Tag Archive | Šport

„Из земље чуда и изненађења” – Успомене једног Eнглеза посвећене „легалном решењу” (1/4)

Један путник, странац, и то баш главом Енглез, који је скорих дана пропутовао кроз Србију штампао је ове интересантне успомене из наше земље. Убеђени смо да ће за све наше читаоце бити ове белешке странчеве од великог интереса, те ћемо их у верном преводу нашем саопштити од речи до речи онако исто како је и у оригиналу, и то на уводном месту, место чланка.

Ево тих успомена, које су штампане на енглеском језику под горњим насловом:

„Из земље чуда и изненађења“

I

„До пре неке године знао сам за многе и многе земље, које су и у Европи и ван Европе, знао сам чак и о многим звездама и небеским просторима, али о земљи Србији ништа никада чуо нисам. Одједном се прочу код нас Енглеза да постоји и неко чудо од земље што се зове Србија. Ја сам човек и иначе беспослен, добро ситуиран, проживео сам и науживао се, па ми све досадило. Размишљао сам на какав шпорт да се ја одам, па никако да измислим нешто ново. Ми Енглези смо у тим шпортовима отишли већ до сулудности, па ко ће измислити нешто чиме може задовољити сујету као каквим новитетом. Понављати оно исто што су други већ радили нисам ни хтео ни имао воље. Рецимо да се решим да век проведем у томе да израчунам колико се цигарета попуши у Лондону за годину, то је већ један радио. Да се одам на шпорт па да израчунам колико хектолитара воде протече кроз Темзу за годину дана, опет бесмислено. Било је мојих земљака који су се и тиме бавили.

Заиста ми је мило било кад сам чуо за ту земљу Србију, о којој нико и никад од нас Енглеза није ни чуо ни снио; и што је најлепше, како сам у нашим новинама прочитао, у тој земљи се свакодневно дешава стотинама чуда и стотинама разних изненађења.

Откако сам то прочитао, ја просто оживех. Нестаде оне тешке досаде, сад и ја добих неки циљ у животу и рекох сам у себи:

— Е, ето то је ново. Ја ћу радити што није ниједан Енглез радио, ја ћу да проведем остатак свога живота у томе шпорту. Хоћу да бројим колико се изненађења и колико се ситних и крупних чуда дешава у тој земљи за годину дана.

Осећао сам срећу и понос што тај шпорт ја први почињем баш у Енглеској, где су шпортови чудни и луди, а многобројни баш као и изненађења у тој земљи.

Одмах, из тих стопа, што се вели код нас Енглеза, нађем једнога Србина (њих је, хвала богу, како сам од њега сазнао, било свуд по свету. Разбегли се од многих и честих чуда) у Лондону, који, разуме се, зна добро енглески, одредим му добру плату, дам путнога трошка и пошљем га у Србију да ме отуд извештава о сваком ситном и крупном чуду, о сваком малом и великом изненађењу, и то све депешама. То је било пре неколико година.

С нестрпљењем сам очекивао прве вести. Најзад дочеках и тај срећни дан.

Ево депеша првог дана откад сам их почео добијати.

Прва депеша у 7 часова изјутра:

„Краљ је прокламовао нов слободоуман устав и положио заклетву да ће га и он и његови потомци до гроба штитити, као што су то радили и његови преци!“

Доцније сам већ распитао депешом:

„Колико краљ има деце?“

Одговор:

„Нема!“

Ја питам за претке.

„Не знају се“ — добијем одговор.

О, Господе боже, та ово су заиста нечувена чуда.

Опет депеша:

„Народ се по наређењу весели.“

Даље депеше од истог дана:

„Краљ укинуо Устав и узео сву власт у своје руке. “

„Народ се весели по наређењу.“

„Ово су све последња чуда, за сада ниједног крупног.“

„Ситна чуда: престоница окићена цвећем. Долазе депутације. Краљ Александар је учинио посету јавној женској.“

Има још 183 чуда овако безначајне вредности.

