Tag Archive | Sloga

Краљ Александар по други пут међу Србима (14/23)

(Претходни део)

Није прошла ни година дана како је Александар мучио муке којима се никада у животу није могао надати, о којима никада ни сањао није, а једног дана Ранко па пред канцеларију светог Петра.

Исто онако поносно иде, о куку му његова бритвица а у руци онај исти штап што му је дршка у виду секирчета.

Чукну мало штапом на спољна врата и отуд се појави један анђео па ће га запитати:

— Шта желите?

— Има ли, дијете, ту домаћина и чувара рајскијех кључева?

— Ту је, али он је у послу. Неки Срби су с лажним документима ушли у рај, па је милостиви и преблаги Господ Саваот наредио да се протерају.

— А ћерај лоле, брате, јакако, они ми и доље на земљи додијали. Те су лопуже ћерале мене па ми живот загорчале. Него, дедер, дијете, јавни ти мене само. Кажи: чека те ту пред вратима газда Ранко, зна он већ мене; има, реци, нешто да те пита.

— Не могу, рекао ми да у канцеларијско радно доба никога не прима.

Ранку не би право што свети Петар ради тако недемократски, па опет куцну штапом и викну:

— Еј, домаћине, има ли те?

— Ко то виче, шта хоћеш ти, брате? Овде се у рају пред управником раја не виче.

— Ама ја сам, Светитељу, ја Ранко из Пухова, ја сам овђен био твој становник рајски па ме после одјури да зло невољно мучим ону нашу муку Александра.

Свети Петар изиђе ослањајући се старачки на светитељску штаку, а пошто у рају нема благајнице ни главне контроле, ни управе фондова, то су светом Петру висили о врату не кључеви од касе, већ просто-напросто само кључеви од рајских врата.

Звецнуше рајски кључеви, а Ранко на то одговори звецкањем своје бритвице што је висила о ланчићу.

— А, ти си, Ранко? — упита благо, очински свети Петар.

— Ама, ја дођох до тебе да мало натајно нешто разговарамо! — рече Ранко, навикнут сирома’ на опасности и на муке цела свог века на земљи и обазре се на све стране.

— На небу, Ранко, нема тајне, ти си скоро дошао са земље, са оног мучног и несрећног света.

Ранко се опет узнемири и осети као да га и на небу јуре жандарми, па ће на ту примедбу светог Петра рећи:

— Ама, оно ја разумијем да овђен нема оно што је било на земљи, али мени, знаш, све нешто ’ладно око срца. Е како сам, вала, добре среће, ако у рају има ма и једна једина ’апсана, та би баш мене снашла, такве сам ти среће био ја и на земљи. Тако у Србији, а богами мало боље ти проведок и у Црној Гори.

— Па шта си био рад, Ранко, деде кажи као своме оцу?

— Ама, молим те, нека се ово овђе дијете склони неђе да ти кажем што сам дошао до тебе — рече Ранко, показујући својом сикирицом на штапу анђела небеска.

Свети Петар се насмеја и благо рече:

— Ранко, не греши праведну душу своју, ово је анђео божији, пред анђелима отвори слободно своју поштену душу! — слободи Ранка свети Петар.

Ранко заћута, искашља се онако по драгачевски, мало шеретски, чукну мало штапом носеве на опанцима, па погледа светог Петра и рече:

— Е хвала теби, Светитељу, што ме овако намучена узе у рај да се бар на овом свијету одморим кад не имадох никад мира на оном свијету, али вјеруј ми да сам се ја толико напатио, и то баш од својијех пријатеља, који ми изгледаху као ови овђе анђео, па сада, брате, ето дође вријеме да овђена у рају не вјерујем ни правим анђелима. Још ми све ово изгледа невјерица да игдје има правде, па и у самоме рају. Него, молим ја тебе, а ја сам ти, брате, један прос’ човјек, један живомученик и живопаћеник, па те молим да ми за све опростиш. Ја се, знаш, малчице и љутнук што ме овај не пријави одмак, јер ако ћеш право, доста је било нама несрећним сељацима што смо доље на земљи морали по два дана џоњати док те, брате, прими један практикан’, а пред онога што му цилиндер вриједи више него куће у оној нашој драгачевској папради, не смијеш ни помислити да изиђеш.

Свети Петар се насмеја, али очински благо, јер је појмио душу Ранкову, па погледом замоли божија анђела да се склони.

— Е тако, молим те, сад могу да ти хажем. Мене су, знаш, пратили чпијуни цијела вијека… — Ранко застаде, пригну се светом Петру на уво и додаде:

— Зар си ти сигуран да ово није био неки чпијун?

— А чији шпијун може бити овде на небу, где влада вечна правда, вечног Бога? — љутну се мало свети Петар.

