше, или, као велики, спремни критичари, оставише само нашу „свињарску“ књижевност, нека у њој пишу и критикују сићушни створови, а они, жељни ваљда светског гласа, узеше приказивати дела достојна приказа и студије виспрена ума њихова. Ту нам почеше писати опширне студије о генијалним производима светских великих песника. Кад бисмо мало више песимистички хтели гледати на те ствари, могли бисмо доћи до закључка да им је то поље било милије само зато што је на њему лакше стећи гласа учена човека и одржати свој ауторитет, јер писати студије о великим светским песницима значи имати прилике, те моћи компиловати туђа духовита мишљења толиких генијалних светских критичара, која су изражена у читавим брдима књига на свима језицима. По свој прилици, ту се много лакше кретати и много се брже може доћи до гласа духовита човека него ударити пером онде где још није нико ударио, створити мишљење и дати дубок и духовит суд о ономе о чему још нико није дао никакав суд, или, ако га је ко и дао, то је мање-више било наопако и погрешно. Много је лакше шетати већ уређеним вртом и поравњеним стазама него се наћи у пустоши и забаченом крају, пуном трња и корова, где треба тек просећи и прокрчити прву стазу, којом ће прво наша нога проћи. Да не идемо даље. Боље је веровати у прво, него угазити у ово друго, иако вероватније гледиште.
Уосталом, како било да било, тек то је дало повода свима могућим шарлатанима да у томе гледају неку врло правилну и природну поделу рада: елем, спремнији и научнији „оцењују“ крупна дела и светске великане, као што су: Шекспир, Гете, Шилер, Петрарка, Тасо, Бајрон, Леопарди, Бомарше, Данте, Иго, Шопенхауер, Камоенс, Кардући, Кастелар, Вогије и др. и други, а шарлатана је онда, како сами веле, природно право да буду критичари ниже класе и приказују наше домаће песнике и прате развој савремене наше литературе.
Прво је чудна, жалосна судбина што критика наша паде у руке таквих људи, а већ последица тога не може бити никоме чудна. Чим се књижевна критика намерила на такве мајсторе, онда је природно што је од ње учињено сто брука и грдила, и што се на то поље вајног рада искупило као на даћу, с коца с конопца.
У целокупном том каламбуру врло се тешко разабрати и пронаћи праве и најјаче узроке тој нашој несрећи. Осем поменутих ствари, још ово морам навести: Србија је мала земља и у њој се сви редом познајемо, па се, готово свакодневно, сви један с другим по неколико пута рукујемо, а и то има доста утицаја да књижевна критика постане врло често средство за пречишћавање личних рачуна и зађевица. Лично пријатељство или мржња најобичније су покретачи овом или оном приказу. А и кад то неће, критичар и нехотично пада у исте погрешке, јер често не може да апстрахује писца од његових дела.
Ретко ко у нас гледа и хоће да гледа дела само као дела, већ увек, или готово увек, гледамо у делима писце, своје познанике, пријатеље или непријатеље лично, па се према томе и потрудимо да их помогнемо опет лично (као „свом човеку“), или да им сметамо, јер нама не би ишла у рачун њихова популарност. Сасвим је већ друкчије у народу много већем, или ако и малом, а оно кад су у њему бар људи што на књизи раде уздигнути над обичном масом у својим погледима. Ту се увек гледају дела, а не лично писци.
Али, кад се има на уму да код нас ради свако, да се у нас баве „књижевним радом“ (по некој моди) чак и они који су по својој природи и подобности требали да продају за тезгом бибер и алеву паприку, онда није никакво чудо што се понекад наши критичари разликују од паланачких жена — које уз шољу каве плету чарапе и оговарају чаршију — само у толико што су они своје оговарање и сплеткарење написали и штампали, живећи понекад и у заблуди да се тај њихов посао убраја у некакву књижевност.