„Настало је изненађење што већ два сата нису никог премлатили жандари усред престонице.“

„У округу крагујевачком није осуђен нити отпуштен из службе један полицајац који се држао закона. Народ тога краја јако је изненађен.“

„Пошљите ми још неколико помоћника, јер не могу сам да савлађујем посао.“

И заиста, одредим му још неколико помоћника, а и себи узмем тако исто неколико.

Сутрадан још више депеша још луђе садржине, тако да ја и сви моји помагачи не можемо да савладамо. И ја све то тачно бројим и наређујем главном извештачу из Србије да ниједно, па ни најмање чудо ни изненађење, не пропусте, јер ја сам хтео да имам тачну статистику. Као одговор на то добијем депешу:

„Одредите још двадесет помагача. Посао је велики, сваким даном све се више и више развија.“

Шта ћу ја, као сваки Енглез, кад сам се већ решио да у томе проведем век, морао сам и то учинити. Али из дана у дан посао све већи, те сам због материјалних средстава морао основати Акционарско удружење, коме ће бити једини задатак да прикупља сва чуда и изненађења из земље Србије. Прво је било нас неколико, а после, постепено из дана у дан морадосмо ради огромног рада проширивати и број акционара.

Никако да посао иде на мање, већ се нагло, чисто неприродно развија, а издаци, разуме се, све већи и већи.

— Па, иако смо Енглези — нападоше ме акционари једног дана, — ово је и сувише лудо предузеће. Лакше нам је ухватити тачан рачун колико је зрна песка у Темзи, него се бавити тим да израчунамо колико је у Србији за годину ситних, и крупних чуда и изненађења.

Ево за кратко време колико се нас оштетисмо, а како се тамо ствари развијају, то ће моћи банкротирати цела Енглеска, а да се та статистика ни о толиком трошку не среди.

Сутра ћемо донети продужење овог чудног енглеског написа, у коме даље прича узроке његовог доласка у Србију и утиске које је с тог пута понео.

II

И заиста, што вели онај акционар, умало што не дође у опасност да банкротира цела Енглеска подносећи трошкове око прикупљања вести о чудима из земље Србије. Сем чуда као што је Устав без уставности, порођај без детета, апсолутизам под парламентарним режимом, парламентарна влада без скупштине, скупштина без права, било је чак и преких судова и опсадних стања, пушкарања и окивања грађана по њиховој личној молби.

Добио сам и овакву депешу од главног мог извештача у Србији:

„Београд

„Данас је краљ издао овакву прокламацију:

„Драги мој народе, има већ неколико дана како ме молиш и кумиш да ти опет укинем Устав и законе, да те опростим досадне слободе и да бар за дан-два повратим у Србији старо срећно доба пушкарања грађана, окивања и кундачења. Ја се нисам ни за часак оглушио о те искрене жеље мојих верних поданика, али сам хтео да о томе добро размислим. Јуче сам добио безброј делеша у којима ме верни поданици питају шта је то да нема убијања и окивања већ неколико дана.

У интересу миле ми Отаџбине, а по жељи свију вас, ја вам данас испуњавам молбе и објављујем да приређујем:

Велику народну забаву са кукањем и плакањем. Програм ће бити овај:

Отварање забаве почињем ево данас овим својим говором.

  1. Гутање Устава са свима законима земаљским изводићу такође ја са балкона краљевске палате уз многобројно одобравање и клицање масе.
  2. Неколико, досада нечувених и невиђених, свечаних пушкарања мојих добрих грађана изводићу телефонским наредбама уз припомоћ жандармерије, а уз свирање веселих комада музике моје гарде и уз пратњу моје дичне краљице.
  3. Свечано отварање преког суда и опсадног стања. Стари комад на многобројни захтев публике. Ту се продуцирају вештаци у суђењу по закону без закона, по правди без правде, по пуним прибављеним доказима и онда кад ни једног јединог доказа нема. То ће они вршити под сталним мојим надзором а уз пријатељско суделовање полиције, која ће изводити на вештачки начин измишљање криваца, лажне сведоке, окивање и ’апшење мојих поданика, које сам унапред одредио да на тој великој народној забави представљају политичке жртве. Почетак представе и те народне велике забаве отварам данас и изводим пред вама.

