Јединствен парастос
Попови пију, попови се бију, попови уцењују, поп један ударио свечара у цркви славским колачем по глави, поп један устави брзи воз за опкладу од десет литара вина; поп један од приложеног чаршава за часну трпезу на коме пише: „За покој душе мојој доброј матери“ направио швалерки кошуљу; поп опет један свети водицу кроз прозор из шприца; поп један опсовао црквењаку бога у олтару и ударио га ногом у трбух; поп, опет, неки тужен за педерастију. О, Господе боже, шта се још није чуло и шта се неће чути о овом или оном попу. Али, да је неко због наших попова морао ићи у другу земљу да даје парастос, то још није било како смо, ваљда, из Бојке дошли у ове крајеве.
Па, замислите, десило се и то чудо, и то где да се деси. Десило се, ни мање ни више, већ усред Београда, ту где је и сам архипастир, где је главар цркве, где је наш дични митрополит Инокентије.
Мити Лазаревићу, трговцу, умро отац. Он јави митрополиту да свог попа не трпи и моли главара цркве, разуме се с таксеном марком, да му одреди друге попове, а ономе ће платити онако, само нек је даље. Тако и буде. Даје он после четрдесет дана помен своме оцу, а на десет дана раније опет моли (с таксеном марком) Господина Митрополита да му одреди другог попа, јер, вели, његов поп није био учтив, али ће и њему, иако не врши помен, платити његово. Тако и би. Сад долази полугодишњи помен. Извести он о томе митрополита, поднесе молбу на десет дана раније, снабдевену опет прописном таксеном марком, да му се одреди други свештеник.
Секретар љубазно изјави како ће му се учинити по жељи и Мита оде кући без бриге. После два дана оде да се код митрополитовог секретара извести који је поп одређен, али овај му такође љубазно рече:
— Е, знате, овај, Господин је казао да ће вам духовни суд одредити попа. Идите њима.
— Одем тамо. Седе часни оци — прича човек — саопштим ја њима шта ми је рекао секретар, саслушаше они мене пуноважно, па се накашљаше, и онда ће ми један рећи:
— Е, видите, то је незгодно, ми не можемо осудити човека да губи своје право док не испитамо у чему је он крив.
— Али, молим вас, ја њега нећу никако, а ја њему плаћам што би му платио и кад би вршио обред.
— То ми не можемо и нећемо, јер треба да извидимо ту ствар.
— Па ви сте, господо, имали шест месеци за то, а не сад да испитујете, ово није моја прва молба да ми се да други свештеник.
— То је, господине, ствар… Чекајте да видимо…
Узеше отварати нека еванђеља, неке требнике и часловце, гунђаше, мајаше главама, и најзад рекоше пуноважно:
— Идите ви лепо Господину Митрополиту, он вам може учинити, ако хоће.
Одем натраг секретару и кажем шта веле у Духовном суду.
— Не може тако! — вели секретар — они морају да одреде другог попа. Хајдете са мном.
Одосмо опет. Опет ништа.
Ја се наљутим, одем и, разуме се, објавим да ћу давати оцу парастос у Земуну.
Узмем лађу за своје госте и парастос свршим тамо.
У Земуну и на лађи били су један прота и један поп да виде да ли ћу истина давати тамо парастос, шуњали се око цркве и шпијунирали!
Ако ко уме да разуме ову појаву, ово је више него страшно.
Попови, шта ви велите? Изгледа да се нашег многоуваженог старине Инокентија не тичу овакве ствари! Право има, то му плату не крњи!
„Страдија“
13. март 1905. године
Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.
Одликовање
Оно мало неодликована света у Србији мисли да је богзна какво задовољство прикачити орден на груди, или се свакодневно прсити са каквом розетном и орденском значком.
Али није то баш тако дивно. Кад човек добије орден, тек тада се обзире око себе и гледа ко још носи тај орден тог истог степена. Гледа човек у каквом је друштву. И кад добро разгледа и размисли, онда се грдно разочара, озлоједи се, и место задовољства, изгуби вољу и на орден и на живот. Иде кући суморан, затвара орден у фиоку да га никако више не види очима.
Замислите, рецимо, овакву сцену.