Ранко, бивши становник Србије, Србин из доба страшних режима, насмеја се лукаво на то, слеже раменима и још тишим шапатом додаде:

— Ти си наивна душа, али ми вјеруј да ни Бог није без чпијуна. Има, вала, и Бог чпијуне, кажем ти, па ти говори што хоћеш.

Свети Петар се мало уозбиљи и замисли код тих Ранкових речи па тек после дуже паузе додаде:

— Па реци, Ранко, шта си био рад?

— Ама ’тедок да ти се пожалим на ову несрећу нашу Александра. Е ти си, виш, мислио њега да казниш, па смо опет ми кажњени.

— Па ја сам га предао вама радикалима да му прво ви судите, да прво прође кроз те муке! — зачуди се свети Петар.

— Е мој Светитељу. Нијесмо ти ми радикали за то да неком судимо, ми смо ти, вјеруј, створени да само патимо. Мислиш ти да смо ми сад на овом рајском насељу, ми мученици, остали оно што смо и били за време оне наше земаљске невоље, за време онијех нашијех земаљскијех мука и страдања. Остало је још нас неколицина од млађијех и старијих што нијесмо попустили, али оно се друго све искварило, све то сада пришло Александру.

— Па онда сте сами криви. Ја се само чудим како је то могло бити? Биће да ти, Ранко, горе гледаш на ствар него што је.

— Е није, Светитељу, вјере ми, тако је као што ти велим. Ми смо Срби свуд Срби и ништа више. Нас је инат упропаштавао цијела вијека доље на земљи, па ево наш српски инат није нас оставио ни овђе на небу. Ушли смо у Рај, а то смо вајно ми најбољи и најправеднији Срби, па видиш да и нас не могаше мимоићи то опште зло наше.

— Па што се забога не сложите једанпут?! — рече плачно, с искреним болом и тугом свети Петар.

Ранко поћута мало, искашља се, обазре се на све стране да види да нема кога другог сем њих двојице, јер, ко вели, у четири је ока, па што рекао народ: колико његово јесте, толико моје није — па шапатом додаде:

— То је нека интрига, а ја мислим, вала, да су се око Бога покупили све сами напредњаци, па га наговарају да никако не сложи наш јадни српски народ. Море, да видиш каки се лом и несрећа наградише. Море, ту се све смијешало, да му не знаш крсна имена. Све се то дало на депутације, на денунцирање, на сплетке; све то сад, само да се докопа власти, почело ласкати и служити Александру, е вјеруј ми, горе него на земљи.

— Па шта ћемо с њим, а шта ли тек с вама, кад ви Срби и овде на небу, због сујете и власти, од праведника постадосте грешници. Сад се ни мало не чудим што се доле на земљи у Србији дешавају онако невероватне ствари. Неки пут због вас Срба ни сам Господ Саваот по три ноћи не заспи. Не може, сирома’, ни он да разуме вас Србе. Мисли тако, уздише и хуче на престолу своме, па мало-мало, а он погледа на Србију и узвикне:

— Не разумем, за мене Бога и Створитеља света ова је земља тајна.

Мисли даље Саваот, труди се да схвати, да појми колико толико народ српски, па све узалуд. И он заплаче божански, горко и кроз плач јекне упита ме:

— Петре, јесам ли ја свемогући и свезнајући, јесам ли, реци ми, ја творац свега што се види и што се не види; јесам ли ја васељену створио за шест дана?

Ја се поклоним у знак одобравања.

— И сада ја већ три дана не спавам и мислим и бринем, али не могу да разумем шта Срби раде. Толико ме издангубише. За то време могао би’ створити милионе светова и на њима толике паметне народе… Али ја лице своје нећу ипак окренути од њих. Трудићу се да и њима помогнем.

Ранко саслуша светога Петра, с болом у души потресен и изненађен, па с тешким уздахом одговори:

— Све то, вјеруј, Светитељу, раде небески шпијуни и интригаши.

У том се чу издаље нека граја.

— Пст — учини Ранко — и небеса имају уши.

Свети Петар дозва анђела и рече:

— Иди види шта је то тамо?

Анђео одлете небом и одмах се врати и саопшти:

— То су Срби.

— Срби? — викну очајно Светитељ и ухвати се рукама за седе косе.

Срби се приближаваху све ближе и ближе.

— Да л’ ће Срби мени? — упита свети Петар.

— Ја тако мислим — одговори Ранко забринут.

— А шта ће овамо, шта мислиш?

— Е, Светитељу — одговори Ранко — то не зна нико. Не знаш ти Србина, проклета је то вјера. Ето, за вријеме док сам се овде код тебе бавио, ко може погодити шта су они измислили и зашто су пошли? А лако је да су пошли за једно, па ће у путу да промене неколико мишљења, и док дођу и кажу теби шта хоће, то ће бити нешто деведесет девето.

