Форма нам је најпреча
Како сам извештаван усмено и писмено, било је врло много оваквих случајева како у унутрашњости тако и у Београду.
Деси се у школи заразна болест. Шта ће друго учитељ, већ одмах јави надлежном лекару. Лекар учини своју дужност, изврши преглед и да мишљење да се појавила заразна болест, рецимо шарлах. Да би се преношење болести од болесне на здраву децу предупредило, лекар је, рецимо, мишљења да се школа (или школе) распусти за двадасет дана. Шта сад бива? По одређеној процедури, тај акт с нумером, наравно, иде санитету. Санитет заводи и разводи акт три-четири дана, па потом акт иде Министарству просвете. Чиновник отвара пошту, скупља с коверата брижљиво поштанске марке, даје акта на деловодни протокол и акта се заводе, затим се акта поделе. Акт о распуштању те дотичне школе у којој је зараза иде референту за основну наставу. Е, али није само то његов посао. Има тамо и других прешних ствари и он ради редом. Наиђе и на тај акт о распуштању школе.
Од дана кад је лекар констатовао заразу, прошло је, рецимо, осам дана док је акт стигао до референта. За то време школа ради, деца се разбољевају и умиру, а учитељ чека наредбе претпостављене власти.
Е, сад ако се референт потрефи видра човек, па не да да га нико вуче за нос, он онда сам кроји и резонира како је најбоље.
— А ха! Двадесет дана! Е, брацо мој, то је много! Доста је петнаест дана. И напише акт да се одобрава петнаест дана, а не двадесет. И тих петнаест дана рачунају се од дана кад је преглед извршен. Сад акт чека на министров потпис, па се онда редовним путем експедира, па док пандур однесе из среза у село прође опет неколико дана, ако је школа удаљена. И док је акт стигао, дотле је већ истекло готово време распуста од петнаест дана. Многа деца помрла, а многа се изразбољевала, али не мари то ништа, нека деца умиру, само нека је администрација како ваља.
Оваква чуда ја не разумем. Зашто да школски лекар нема права да школу одмах распусти, па да се накнадно тражи одобрење и шаљу акта санитету и министарству, па ако је лекар погрешио, нека га казне.
И, откуд референт боље зна из своје канцеларије из Београда колико ће болест трајати, као нестручан, него лекар, коме је то једини посао.
Е, онда, знате, не би имало прописне форме!
„Страдија“
24. фебруар 1905. године
Извор: Вученов, Димитрије (прир.), Радоје Домановић – Сабрана дела I–III, Просвета, Београд 1964.
Нова болест
Појавила се нова и опасна врста инфлуенце, која је, како нас извештавају, почела морити становништво по унутрашњности наше земље. Болест се зове лукијенца. Појављује се обично приликом путовања министра Луке (а и Веље). Они распростиру ову кужну болест и становништво, чим дозна за њихов долазак (а то је предзнак болести) спасава се бекством, те читави предели опусте. Свет се ни шарлаха, ни дифтерије, ни колере не боји као ове нове напасти, лукијенце.
Засад се болест притајила, али цела земља стрепи на који ће се крај окренути.
Да ако ово пролетње сунце сатре те кужне и опасне бакциле.[1]
„Одјек“
18. фебруар 1903. године
Извор: Одјек: лист политични, економни и књижевни, година друга, Београд 1903.
[1] Последња два пасуса овог текста изостављена су, највероватније грешком, из Сабраних дела 1964. године. Надамо се да ће у следећим издањима делâ Радоја Домановића ово бити исправљено. Уредништво Пројекта.
Радоје Домановић 