Tag Archive | Sirotinja

Краљ Александар по други пут међу Србима (18/23)

(Претходни део)

Пред Београдом

Заиста као да је природа изгубила човека. То двоножно створење труди се да буде све, а најчешће се човек труди да буде животиња, животиња сваке врсте, а најмање их је који жуде, који осећају потребу да буду оно што треба да буду, да буду људи.

Око Александрова престола, око Александра баш су најчешће и бивали они „људи“ који су били све и свја пре само не људи. Они су играли улогу и мајмуна, и хијена, и курјака, и лисица, и волова, али се само тим људима није допадала улога људи. За понеког од њих могло се рећи исто онако, као што се прича да је рекао један паланчанин за једног окружног начелника министру Радивоју:

— Јесте ли чули, господине министре, и во је колико-толико човек, ал’ он баш никако.

И кад је Александар био окружен, с мало изузетака, таквим створењима, од којих је и природа са свима својим законима дигла руке, онда није чудо што први пут усамљен у ноћи, сред природе, осети страх у души.

Окрете се опет Београду. У том са Саборне цркве београдске поче избијати сат поноћно време. Потмуло одјекује кроз ноћ тај звук и буди осећање страха када откуцава то глуво доба ноћи.

Одједном, кад и дванаести час откуца и звук се изгуби у њиховој ноћи, над мрким и поносним градом појавише се духови палих бораца приликом освајања Београда у нашем устанку. Тихо и поносно круже около и ваздухом иду нечујно. Око крвавих глава њихових вију се венци славе, а месечеви зраци као да се труде да што више обасјају небесним сребром витешке ране њихове.

И као да ноћ, као да цела природа зашушта с тајанственим гласом тих витезова:

— Поооотооомциии! Чувајте слободе, јер ће вас клети крв наша.

Александар је чуо и разумео тај шум што проструја кроз тишину ноћи, осетио је како ти духови с презирањем указују прстом на њега и он даље није могао издржати, већ паде на колена и процвиле:

— Милост, не гледајте ме тако!

На то опет као да кроз ноћ прође подругљив смех и духови се изгубише.

У Београду

После тог ноћног потреса он и сам није знао како се обрео у Београду.

Прво је хтео отићи у стари двор, тамо где је погинуо оне за њега ужасне, а онако величанствене и радосне ноћи за цео српски народ, али је осећао страх и стао се сећати свих појединости, и не смеде одмах тамо.

Било је рано изјутра. Крцкају товарна кола у којима сељаци терају дрва, сено или ма шта од своје робе на пијац, пролазе радници, поздрављају се, журе на посао.

Прође и једна чета војника и Александар помисли да ће га поздравити. Чета оде даље и лупа добоша се изгуби.

Са чудним новим осећањем обична човека који се налази на улици међу људима који су некада били његови поданици, пође он даље. Пријатељ пријатеља, друг друга, једномишљеник једномишљеника среће на улици, разговарају, шале се, рукују се а он усамљен без игде икога, он који је мислио да све то што туда гмиже, да су сва та двоножна створења, која се називају људима и живе у Србији, створена само њега ради. Истим тим улицама куда сада иде, пролазио је и као краљ, у колима, с десне стране му његова мила Драга, тај анђео милосрђа, а кола опколила бесна гарда. Пред колима и пред гардом јуре два гардиста као весници. Жандарми као да ничу у таквој прилици на сваком кораку, те ревносно гурају и мувају свет да бајаги предупреде какву опасност. Стаје цео саобраћај и кола, и коњаници, и пешаци, све то бежи у крај, трамваји престају, а цела улица трешти од коњског топота краљевске пратње. Све се клања, све скида дубоко капу, па и коме се неће, јер многобројни шпијуни нису имали друга посла, већ да лове такве ’тице, а ако их и не би уловили, они би их зачас измислили.

Улица и онај свет што се креће улицом за њега је било сад сасвим нешто ново, сад је он био на улици обичан човек, сад је могао гледати људе онакве какви су.

Њему се допаде да се мало поразговара са својим бившим поданицима и приђе једном раднику што је оправљао калдрму.

— Добро јутро! — рече му Александар.

Радник му одговори на поздрав и спусти алат, па га онако чучећи погледа и учини му се као да га је негде виђао. Александар је посматрао сухо препаљено лице, на коме се тако јасно оцртава сва невоља, сва беда и горчина његовог сталежа, а тај израз лица био је у пуној хармонији са његовим бедним, искрпљеним и подрпаним хаљинама.

— А шта ви то радите? — упита Александар.

— Мучим муку! — одговори му онај суво, више љутито, што му стаје на јаде и продужи посао.

— Је л’те молим вас, а да л’ вам је жао краља Александра?