Забава ће се одржати у просторијама целе Србије. Улазну цену било за самца или за породицу, узима народу из џепа сама полиција. Странци у пола цене. Мала деца на сиси, жандарми, шпијуни, полицајци и сви који су са мном заједно приређивачи ове велике народне забаве, бесплатно.“

Но то мора бити од великог интереса — помислио сам у себи читајући ову депешу. Ала тај краљ уме да измишља необичне шпортове. Тога се заиста не би умели сетити ни сви блазирани енглески лордови и богаташи. Тај је, завидим му просто, претекао све нас Енглезе.

Није ми намера овде да износим сва чуда ове земље о којој сада пишем, нити бих то, и поред добре воље, могао урадити.

Што би рекла у хиперболи наша енглеска песма: да је море мастило, ведро небо хартија, па би опет нестало и мастила и хартије да се све то попише. Ја сам овде углавном изнео мустре тих чуда, а већ много би даље отишао од ствари кад бих писао и ситнице, као на пример овај извештај:

„Читам у многим данашњим новинама ово: Како су у земљи учестале крађе у државним благајницама а на поштама се краду аманети и новчане пошиљке, то држава не мисли оставити тај посао приватним особама, већ се решила да тај посао узме у своје руке. Држава ће сама предузети крађу државног новца и поштанских аманета. Због тога је објављен конкурс за известан, потребан број питомаца које ће држава школовати и образовати о свом трошку за овај важан позив.“

(Даље)

Интересантан шпорт са дневницима у једној винарско-воћарској школи

Посвећено пољопривредним стручњацима

Знате, ја ужасно волим дневнике, волим их као један београдски масарош свој аутомобил, волим их као београдска шипарица „Грофа од Монте Христа“ или „Аспасију“. Да ли сам то наследио, или је само од себе дошло, не умем вам тачно казати… Свуда где год чујем, ја идем да видим, да читам, да сазнам изливе душе мислених људи, па ма то било и на крај света…

Него, да пређем на ствар.

Једног дана дође један мој присни пријатељ, који је, узгред буди речено, знао за ту моју пасију — тај мој омиљени шпорт, и рече да има у једној винодељско-воћарској школи 15 дневника, и словима петнаест дневника, у којима се записују важнији дневни догађаји, и који су, како он том приликом помену, веома интересантни. У први мах сам био запањен и није ми било за веру да се може толики број дневника сваког дана водити, али кад ми се пријатељ закле својом чашћу (јер ништа друго није ни имао), онда се није имало куд — поверовах му.

Можете већ појмити како је мени мило кад сам то чуо — мени старом шпортисти?!

Ни часа не губећи пожурим сутрадан кроз ноћ на паробродску станицу и првом лађом задимим тамо.

Директор школе, сувоњав човек, са пискавим гласом и брадом à la Blummenthal, дочекао ме необично срдачно, проведе ме кроз све школске просторије и показа ми све знаменитости што могу једног човека интересовати, не заборавив представити ми и једног црвеног, забреклог, са дебелим вратом као турска чизма, професора, по пореклу странца, који је, поред ратарства, ђаке учио српском језику (по свој прилици правилном нагласку и синтакси; јер колико сам из говора могао да ценим одлично влада српским).

Пошто ме директор проведе и кроз сточарску збирку и физичко-хемијски кабинет (после сам чуо да поред пасије да води дневнике има још и ту пасију да показује специјалитете школске: сточарску збирку и физичко-хемијски кабинет, у коме све дотле говори и прича госту док гост не почне да моли за милост или га не изведу онесвеслог на чист ваздух. Ја умало што нисам био те среће), одосмо у стају да разгледамо стоку.