Свети Петар се прекрсти од чуда, а и Ранко се прекрсти, можда и нехотично, а можда је хтео да чини Светитељу по вољи.

Стигоше Срби, и пред рајским вратима се подиже страшна граја и свађа. Не могу никако да се погоде ко ће поздравити светог Петра и казати зашто су дошли.

Дуго је Светитељ очекивао да се споразумеју, али од споразума ништа, већ напротив све оштрија и оштрија свађа, још мало па да се српске душе побију пред вратима самога раја.

— Пусти их и види шта хоће, а не чекај да се договоре. Не знаш ти њих, неће се они за сто година споразумети. Ал’ ја се бојим да не направе какву бруку овдје пред рајским вратима, те их после мораш ћерати из раја док се не поправе… Али молим те, знаш, немој слушати ништа што ти они говоре, него дедер ти, вјере ти, удеси некако да се ми курталишемо Александра! — додаде Ранко тихо, а последње речи чак је говорио шапћући Свецу на уво.

Свети Петар отвори рајска врата и упита:

— Каква је то свађа?

Срби ућуташе.

— Ко сте ви, говорите шта хоћете.

После краћег ћутања настаде најпре шапат, па мало-помало све постепено пређе у гласну свађу.

— Јесте ли ви Срби? — пита Светитељ.

— Срби!

— Вала сте гори од Цигана! — рече Светац љутито.

— Право и каже, а то је све због вас — вели један од предложених да у име свију држи говор.

— И ми велимо: право и каже, ал’ зна се ко је крив! — одговарају његови противници.

Опет се изрази заоштрише, опет стадоше падати прекори и увреде и с једне и друге стране, опет настаде свађа, начини се метеж у коме се више није разбирало ни шта ко говори ни коме се говори.

Свети Петар се камени од чуда и крсти се, говорећи:

— О, Господе Боже, шта ме данас снађе!

Ранку се опет дало на смеј, па само што не падне од смеја.

— Ама, што се ти, Ранко, опет узео ту смејати, а мени до кукања?!

— Е је л’ ти кажем ја, Светитељу, да смо ми Срби несрећна соpта, а ти ми, видим, и не вјерујеш, к’о велиш, ’оће, море, овај Драгачевац и да одвали мало! — одговори му Ранко.

— Па шта да радим с њима, ако бога знаш? … Ја не умем да сам паметан. Ти их знаш боље, деде молим те поучи ме шта ћу с овом напашћу.

— Не море ништа друго бити док ономе што виш’, највише виче, не заповједиш да говори што су дошли, а овима осталима нареди да ћуте.

Светитељ строгим тоном тако и заповеди, и одједном настаде тајац.

Тишину прекиде одређени говорник устрепталим гласом:

— Узвишени Светитељу. Ми долазимо теби као чувару рајских кључева да те замолимо да учиниш свима Србима који су овде на небу у држави краља Александра. Да би наш дични и витешки краљ могао имати што више домаће среће и мира, како би све своје старање и бригу поклонио своме љубљеном народу…

— Шта овај трабуња, Бог му судио! — промрља Ранко.

— Па деде, брате, кажи кратко шта хоћеш? — прекиде говорника свети Петар нервозно.

— Ми те молимо, узвишени и праведни Светитељу, молимо те у име свију Срба, да нашем краљу доведеш и дичну краљицу Драгу, да и она буде поред њега на понос свију…

— Та удри пса тим кључем по глави па макар те проћерали из Раја чак у Црну Гору! — цикну Ранко и сав уздрхта од љутине.

И свети Петар пребледе од љутине, занија се и умало што не паде у несвест. Та неочекивана жеља Срба толико га потресла да дуго није могао да се прибере, није могао речи прословити.

— Дична краљица Српкиња… — поче опет онај говорник, али га свети Петар пресече у говору љутито:

— Доста, одроде, то се прљаво име не сме ни поменути у просторијама рајским! — И први пут Светитељу задрхта рука у којој су велики кључеви рајски и он зама’ну да удари говорника, али му анђео Господњи задржа руку, а с висина простране васељене чу се громовити глас Саваотов:

— Петре, верна слуго моја, све сам чуо и све сам видео. Ја се и сам чудим шта ћу са Србима. Ето шта сад чине и умало те не изазваше на грех, тебе великог праведника и Светитеља, тебе коме сам и кључе рајcке поверио.

Они су згрешили и ти ћеш их, Петpе, казнити по закону полугодишњим изгнањем у пакао, где ће покајати тај грех свој. Они траже Драгу, краљицу, а они и не знају да се данас Драга удаје за Мефистофела. И сам се чудим како је могла преварити и тако обрлатити и самога Мефистофела, тога заповедника над свима ђаволима и владара пакла. Та се жена неће на томе зауставити, ја се бојим њених смерова.