Човек метнуо на груди орден за књижевне заслуге, шепури се и кокори мислећи у себи: „Е, вала, овај бар орден не добија сваки. Ово је бар стечено трудом и радом. Треба и бити поносит на овакво одликовање!“ Улазите гордо у ресторацију на чашу пива, а унапред уживате како ће се келнер збунити пред вашим отечественим лицем. Келнер равнодушан, није му нимало необично да виђа „важне и заслужне људе наше отаџбине.“ Њих је бар Србија пуна. Ваша се радост помути, а понос почиње малаксавати. Гледате по ме’ани, кад ал’ пуно „заслужних“. Још вас теши мисао да тог ордена нема, он је бар редак. Кад одједном се врата отворе, а улази непознат човек у црном оделу, на глави му цилиндер, на ногама лаковане ципеле, а груди краси, ни мање ни више, већ орден за књижевне заслуге.
— Но, како ја овога не знам — мисли јадни књижевник и прибира мисли да би се опоменуо свога непознатог колеге.
Онај седе надувено, гледа све око себе с висине, преко рамена.
Књижевник прилази и представља се као колега, наглашујући да обојица носе исте ордене и како треба да се изближе познаду.
— Мило ми је, господине, изволите сести! — вели онај надувено.
— Господин пише?! — пита књижевник.
— Да!
— Романе?
— Не!
— Песме?
— Боже сачувај, то ми тек треба!
— Бавите се науком?
— Немам за то времена.
— Па шта пишете?
— Извештаје, господине!
— За Академију?
— Не, за полицију.
— Чудновато!
— Мене чуде ваша питања, господине!
— Ја питам због ордена.
— А, због ордена, јест ја чиним услуге српској држави.
— Молим за ваше име!
Он каза име.
— Дакле, ви, велите, пишете извештаје за полицију?
— Јест, ја се цео дан бавим у Београду, а само преноћим у Земуну, па се рано изјутра враћам у Београд и подносим своје извештаје полицији из Аустро-Угарске.
— Ви шпијунирате другим речима?!
— Тако нешто.
— Па како ви знате ствари из Аустро-Угарске кад сте по цео дан у Београду.
— То ми је важније, господине, јер ја примам плату и тамо да њима доставим ствари из Београда. Могу да вршим обе дужности.
— А, па ви сте за тако дивне услуге одликовани орденом за књижевне заслуге?!
— Да, господине, тако је!
— Пардон, а ја сам мислио да ви пишете и радите на књижевности, или на науци. Збогом, господине, — вели разочарани књижевник.
— О молим, молим! — вели непознати и клања се љубазно.
Свршено и с поносом и са радошћу.
Али сад, после тога долази друга ствар, долази да се чаша горчине докраја попије.
Дошао први и сиромах књижевник иде да прими плату.
Дошли и други чиновници, неодликовани, „незаслужни“ за отаџбину.
Благајник сваком срачунао: „За порез, за Управу фонда, за редовни улог, обустава, за депешу, прилог манастиру…“ итд. Имате још толико и толико. Дође ред и на „одликовано лице“. И њему исти одбици као и другима, и сем тога „за орденску таксу“, рецимо, 32 динара.
— Но хвала лепо — мисли сиромах књижевник: Дакле, сад остајем без гроша, а пекару и млекаџији не могу платити.
— Да частиш, браво! — вичу остали.
— Ви имате рачуна да частите, јер имате 32 динара више у џепу.
Па реците сад да то није дивна почаст, зар је то мало задовољство бити на овако диван начин кажњен новчано.
Бежите, читаоци, од оваквих „отачествених заслуга“ и овакве почасти.
„Страдија“
3. март 1905. године
Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.
Пријатељство – па пријатељство!
Цењка се приватан човек, не баца лудо крваво стечене паре, гледа кад што купује да не преплати, да му ко не подвали, а у нас је подвала у великој моди. Тако исто цењка се и општина, гледа и она да уштеди где се год може која пара, цењка се и држава. Ето, колико лома, колико времена и путних трошкова око топова; пипка се то, мерка, цењка, па кад и поред тога добричина држава штети 100.000 или пола милиона, а она, као свака мудра, штедљива и економна држава, одмах гледа да с друге стране попуни ту штету, и онда отпусти једног или два практиканта, или смањи плату једном или двојици момака од 100 на 80 динара месечно. Мора се, богами, водити рачуна о свакој народној цркавици ако се хоће напредак земље и ако мислимо једном средити овако разорене државне финансије.
Тако и Београдска општина. Не да она ни паре више где не мора, јер треба на сто страна, потребе су велике, често се и диже овде-онде, па се то морају добро отворити очи, не једне, него четворе.
Београдској општини су потребне табле са називом улица и бројеви кућа. Потреба је, мора се купити; не можемо ми бити мимо свет.
Али наша општина ради мудро, не баца се у луксуз. Да је то нека друга луда општина, купила би табле од челика, бакра, сребра или злата, а то је распикућство. Наша Београдска мудра општина, лепо и скромно задовољава се таблама од печене земље, а то је јевтино.