— У првом су одељењу коњи, а у другом рогата стока — рече директор смешкајући се.

Погледах, лепа стаја. С леве стране стоје повезани коњи са натписима више главе, а с десне на зиду своје обешени похабани амови и зарђале узде. Тамо у дну одељења своји један farut са отвореним бележником и оловком у руци, као да нешто записује. Љубопитљив зашто држи тај бележник и шта у њему записује, упитах га:

— Шта то записујеш, мали?

— Прибирам податке за дневник.

— Какав дневник? — упитах сав радостан.

— Сточарски дневник… Ми записујемо све што се буде десило у стаји и… У тај мах поче кобила „Давара“ да глође јасла, те fare прекину објашњавање и записа у бележнику овај „догађај“. Хтедох га још нешто да распитам, али ми директор учтиво примети да га не заговарам, јер може лако да превиди какав важан догађај код коња „на уштрб потпуности и тачности дневника“. Још ми помену да морамо пожурити са разгледавањем, јер има неку званичну и хитну ствар да сврши.[1]

Из овога одељења уђосмо у једно друго одељење, где су краве и бикови мирно преживали и где такође наиђох на једног tamta са бележником и оловком у руци, који је по свој прилици имао исти задатак као и онај први: да бележи „важне догађаје“.

— Ово су „монтафонери” — рече директор опет смешкајући се — а оно лево краве исте расе. Одлична стока! А видите ли оно тамо у ћошку шта је?

— Магарац — избацих нехотично.

— Јесте, господине, магарац звани Марко, најстарији… — и ту прште у смех, не довршив оно што је хтео да каже.

Марко се окрену мало насатке, погледа нас презриво и продужи мирно да грицка сено, мислећи у себи ваљда: „Смеј се ако немаш посла!“

Мој се директор мало прибра и поврати од смеја, настави:

— Ето, то вам је, господине, најстарији житељ школски; има му преко 20 година. Ех!… — уздахну тужно — шта је тај само управитеља и управитељки променио и шта је он видео и доживео, какве је он слике гледао, то само он зна казати… Права је то жива књига, само, на жалост, што се из ње не може ништа прочитати. — Изгледа вам тако миран и повучен, а не знате какав је то несташко и лола?! Живе нам муке задаје око састављања дневника.

Покаткад по читаве стране у дневнику испуни сам, или, како се једном изрази један наш одличан професор (сигурно онај црвени), по читаве стране „попасе“… Никако га не смемо пустити да шврља дуго по дворишту, јер триста чуда направи: скаче, ваља се по прашини, трчи за ждрепцима; а покаткад здими у шуму и не врати се до увече… Сирома ђачић убије се бележећи те „догађаје“. — Доиста ствар је неблагодарна — настави директор после мале паузе — али ипак има и своје добре стране: јер ђак се научи тако добро вођењу дневника да му после ниједан ђак са највише пољопривредне школе не може у том погледу конкурисати… А томе ми старији пољопривредници и тежимо: да наш ђак буде филаделфија, господине, филаделфија (и то филаделфија понови три пута) у вођењу дневника! … Да… Јер имајте на уму да напредак пољопривреде не зависи толико од гвоздених плугова, дрљача, сејалица и шта ти ја знам, већ од броја дневника. Број дневника вам је мерило за културно стање једнога имања и уопште пољопривреде у земљи. Каква је вајда нашем сељаку ако уме да оре, да удеси плодоред, да рационално гаји стоку, ако не уме да води дневнике; све му то вреди к’о були гаће (пардон, драге читатељке!)… Дневници, дневници, господине, спас су сељака, спас Србије! Они су једино средство још на које можемо са сигурношћу рачунати да може нашу учмалу пољопривреду пробудити и повести путем напретка…

И директор, не прекидајући свој омиљени монолог, и неосетно прелазећи од Марка на дневнике, поведе ме у његову канцеларију да ми покаже дневнике.