Радник га погледа зачуђено и преко његовог мрачног лица пређе горак, подругљив осмејак, па ће рећи:

— Ја жалим пријатељу што се он и родио. Камо наше лепе среће да га никада није ни било.

— То је чудно а интересантно мишљење! Али он је био краљ.

— Немој ми, молим те, зановетати ту вазда; краљ, не краљ ја бринем да ми деца не помањкају од глади, а ти ми причаш о краљу Александру. Па да сад кажем немају права анархисте! — заврши радник последњом реченицом, махну главом, уздах једва чујан оте му се од груди и он продужи посао. Александар је стојао подуго код њега, гледао како ради, посматрао његове грубе и жилаве руке, па се сам замисли и мишљаше о томе што му радник рече. Али он није могао схватити сву горчину бола овог поштеног и јадног човека. Он је владао земљом, био је краљ, то су били његови поданици, али он те поданике није знао, он није ни разбирао за њих. Кад би он, окружен сјајном краљевском свитом, видео на њиви, или ма где, радника мучна и невољна, можда би само узгред помислио како је то једна нарочита врста животиња. Он нити је познавао, нити је осећао душу народну. Уз звуке музике у богатим салонима, окружен поквареном околином, која му је помагала да тим невољницима одузме и оно мало дроњака с тела, он није изблиза могао и сањати да се под тим дроњцима крије чиста душа, да куца кудикамо племенитије срце него под лентама његових министара. Он није завирио у сељачку колибу у којој је зими шћућурена читава породица око мало димљиве ватрице, на којој пиште сирова дрва, а ветар наноси снег унутра.

Он није знао шта се дешава у забаченим, смрдљивим и јадним крајевима Београда, где је читава породица у мрачној, влажној соби где вода пишти из дувара. Па се и у тој бедној собици ни хлеба нема. Деца пиште, мајка очајно превијена седи негде у углу на каквим дроњцима, метила изнемоглу главу на колена, а сузе јој квасе мршаве образе. А отац, тај јадник, нема посла, нема зараде. И кад дође први, онда зеленаш одузме тој јадној породици и оно мало дроњака и избаци их на улицу.

И онда би он тек видео да се и у тој беди и невољи у тим бедним колибама и влажним избама често пута много паметније мисли него, у светлим салонима београдским.

Зато Александар није ни могао схватити што се радник онако разговара, он је у себи закључио да је он неки напрасит човек, неки намћор, који нема светске углађености.

Пролазио је улицом, тамо-амо не знајући ни сам шта да предузме. Некако му исувише и непознат и незгодан нов положај. Он би се умео дивно наћи у својој старој улози, ту би он знао шта ће, ту би одмах око себе имао све своје старе улизице, али шта да ради сада. Нити да укине устав, нити може да прима луде депутације, нити да објављује преке судове, једним словом ничега што се њему допада, ничега од свега онога што је испуњавало цео његов живот. Како је то за њега да гледа оног подрпаног, суморног радника, да слуша његов уздах, кад је он научио да се после каквог државног удара, од кога зајечи болом цела земља, забавља блазираним вицевима, одвратним оргијама, или слушањем најмрснијих причица и анегдота.

За столовима, у хладовима, пред кафанама седе људи, пију каву, разговарају, смеју се, ћаскају, а на многим местима овде-онде воде се политички разговори. Покаткад је полемика толико заоштрена да дође до свађе. Александра заинтересоваше ови разговори те приђе и он једном празном столу до кога су седели њих неколико и препирали се. Управи сву своју пажњу на ту препирку.

— Шта ти говориш?! — цикну један за столом — хоћеш ти да ми се правиш самосталац, а честитао си Александру женидбу, срам те било.

— Ја потписао?! — брани се други — пази ти шта говориш овде пред људима. А ти имаш најмање права да икоме пребацујеш. Зна цео свет да си ти потписао Александру честитку за укидање устава. Шта се ти сад као правиш важан?

— Ја ћу ти донети број новина у којима си ти штампао твоју честитку о женидби; ако ти мени покажеш новине у којима је моја честитка, ја пристајем да ме стрељају.

— Море, оставите се људи — умирује трећи — што сада потрзати те прошле ствари. Шта је било, било. Такве су, брате, биле прилике, па се тако и морало радити. Ако баш тако започнемо, онда нико неће прав ни остати. Онај честитао укидање устава, онај женидбу, онај преки суд, један се одрекао странке, један ово, један оно, кад погледаш, није ни било лако.