У паклу су велике свечаности. Десило се нешто што се није десило од створења света. Паклене ватре и вечни огањ паклени угашени су, и Мефистофело је издао наредбу да се, у почаст тог његовог радосног чина, три дана и три ноћи не пали огањ, и да ђаволи за та три дана не муче грешнике.

— Обалила и тамо Устав она кучка! — мисли Ранко за себе.

Бог продужи:

— Цео дан данашњи ево сам издангубио гледајући чуда која се дешавају у паклу. Неописано весеље у сред пакла, ту се сад љубе грешници и ђаволи, и једни другима честитају радостан догађај. Депутација за депутацијом окорелих грешника стижу непрестано пред престо Мефистофелов, на коме је Драга с десне стране. Срби грешници нарочито се поносе што је Мефистофело узео за се баш Српкињу.

Та грешна жена има намеру да доцније наговори Мефистофела да дигне буну против мене, да ме збаце с престола, па да се Мефистофело прогласи за Бога, а она да буде Богиња. Видиш ли, велики праведниче мој, шта све Срби чине и у какву ме бригу бацају?

Наредио сам архистратигу Архангелу да одмах мобилише целокупну војску небеску и да војска мојих праведних анђела буде у приправности. Једно јако одељење војске послаћу теби да чува рајске просторе од демонске напасти и насртаја.

Божји глас престаде грмити, а одмах затим зајечаше трубе небеске и одјекнуше простори свих небеса.

— Зло, тако ми бога! — рече Ранко забринуто — видим, вала, ђе ћу ја, какве сам среће, опет напипати Црну Гору.

— Нећеш, Ранко, не сумњај, велика је сила и моћ великог и вечног Бога! — теши га свети Петар.

Ранко махну главом сумњиво и уздахну, а полугласно изговори:

— Још може Мефистофелу родити ђаволче, кад већ дјецу није могла на земљи рађати.

Свети Петар по наређењу божијем упути оне Србе Мефистофелу да издрже казну.

— А шта мислиш, Светитељу, с оном несрећом, Александром?

Свети Петар се замисли, па слеже раменима и после дужег мишљења рече:

— И сам се чудим. Најзад, умолићу Бога нека га опет за неко време врати на земљу док се не поврати поремећени ред пакла, и док се најпре не сузбије Драгина власт и њен утицај на Мефистофела. Кад то свршимо, онда ће и он имати да мучи вечне муке за грехове своје, које је починио и као владар и као човек.

(Даље)

Илија, удри!

…Занет дубоким, тешким и грдним сном, спаваше на једној дрвеној клупи, са сламним узглавником добри, вредни, и правични Бог. Спавао је мирно, спокојно… Било је подне! А преко чистога и безоблачнога неба лагано један за другим почеше да се купе црни као мрак облаци. Муње, грмљавина, и намах сложи град, тако крупан, тако велики. — Преко широких поља, доле на засејаној, обрађеној земљи, намах се навуче дебео плашт леда; све поломи, све покрха! … Разбуђен праском и хуком устаде стари и добри Бог, и убрисав руком знојно чело, хукну тако дубоко, тако жалосно: „Докле ћеш тако још увек, о ти громовни Илија“… Намах се створи Илија преда њ. „Ево ме“ — рече — „Господе, ево! Но не мисли да је Илија више стари Илија, не бије он више твој верни народ, он туче само врага и пустош“, — и изговорив то такну се руком за џеп на зубуну, извади једну карту — карту земаља и показав прстом рече: „Ево, Господе, добри Илија ову пустош туче! …“ Загледа стари и добри Бог карту, а то је била наша Србија. Благе црте лица његовог развукоше се тужно, тако жалосно! Он виде, истина, празнину на карти Илијиној, али авај! То беше лажна карта, то беше подвала!

„Ко ти је даде, Илија?“ — запита Бог. — „Андреја, мој добри Господе“, — рече Илија. „Иди га зови“ — рече му Бог. Илија оде… И није дуго прошло, а ето Андреје, поклони се и стаде… „А је ли болан, Андреја, што уради, тако ти Господа твога, зашто избаци народ овај.“ И ту му Господ показа прстом на карти. „Чуј ме, вели, Господе, истину ћу ти казати па ма ме одмах посекао! Чувао сам ја тај народ, бранио сам га, али зашто?! Дао сам му најлепше место, одвојио сам га светлом бојом на карти од осталих земаља, опет му није помогло! Гложио је се, крвио је се, изрод је био! … Брат на брата, син на оца, отимали су и пљачкали један од другог, никада слоге није било! То их је увек убило, то их је упропастило! … А што да их други туче кад већ пропасти мора, нека их туче Илија, он је бар жешћи, а што пре, то боље!“

Мисли се Бог дуго, мисли, па ће рећи:

— Превуци, Илија, то место златном бојом, превуци и чувај, па да ако се одсада и они једном опамете! …

Стадоше громови, стаде пуцњава, стадоше муње…

Одједном граја, свађа, псовка и ларма проломише ваздух.

