Tag Archive | Sahrana

Узор лењости

У једном селу живео је у старо време неки веома лењ човек. Ништа није хтео радити, па чак ни колико да себи корицу хлеба прибави. Ваздуги дан би лежао, и да у том селу не беху честити, вредни и душевни људи, тај би лењивац од глади умро.

Овако, добродушни људи га прихране, сваки по што приложи, те не дадоше да скапље. Време је пролазило, али онај лењи никако ништа да кључи. Прође двадесет и неколико година, а село непрестано храни своју лењштину. Навикли људи на то, па им чисто постала као нека обавеза да издржавају тог готована.

Али једне године удари поплава, те цело село остаде без хране, а друге године удари суша, те се овако исцрпе сва храна што су је чували за гладнe године у општинским кошевима.

— Више ону лењштину не можемо хранити. Ако хоће да ради, добро, ако ли неће, да га сахранимо! — предложи један сељанима, који се беху искупили код општинске суднице.

— Да га сахранимо! — рече већина.

Наредише да ее на гробљу ископа рака. Лењштини рекоше да, ако неће радити, морају га жива сахранити, па нека сад бира које је за њега лакше, мислећи да га тако застраше.

— Па кад је тако, шта му знам, сахраните ме!

И понеше га гробљани носилима. Лењи ћути, не брани се. Кад на по пута, а сусретоше једног богатог домаћина из суседног села. Тера шест кола кукуруза да их прода у овој општини.

— Куда ћете с тим живим човеком на носилима? — запита зачуђено, пошто се с људима поздрави.

— На гробље!

— Па зар жива човека на гробље, бог вас не видео?

Попричају они овом добром човеку каква их невоља гони да сахране овога лењога жива.

— Станите, браћо, — рећи ће онај — немојте ако бога знате, сахрањивати жива човека. Ето, ја му поклањам ових шесторо кола кукуруза, биће му дуго да се храни, а кад то поједе, гледаћемо. Грехота би било то што ви намеравате.

Људи пристадоше и кажу лењом:

— Моли бога за здравље овог доброг човека. Поклања ти шест кола кукуруза, сад те нећемо сахрањивати.

— А је л’ кукуруз крупан!? — пита лењи кроза зубе.

— Није!

— Онда ми није вајде! Терајте ме даље! Морам бити сахрањен.

„Страдија“
20. јануар 1905. године

Сасушен лист

Ich weiß nicht was soll es bedeuten,
Da ich so traurig bin;
Ein Märchen aus alten Zeiten,
Das kommt mir nicht aus dem Sinn.[1]
Heine

Прелиставајући Хајнеову Књигу песама, из које увек када мноме овлада суморност по штогод прочитам, наиђем на један сасушен лист остављен мојом руком међу листове те књиге. Тај листић је у мени одмах пробудио успомену на тебе, јер он је тврдо скопчан са твојим именом. Тај сасушени листић од лаворике као да ми одједанпут забрани да читам даље и ја се и нехотице упустих у размишљање.

Било је јутро у половини последњег месеца зиме. Снег је густо падао и засипао очи да се није ништа могло видети од њега. Јак, хладан ветар обесно се заигравао и дизао снег са земље на супрот ономе што је из облака падао.

Тог јутра сам испраћао тебе која си већ била спремна и полазила на пут, далек, недогледан пут са кога се још нико није вратио. Поред мртвачких кола, на којима је био мали, узан сандук, обојен крем бојом, ишао сам са осталим пратиоцима и ја, погружен и потонуно у мисли, у сећања на тебе…

…Сећао сам се једног зимског вечера, ускоро по нашем упознавању, кад смо сами стајали на доксату куће твога оца. Била је ведра, хладна зимска ноћ. Снег, који је тек пре једног сата престао падати, нападао је доста високо. Под нама се белила снегом преплављена земља. Оголело дрвеће као окречено тужно је савијало своје гране под тежином свога белог покривача. Кровови се нису могли распознати. Њихова белина изједначавала се са белином земље. Мало подаље пред нама се уздизала стрма коса белим застрта. Чиста бела светлост месеца и звезда одбијала се од овог снежног огледала и чинила да и небо изгледа бело. На овој белој пучини није се чуо ниједан глас. Владала је тишина смрти, тишина ноћи.