Те табле, мудра општина нашла ђаволски јевтино. Сваки други би преплатио, а она набавља однекуд то за багателу. Изненадићете се!
Табла од печене земље кошта општину само 20 динара у злату![1]
Тако и треба, шта ће нама табле од сребра, врши и ово посао за јевтине паре. Бројеви се плаћају од 1,50 дин. па до 5 динара. Просто џабе! Намештање, разуме се, плаћа се обашка. Е, већ куда би више, макар поред толике јевтиноће да траже још и у готову.
Мора бити кад је овако јевтино, управо џабе, да неко из општине стоји у присним везама и пријатељству са друштвом које лиферује општини ове табле и бројеве.
Бадава! Све, све ал’ ништа без пријатељства!
„Страдија“
24. фебруар 1905. године
Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.
[1] Имајте у виду да су у време штампања овог чланка дневне новине коштале око 5 пара динарских, а 100 динара је била месечна плата нижег чиновника, и за те новце могла су се купити, на пример, четири пара волова. Монета у вредности двадесет динара у злату, искована је у част проглашења Србије за краљевину 1882. године, и популарно се назива „миландор“ (Милан од злата). Прим. В.Ж.
Сваки цени на своју руку
Рано изјутра — причаше ми један пријатељ — излазио сам лети на Калемегдан, док још нису по њему шлепови (они на менице купљени) почели правити прашину, и док не засмрде парфими. Хтео сам да дишем чист ваздух у тишини и да пустим мисао да се губи далеко тамо преко Саве и Дунава, а да ми липе миришу.
Једнога јутра, седећи тако на једној клупи у кругу где су споменици, приметим једног старца неугледно одевена, окренута леђима мени, где седи на једној клупи и гледа у споменик Ђуре Јакшића. Био сам близу њега, те сам и његов монолог могао чути. Гледа, брише наочаре, меће их опет, опет гледа, устане, разгледа наново споменик са свију страна, седне наново, мане главом и за се говори:
— Будибокснама!
Опет се дигне, гледа, мери, цени, присећа се, па опет седне и мане главом:
— Он, тако ми Бога! Будибокснама!
Заинтересова ме то, те му приђем.
— Молим, могу ли да седнем? — упитам.
Његово округло, старачко лице, здраво и румено, светле очице пуне доброте учинише пријатан утисак на мене.
— Може, може — рече он радостан и помаче се, иако је било места за двојицу.
— Гледате споменик? — рекох.
Он опет промери, да би му суд био тачнији, па се тек онда окрете мени:
— Гледам, па се чудим! Будибокснама!
— А шта је за чудо?
— Ама, је л’ ово неки Ђура Јакшић?
— Ђура.
Он се удари руком по колену:
— Ето! Препирем се с бабом мојом неколико дана, па ја велим Ђура, она: „Јок, как’и Ђура, ко ће њему да намести споменик, то је неки, вели, министар, ил’ тако кој’… Кад оно баш Ђура. О, о о! … Тх, шта ми рече! — Ђура!
— Ђура!
Чича се подиже и опет размотри Ђуру.
— Познао би’ га у ’иљаде, исти као што је… Оно јес’ и он пио много, много је пио, то му признајем, ал’ су Миша Молер, па Лаза кујунџија, па Шпира, они су два пута више пили. Е па камо онда и њима да дигну овако да се свет подсећа. Добро, Ђури, и он је пио, то признајем, али они су одмакли!
Био сам тада млад — заврши мој пријатељ — и писао сам песме, те ме овај резон старчев порази. Дигнем се без речи, без збогом, нисам од узбуђења могао проговорити.
„Страдија“
20. фебруар 2015. године
Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.
Наш Београд — мoдерна Абдера
Нешто о чиновништву
Сујета и полутанство, шарлатани и шићарџије, саставни су делови „беспрекорне“ државне службе.
Састав комплетан, једно без другог не бива.
Као и свака друга општина, и модерна Абдера Страдије има свог чиновништва и оно де факто стоји према државном чиновништву, тзв. чиновништву општинама „претпостављене власти“, у односу као пандур према бирову. У том односу испољава се безгранична сујета државног чиновништва тако да оно у раскалашном свом несташлуку не зна ни за какве границе.