— Шта је сад то!? — викну Бог љутито.

— Свађају се Срби; неке кризе, неки избори; самосталци, фузионаши, очи ће да поваде.

— Та то су неке будале! — викну Бог. — Илија, удри!

„Страдија“
6. фебруар 1905. године

Као у Страдији… (4/4)

(Претходни део)

III ИСТОРИЈА

О лакомислена и луцкаста историјо! Ти си у дубокој старости својој шенула мало, грешна учитељко народа, па се запричаш о свему и свачему без икаквих обзира и такта. Причаш о свему у старинској наивности и о ономе што треба и што не треба. Не умеш ни најмање да водиш рачуна о времену у коме си! Не иде то тако, честита старице! Друго је време данас. Ти бар знаш колико је пропатио српски народ, ти си сведок толиким патњама и јадима Србиновим, а ти видиш (ако још можеш видети без наочара које смо ти ми спремили) како је и данас у Србији. Зар је мало овој земљи што је „смутљиви елементи“ разоравају, зар јој је мало што јој чак и граматика смета да се прилике у земљи среде, да се Србија може мирно развијати и снажити у погледу културном, привредном и економском, већ хоћеш и ти својим наивним лапарањем да јој се попнеш на леђа!

Не прича се данас све што се зна, луцкаста старице, не иде то више! То тако не сме и не може остати. И хајде још и којекако да само причаш одраслима, маторима; то се још може и разумети, од њих већ треба дићи руке, ал’ ти се распричаш и међу децом. Узалуд ти намигујемо и гурамо кад се тако матора и излапела изланеш по штотод пред децом, што није за децу! Ништа то не видиш и не разумеш, као да су ти свраке мозак попиле. Будибокснама шта ти све не истандрљаш: те, не знам, овај владар био добар због тога и због тога, те онај био рђав и упропашћавао земљу, те рђави министри у двору тога и тога владара штетно су утицали на њега својим лукавим саветима и сплеткама између круне и народа и народ је због тога грцао у беди и невољи; те како је тај и тај владар био превртљив и поводљив према ћудима своје покварене околине, која је служила интересима туђинским, будући себична… Какве су то ствари луда историјо!? Зар се тако пред децом прича, матора будало?

Причај ти то друтом, широк ти свет, бирај земљу коју хоћеш! Вољ’ ти Енглеска, вољ’ ти Француска, вољ’ ти Русија, вољ’ ти Немачка, где год хоћеш, ал’ одсад у Србији нећеш говорити којешта! У Србији, док смо ми (данашњи министри) живи, причаћеш онако како ти ми кажемо, или га, вала, нећеш причати никако. Не морамо ми тебе трпети да нам развраћаш и квариш омладину. Ако не хтеднеш љуцки, наш ће Веља лепо тебе за јаку па пребацити у Аустро-Угарску, па се тамо лудирај до миле воље, ал’ код нас нећеш. Можемо ми, кад се наљутимо, протерати из земље и Устав са свима законима, а камоли тебе. Ако не можемо без овако добри’ плата, без историје можемо.

Одсад ће се ученицима отприлике овако предавати историја. Да почнемо са Историјом Срба.

Срби су једна грана великог словенског стабла и у прво време живели су негде далеко одавде у друштву са осталим Словенима.

Какви су били стари Словени?

Стари Словени су били добар и питом народ, а међу свима њима су били Срби најбољи. Они су веровали своју веру, чували стоку, радили земљу и слушали своје власти, које су богом дане. Они су још у оно доба били на врло високом ступњу културе, тако да се ми и данас морамо на њих угледати.

А шта је томе узрок да се у њих развије култура?

Томе је узрок што Словени (нарочито Срби) нису у то доба имали партија, које, као што је познато, разоравају живот народни. У старих Словена не беше ни радикала, ни либерала, ни социјалиста, ни напредњака, већ сви они беху ваљани и из тога доба се и налазе у чертама и резама речи тантуз, прсташ, нокташ (Черноризац Храбар).

