Tag Archive | Štednja

Писмо Љуби Стојановићу

Драги Г. Стојановићу,

Да ја нисам добио годишње одсуство и помоћ месечну од 200 динара, тврдо сам уверен да министарски савет не би пао на тако спасоносну срећну идеју да за спас „наше нам миле и напаћене отаџбине“ укида у буџету за идућу годину баш ону партију која мене прихрањује. Како сам фаталан, не би било згорег да ме сад, кад се срећно извршила ова уштеда у просвети, предате на употребу Господину Министру иностраних дела, те да и ту мој баксузлук буде експлоатисан на добро отаџбине на врло лак начин што би ме требао постављати редом као посланика у Лондону, Берлину, Риму (и у другим тако „важним“ по нас тачкама), те би се ваљда једино у том случају брзо поукидала та непотребна и излишна посланства, јер ако би тамо отишао поштовани Пашић или Вујић или бар рецимо уважени свадбени председник-министар А[лекса] Јовановић, онда ништа од уштеде, јер се та места не би не само укинула, већ би се одредила дупла плата. Ево, ја се драге воље стављам на расположење владе да ме тако корисно употребљава по свим редом министарствима.

Таман да се и ја смирим, приберем, и, што рекли, дотерам у ред, а оно ето опет провиђење учини случај да се морам враћати у моју Страдију.

Збиља, да искрено и озбиљно питам, шта мислите да треба да радим? За Србију сам још увек исувише нервозан и раздражљив да је могу љуцки поднети, нарочито са сумом од 80 динара, што чисто примам по одбицима од плате. Ван Србије не могу остати још мање са толиком сумом, кад ми се у интересу отаџбине одузме помоћ. Ситуација за мене незгодна. Чисто бих волео да такве гласове нисам добио из Србије пре него што ми се званично јави.

Ја мислим да може имати лека, ако бисте Ви то хтели, али опет бојим се да тиме не увредимо до срца нашу честиту старицу радикалску толеранцију, а она је, као и све старице, врло џандрљива.

Ја бих Вас, дакле, молио, да пре него што буџет буде и изношен пред скупштину наредите да ми се из прошлогодишње уштеде (Скерлић ми рече да има 4.000 дин.) изда помоћ за целу годину, како не бих морао имати неприлика кад сам се већ овако натоциљао с несигурним приходима у туђ свет, као да не знам да се у Србији свакодневно мењају одлуке и решења…

Обраћам се лично Вама, јер држим да ћете наћи начина да ме о свему известите, ако не би било за Вас понижење да ми као министар лично одговарате, јер коме сам се год обратио, одговора нисам добио.

Ако се уопште морам враћати у јануару, онда је боље да се одмах вратим. У том случају држим да бих бар за пут добио новац.

Још једном Вас молим да, поред државних брига, пропустите неколико минута мислећи и на мене.

Искрено Вас поздравља
Ваш поштовалац
Радоје Домановић

П. С. Мило ми је што Пашића и Мишу онако оштро казнисте. И треба тако, али могло је мање бити. Заслужили су по двадесет пет [батина], а добили су 25.000. Уосталом, та ће прекомерно увећана казна утицати на јавно мњење.

(Писмо је из заоставштине Љубомира Стојановића, чија се преписка чува у Семинару за српскохрватски језик и лингвистику Филолошког факултета у Београду. Оно је с краја 1904. године, када се Домановић као „благодејанац“ налазио у Минхену. Прим. Д. В.)

Домишљан

Позната је ова стара прича, али није згорег да је опет препричамо:

Неки домаћин у селу дао волу да једе трице из једног великог лонца. Во једући трице завуче главу дубоко у лонац, те некако заглави тако да се лонац није могао скинути. Мучио се домаћин да скине лонац, мучила се и остала чељад; позову и суседе у помоћ, пробају сви, довијају се шта се може учинити да не пропадне лонац, али што се не може, не може. Никако не могоше после толико саветовања и покушаја скинути волу лонац с главе.

Најзад рекоше да има у селу један досетљив, мудар човек, који се свему уме довити, свакој невољи одолети, па веле, најбоље би било да га домаћин позове и припита, да ако би се још он једини умео довити како се може спасти лонац.

Позове домаћин тога домишљана и пожали му се како су се сви мучили и пробали да скину волу лонац с главе, па све узалуд, и додаде:

— Кажу, брате, да си ти мудар човек, па те молим да ме посаветујеш како се може скинути волу лонац с главе.