Али то је увек само израз беса и голог незнања. — Може се погдегде прозрети и котеријска шпекулативна тактика извесних државних службеника, којом су се они до сада веома успешно препоручивали за разне општинске одборе и комисије, или са добрим дијурнама, или из „почасти“, како би иза такве бусије адвоцирали за приватне интересе. Ова техника је веома проста (има ослонца чак и у Закону о општинама) — јер ништа лакше од тога: генијалним главешинама представити општинско чиновништво као неспособно, а котеријско државно као неопходно потребно у радовима општинским. Просвета тактике ове заснива се и на томе што општинско чиновништво стоји још нераздрешено, бутум у једној гужви, без протекција и зато без уважења, по некима чак као нека врста општинске сиротиње, која ужива милостињу; међутим, државном чиновништву, у ствари често веома неугледном, добро је дошло такво схватање и оно, у својој сопственој беди и невољи, налази регреса у томе да и оно може некоме да прописује „меродавне“ захтеве. Што од тих „меродавних“ захтева у ствари постаје башибозучко командовање, од тога имају само штете радови модерне Абдере; — дакле, незнатна штета!
Из великог броја примера, као доказ горе наведеном, доносимо следеће:
1) Плочник око споменика кнеза Михаила
Општина је имала намеру да начини плочник око споменика скромно, али према нашим приликама уљудно, за суму од 3.174 динара.
Министарство грађевина замера тој скромности и тражи да овај плочник кошта најмање 7.500 динара.
Општина задовољи ту жељу Министарства, али оно у року од два месеца промени сасвим своје мишљење и донесе друго по коме би било и сувише раскошно толику суму издати за ту цељ; стога тражи „да се исти (плочник) замени са парком од траве и ониског дрвећа, као нпр. шимшира, који би се у виду геометријских фигура поређао…“
Пошто општина није умела да направи парк на тротоарској ширини од 3 метра око споменика, нити има поњатија о томе како ће помоћу шимшира, траве и ониског дрвећа — „који би се у виду геометријских фигура поређао“ — начинити парк, то и данас плочник око споменика стоји мурдарски недовршен.
2) Калемегданске степенице
Општински баштован Франц Копта, десна рука украситеља модерне Адбере покреће ово питање овим словом: „Да се не би и убудуће дала прилика да овдашњи журналисте преко јавних листова пишу противу општине…“ итд.
Општински инжињер саставља потом план за степенице, по коме би општина имала издатка од непуних осам хиљада динара. Министарству грађевина, по обичају, није се тај план допадао и наређује други начин. Општина правда свој начин наводећи како би из поднесеног плана поступно могле да се изведу те степенице у доста богатом облику а како би оне чиниле одговарајући завршетак главној калемегданској шосеји. Општини је главно било да се тај посао поступно изводи како не би за ту, доста потчињену потребу у једној години одједном издала велику суму новаца. Међутим, Министарство грађевина било је противног мишљења и зато је општина морала за те недовршене степенице одмах да изда суму од 20.000 динара.
План за ове степенице израдили су г. г. инжињери из Министарства грађевина после огромног натезања и тумарања. То натезање огледа се у следећа четири датума: 13/III 1900. г. када је г. баштован Франц Копта покренуо ово питање; 4/XII 1901. г. када је Управа града Београда у нестрпљењу питала: „… Шта је до сада урађено односно грађења калемегданских степеница…“ 9/VIII 1902. г. када је одбор општински решио да се уступи израда степеница фирми Голумховског за суму од 20.030 динара и 78 пара — и најзад априла 1903. г. када је отпочето грађење ових степеница.
Али тиме није све натезање исцрпљено, јер ће још и 1904. г. а можда и пете и шесте да се прича о спору између општине и предузимача ових степеница.
Када је за ове богате трице, назване Калемегданским степеницама, требало толико новаца и времена, нека чаршија сама суди колико ће проћи још годиница до извршења тзв. великих општинских радова?! — Чаршијо — мотку…!!!
3) Регулација Кнез-Михаиловог венца од „Национала“ до Савске улице, терасирање Косанчићевог венца и друге абдеритске регулације
Модерна Абдера има и свој некакав регулациони план и то утврђен законом и снабдевен са тридесет и шест потписа одборника из 1891. г. Али ни закон, ни одборски потписи нису сметали да се утврђени план сваки час не мења по захтеву Петра, Павла, Јанка и Марка. Штавише, пре кратког је времена установљена једна комисија од одборника општинских, са звучним именом „Комисија за ревизију регулационог плана“, којој је искључиво стављено у дужност да такве чаршилијске захтеве достојно узима у поступак.
Дакле, тзв. „утврђеном“ регулационом плану, који је постао у игрању, без иоле озбиљније помисли на његову остварљивост, потенцира се његова неостварљивост још и тиме што се сваки час мења.