— Е, то је оно што ја кажем — опет ће први — ја знам да није било лако, да је било тешко и претешко, а има људи, има још доста људи који су се кроз све те невоље, кроз сву ту пустоловину, политичку буру и вратоломну бујицу, ипак одржали усправљене главе и светла образа. Па зашто сад да се пушта олош, да се пуштају они политички прсташи, да се они размећу? Зар се може мирно гледати да се данас, у доба нових слобода, у ово доба парламентаризма, гурају међу честите они шпијуни и улизице Александрове. Они се и не увлаче у напредне елементе да што користе општој ствари, већ се увлаче да што ћаре, или, што је најопасније, да сметају слободама; они раде на томе да обнове александровштину, без које они не могу да живе.

— Какви су ови разговори? — помисли Александар за себе и није могао од чуда да се прибере. Чак му изгледаше неверица да он то мора све сам својим рођеним ушима слушати.

— Гле, туда пролазе и жандарми и полицијски чиновници, па још никог нису отерали у затвор! — промрмља Александар за себе, диже се и пође, не могући да слуша даље тако одвратне разговоре.

Најзад њему паде на ум да потражи оне којима је он чинио, да га утеше и да он њих и утеши и обрадује.

(Даље)

Краљ Александар по други пут међу Србима (8/23)

(Претходни део)

Наједаред се прекиде разговор и граја, те се јасно чуло како се два Шапчанина свађају због неке партије фарбла што су се још на земљи играли. Прекидоше и они свађу и кроз цело српско одељење прострујаше гласови:

— Ранко, иде Ранко!

Александар се нервозно намршти кад чу то име.

И заиста ушета Ранко оним својим лаганим, поноситим ходом, с бритвицом о куку и оним својим штапом што му је дршка начињена од челика у виду сикирчета. На десном опанку беше једна грудва блата.

— Помаже ви бог, браћо! — рече Ранко при уласку.

— Бог ти помогао, газда Ранко! — одговорише Срби и полетеше капе с глава у знак поздрава.

— Гле, ти, сервијанског паора како тога почитаваду мој брате.

Ранко је одмах приметио краља и краљицу, али се учини да их није видео те се прво поздрави и упита се људима из народа, па онда са грађанима, па тек онда се окрете краљу:

— Ама је л’ то ваше величанство?

— Ја сам. То је чудновато да ме нисте познали.

— Ама, оно знаш, вјере ми, господару, давно се нисмо ни виђали. Ти по довлету о госпоству, а ја, господару, по мукама. Ти газиш по кадиви у двору, а ја по блату драгачевском; ти са твојом бесном господом правиш игранке, а ја по ’апсама. Ти се шириш по Србији, а ни лечка то ниси заслужио, а мене, пошто си поломио све наше радикалске законе и Устав, ћераш из земље. Ето видиш сад. Да сам био уза те чешће, као некад кад играсмо радикалку, ја бих те познао одмах, ал’ овако сам те и заборавио! — одговори Ранко.

— Страшно је досадно! — прекиде краљица.

Ранко плану:

— Е, ти мислиш то ти је Србија па да се цијела земља клања твојој сукњи; да се ти на рачун голог и босог народа модиш и кинђуриш, да купујеш белило и руменило чак из Вранцуске и Немецке, а народ да једе коприве као ћурад. Нас јадне сељаке, раднике и живомученике бије и голотиња и босотиња; и кисне нам за врат, и спавамо под колима ка’ пси, и жљичка вода кроз поцепане опанке, а ти измишљаш ’аљине као у царице Милице. Сад ти досадно, е нема више оно што је било, опаметио се и народ. Је ли овако, браћо, гуњаши?

— Тако је! — проломи се на небесима громогласно одобравање.

— Ала тај паор сервијански зна лајати, свеца му паорскога, а све лепо толмачи као што јесте! — чуди се један Лала.

Наједаред, изненадно, појави се у српском одељењу свети Аранђео с пламеним својим мачем у десници и леденим изразом вечне правде на лицу.

Задрхташе грешне душе пред светитељем и настаде дубока и страшна тишина.

— Нека изиђе душа Александра Обреновића, бившег краља Србије! — заповеда светитељ.

С трепетом ступи душа Александрова пред архистратига небеског.

— Ти си на земљи вођен под именом Александар Обреновић, па си погрешно ушао и у небески списак душа које припадају српском одељењу. Ја сам спискове сада наново прегледао, зато је и свети Петар морао дуже чекати да сврши свој посао и твоју душу сам преместио из списка српског одељења, и ти ћеш сада бити спроведен у твоје одељење.

— То не разумем! — промуца Александар збуњено, плашљиво, а затим одмах додаде:

— А Драга? Xоће ли и мила моја краљица са мном?

— Она остаје у српском одељењу.

— Вала, због нас Срба можеш и њу водити с њим заједно! — прогунђа душа једног Србина, јер је Србин и на оном свету Србин створен да гунђа и да се противи.