— … Е, али кад вам се испречи какав новосковани универзитетлија — продужи директор једва савлађујући гњев — који накљукан којекаквим глупостима и теоријама на страни, почне да доказује да нема смисла водити толике дневнике, онда кажите, молим вас, да ли можете према таквим испадима остати индиферентни и хладни?! Боже сачувај … Ја бар не… Ја га гоним. Гоним га дотле док показује последњи знак живота. Гоним га зато што је штетан. Гоним га зато што не зна ни најосновније принципе, ону подлогу за пољопривреду, што не зна есенцију пољопривреде. Зато га гоним. Сваки паметан човек мора ми те моје поступке одобрити, јер ја се борим за једну праведну идеју, борим се за благостање сељака, дакле за народ! Борим се против жутокљунаца и шиљо…

И ту се директор јако закашља, те не доврши опет оно што је хтео да каже.

— Вами је рђаво? — прозбори благо директор, који се беше већ повратио од кашља, видећи ме да идем чесми.

— О, не, једно мало узбуђење је само било — процедих кроза зубе.

— Ништа, ништа, умијте се само, а у канцеларији попићемо по један коњак и биће све добро — поче ме тешити.

— … Док сам био на ћутуку — настави опет директор — настојавао сам и речју и пером, такође и моје колеге — код економа и силом — да се на дневнике на имањима главна пажња обрати.

Али људи к’о људи, један послуша, сто не послушају, и нехатношћу њиховом изгледало је е ће се дневници код народа изиграти. Кад сам видео да ће та тако практична идеја сасвим пропасти, потражио сам место управитеља у овој школи да бар омладину том тако практичном идејом напојим и у дело приведем. И за дивно чудо, изгледа ми да сам успео у томе, јер ево већ 15 дневника, и словима петнаест дневника, воде се у школи на опште задовољство свију. Чиновници да се убију састављајући; а о економу и да не говорим, он не диже главу, постао сирома правим дневником! — Пре, док није моја наредба о вођењу дневника наишла, нисте га могли видети у школи: једнако обилази имање, наређује шта треба радити, контролише раденике и ђаке, надгледа стоку, живину, пчеланик, рибњак и тако даље. А сад? Сад лепо заседне и саставља дневник, дакле ради оно што доиста доноси стварне користи. Какав надзор, какво надглеђивање, трице и кучине! Та то су, господине, пударска посла! То би могао да врши Јефта Циганин, наш послужитељ из Карбулова. Боже мој, као да се у томе састоји управљање економијом и дужност економа!? Дневници, дневници, господине, у њима се састоји стручност и знање економа, по њима се види шта он вреди. Све друго је само млаћење празне сламе!

— Верујте ми, господине, — настави узбуђено директор — откако су се почели водити дневници у школи, види се и већи приход са имања, и то двоструко већи него за време мога претходника. Па коме имамо за то да заблагодаримо, него дневницима. Зар би у Србији стајала на овако високом ступњу пољопривреда, да нисам ја, и моје колеге, који ми сви заузимамо угледна места у државној служби, водити тачне дневнике и настојавали одатле да и наше потчињени са таквим истим фанатизмом врше тај посао.

— Не сумњам, господине, — рече патетично директор завршавајући свој монолог пред самим канцеларијским вратима — да ће доћи ускоро тај час кад ће сваки наш сељак имати по десетак дневника, кад ће се сваки угледати на Србију као сад на „малену Данску“, кад ће се у Србији број дневника попети и превазићи број стоке, кад ће извоз дневника превазићи извоз и живе и заклане стоке, кад ће Србија приходом од дневника одужити све своје дугове и препородити се морално, материјално и политички и кад ћемо ми, стари ветерани — пољопривредници одрж’ боже душу, узвикнути (ту се испрси, управи поглед у угао од врата, подиже десну руку увис и патетично викну): Ребека!… Ребека! … (Ваљда је хтео да каже: Eureka, Eureka! па од силног узбуђеша испаде Ребека!)