Људство ће пре дочекати да се скине месец са неба но што ће модерна Абдера условити догледан рок за остварење свог, колико толико одговарајућег регулационог плана!
Кнез-Михаилов венац од „Национала“ до Савске улице још је у таквом стању као што беше у времену мазги и сепета; истина, по њему шкрипе и трескају, циче и праскају електрични трамваји, али је стварнија истина да га засипа од времена на време брег калемегдански и да се из дана у дан ломе кола, сатире стока.
Општина београдска хтела је ову другу стварну истину да радикално победи, али најенергичније томе је стало на пут Министарство грађевина у естетској својој бојазни да се не би „унаказио цео овај крај вароши“.
Да ли ће још за дуго красити ломњава Кнез-Михаилов венац, или ће неке „папрене“ наказе — по мустри калемегданских степеница — у скорој будућности искрснути на том месту, то ће знати одвећ осетљиви естетичари из Министарства грађевина, а по томе тим жешће и — кеса општине…
4) Инжињерство се утркује
Тако са терасирањем Косанчићевог венца, најновији план из општине конкурисао је са планом једног пензионисаног инспектора, и када је ту ствар већ била решена у корист плана општинског, долази она фамозна комисија за ревизију регулационог плана и тражи још „да се узме у оцену пројекат који је за то израђен у 1891. години“ и који нема апсолутно никакве везе са терасирањем Косанчићевог венца.
Један члан „ревизионе“ комисије успео је тиме да изнесе на утакмицу и свој неки план кога је израдио пре пуних дванаест година као општински инжињер, па ето после тог дугог времена даде му се прилика као одборнику општине да из прашине изнесе на светлост и видело виспрену своју умотворину.
Дне 16-ог, месеца децембра, године 1903. навршило се равних годину дана како је овај некадашњи општински инжињер, а доскорашњи одборник протоколарно дао завести ту своју сујету, па све до данас општини није познат исход ове жалосне утакмице! Косанчићев венац је тзв. „тераса за лепи изглед“. Међутим, још и данас служи као сметиште.
Горња три-четири примера указују јасно на активан званичан рад само у пометњама. У минулом периоду разврата, уосталом, тако је и морало бити, и мило нам је, што насупорт тому, можемо констатовати да огромна већина истинских стручњака није подлегла владајућем шарлатанству.
*
…Ово су само бледе слике из саме инжињерске кућице. Кад се томе дода и љубазно баратање полиције по том лому — оне полиције чија је била најсветија дужност да помаже фалсификате, да штити разбојнике и лопуже — тада ће се добити кулор-слика у свима дугиним бојама.
Далеко би нас одвело колорисање ове слике и зато наводимо оно од чега највише пати наша модерна Абдера.
Г. Министар грађевина се спрема за пут; дозива свог начелника па му наређује: „Чујеш, сутра одлазим за Ниш у Скупштину; спремићеш ми закон грађевински за варош Београд, да га Скупштина благослови.“ Сиромах начелник нађе се у чуду: „Ама, господине Министре, такав закон не саставља се преконоћ!“ — Господин Министар цикну: „Сутра хоћу да буде закон готов да га поднесем Скупштини! Јеси разумео?! Налево круг, — марш!“ — И: „…разумем…!“ Тако доби модерна Адбера свој грађевински закон.
После две године формалног опстанка ове ноћне ’тице, тај грађевински закон добија своје измене и допуне. Те измене и допуне веома су карактеристичне; наиме, оне ни у један члан закона не уносе одредбе које би ишле у корист лепоте престоничких грађевина и у прилог здравствености станова, већ се занимају искључиво голим формалностима.
„Дупло голо“, самохрано, јадно и жалосно, то нешто звано Закон грађевински, штавише, овим изменама и допунама призива у помоћ целу интелигентну војску престоничке жандармерије. Једним словом: сва власт Министарства грађевина пренета је на Управу града Београда.
Празнине законске, баш са тог формалног гледишта, пуне џепове г. г. жандармима и полицијском чиновништву тако да на крају крајева данас после дугогодишњег практиковања по овом закону стојимо пред следећим сликама и приликама:
1) Ван реона престонице зидају се куће без дозволе, а искључиво је полиција надлежна да то предупреди. „Селиште“, „Чубура“, „Розентовац“, „Булбулдере“, „Седам кућа“, „Ђурђево“, све су то нове колоније око Београда и у њима свако по цену највише од једне банке г. жандарму зида како где, и ко хоће.
2) Г. Министар унутрашњих дела је надлежан да даје месно ме’анско право. Кроз то право прошверцовало се укупно насељење београдске колоније „Ђурђево“.