— Ништа лакше, брате, то тек није ништа; ја сам мислио богзна каква те невоља снашла — рече домишљан и насмеја се.

Домаћин и остали зачудише се тој реткој досетљивости, јер знају колико су муке видели да лонац скину волу с главе, па све узаман.

— Па како ти мислиш, пријатељу, то учинити? — пита домаћин.

— Лако, брате, дај ми један велики оштар нож, па ћеш видети како ћу ја то за час свршити.

Домаћин му донесе велики, оштар ханџар. Домишљан узме нож и волу одсече главу.

— Шта ти то уради, ако бога знаш, уби вола и одсече му главу, а лонац опет оста на глави? Кажи ти мени како ћу лонац скинути?

— Лако, вели домишљан, дај ми сад један камен, па ћеш видети.

Дадоше му камен, он каменом разби лонац, те тако ослободи волу главу.

— Ето ти, сад је лонац скинут — рече задовољно.

*

Овај нам домишљан личи на Вељу Тодоровића.

По закону о штампи страни се листови не могу забрањивати, већ се у њима само она кажњива места морају замрачити.

Веља је имао свега два поштанска момка који су та места премрчавали, али како је таквих места, благодарећи паметној влади Цинцар-Марковићевој, повише, то два момка нису могли стићи да то врше.

Замисле се сви у кабинету како ће се тај посао вршити а да се не повећа број момака, јер је у њиховом програму штедња једна од најважнијих тачака. Хоће они да штеде јадном народу сваку пару, а ради су да се сва места у страним листовима, где се говори о њиховим погрешкама у раду, премрчавају. Деде сад ту да се нађе излаз. Кума-Милован је нешто предлагао како ће се то расплести, и веле, помињао је рипањски цемент и задругу за подизање зграда, али му нису усвојили разлоге. Она три војника су опет износила друге разлоге, па како су се запетљали у некаку јединачну обуку, то и тај излаз пропаде. Најзад се сетише Веље, те реше да га болна дигну и позову на договор, јер, веле, он је велики домишљан, па ће се моћи јаду досетити.

Диже се болни Веља, диже се ради добра отаџбине, узе један комад платна, те се уви као болани Дојчине да се њему кости не размину, седе у меке државне каруце и оде друговима на договор.

Пожалише му се и казаше шта је и како је, па рекоше:

— Ти си мудар и довитан, још ти ако умеш ово извести: и да се уштеди и да се премрчавају сва места у страним листовима која су за нас неповољна.

— Ништа лакше — рече Веља и насмеја се.

— Говори, брате, како ћемо, ако бога знаш! — повикаше.

— Ја сам мислио да сте ме због неке веће невоље кренули, а за то се не брините, то је бар лако! Она два момка у пошти нека премрчавају и раде колико могу стићи, а листове у којима не стигну да премрче кажњива места ја ћу забранити.

Сви се одушевише тако мудром предлогу, а г. Миловану Павловићу чак би криво што се он није сетио тако лепог излаза, већ му Веља преоте славу, те се он сети да погази закон о штампи мимо њега, старог витеза, који је и саме уставе газио и гутао.

И Веља, заиста, што рече, то и учини. Поче, мирне савести, забрањивати стране листове, јер, вели, да то чини да би уштедио јадном народу, који је и иначе оптерећен, коју пару више.

Али опозиција неће да зна за те разлоге, па стаде најоштрије протестовати како је влада могла и смела погазити закон и како сме забрањивати стране листове кад у закону о штампи јасно стоји да се у страним листовима само кажњива места премрче.

Састаше се опет министри и узеше већати шта сад да раде.

— Ето ти, Вељо, шта си учинио: погазисмо закон да не бисмо узели још кога момка, ради штедње, па сад толика вика на нас; да узмемо још ког момка боље би било, не би нико на нас викао. Реци шта ћемо сад да радимо.

— Ништа лакше — вели Веља и насмеја се.

— Како ништа лакше?! — повикаше на њега.

— Тако, лепо: повећаћемо у пошти број момака, па нека одсад премрчавају у свима листовима — рече Веља поносно.

— Е баш је домишљан овај Веља! — рече радосно кума-Милован — тако и да чинимо.

*

Заиста је Веља домишљан, исто као и онај што је заклао вола и лонац разбио, те ни вола ни лонца.

Код Веље — ни закона, ни штедње.

„Одјек“
10. децембар 1902. године