— Ја, без сумње, као носилац таковске идеје, идем у нарочито одељење српско, где ћу се састати са свима нашим владарима српским. Баш ме врло интересује да видим Немању, Душана Силног, цара Лазара и тако неке с којима су ме поредили у историји нашој. Ви нисте читали, али је један историк доказао да сам ја по пореклу Немањић. Мени је особито мило што сада идем из овог општег српског одељења у то засебно одељење владарско. Боље ми је седети с Немањом и царом Душаном, тим мојим врлим прецима, како ме је већ тај историк убедио, него да овде седим са глупим сељацима и да разговарам с Ранком Тајсићем. Али ја вас молим, ја потомак врлих предака, ја из старе лозе наших старих Немањића, немојте ме раздвајати од дичне краљице. Ја вам јамчим да је и она од чисте, старе жупанске лозе. Она ми је увек говорила да је пореклом још од великог жупана Часлава.

Сви су пажљиво слушали овај разговор, а нарочито онај сељак из Шумадије што је тамновао пет година због разабирања ко је отац краљу Милану. Његова душа се сва претвори у пажњу, а у себи помисли:

— Просте моје муке на земљи, само да бар овде на небу дознам ту велику тајну. Сад видим да је истина и оно што деца читају по књигама: „заклела се Земља Рају да се сваке тајне знају“.

— Даму си требао лажирати, а ти си је убио, ето то није био фарбл! — продужава Шапчанин објашњење.

— Баш си животиња, а кад ја тебе зовем у помоћ, а ти мени подилазиш пиком, а он у пику и одигравао, то не рачунаш.

— Та ћутите и умукните једаред, небо вам сервијанско. Та ви’ш ти њи’, они се свађаду и пред светим.

Архистратиг ману пламеним мачем и у мах наста тајац и дубока тишина, а његов глас загрме:

— Александре, грешна душо. Небо није уређено као што је била краљевина твоја. Вечно небо има своје вечне и сталне законе, по којима Господ Бог вечни влада од искони до данас. Ако се на земљи лагало, ако су те тамо лагали и слагали да си ти потомак славне лозе Немањића, то се овде тачно и јасно зна. Ти не идеш у нарочито српско одељење, већ ти си Румун и ти идеш у румунско одељење.

— То није могућно да сам ја Румун. Историци наши… — поче душа Александрова.

Свети Аранђео даде знак један мачем пламеним и на тај знак дође један анђео с неком великом књигом.

— Објасни овој души овде порекло и упути је у румунско одељење — заповеди светац и ишчезе.

Сви с великом напрегнутом пажњом нестрпљиво очекиваху да чују порекло свога бившег краља, јер се на земљи о томе није смело разговарати.

Власницима и великашима српским, после смрти кнеза Михаила, који није имао деце, није било у то доба стало до интереса земље, па ни до првилног решења питања ко ће доћи на престо Србије. Њима је тада било до личног ћара, они су гледали да задовоље своје потребе и своје амбиције, па макар то ишло и на штету земље.

Један је желео да постане намесник, други је имао план да у будућности своме потомству осигура престо, јер беше ожењен једном рођаком кнеза Михаила, због чега је и у Уставу измењена одредба где се говори о наследству престола.

Разне су биле те амбиције и жеље, а таквих ситних душа било је доста, али, на жалост, у рукама таквих људи била је судбина Србије.

Анђео отвори књигу, претури листове, а сваки лист те књиге, то је по један минуо век из прошлости целог човечанства.

При крају застаде и прочита сам за се из те књиге вечног сазнања, па се онда обрати Александру речима:

— Тачно, ти си Румун.

— А Драга?

— Српкиња.

— А мој отац?

— Румун.

— А деда?

— Румун.

— Ви сте антидинастичар, ви сте велеиздајник, ја ћу сместа прогласити преки суд и све ћу такве послати на стрељање, свима ће куршум да суди! — плану Александар заборавивши да није више на земљи и да овде нема никакве власти, али га поглед небеског анђела брзо опомену и душа његова задрхта страхом грешника.

— Кнез Михаило је погинуо, а после себе није оставио наследника, — поче анђео говорити. — Вечити Бог, господар светова и векова, тако је хтео, али Бог куша људе и слабости њихове. Он их оставља да сами увиде правду, ону ледену и страшну правду, коју Саваот кроз векове проводи. Бог Господ не плаћа сваке суботе, то и ви Срби знате и говорите. Он не прегледа дане, већ векове, он не гледа сићушне створове на сићушним васељенским просторима, међу којима је и кугла земљина. Он, Господ Саваот, који је почетак себи сам основао, а крај свега је у њему, држи књигу светова и векова и у тој књизи су уписане судбе, уписана је од искони правда световима, вековима и умним тварима.