Наше рђаве материјалне прилике имају такође врло много утицаја на нашу књижевност. Нико се још у Србији није бавио само књижевним радом, већ је то увек бивао људима споредан посао, поред друге какве дужности, обично чиновничке. Чиновници су код нас махом сиромашни сталеж што живи од својих, кад мањих, кад већих плата, које обично нису толике да би могле задовољити обичне животне потребе које изазива чак и осредња интелигенција. Принуђени су, дакле, да поред своје плате траже још какве приходе, те како им је књижевни занат једино приступачан и дозвољен, то га се, хтели не хтели, врло често, лаћају не из какве љубави, већ проето-напросто из оскудице материјалне. Можда би могли наћи и других извора, али никоме и није до тога да проналази што ново. Овај пут и начин постао је већ обичај, па чак и мода, и ми се сви крећемо том већ утрвеном стазом. Дакле, чиновници су принуђени да се баве списивањем, и онда, наравно, сваки по своме бајаги укусу и према „таленту” избере своју струку и поље књижевног рада које ће обделавати, изузимајући лепу књижевност, јер ко се год у Србији заљубио у ту чудну лепотицу и везао се с њом, ретко да је добро прошао, а сав ћар му је био ако није имао штете.
Из чистог рачуна (не увек) бирају се све остале гране књижевне, а ко ће боље проћи не зависи од вредности рада, већ од срећног избора и стицаја разних прилика, па, ако хоћете, и од среће. Отуд се сва она грозничава борба живота и грамжљивости за бољом платом и положајем врло често тако лепо огледа у разним књижевним производима у нашој књижевности. Књижевност не само што служи као занат за зараду толиким сиромашним чиновницима већ се узима често и као једно од важних средстава у тој борби и вечитој утакмици око положаја у државној служби.
Није нам овде место да даље улазимо у ову ствар, јер бисмо се удаљили од књижевне критике, а нама је главно да изнесемо који се сталеж чиновнички одаје на то поље из горњих разлога.
То није тешко уочити, и без сумње ће сваки још унапред погодити да су књижевну критику патентирали српски професори (најпре само професори књижевности, а у последње време стекао је права на ту својину, ваљда по некој аналогији или по закону каквог једначења, сваки који носи назив професора), који су у интересу науке увукли у тај посао и по кога свог рођака или доброг пријатеља, па ма био и од друге које струке. Није ништа необично чути овакав разговор међу професорима:
— Куда журиш? Седи.
— Остави, бога ти, морам да идем да пишем.
— Шта ти то пало на ум?
— Ево, први је близу, а треба ми новац, па морам зарадити где било коју пару.
— Па шта мислиш писати?
— Шта било, тек само морам нешто. Наћи ћу какву књижицу да напишем на њу оцену.
— Коју ћеш књигу приказивати?
— Свеједно, море, коју нађем! … итд.
Или ћете чути разговор ове врсте:
— Лепо, богами, ви сте ово ново дело дали на приказ томе и томе, а то није његова струка. Држим да је био ред да то дате мени као стручњаку.
— Знамо, брате, ко би ти још то спорио! — одговара се онај. — Ти знаш да смо увек теби шиљали те књиге, а знаш како ми мишљење имамо о теби, али морало је тако да буде.
— Што морало?
— Тако, морало, јер је човеку потребан новац, а имао је и неко менично плаћање!
— Е, то је онда друга ствар — задовољи се први тако лепим распоредом по стручности.
Не пита се ту нико: да ли могу и имам ли за то спреме и дара, већ је једини разлог: морам, јер треба да зарадим. А новац, дао бог, треба свакоме изреда, и онда свако изреда пише. Зато су нам и критике те врсте ладне, труле, без живота, без духа, пуне натегнутости, досаде, а имају задах школске прашине, и опомињу на писмене ђачке задатке, на којима су црвеним мастилом подвучене погрешке и стављена оцена са моралном придиком, намењеном ђаку што ради брзо и немарљиво, или што је заборавио то и то правило из граматике. При читању таквих критика не изазивају се мисли, већ увек пред собом угледамо утегнутог филистра са белом машном и рукавицама, а осетимо се као да нас је ко овако одрасле људе увукао у тесне школске клупе, у којима смо седели још као дечаци основне школе, па нам још после толиког школовања утрапио у руке букваре, и таблице и писаљке, и учи нас како се пишу слова и изговарају речи на слогове.
(Даље)