Био сам у лову.

Уморан седох на један широк, низак пањ у шуми да се одморим. Кер леже крај мене. У шуми ладовито, свеже, тихо; само што тице певају и што покаткад падне сувар с дрвета што га несташна веверица обори скачући с дрвета на дрво.

Иза мојих леђа чу се шум људског хода. Окретох се, а сусед мој Милан, сељак око тридесет и пет година, плав, крупних очију, увек насмејан, снажан и развијен. У задрузи је са још три брата своја. Нису, да се каже, одвећ богати сељаци, али имају свега доста, задовољно. У околини важе сви као добри, питоми, нарављиви, како сељаци веле. Милана сви цене као разборита и одмерена човека.

Приђе ми Милан и пружи ми своју снажну шаку, те се рукова и, гледајући ме својим крупним, плавим очима, у којима се огледа тиха, добра душа, насмејан као што се осмехују само људи који ничему и никоме зла не мисле, рече ми:

— Шта радиш? … Изишао си мало у лов? … Одмараш се.

— Пријатно је одморити се овако у шуми, на чисту ваздуху — рекох.

— Јес’, сви ви што живите у чаршији волите тако шуму и ваздух. Кажу: то је здраво.

—Врло здраво!

— Тхе — учини он и као замисли се нешто, па додаде — мени се вала досадило и ваздуха и шуме, кажу: добро је за нас сељаке што радите у пољу. Јадно ми добро. Од рана јутра до мркла мрака пече те звезда у темењачу па мозак провире, а ти бијеш мотиком у тврду земљу, па ти грбача пуца, па кад погледаш, опет никакве вајде. Мучиш се, а други уживају од те муке у ладовини, слажу паре у касе, купују куће, возе се у интовима и нама говоре како је добро што имамо чис’ ваздух. То ти вала једино и имамо, па да могу, и на то би и данак ударили.

Ућутасмо обојица. Ја узех размишљати о његовим речима, а и он се замисли о нечем. Пас дакће с исплаженим језиком, а веверица обори сувар и скочивши незгодно, место на грану паде баш пред нас на земљу. Пас залаја, скочи и нагна за њом, али она у тренутку већ беше на врх дрвета. Пас се лајући стаде пропињати уз дебло, а она спокојно трљаше предње ноге чучећи победоносно на задњим и гледаше га чисто презриво што јој ништа не може. Веверици се досади та мирна слава те скочи на друго дрво, па на треће, на земљу, опет уз дебло четвртог и тако одјури, а пас непрестано за њом, лајући. Кад је изгуби из вида, врати се нама и леже опет сморен крај мене, зажмуре, мету главу на предње опружене шапе и заспа.

Извадим дуванску кутију, завих дуван, запалим и пружим Милану да и он завије. Милан прво разгледа кутију, па је онда отвори и извади папир. Узе целу свеску и узе пирити да би одвојио један листић. После дуже муке једва му испаде за руком да то учини; извади лист, лизну га и залепи на доњу усну, па онда узе десном руком са два прста узимати с краја кутије ситан дуван и метати га на широк испуцали од рада длан леве руке, пажљиво као да сваки трун дуката ваља. Тако узе за једну цигару, склопи кутију и стави је у страну, сави длан где му је дуван у песницу и узе дувати у песницу да овлажи дуван. Тако на тенани, пажљиво, смотрено, као да ради посао од кога му опстанак зависи, једва сави на колену цигару, крутим, грубим прстима, који нису за тако ситан посао.

Кад запали цигару, повуче неколико пута дубоко дим, па ме погледа и прекиде ћутање речима, погледав у пса.

— ’Вала богу, мислим се нешто: ето, сад човек пуши, а куче не пуши… Оно јок.

— Не пуши — рекох не знајући шта друго да кажем.

— То му је његово! … Природа му так’а да не пуши.

Ја сам ћутао.

— Ето: не пуши куче, не пуши говече, овца, коњ… Ништа друго, никак’о друго створење не пуши сем човека! — продужи Милан.

— Само човек!

— Мислим се нешто… Ето, куче и не пије ништа сем воде. То је тако његово. Не пије ни вино, ни ракију, ништа сем воде. Па и друге животиње тако. А човек пије. Седнемо уз казан пре зоре, па кад зора забели, а ми заблејали већ; а куче јок, оно трчкара, лаје, баце му нешто те мало глође, налоче се воде, па легне трезно да спава. Тако и друга стока, а човек и једе и пије и пуши и шта ти све не ради.

Милан поћута, па додаде:

— Идем с мојим кером ономад кроз винограде, па тек овде-онде шарка помало. Ја једем, па баци’ један гроздић пред куче, а оно њушну, па не хтеде да окуси! … Чека оно док добро узри, а човек једе и зелено… Мислим се нешто: ја, право да ти кажем, рачунам по својој памети овако по сељачки: човек ти је најгора животиња.

— Готово — рекох му.

— Тхе, тако му је од бога: свака стварка има свој правац, свакој животињи — и ’тици и бубици и мравићу — зна шта је њено. Тако је одређено. Кучету се зна шта је његово, човеку опет шта је његово. Па и биљкама је одређено од бога: свакој се зна шта је опет њено… Ето, сад травка мала, и она већа не може да буде — то је њено, а грм: опет расте велики, то је опет тако његово. Свакој се трави зна как’е ће боје да буде и колико која расте, и сад она не може друкче. Тако ти је од бога одређено и дрвету, и трави, и животињи и свачем… Сваки је косић црн, а свака креја шарена и свака тако ’тица од једне сорте као и она друга, зна се баш на ком јој је месту шара. Ал’ опет погледа човек: сваки грм има исту кору, исти лис’, жир и тако, ал’ и међу њима има неки већи, неки мањи. Ето, куче је куче, говече — говече, овца — овца, ал’ сад једно куче мање, једно веће. Има они’ мали’ по чаршији као мачке, а има ови’ овак’и’, ловачких’, а има они’ овчарски’ као курјаци. Ово куче, оно куче, а једна сорта већа, једна мања. Има и међу њима сорте. Па и од једне исте сорте, па опет једно од другог друкче: једно зло, једно није. Тако му његова природа. То је његово тако.

И међу људима ти је тако. Један већи, једни мањи, једни добри, једни рђави, једни плави, једни црномањасти. Сваки има своје. Сваком је одређено оно што је његово и он друкчи не може да буде.

— Тако је то — рекох нагнан и сам његовим говором на чудна размишљања.

— Човек ово, човек оно, а један паметан, а један глуп. Тако га бог створио. Један уме ово, други оно. Сваки има своје.

— Тако је све бог одредио! — додаде после паузе па се замисли.

— Па опет мислим се нешто и није све од бога, боже опрости; ето, сад неки глуп, па мораш и оно његово глупо да слушаш, а неком се не сматра оно његово паметно. Некад ти постави власт за кмета најгорег, па сад цркни пукни: то ти је — његова је старија иако смо сви у селу бољи и паметнији.

Е, то вала и такве ствари, ја како по својој простој сељачкој памети рачунам, то баш није од бога.

— Кад би човек… — прекиде Милан говор и ућута.

Ја уздахнух ћутећи.

— Тхе, шта ћеш? … Ајде да се гледа посао — рече и устаде.

Поздрависмо се и он оде, а ја још дуго остадох седећи и размишљах о овом разговору с Миланом.

Тхе, шта ћеш!?

„Одјек“
6. април 1903. године

Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.