Ево у тој књизи вечности, где грешака нема, у том страшном уставу васељене, који вечно траје и никада се не укида, овде код нас на небу где је смешна сва ваша земаљска сујета, ту где се не разликује ко је цар, а ко војник, ко ли богат или убог, ту где душе умрлих над мртвим телима својим певају песму велике истине:

„Аз јесам земља и пепел.“

— Али ја сам миропомазаник, ја сам избраник божији! — промуца душа Александрова.

— То су тебе слагали покварени калуђери на земљи, исто онако као што су те слагали вајни историци да си Србин, да си Обреновић и да водиш порекло још од славне лозе Немањића. Овде на небу нема ласкања, овде се чује само истина, овде се једино праведно награђује и праведно казни.

(Даље)

Наш женски свет

Ко смо и шта смо ми?

Ми смо сиротиња, сиротиња пука.

Госпође милостивне, можда ћете се смејати овоме кад се каже сиротиња пука.

Сиротиња, сиротиња, па макар на себе метнули хиљаде свилених сукања.

Откуд те сукње?

Не познајем по оделу која је жена практикантова, а која министрова.

Страшно, ум се мути кад погледа шта ради наш женски свет.

Знам вас, знам!

Свилу носите, пасуљ једете!

Знам, знам Српкиње, њих бар знам добро.

Био сам на Калемегдану, посматрао. Ретко идем тамо, јер не могу бол да поднесем, не могу да гледам мајмуне, не могу да гледам волове гигерлски обучене, ни краве у свили.

Тражио сам да видим жену, да видим мајку, али то на јавном, калемегданском шеталишту нисам видео. Видео сам раскош, раскош у нас Срба, раскош у нас сиротиње, злато и скупоцене шешире носе и оне које треба да иду у цицу.

Откуд то злато?

Или су им мужеви лопови, или су жене курве!

Овај други случај много је чешћи.

Па зашто је све то?

Зашто? — Зато што је наш женски свет сулуд, брљив, суманут.

Краве, краве, а не жене.

Враћам се у прошлост, у народ.

Мајка уморна, копала жена, пре тога је устала пре зоре и спремила ручак радницима, наредила децу, донела јело на обрамници, и онда радила на њиви, а уз све то носила је иа леђима дете, сисанче, а уз дете толики терет.

Долази с копања знојава и уморна, дете у љуљашци везаној за два дрвета, доји га, једе лука у води са сирћетом и срећна је, дете јој напредније и њој поред свега терета остаје да свом детету пева што народски, да му у душу улије идеале, оно што се никад брљивим школским програмима не брише.

То су мајке, то су жене, то диже покољења.

Ја имам неписмену мајку, сељанку. Дала ми је живот и не знајући ништа друго дала ми је и поезију народну, њом ме је задахнула, и ја ћу вечно, можда и по смрти осећати тај дах, дах снажан и силан. Школа ме је ломила годинама, сметала, али није могла покидати оно што се с млеком мајчиним усисало.

Бол! Бола има наша поезија, радости и весеља, свега има, и то видимо само ми које је васпитавала сељанка, проста жена, жена без свиле и кадиве, жена мученица, жена што рађа децу, врлину рађа, добро и благослов кући рађа, жена, жена, права жена!

Никао сам с народом, у њему сам одрастао, другови моји из школе ору, они се муче, ја знам и бол и патњу њину, али ја знам и задовољство, ја познајем радост што та патња, бол и рад доноси.

Слушајте, слушајте мене, ви београдске пезе и каћиперке, слушајте, ви курве јавне и приватне, слушајте, јер је ретка искрена реч.

Тешка је искрена реч, јер је реч искрена и скупа и тешка, а ви жене знате шта то кошта, јер дате пре невиност своју него искреност.

Дакле, однегова ме сељанка, проста жена, однегова ме песмом народном. Ја сам у кући гледао дроњке, сиромах ћу и умрети, али сам вечно био окружен блеском, сјајем, поезијом коју ми је певала мајка сељанка. Песма ме је будила, песма ме је успављивала.

О, мајко, све добро моје, ти која не знаш ни клавир, ни француски, ти која си само знала народну песму, теби хвала, ил’ нехвала.

Поред имућна оца мога, ја нисам знао за гувернанте, нисам ударао у клавир нити сам цитирао француске писце. Мучио сам се, невољисао, али сам гледао, посматрао, и нисам добро видео, већ бол и јад.

И док београдске даме перу сапуном кучиће, перу их пажљивије него децу, дотле сељанка која је донела ужину на обрамници и дете на леђима у пртеној љуљци, пева, пева, те сој крепи:

У башти ми зумбул цввта,
Ја га не берем,
На зумбулу булбул пјева
Ја га не слушам.
Пусти пути затворени
Од Руменлије,
Скендер-бег их заточио,
’Оће да роби.
Паша роби, куга мори,
Туго голема!