Ми смо тако жудно гледали ову безграничну, раскошно расуту светлост, као да смо дуго, врло дуго били само у мраку. Ћеретали смо; управо, ја сам ћеретао, а ти си ме слушала осмешкујући се. Иако тек што смо се упознали, ја нисам имао тајне за тебе. Али твој смех није био весео. Штавише, постао је тужан. Твоја сета зарази и мене и ја заћутах. Твоје крупне црне, иначе веселе очи имале су тада у себи нечега меланхоличног, нечега што подсећа на зиму. Црна, на средини главе раздељена коса уоквиривала је твоје нежно лишце, које ми је, ни сам не знам откуд, личило на лице Магдалене Покајнице. Ја сам те страшљиво гледао. Ти ме најпосле узе за руку, привуче себи и унесавши ми се у очи, са сузним погледом рече ми:

— Видите! Mоја душа и моје срце исто су овако пуни пустоши као ова хладна зимска ноћ. Само, ова зимска ноћ је ведра, а моја душа је мрачна. Ја се још тешим њеним особинама, јер нико бар неће прозрети у њу.

У исто време отворише се позади нас сниска врата и на њима се указа твој отац.

— Хајдете у кућу, рече, шта ћете тако доцкан напољу?

Ми се покорисмо ћутећи…

*

… Било је око половине последњег месеца лета. Требало је да први пут отпутујем из места свога рођења. Дошао сам да се опростим с тобом. Седели смо у твојој кући једући зелене шљиве које си ти својом руком убрала. Ја сам се тужио на то што морам одлазити. Ти си се осмехнула са пуно бола и приметила:

— Ох! Ви сте срећни јер ћете бар колико бити слободни. А ја? Ја никад не могу из она четири зида међу које сам по цео дан затворена. Моји родитељи ми никад не дају да се макнем слободна. Њихове строге, пуне претње очи вечито ме прате. Забрањују ми да се дружим, да разговарам са својим најбољим пријатељима. Кад би ме отац видео сад да говорим с вама, ако ме не би отерао одавде, погледао би ме тако да бих ја сама морала отићи… Ох! Да је проклет мој отац! …

— Не, вама није крив ваш отац, већ једино ви сами сте криви том положају вашем — рекох ја глупо-аукторативно… — Ви сте се сами затворили у собу и не излазите никуда.

И дадох се у саветовање као какав глупи апостол.

— Шта! — повика ти запрепашћена. — Дакле тако, и ви нећете да ме појмите? Преварила сам се у вама! … у вама! …

И поток суза просу се низ твоје лице, тако мило и тако лепо… Дуго си плакала и јецала, али то на мене није ни мало утицало. Ја нисам знао у чему те нисам појмио, а нисам ни хтео знати. Ја сам се сатански смешио на твоје сузе обузет неком злурадошћу, неком себичношћу, јер ту међу нама било је и биће које сам ја безгранично љубио и које ми је срећу причињавало својим присуством… Ја сам тада био срећан и нисам се обазирао на туђу несрећу…

Ти си ми на растанку дала бели каранфил који сам ја доцније бацио, јер сам више волео црвену ружу што ми је дала моја љубљена.

О, како сам је љубио!

*

… Било је туробно јесење јутро. Од магле се није могло видети више од три корака око себе. Пролазећи поред твоје куће спазих те у соби како си наслонила чело на прозорско окно и посматрала маглу. Приметивши ме, отворила си прозор. Ја сам пришао да те запитам за здравље јер од неког времена прилично си била болешљива и много си кашљала.

Како сам био пренеражен кад сам изблиза видео: прсти на рукама као тршчице, лице смршало, бледоцрно, земљасто, усне модре, очи, оне некад дивне, ватрене очи, угасле и утонуле у главу!

Чим сам пришао теби, осмехнула си се и запитала:

— Је л’ те да сад врло добро изгледам, не? Сад, на пример, не кашљем много, мало сам у лицу свежија, а и осећам се нешто лакше него пре.

Ја још једном погледах то тужно лице које се на силу правило ведрим, ту густу црну косу, још и сад дељену на средини главе, лабаво везану на потиљку, тако да су власи у нереду падале по челу и лицу, и с усиљеним осмехом одговорих:

— Да, да, сад много боље изгледате; чувајте се за неко време и потпуно ћете оздравити.