— Живео! … — раздрах се колико ме држи грло и сам не знајући зашто, тако да послужитељи и ђаци појурише по учионицама са бележницима, а економ са грдном једном књижурином и пером у руци испаде однекуд преда ме и поче грозничаво записивати нешто у оној књизи.

С једне стране постиђен својим бесвесним испадом, а с друге збуњен присуством оволике масе људи, која је као по команди записивала овај „догађај“ у својим бележницима, стајао сам запањен пред вратима и богзна колико бих ту стајао да ме не тргну директор за рукав и уведе у канцеларију.

— Видите ли шта то значи преданост послу и правилно схватање дужности — рече директор кад уђосмо у канцеларију, задовољно смешкајући се.

У тај мах уђе послужитељ, коме директор нареди да донесе по чашу коњака и дневнике из наставничке канцеларије и потом седе спроћу мене за свој сто да пише.

Послужитељ, пошто донесе по чашу коњака, унесе и дневнике за које сам толики пут препузио и овамо дошао.

Дневника је заиста било на броју петнаест, сви укоричени и дебели као Вукова „Дјела“, са натписима на корицама који је дневник чега.

Далеко би ме одвело да овде побрајам све „догађаје“ који су у дневнике ушли, јер ни „Страдија“ нема толико простора да све то прими, нити читаоци имају толико времена да све то прочитају. Него ја мислим да ће најбоље бити ако „најважније догађаје“ овде изнесем, како би читаоци бар приближан појам о тим дневницима стекли.

Да почнем са сточарским дневником:

I СТОЧАРСКИ ДНЕВНИК

2. новембра 1904. год.

Бик „Манда” је данас јако кашљао, тако да је сву стоку својим досадним кашљањем узнемиравао. Нарочито се томе противили Марко магарац, познат са своје нервозе, и крава „Ресавка“, која је „фаше“ са Мандом. Лекар је долазио и препоручио да се болеснику даје Гијов катран и да се води у новосаграђено купатило да се тамо добро , изноји и истрља и потом пошаље у болницу марвену на даље лечење.

3. новембpa 1904. год.

Марко, при превозу зелени из повртњака у школу, добио је изненадно лупање срца и пао насред пута. Брзо је позват лекар из вароши да конзултира болесника, па је нашао да Марко пати доиста од лупања срца. Његовом свесрдном заузимању и брзој помоћи захваљујући, Марко је одгегуцао полако до стаје. При поласку лекар је наредио да се Марко што чешће купа у хладној води и пушта у шуму да шета слободно по чистом ваздуху.“

Из овог дневника сам увидео и то: да се међу овим животињама почео развијати један такав роман, који ће, по заплету судећи, превазићи све сензационе романе који по нашим политичким листовима излазе, а које наша добра публика тако халапљиво чита.

II ЖИВИНАРСКИ ДНЕВНИК

10. новембра 1904. год.

Данас се потукао „Плимесрок“ са „Худаном“. Из битке је изишао победилац „Плимесрок“. „Худан“, сав почупан и са раскрвављеном главом, бежао је преко дворишта, а „Плимесрок“ за њим кукурекао и гласно га исмејавао. Узрок свађе не зна се поуздано, али се слути да је ту умешала прсте кокошка „Зоза“, која је иначе позната као кокета и лакомислена кокошка. Ову слутњу поткрепљавам још и тиме што, кад је „Худан“ почео да бежи и „Плимесрок“ почео кукурекати, „Зоза“ се придружила овом последњем и заједно у дуету за бежећим „Худаном“ кокотала.

Данас у 9 часова плован „Јоцко“ јако се драо, и поломивши уз то три јаја, одјурио је за пловком „Јелом“ у рибњак.

Петао „Худан“ о ручку није хтео ништа да једе и демонстративно је отишао у шуму — у то једино прибежиште потиштених и увређених!” (Ово је последње било прецртано. Сигурно је то додао онај који је водио дневник, па је после директор при прегледу пребрисао. Ја сам га овде додао ради потпуности дневника.)