Ето то пева неписмена сељанка, а шта радите ви, жене београдске? Ево, ово је мене васпитало и дигло, ово је моје образовање што га школа, и то наша луда, брбљива школа, није била у стању да скрши.

Није ово што пишем спрдња. Бол је ово. Бол, појмите и разумите, јер сам гледао и вас, а знам себе.

Ја не ваљам, нека ме нико не оговара, нека нико не каже рђав. Ја сам све знам, али ћу продужити овај разговор с вама женама, ма се на кози орало.

Жене, жене!

Ви жене земљу држите, али пазите шта чините! Ово је увод што сада пишем, а јаком долази оно што је главно. Имате ви да чујете много штошта, имаћете прилике да вам кажем!

Ђубрета!

Не љутите се, јер неке сте такве да је и ђубре боље од вас.

Београдске девојке жале се што тешко иде с удајом, измишљају како су мушкарци саможиви, без идеала, ћифте и материјалисте. Међутим, оне неће да виде своје властите мане и погрешке.

У Немачкој је обична ствар да чиновничке жене зарађују себи, раде. Чиновник отац, има плату 300 марака месечно и нико се не чуди кад чује да је његова ћерка књиговођа у некој радњи. Ради, спремна је за живот, спрема себи и мираз, нађе према себи обичну прилику, удаје се па и даље ради и она и муж, а децу васпитавају у истом правцу.

А код нас? у Београду!?

Брука од света!

Ем не раде, ем су раскошне, ем кад се удају мисле на крупне партије. „Знате, њено образовање није за паланку.“ Зна мало клавира, а то је отежавајућа околност, јер свира тако да човек у свет бежи, зна да избрбља неколико фраза француских, нема гроша, нема честите кошуље и мисли то је довољно, па да је за љубав то мало реченица француских, за љубав то мало лупања по клавиру задужила човечанство и заслужила да се, у крајњем случају, кад је већ руски цар ожењен, уда за српског министра, посланика на страни, или по несрећи за обичног професора Универзитета.

Ја знам случајева где одбија сирота девојка из Београда руку једног доктора.

— Сељачки доктор! Зар је то за мене?

Ето, то је то наше шашаво васпитање.

Видите девојку. Елегантна, лепа, могла би бити и паметна да јој луда мамица није још од детињства уселила много бубица у главу. Ћерка чиновника, који једва везује крај с крајем, или има десетак хиљада мирашчета, и погледај како се то размеће, и то пред ким, пред нашим младићима, пред нама сиротињом.

А ко смо ми?

Ако смо чиновници, имамо менице; ако смо трговци, опет нас само кредит држи. Наша је земља млада, ми немамо старих кућа, оџаковића, но сви мање више почињемо од себе, тек стварамо, тек се зачињу куће.

Погледајте трговце. Махом сваки тек оснива и почиње дом, а чиновници су гладни ђаци, који су једва дочекали да кујну Димче пиљара замене са кујном у Касини и Коларцу.

И сад кад тако бедно и јадно стојимо, и ако се лажемо, лажемо често сами себе, зар онда није суманутост овако понашање наших Београђанки. Понашају се тако као да су окружене све самим великим кнежевима, ерцхерцезима, графовима и маркизима, па се утркују која ће да изгледа раскошнија.

Погледајте је само на улици. Лепа, мила, могла би се допасти. Коме да се допадне? Младом, добром чиновничићу који има платице једва за ’леб и нешто мало уз ’леб. Али кад је он грешник погледа, шта види? — На њој шешир, управо то и није шешир него јој на глави цела практикантска плата, цела целцита, још ако не премаши који грош. Погледа човек хаљину, промерка два-три пута, шацује цену и види, на жалост, да би му требала цела његова плата па да купи такву хаљину.

То би народском песмом било речено:

Док изнутра удрио поставу,
Мјесечну је утрошио плату,
А с лица му ни хесапа нема.
Док остале дрангулије купи,
До гуше се јунак задужио
И мјенице многе учинио.
Куд год скита за жиранте пита
Да направи жени тоалету.

И заиста тако је.

Ко сме, ако ко бога зна, да се потхвати, па да узме такву жену. Кад види човек да му само за шешир треба цела његова платица, а за остало да мора витлати жиранте, онда се љубав хлади, онда ту више престаје и симпатија и жеља за браком. Какав брак, какви бакрачи!

Па још нешто горе озго.

Сматрају за врлину нерад. Рад им је луцкасто брбљање о неким бајаги литерарним, уметничким стварима.