3) У реону зидају се куће опет без грађевинско-правне дозволе, Јер када грађевински одбор и Управа града Београда — ускрате ту дозволу, а министар грађевина ипак изда дозволу за зидање — без икаквих скрупула и обзира на претходна стручна решења, то се — најблаже речено — зида без дозволе. — Али ово су веома ретки случајеви, јер грађанство врло добра зна да се лакше свршава пазар са Управом града Београда но са тако великим господином, као што је министар грађевина.
Члан 8. грађевинског закона одређује: Грађевински одбор подноси предлог Управи града Београда на решење; Управа решава, против тога има места жалби министру грађевина, чије је решење извршно.
Дакле, грађевински одбор је једно велико ништа; Управа града Београда првостепени суд и апелација, а Министарство грађевина обично касирана касација.
И тако инжињерство је и најновијим својим законом документовало своју слабост давши полицији неограничено право да у име његово уцењује грађанство и врши сва могућа незакоња и насиља.
4) Члан 16. грађевинског закона гласи: „Изглед зграде (фасада) са лица улице мора бити укусан. Управа града Београда може, према важности улица, наредити како ће се пројектовани изглед полепшати.“
„De gustibus non est disputandum“, али за велеважну полицију модерне Адбере, а по саизвољењу српског инжињерства, ова древна пословица губи сваку важност.
„Бре, мора бити изглед укусан!” — издере се жандарица.
Sapienti sat!
Античка Абдера била је далеко поштенија, па богме паметнија и питомија од модерне Абдере!
—
„Што ма[x]нити свежу, сто мудријех не развежу.“
Већ од дужег времена дигла се ужасна граја и повика на Грађевинско одељење општинско.
Чаршија, новине, кметови, одборници општине — све се то сложило у тој повици. За све недаће модерне Абдере оно је криво!
Грађевинско одељење општине, пак, може бити задовољно — у том свом изузетном положају.
„Страдија“
17. фебруар 1905. године
Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.
Постаде педагог
Стари Грци и Римљани држали су робове; разуме се, држали су робове богати племићи, патриције. Робови су радили и аргатовали, радили су све тешке послове, нарочито показа.
Једном се деси овакав случај:
Попео се роб на крушку да набере крушака за госпођу и њене дрýге што су јој дошле на посело. Стао на танку грану, грана пукне и роб падне незгодно и сломије ногу.
— Ух, штета, постаде педагог! — узвикне домаћин, који гледаше роба како се превија од бола са сломљеном ногом.
Код нас је другојачије. Кад неко од врућице или запаљења мозга остане шашав, онда узвикнемо:
— Ето, сада остаде филолог!
И није чудо, већ је правило да буде изабрат у Просветни савет. Ја га зовем само Просветни савет, а званично се зове: Главни просветни савет. Будалаштина, као да има и неких споредних просветних завода. Од те моде пати уредништво Одјека и Самоуправе, јер и они пишу: Главни уредник. Какав главни кад он често попуни цео лист, као и ја, а потписе мења, „па преврће кајно ластавица!“
„Страдија“
13. фебруар 1905. године
Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.
Наше лудости
Посвећено д-р Пери Вукићевићу, секретару министарства просвете
Фонд за подизање гимназија износи ни мање ни више већ равно 700.000 динара.
Тај новац лежи неутрошен пуних шест година. Отклоњена је свака сумња да чека згодно лице да учини проневеру. Министарство просвете паметно и мудро није хтело да одобри да се за план плати 500 динара, већ је хтело да украде и прецрта план новосадске гимназије. Е, али и за то је требало платити 200 форината, а мудро Министарство не да. Оно мудрује као какав педагог и чека неког путника, ил’ намерника, који ће наићи и питати:
— Треба ли вам гимназија?
— Треба, брате!
— Ево план већем толике године!
— Хвала!
— Збогом!
— Збогом!
Дакле, 700.000 динара леже шест пуних година, а гимназија још ниједна да се сазида. Министарство просвете има математичара, Перу Вукићевића, он је чак доктор математике. Он треба да израчуна ово:
Кад 700.000 динара лежи шест година у каси, а гимназија се не зида, колико би година требало чекати на зидање гимназије кад би тај фонд износио, рецимо, 7 милиона.
Друго, за зидање Богословије има 900.000 динара.
За колико би се времена потрошио тај новац кад би се од њега плаћала кирија за глувонеме, а зграда се не би зидала.
Нека Пера то израчуна!
„Страдија“
13. фебруар 1905. године
Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.