Сви су они живели мирно, без трзавица, политичких теревенки и опозиционих новина (нису ни реч одјек имали, а камоли да имађаху лист Одјек), те су сви сложно слушали своје власти и у миру се развијали и снажили културно, привредно и економски. Они су љубили своју отаџбину, као добри и ваљани синови њени, те су избегавали све оно што руши срећу народну и поткопава корен мирног и правилног унутрашњег развијања и снажења земље: Нису они тражили Устав, законе, слободе политичке, слободу збора, слободну штампу и штетне ствари по земљу. Место свега они су се занимали патриотским радом, што сведоче речи које они имађаху, као што су: копати, орати, сејати, жети, мучити се, гладовати, данак, десетак, порез, кулук, ропска послушност, власт, окружни начелник, полиција, ’апсана, глоба, наредба озго, виши разлог, сређеност, стишавање страсти, итд.

Кад је чуо некакав цар (кажу да се звао Ираклије, како ли) како су Словени добри и ваљани, зажели јако да један део од њих себи примами да буду његови поданици како би своје царство оснажио и проширио. И он пошље свога доглавника да Словенима саопшти његову царску жељу, да најбоље награди скупоценим царским поклонима и да их умоли да се преселе у његово царство. Царев доглавник отиде у ту далеку словенску земљу и од свију Словена највише му се допадну Срби, јер беху најпослушнији и најмирнији, па им рече:

„Добри народе, твоја послушност, ропска и одана, учинила те је великим и ваљаним народом, и теби данас завиде, и диви ти се цео свет. Та врлина треба да буде награђена. Теби је, дивни народе, суђено да постанеш велики народ. Мој господар, Његово Величанство Цар Ираклије нашао се побуђен да вас Србе награди скупоценим поклонима и изјављује жељу да постанете његови поданици.“ После тих речи доглавник царев разда Србима скупоцене поклоне.

(Овде ће учитељ извести наравоученије. На пример:

Ето децо како се награђује народ који је ропски послушан. Срби су одувек такви били. Хоћете ли се и ви трудити да будете овако добри и ваљани, па ћете и ви добити поклоне? Деца ће одговарати да хоће, разуме се.)

Срби се веома обрадују поклонима, и будући послушни, радо приме царску понуду и пристану да дођу у ове крајеве, где и данас живе. Чувши цар за то, одмах нареди да се држи весеље по целом његовом царству, а Србима пошље путни трошак да се преселе.

Тако Срби дођу у ове крајеве, где су дуго времена лепо живели.

Кад се срећно сврши предавање о досељењу Срба у ове крајеве, онда се прелази даље. Ређају се имена владара по хронолошком реду. За сваког се каже да је рођен и место рођења (ако се зна), име оца и матере (ако се зна), кад је ступио на владу и колико је година владао. Ако је било ратова за време тога владара, каже се с којим је народом рат вођен, и свуд се дода да су Срби одржали сјајну победу над непријатељем. Кад се говори о унутрашњем уређењу земље, онда се за свакога каже: управљао је земљом преко својих мудрих доглавника у чисто словенском духу, без устава и закона, јер пошто су доглавници најмудрији, најбољи и најпоштенији људи у земљи, то нису били потребни ни устав ни закони.

Да ли је било случајева да доглавници не буду мудри, да не управљају земљом онако како то треба и како интереси владара земље и народа захтевају?

На то питање увек долази позитиван одговор:

— Таквог случаја није никад било, од најстаријих времена па до данашњег дана.

— А откуд се деси случај да су баш доглавници најмудрији?

— То је тако од бога остало. Има случајева, како се усмено прича у народу, да су, у давној прошлости, за доглавнике узимати људи од реда, без избора, какви било, па ако се случајно деси да буду глупи, неваљали и рђави, одмах се скупи све земаљско свештенство, па се држе дан и ноћ молитве богу и бог се одазове молби народној и промудри глупе доглавнике. Ово још није историјски утврђено, али ће се деци причати као историјска, утврђена истина.

Тако је, дакле, народ српски живео дуго времена срећно и задовољно слушајући своје власти и не знајући за проклете законе.

Али и Србима дођоше тешки дани. Прођоше златна времена незаконитости, ишчезе срећа и благостање.

Како се мирно развијаше земља без трзавица, без унутрашње борбе (разуме се да деца не смеју знати да може бити унутрашње борбе и ратова у земљи), без „смутљивих елемената“ који траже законе и сметају правилном развитку отаџбине, и земља беше снажна, велика, моћна напредна културно, економски и привредно. Све је то било тако донде док не дође на престо Душан Силни. И он је био добар, ваљан, мудар и храбар владалац и земља цветаше под његовом владом. Непријатељи српског народа, странци, који завидеше великој и моћној држави његовој, нису могли мирно гледати како се Србија снажи и напредује те зато измишљаху разне начине да нашу земљу омету у напредовању. Најпре почеше ратовати, али их Душан Силни тако разбије да увек, кад год ратује, прошири још више границе српске државе. Најзад странци, у злоби и пакости, удруже се с ђаволом и овај се претвори у некаква цара, па као дође у госте Душану. Цар Душан га по обичају српском лепо прими и угости, не знајући да му је сами ђаво дошао у походе. Ђаво га у разговору тако преласти и почне га на зло преговарати хотећи учинити зло и њему и народу његову. Ђаво, као што само ђаво може, измисли најгрознији начин да шкоди земљи, круни и народу, те наговори цара Силног да своме народу да Законик по коме се има судити у земљи. Дакле, да се не суди по ћефу и жељи чијој ни по писму цареву, већ само по законима царства ми.