11. новембар 1904. год.

„Данас је грејало тако топло сунце да су све кокоши из живинарника изашле напоље и биштале се на сунцу. „Худана“ није било међу њима.“ (Ене! …)

13. новембар 1904. год.

„Фаталан дан. Јутрос у 6 сати један је нашао кокошку „Зозу“ мртву у кокошару, са потпуно расцепаном главом. Сумња може бити једино на петла „Худана“ да је он то крваво дело извршио из освете и љубоморе. Мртво тело њено дато је чика-Станоју да га однесе у варош лекару ради секције. — Сирота Зоза!“

„Око подне донео је Јевта Циганин и петла „Худана“ мртвог. Нашао га је у рибњаку — удавио се. Директор је послао једну комисију да иследи ту ствар, тј. да ли је „Худан“ удављен па бачен, или се је сам удавио? Комисија је нашла да је то дело смоубиства, из очајања и гриже савести, и о томе поднела опширан извештај, у свези са протоколом секције, директору школе.

Сиромах „Худан“. Како нас је само ујутру лепо будио! Штета!“ (И ово је пребрисано, али ја то додајем ради потпуности.)

III РИБАРСКИ ДНЕВНИК

14. септембра 1904. год.

Данас, облазећи рибњак, приметио сам да има много жаба, па поред грдног броја великих крекетуша, видео сам чак и једну змију. О овоме сам известио г. директора и он је наредио да се сутра узме неколико ђака да рибњак очисте, веће рибе издвоје у засебну каду, а ситнија остави и даље у рибњаку.

16. септембра 1904. год.

Данас је чишћен рибњак. У њему, сем жаба, пијавица и змија, нисмо нашли ниједну рибицу. Не знам шта је са њима?! Жаба је било хиљадама. Директор је наредио, пошто нема рибе за хватање, да се жабе похватају и сместе у ону каду што је за рибе била одређена и ту да остану док не стигне буре за пошиљку, које је он поручио у вароши код качара. Директор мисли да жабе шаље у Беч, пошто се тамо добро плаћају. Том приликом држао је једно дугачко предавање о жабама и њиховој улози у науци. Веома интересантна ствар. Г. Ђ…, одушевљен овим предавањем, предложио је: да се за рит неготински, који изобилује милионима жаба, сваког дана одреди извесан број ђака који ће хватати жабе и доносити их у овај празан рибњак на чување, а одатле, после да се експортирају у иностранство у нарочитим бурадима, која ће се за ту цељ конструисати и за која ће се морати позвати нарочити качар за прављење истих. Овај овде рибњак биће као главни депо, а рит као нека врста мајдана.

Директор је овај предлог примио оберучке и особито похвалио Г. Ђ… за ту паметну идеју. После је почео претресати подробно овај предлог, изневши у кратким потезима користи које ће школа од тога имати. Директор рачуна да ће се од прихода, који ће се продавањем жаба постићи, моћи потпуно школа да издржава, чак штавише, да ће бити и једна позамашна сума вишка, која би се имала у први мах употребити на потпомагање овог новог предузећа, а доцније да се образује резервни фонд из ког би се подмиривали трошкови око штампања дневника и служио за непредвиђене издатке.

При поласку г. директор је казао да ће на првој од наставничких седница истаћи ово питање на дневни ред, да се свестрано претресе и предложе мере које се имају у смислу овога подузећа предузети, ради успешнијег напретка његова.“

Из даљих дневника види се да је управа набавила качара за прављење буради за експорт жаба и да је већ неколико шлепова послато Дунавом, па услед јаке зиме обустављен је рад до пролећа док се лед и у риту и у Дунаву не отопи.

’Ајд’, ’ајд’, окрени, боже, набоље!

[1] Накнадно сам дознао да је та хитна ствар била неко поверљиво писмо Министру да се неки његов љубимац — руковалац нечега — унапреди.

„Страдија“
13, 17. и 20. фебруар 1905. године