Ко је гладан?
Како за све невоље народне људи — прваци воде рачуна, то су и овде узели на се тешко бреме народни оци: да се „народ из’рани — јер отаџбини треба синова који ће је од зла бранити“. Писма црвене боје, упућивана народу од њихних пријатеља, чинила су своје, и, наједанпут, створи се гладна година како се нигде не памти, а то ли у Србији. Закон се створи. Поче решавање. Одбори општински заседали су ваљда и по десет пута — решавали и решавали; час је оскудних 15; час 45; некад 80, а богме последње решење нађе и „стотину оскудних“ — који ће поскапати ако им се не притече у помоћ. А што ли се ова решења мењају кад је закон све тачно определио?!! Сигурно ради тачнијег и правилнијег распореда. Звати су и попови и учитељи, и економи и капетани — и би решавања. Резултат је био овакав: гласањем се показало да општина неће никакво задужење, јер је за задужење гласало од 350 п. глава једва 35! Али после подуже бриге, резултат је сасвим промењен, јер је кукуруз добило 90 људи по 100 килограма!! Питате се — читаоци наше Страдије — откуда то? И као чудите се. Немојте, но се сетите да ми имамо све уређено, све исправно, тачно; сетите се да смо ми житељи Србије! Гладан је и онај ко је нашао педесет џакова чисте пшенице, 6 кола кукуруза, 20 казана ракије, 3 сена, и који има две добре краве и 12 брава оваца! Тако су решили, прогласили и њега за гладног, па квит.
И он је огладнео кад је вид’о „онак[в]о тачно разумевање закона“ и онак[в]о помагање гладних, па још ако је он зет председников, или одборников!
Гладан је и онај који има две краве, једног коња, седам оваца, пет казана ракије, једно сено, а порез држави није платио за пуних пет година.
Јест и он је гладан, јер му је један демагог казао, на његову жалбу, ово: „Морате сви добити по колико се има, ми морамо настати, јер нама ви требате.“
Гладан је и један што има седам ланаца најбоље земље, а цело лето спава у хладу свога дворишта, где га двори домаћица са крчагом хладне воде са „врела“. Овога узимају ђаци за пример кад прочитају пословицу: „Бог даје тежаку, а не лежаку.“ Први и други имају још десет ланаца земље, е али они су гладни. Последњи и не мисле на плаћање порезе. Гладни су и њих тројица што немају ни корена нити плаћају порез — ресићени су, иако су у пуној снази. Према овоме, глад је тако распрострањена да сумњам те неће опити цео свет. Сад се чуде ђаци у школи; чуде се учитељи и попови, чуде се добри и радни људи, па се чак чуде и нерадници — безјаци, најгоре лењштине сеоске, шта би и шта се ради.
Многи говоре да ће се добити и сланина, те да се и она дâ гладнима да се не затре нација. Чак је негде и један учитељ коме је и жена учитељица тражио 300 кила кукуруза. Кмет му је таст.
Ето тако се ради у Србији, тако се дели храна изгладнелом народу.
Безмало па да зажели човек да имамо каквог Мојсија, који би нас водио по пустињи докле год не изумре овај покварени нараштај.
Да ако би млађи бољи били, јер овако ћемо и на њих рђаво утицати.
„Страдија“
10. фебруар 1905. године
Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.
Илија, удри!
…Занет дубоким, тешким и грдним сном, спаваше на једној дрвеној клупи, са сламним узглавником добри, вредни, и правични Бог. Спавао је мирно, спокојно… Било је подне! А преко чистога и безоблачнога неба лагано један за другим почеше да се купе црни као мрак облаци. Муње, грмљавина, и намах сложи град, тако крупан, тако велики. — Преко широких поља, доле на засејаној, обрађеној земљи, намах се навуче дебео плашт леда; све поломи, све покрха! … Разбуђен праском и хуком устаде стари и добри Бог, и убрисав руком знојно чело, хукну тако дубоко, тако жалосно: „Докле ћеш тако још увек, о ти громовни Илија“… Намах се створи Илија преда њ. „Ево ме“ — рече — „Господе, ево! Но не мисли да је Илија више стари Илија, не бије он више твој верни народ, он туче само врага и пустош“, — и изговорив то такну се руком за џеп на зубуну, извади једну карту — карту земаља и показав прстом рече: „Ево, Господе, добри Илија ову пустош туче! …“ Загледа стари и добри Бог карту, а то је била наша Србија. Благе црте лица његовог развукоше се тужно, тако жалосно! Он виде, истина, празнину на карти Илијиној, али авај! То беше лажна карта, то беше подвала!