Цар Душан, прелашћен сатаном, послуша и изда Законик, учинивши тиме грдну погрешку, учини небогоугодно дело, и погази традиције великих предака својих, погази дивне обичаје словенског племена, разори срећу народну; јер чим је цар Душан по наговору сатане урадио ово против воље божје, бог окрене лице своје од њега и љуто казни цара, а с њиме и цео народ српски, што не спречи да се ово срамно дело изврши у православној, словенској земљи Србији.

Није дуго времена прошло, а Душан, сред своје војске, умре напречац и за српски народ насташе тешки и мучни дани.

Бог ражљућен на Србе због Законика, хотећи народ нагнати на покајање, пусти зло по земљи Србији.

Душанов син Урош би кажњен смрћу због очеве погрешке и онда:

Великаши проклете им душе
На комаде раздробише царство,
Великаши грдне кукавице
Постадоше рода издајице:
Забацише владу и државу
За правило лудост изабраше;
Почеше се крвнички гонити
Један другом вадит очи живе,
Неверне им слуге постадоше
И царском се крвљу окупаше.

Ето, шта је, децо (како је Његош опевао то доба), учинио Законик. Али није то све. Одмах дође и погибија на Марици, па затим страшна Косовска битка.

Бог се драги на Србе ражљути (због Законика),
Седмоглава изиде аждаја (Турчин)
И сатрије Српство свеколико.

Дакле, на Косову пропаде и царство због Законика, а због тога је и робовао српски народ близу пет векова.

— Због чега је, децо, пропало српско царство на Косову? — питаће учитељ.

— Српско царство на Косову пропало је због Законика, који даде српском народу цар Душан прелашћен сатаном, те је српски народ због тога много пропатио и робовао пет стотина година! — одговориће добар ђак.

— Е, лепо, а како је било пре Законика?

— Пре Законика Србија је била моћна и силна земља и мирно се снажила и развијала културно, привредно и економски и њој су завиделе све остале земље у Европи.

— Какви су, дакле, најбитнији услови потребни једној земљи да може напредовати?

— Да би могла једна земља напредовати, на првом месту не сме у њој имати никаквих закона по којима ће се судити, већ се мора судити по ћефу, вољи и ћуди власти земаљских.

— Кад је бог хтео казнити српски народ због Законика, који је начин изабрао?

— Бог је, кад хтеде српски народ казнити због Законика, пустио међу Србе неслогу, те због тога настадоше мучни и тешки дани у земљи, који трајаше толико векова.

Кад учитељ увиди да су деца добила тачан појам о овој ствари и да у довољној мери схватају у сву страхоту коју народу у земљи закони доносе, онда прича даље:

— После петвековног робовања бог се сажали на грешни српски народ и намисли га опростити мука, пошто је већ довољно покајао велику грешку своју, и 1815. године књаз Милош помоћу божјом обнови српску независност.

Кад се, дакле, српски народ 1815. године спасе беде и невоље, поче се сигурно развијати и снажити, живећи срећно и задовољно.

Како је због неслоге, коју бог пусти међу Србе, хотећи их казнити због Законика, пропао српски народ, то је у ослобођеној Србији покренут лист Слога по промислу божјем, и сад цео српски народ живи у слози и љубави, без трзавица и међусобног трвења, јер сви ми Срби сложно мрзимо законе, који доносе зла земљи.

За ово су заслужни сви данашњи министри, а поглавито генерал Цинцар-Марковић, велики философ и мислилац српски Лука Лазаревић, Милован Павловић и чувени светски дипломата Веља Тодоровић (штета што се бави унутрашњом политиком, те ће унеколико закржљати његов силни геније).

После овога учитељ може питати децу која су важна места историјска у Србији.

— Кажи ми, мали, која су важна места у округу крагујевачком?

— У округу крагујевачком пре су била важна, историјска места Вишевац, Страгари, Крагујевац, Топола, Сараново (итд.), а сада су важна места Баре (у срезу лепеничком), Аранђеловац и друга.

— Зашто је важно место Баре?