— Јесте ли гледали Коклена?

— Не, госпођице!

— Којешта! То је страшно! То не видети! Ах, какав уметник!

Луда мода. А она је све то разумела колико и крава латински, али свет отмени виче: Коклен, Коклен, па је ред да и наша наивна Београђанка узвикне:

— Ох, Коклен, дивота!

Тиме, и оним вечитим шетањем, баш онда кад цео свет жури на ручак и на одмор после рада, мисле да чине себи добро, а оне тиме још товаре на себе отежавајуће околности.

Који паметан то сме узети за жену? А ко узме треба само приложити венчаницу као доказ да је луд и спровести га у луду кућу. Лекар га сигурно, кад види тако страшан доказ, не би ни прегледао.

Јадне су оне! Много би боље оне импонирале и јаче симпатије стварале за се да баш место књиге крај прозора што држе, место што рђаво ударају у клавир, да наместе корито, па да што пропирају да младићи виде да ће бити домаћице. А то би таман одговарало њиховом имовном стању.

„Страдија“
5. мај 1905. године

А хлеба!

Нема тога у селу ко није поштовао Милоја Лазаревића, а ваљан је и био. „Не рађа се више у нашем селу таквих људи!“ – слушао сам да говоре многи одмах по смрти његовој. Умро је лањске јесени.

И ја сам га необично волео још од детињства. Бејаше добар пријатељ мога оца, па често навраћаше нашој кући. Увек ће ми, кад дође, донети чега: или крушака, или шљива, или шећера. Неки пут ме метне на коња преда се, те одјашимо његовој кући. Ја га уз пут распитујем о свему што видим, а он ми казује. Код његове куће се играм са Божом. То му је најстарији син, а мој друг у основној школи.

Божу сам волео више од свију другова. Седели смо заједно један до другог, па и у игри смо били увек заједно. Игра и трчање, шала и смеј. Слатки су били ти дани! Врљамо по шуми, сечемо прутиће, тражимо ’тичија гнезда, пужамо се по дрвећу, јуримо један другог, те гледамо ко је бржи; нађемо какву ниску положену грану, па је јашимо; уморимо се, идемо кући, мојој или његовој, па једемо. Кад год једемо млека, а ми се засмехујемо, и ко се мање смеје, тај више једе. Често се толико смејемо, да по читав час не можемо да поједемо чанак млека.

–  Благо вама, кад још не знате шта је мука! – сећам се да је једном рекао ’ча-Милоје (тако сам га звао), а ми се погледасмо па још у већи смех.

Ја сам по основној школи отишао у гимназију, а Божа остао у селу.

Кад сам по свршетку првог разреда дошао кући, једва чеках да га видим. Одмах сутра дан одем његовој кући да се играмо.

– Божа чува стоку, нема њему више игре! – вели ми ’ча-Милоје.

Одем и ја к њему. Играли смо се опет до миле воље у ливади, чувајући стоку. Неки пут се заиграмо, те стока оде у усеве. Божу изгрде, а и мени тешко, чини ми се, више но њему. Сутрадан се опет играмо, као да ништа није ни било. Неки пут му причам све што сам ја научио, а он слуша пажљиво, и распитује ме о свима појавама што су њему загонетне и нејасне, а ја објашњавам „научничким ауторитетом“. Покадшто се састави по десетину чобана. Ту се тек игра и шали. Кад пада киша, изујемо се, те трчимо боси по трави и барицама, или наложимо ватру у каквом пању, па се искупимо около те причамо или загонетамо. Кад стигну печењаци, онда је све то још пријатније.

Тешко су ми увек падали растанци с друговима кад дође време да идем у школу.

Година за годином пролазила, а ми све озбиљнији. Кад сам свршио матуру, онда сам с Божом ишао по лову, по ливадама где девојке беру зеље, на игре где се момци и девојке састају, или на прела.

Али дружење наше не беше тако често. Божа је већ радио увелико, а ја сам читао и одушевљавао се разним књижевним производима.

Баш те се године Божо и ожени; ’ча-Милоје нешто, стар, а нешто га издаде здравље, па не може да ради, и ко вели: да узмем радника у кућу.

–––

По свршеном своме школовању одем у село да се, после толиког рада у школској прашини за клупом, предам безбрижном животу целога лета; да се одморим и опоравим здравље на чистом ваздуху.

Како у месту рођења оживе све успомене из детињства! И шума и ливада и путови и стазице и цвеће и ’тице и потоци и куће и ограде и свако место и свака ствар опомиње ме на детињство и безбрижно играње. Бурјан, исто онако густ, нарастао више моје куће. Погледам, па ми се чисто учини као да је јуче било кад сам се по њему крио играјући „жмуре“ са Божом, и као да очекујем његов глас иза амбара кад у игри викне: „Је л’ зора?“

Упитам мајку за Божу.