Ми обадвоје заћутасмо мало.

— Да ли се сећате оног дана кад сте одлазили у Београд, не? — прекиде ти прва ћутање.

— Сећам се.

— И свега што је тог дана било? — додаде она несигурно.

Ти си сигурно подразумевала своје сузе. Било те је можда стид од њих и волела би да сам их ја заборавио. Али ја никад нећу заборавити те тако искрене сузе, јер најискреније су сузе бола, сопственог бола душе.

— Свега! — одговорих кратко.

— Мислите ли и сад да сте онда имали право, не?

— Па, не мислим да сам имао потпуно право… али збогом сад, затворите прозор да не бисте озебли, јер ће вам сад и најмања хладноћа шкодити.

И брзо побегох безобзирце, посрамљен тим подсећањем на своје свирепство.

То је био и последњи наш разговор. Више те нисам видео.

Од тог дана учинио се читав преокрет у моме животу. Између осталог и моја љубљена, којој сам више веровао него самоме себи, оставила ме је. Био сам потпуно сам, усамљен, растајући се и са последњим пријатељем.

*

Из тих сањарија трже ме глас који ме је нудио да одменим носачицу венца, дивног зеленог венца са лаворовим лишћем.

Зар бих мотао одбити ту последњу, можда и једину услугу теби?

Носећи венац, пала ми је на памет мисао да откинем, да украдем од њега један лист те да га сачувам…

У том тренутку смо били крај гроба у који је требало спустити твоје некад тако дивно тело…

Тужна, ојађена твоја мајка превијала се од болова.

А твој отац, кога си на самртном часу проклињала…

Ја сам дуго стајао крај твога гроба укочен, нем, а сузе су се сливале низ образе као бујица која, дуго задржавана на врху какве стрмени, прокрчи једанпут себи пролаз и стрмоглави се доле.

Готово сваког вечера сам походио твој гроб. Чим су први пупољци љубичице исклијали из траве, ја сам пожурио да их уберем и однесем теби.

Често сам стајао дуго и непомично поред твога вечног стана, ноћу док ветар клопара малом гробљанском капијом, док разглобљене крстаче на гробовима шкрипућу, док вода испод мене хучећи разбија своје таласе о стене — стајао сам сам и очекивао да се појавиш. Не знам зашто, али сам једнако веровао да ћеш ми се ти једном појавити; желео сам загрлити те и у једном дугом, страсном, грозничавом загрљају сасвим постати твојим и не враћати се више овамо где никога нема, где су ме сви оставили, али сви…

Београд, 1. фебр. 1905.

[1]
Ја не знам шта треба да значи,
та тако тугујем
о некој старинској причи
једнако умујем.
Хајнрих Хајне, „Лорелај“

Из бележака са села (3/4)

(Претходни део)

III
СЕОСКИ ПОГРЕБ…

Чича-Мијаило Томанић био је наш сусед. Мало га се сећам, управо више сам запамтио његов чибук него њега. Трешњев, шарен чибук, ишаран вуницом. Сећам се: кад он дође к нама, седи уз ватру, срче каву, а из уста му се колутају густи колути дима. Ја с чежњом гледам у његов чибук и волео бих га него богзна шта. О, колико сам лепих намера и планова имао с тим чибуком, а изгледало ми је врло лудо што се тако лепа ствар употребљава за пушење, за тако нешто глупо.

Једног јутра, беше у пролеће, уђе у нашу кућу чича-Мијаилов син, Марко, гoлоглав, снужден, назва бога, погледа по нама укућанима и поглед му застаде на мом оцу:

— Дођо’ да ти јавим… — рече, и застаде.

— Да није… — додаде мајка живо, застаде и она и погледа у Марка. Из њеног погледа видео сам да је нешто страшно.

— Умро?! — узвикну отац и удари руком о руку. — Еј, сирома ’ча-Мијаило! Ама је л’ умро?

— Јутрос, сирома’! — додаде после кратког ћутања Марко, а сузе му потекоше. Обриса сузе, па се загледа у ватру на огњишту.

— Сад није ти вајда, па да се убијеш… Божја воља! … Сви ћемо! — теши га мајка.