— То је место важно због тога што се ту родио велики и заслужан Србин, Милован Маринковић, чије су заслуге због цемента познате целом свету, а данас је министар финансија и прима велику плату.

— Која су још важна места у округу крагујевачком?

— У округу крагујевачком важна су још ова места: Орашац. Ово је место важно због тога што се ту родио г. министар унутрашњих дела Веља Тодоровић.

— А због чела је важан г. Веља Тодоровић?

— Г. Веља Тодоровић не одликује се знањем и мудрошћу, али познат по својој храбрости и куражи, јер прети како ће укинути Устав и законе, створити преки суд и по’апсити радикале (који сметају деветорици данашњих министара да се мирно гоје на корист отаџбине. О, како су сва деветорица јешни, као да их је сам бог удружио да тако сложно усрећавају овај народ!), а за данашње врeме такви нам и требају!

— Даље, међу најважнија места у округу крагујевачком рачуна се Бања. Ту се родио велики и заслужни Србин г. Милован Павловић, генерал и министар војни. Овај се велики муж отечества нарочито прослави гутањем устава. Свети Ђорђе је пробо аждају, Самсон порушио храм, али нико ни изблиза није раван великом јунаку Миловану, који је, да би „спасао“ отаџбину, протутао цео устав. У последње време, како се чује, увелико се окупљају прилози да се овоме витезу дигне споменик, јер заиста – народ који не уме да цени заслуге својих великих људи не треба ни да их има.

Али од свију места је најважнији Крагујевац. Ту је поникао најважнији Србин данашњег времена г. Министар Председник, генерал Д. Цинцар-Марковић. Његове се велике заслуге држе у највећој тајности. Он их за живота неће ником казивати, а жели да остану тајна и после његове смрти. То је јединствена скромност. Сви данашњи светски и наши историци изгибоше трагајући и лупајући главу да расплету то важно историјско питање и открију заслуге овог великог Србина, али све узалуд. Сав тај њихов рад само су нагађања, претпоставке неутврђене историјски. Неки су нашли да је он (Цинцар-Марковић) ујединио српске земље, а не Немања, али је то тврђење нетачно, јер су други историци доказали да је Немања ујединио распарчане српске области, а не Цинцар-Марковић. Једни су нашли да је Цинцар-Марковић управљао битком на Косову и да је том приликом распорио цара Мурата (с њим су у друштву били Лука Лазаревић и Веља Тодоровић). Али против тога мишљења војују многи историци износећи непобитне доказе да је Мурата распорио Милош Обилић, а не генерал Ц.-Марковић, и да су на Косову били Иван Косанчић и Топлица Милан, а не Лука Лазаревић и Веља Тодоровић.

Чувени историк светски Ђура Врбавац, како јављају енглески и француски листови, пише велику историску расправу о генералу Д. Цинцар-Марковићу, а добричина „Српски Народ“ спрема споменик на коме ће у мрамору бити урезане речи:

„Захвални српски народ свом великану, генералу Д. Цинцар-Марковићу, чије ће велике заслуге за отаџбину може бити пронаћи будући историци.“[1]

Као ретка историјска знаменитост постоји у Крагујевцу и Денићева бина. Немањићи су се одликовали у подизању манастира (Хилендар, Студеница, Жича и друге), а преци данашњег министра уваженог Србина Павла Денића подигли су меану, коју народ у том крају зове Денићева бина. Дакле, и старина Павла Денића је у славном крагујевачком округу. Овај славни Србин има заслуга врло много, али неки историци му чине прекор што је некад у’апсио евог садашњег колегу Милована Маринковића. Други су опет историци оштро устали против тог нетачног тврђења и око тога се води очајна борба историка. Кажу да чак и кума-Милована занима ово питање, те је као зналац старословеноког почео преривати и читати све старе споменике, повеље, хрисовуље, не би ли пронашао праву истину. Најзад, пође му за руком те на једном листу супрасалског зборника нађе запис како је уапшен неки калуђер, а не Милован Маринковић. Према томе утврди да су писмени споменици и анали из године 1893, као и народно предање о апшењу Милована Маринковића, нетачни. Ствар је сад легла.

[1] Право има кума-Милован. Он не крије своје заслуге, да се морају бактати историци кроз векове док их измисле, код њега је јавно. Његов се цемент зна, па квит посла.

Добро урањени

Слога пре неки дан доноси како је Ламсдорф рекао да су Срби добро урањени, дебели.

Ништа друго није ни могао рећи кад је видео Брзака, Мићића, Андру Гавриловића, Перу Тодоровића (овај је више пупав него дебео) и остале утовљене индивидуе из владиних, пандурских листова.

Код таквих животних, разуме се, може бити говора само о телесној тежини.

„Одјек“
18. децембар 1902. године