„Ко ти је даде, Илија?“ — запита Бог. — „Андреја, мој добри Господе“, — рече Илија. „Иди га зови“ — рече му Бог. Илија оде… И није дуго прошло, а ето Андреје, поклони се и стаде… „А је ли болан, Андреја, што уради, тако ти Господа твога, зашто избаци народ овај.“ И ту му Господ показа прстом на карти. „Чуј ме, вели, Господе, истину ћу ти казати па ма ме одмах посекао! Чувао сам ја тај народ, бранио сам га, али зашто?! Дао сам му најлепше место, одвојио сам га светлом бојом на карти од осталих земаља, опет му није помогло! Гложио је се, крвио је се, изрод је био! … Брат на брата, син на оца, отимали су и пљачкали један од другог, никада слоге није било! То их је увек убило, то их је упропастило! … А што да их други туче кад већ пропасти мора, нека их туче Илија, он је бар жешћи, а што пре, то боље!“
Мисли се Бог дуго, мисли, па ће рећи:
— Превуци, Илија, то место златном бојом, превуци и чувај, па да ако се одсада и они једном опамете! …
Стадоше громови, стаде пуцњава, стадоше муње…
Одједном граја, свађа, псовка и ларма проломише ваздух.
— Шта је сад то!? — викну Бог љутито.
— Свађају се Срби; неке кризе, неки избори; самосталци, фузионаши, очи ће да поваде.
— Та то су неке будале! — викну Бог. — Илија, удри!
„Страдија“
6. фебруар 1905. године
Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.
Опште право гласа
Гласало се за смрт краљева, гласало се за зечеве, гласало се да се страсти укину, гласало се за глуву и нему децу, гласало се за све на овоме свету, али се није гласало за што се данас гласа.
Парламентаризам. Земља уређена, али на ’артији, а оци отаџбине забринути. Цела земља упрла очи у њих, гледа шта ће они рећи, а оци отаџбине неми. Гласају, гласају, праве законе, благо овој земљи. Гласају за буџет, за зајам, за порез, за прирез од 40 од сто и најзад, кад већ немају шта да гласају, гласају за неке чудне ствари. Прешло им гласање у крв, па то ти је.
Земља мисли: они богзна како крупне послове свршавају, а они запели па гласају да ли је боље написати хрђав или рђав!
— Којешта! — рећи ће неко.
— Којешта, и ја мислим, али је министар полиције за хрђав, и довео је у питање свој опстанак. Ако скупштина не изгласа мимо сва граматичка правила хрђав, министар полиције пада. И сад настаде очајна, страшна борба. Нема ту више сељака и грађана, филолога и педагога. Сад је на реду прописна дисциплина, сад мора гласати уједно и филолог и сељак, нема сад ту граматике и њених правила. Промозга филолог по богу и души и прохесапи да је правилно хрђав, али кад је хрђав, бестрага му глава! Како хоћеш, брате мили, само нека је једанпут мир и ред.
Елем, хрђав! Ко сме сада мимо народно пре[д]ставништво писати рђав?! Деде да га видимо који је тај.
Наше скупштине све могу. Једним решењем донеше одлуку да се једна историјска личност зове Велики, и цео народ на то грмну „Велики“! Дижу се споменици, приређују концерти, скупља одбор дама, све за тог „Великог“, заслужног Србина. Е, али да наша скупштина решава сем зоолошких и историјских питања и граматичка, томе се нико није надао.
Не ваља ово, не ваља оно, не ваља нигде ништа сви смо очи упрли у Скупштину, а народно представништво прави кризе и гласа да ли је правилније хрђав или рђав.
— Тааа-ко! Е, то вам вреди! Дакле, ви другог посла немате, само још то да изгласате, и Србија је срећна.
Ништа ме неће зачудити ако једног дана прочитам овакву интерпелацију:
Господину Министру просвете.
Ми доле потписани народни посланици питамо господина Министра просвете следеће:
- У нашем народу је глад и невоља, а у том времену кад је гладна година, именица коњ мења се још једнако по првој врсти.
- Питамо господина Министра: зна ли он да се та именица још једнако мења по првој врсти на штету ове наше напаћене отаџбине?
- Мисли ли Министар укидати ту именицу у интересу штедње?
- Зашто та именица није досад за толике векове преведена у какву другу врсту, или што најзад није, ако је заслужна, аванзовала у глаголе, а ако није заслужна, зашто уопште није отпуштена из државне службе.
Народни посланици
„Страдија“
6. фебруар 1905. године
Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.
Радоје Домановић 