Сваки цени на своју руку
Рано изјутра — причаше ми један пријатељ — излазио сам лети на Калемегдан, док још нису по њему шлепови (они на менице купљени) почели правити прашину, и док не засмрде парфими. Хтео сам да дишем чист ваздух у тишини и да пустим мисао да се губи далеко тамо преко Саве и Дунава, а да ми липе миришу.
Једнога јутра, седећи тако на једној клупи у кругу где су споменици, приметим једног старца неугледно одевена, окренута леђима мени, где седи на једној клупи и гледа у споменик Ђуре Јакшића. Био сам близу њега, те сам и његов монолог могао чути. Гледа, брише наочаре, меће их опет, опет гледа, устане, разгледа наново споменик са свију страна, седне наново, мане главом и за се говори:
— Будибокснама!
Опет се дигне, гледа, мери, цени, присећа се, па опет седне и мане главом:
— Он, тако ми Бога! Будибокснама!
Заинтересова ме то, те му приђем.
— Молим, могу ли да седнем? — упитам.
Његово округло, старачко лице, здраво и румено, светле очице пуне доброте учинише пријатан утисак на мене.
— Може, може — рече он радостан и помаче се, иако је било места за двојицу.
— Гледате споменик? — рекох.
Он опет промери, да би му суд био тачнији, па се тек онда окрете мени:
— Гледам, па се чудим! Будибокснама!
— А шта је за чудо?
— Ама, је л’ ово неки Ђура Јакшић?
— Ђура.
Он се удари руком по колену:
— Ето! Препирем се с бабом мојом неколико дана, па ја велим Ђура, она: „Јок, как’и Ђура, ко ће њему да намести споменик, то је неки, вели, министар, ил’ тако кој’… Кад оно баш Ђура. О, о о! … Тх, шта ми рече! — Ђура!
— Ђура!
Чича се подиже и опет размотри Ђуру.
— Познао би’ га у ’иљаде, исти као што је… Оно јес’ и он пио много, много је пио, то му признајем, ал’ су Миша Молер, па Лаза кујунџија, па Шпира, они су два пута више пили. Е па камо онда и њима да дигну овако да се свет подсећа. Добро, Ђури, и он је пио, то признајем, али они су одмакли!
Био сам тада млад — заврши мој пријатељ — и писао сам песме, те ме овај резон старчев порази. Дигнем се без речи, без збогом, нисам од узбуђења могао проговорити.
„Страдија“
20. фебруар 2015. године
Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.
Заслужиће и он споменик
Г. Веља Тодоровић свесрдно гаји писменост и журналистику, те је почео забрањивати све писмене листове у земљи, ваљда зато да би се још боље усавршили.
Одјек не може никако да погоди префињени укус Вељине полиције. Ма шта му писали, она у свему нађе кривице и некакве алузије.
Има једна прича о некаквом паметном министру полиције у некој лудој земљи, који је тако исто лепо умео у свему, па чак и у молитвенику, пронаћи опасност за земљу и постојеће стање. Томе је чак у тој земљи народ, грешни народ, по наредби, дигао споменик са натписом:
„Народ великом родољубу који је спасао земљу од бунтовничких чланака“
Г. Веља се ревносно труди да достигне овог поменутог министра из некакве луде земље.
„Одјек“
20. октобар 1902. године
Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.
Радоје Домановић 