– Вредан је као кртица, али посрнуше некако са имањем, а и отац му болестан! Зар ниси чуо да је Милоје много слаб? – каже ми мајка, па као да се нешто дубоко замисли.

– Сиромах Божа! – помислим, али не могох рећи.

Неке, тамне, неразговетне представе, пуне слутње, као да навалише на мене са свију страна, и почеше гонити оне слатке успомене детињства из мог и Божиног друговања. Осетих неки терет на души, а и сам не бих умео рећи откуда то осећање бола и јада, откуд се поче упијати у душу неки страх и зебња?

– И дете му зимус умрло!

– Коме? – упитам ја иосле дужег ћутања, чисто механички, занет својим чудним мислима.

– Па Божи!

Мени се учини све то нека неверица, или као какав непријатан сан.

Учини ми се као да неко тихо, лагано, с пуно слутње шапће на уво: „Такав је живот!… Божа више није дете!“ – И ја се отимам да у то не верујем.

Узмем пушку и изиђем у лов да се мало разгалим од тих утисака.

Нисам ни мислио где ћу наћи лова. Пушка ми о рамену, а ја корачам кроз забран, занет у чудно размишљање о животу. Без сумње је могло хиљадама ’тица летети око моје главе, и ја их не бих приметио, или се не бих сетио да ловим. Управо, није ми ни на крај памети било да сам у лов пошао. Божина слика из детињства непрестано пред очима, па не могу никако да за оно весело лице вежем све те нове беде живота у које је, како ми мати рече, запао.

Нисам ни сâм имао намеру куда да идем, па ипак сам случајно изишао на пут што води ’ча-Милојевој њиви, где сам толико пута проводио с Божом у веселом игрању.

Затекнем Божу да оре.

Чим ме угледа, заустави волове, пусти руцеље из руку, и усправи се.

Поздравих се с неким чудним трепетом у гласу.

Ћутали смо дуго. ’Тице цвркућу у шуми крај њиве, а ветрић тихо шумори кроз лишће, које је погдегде почело већ жутети, те као да шара зеленило разним прелазима боје од жуте ка жутоцрвеној. Сунце сија весело, небо се плави. Волови машу реповима, те се бране од мува. С времена на време махне један или други главом, те јарам крцка, а меденице о врату зазвоне.

Млађи брат Божин, дечко од десетак година, стоји пред воловима и гледа љубопитљиво у мене, мерећи ме од главе до пете. У једној му руци комадић црна хлеба, а у другој дугачак, дренов прут.

Ја се једва усудих да питам:

– Како је ’ча-Милоју?

Божа саже главу, а после подужег ћутања уздахну, изговори гласом који као да из земље долази:

– Тешко, богами!

Млађем његову брату ударише сузе на очи, па се котрљају низ свеже обрашчиће!

– Па даће бог, Божо, те ће оздравити! – тешим га ја, и загледах се у јато врана што се спусти на грање, па ми се чини као да оне донесоше слутњу што ме поче обузимати.

– Мучно!… До заранка неће саставити! – једва изговори Божо, погледа у брата, а глас му грца, као да кроз зубе говори. Очи му пуне суза, па само што не кану, а он се упиње да их уздржи.

Дете зајеца. Прут и хлеб испусти из руку, окрете се од нас и пође некуд, плачући гласно.

– И он данас оре! – помислим у себи, и као да не верујем да то очима гледам. – Отац му на самрти, а он оре! – понови се мисао у памети.

– Па што ореш?… Што не одеш кући да га припазиш?! – рекох му некако прекорним гласом. Настаде тајац.

Божа уздахну, потмуло и дубоко, а из уста се чу глас који није сличан људском гласу, глас потмуо, рапав, испрекидан, устрептао, као да смрт изговори једва чујно:

– А хлеба?! – погледа ме укочено, тужно, и ја прочитах у сузним очима све, разумедох онако страшан и очајан глас којим изговори ове речи. Две-три сузе скотрљаше му се низ образе. Опет уздахну, обори главу, загледа се у земљу, и као да онеме и окамени се.

И ја онемех.

Кад сам пошао кући, осећах се као да је сав терет живота људског пао на мене свом тежином својом.

– А хлеба?! – брујао ми у ушима онај очајни, самртни глас, глас јада и беде, и ја се стресох од слутње.

– И он ради и у таквом положају?!… Треба му хлеба! – мислим у себи, и та ми мисао не избија из памети, а осећам како ја то не бих могао издржати.

Тежак је живот, страшна је борба живота!…

Треба много снаге и здравих живаца!

Октобра 1898. године, Београд