— Не рађа се више таквих! — вели отац.

— Божја воља! — додаде и Марко.

— Извео је децу на пут, оставио ви је доста, а човек стар… Оно, жалост је, што се каже, човеку за пилетом, а камоли оно што је најближе, отац, али што мора да буде, мора! … Лепа смрт! — рећи ће мајка.

— Ама као да је заспао сирома’. Није се нилек мучио — вели Марко.

— Е, то је лепа смрт! … Не дај боже, као што има… — поче отац.

Марко ма’ну рукама, уздахну, па као за себе изговори:

— У туђини, без иког свога… па… Не дај боже!

— Јесте ли јавили попу? — упита отац.

— Отишао Миливоје (други ’ча-Мијаилов син).

— Вала је лепо оставио! Не бојиш се да се осрамотиш. Имаш, ’вала богу, чим и да га са’раниш, да ти не црвени образ.

— Има, ’вала богу! … Тхе шта ћеш! … Из ове коже у другу не могу! Не дај боже, онако… ал’ ово је од бога! — рече Марко излазећи на врата.

Отац одмах оде за њим.

Док се овај разговор водио, ја сам два-три пута хтео запитати за ’ча-Мијаилов чибук, али не смедох, јер сам осећао да се води доста необичан, чудан разговор. Али мисао о чибуку нисам никако напуштао.

Ушуњам се и ја у ’ча-Мијаилову авлију.

Пуно света. Синови његови, синовци, и остали из родбине, гологлави, пролазе кроз свет, нуде врућу ракију, каву. Људи их теше, пију за покој душе. Снахе и остале жене из родбине кукају на сав глас; вазда других жена се мува тамо-амо по кући и дворишту, нешто раде, носе, или су око велике ватре у дворишту, те надгледају јело што се кува у великим лонцима, и пију врућу за покој душе. Према тој ватри, друга, тамо се отуд и отуд врте на ражњевима два велика брава. Обрћу неки момци. Около пуно људи. Смеју се, шале се, подмећу кришке ’леба да на њих капље маст с печеница, мезете и пију вруће.

Ништа све то мене није занимало, све ми чак било досадно. Ја сам мислио упорно о чича-Мијаиловом чибуку. Бојао сам се, слутио и стрепио да с чича-Мијаилом не закопају и чибук.

— Само да ми је знати ко ли ће сад руковати чибуком?!

Поред све моје жеље да разберем о чибуку, нисам дознао ништа.

Кад сам увече тог дана легао, мислио сам о чибуку, и с тим мислима заспао, а сутрадан сам већ предузео озбиљније кораке. Провирим кроз плот од чича-Мијаилова дворишта, тамо исто као и јуче, али на моју срећу угледам мог вршњака Мику, унука ’ча-Мијаилова. Решим да се њему поверим. Викнем га кроз плот и он одмах дотрча. Предложим му да се играмо у нашем шљивару и он предлог прими.

— Шта да се играмо? — пита.

— Трговаца. Ти да продајеш свиње, а ја да купујем…

— ’Ајде!

Мика седе на крај од великог корита из ког свиње пију воду и намести се као чича-Мијаило кад трговцима продаје свиње, искашљује се, и чека да ја почнем.

— Ха, чекај, идем ја да узмем очев јанџик што носи по лову! — рекох одушевљен новом лепом идејом.

— А шта ћу ја? — поче се он дурити. Ја да мет’ем јанџик, а ти продаји свиње.

Мени сину на ум још срећнија мисао:

— Ти узми дедин чибук, па као пуши.

Готово.

Он отрча на једну страну, а ја на другу.

Вратих се ја с јанџиком и чекам са нестрпљењем. Нема га; моје нестрпљење за кратко време достиже врхунац. Отрчим и сам у чича-Мијаилово двориште. Задахну ме мирис босиљка и тамњана. Све мирно, окупљено око сандука. Поп чита с епитрахиљем на прсима, учитељ и ђаци одговарају певањем. Прогурам се. Чича-Мијаилово лице као од воска, на глави му црвени фес, руке на грудима, као од воска. Обузе ме страх.

— Бежи одатле! — промрмља неко и одгурну ме. Ја се помакох назад, док ме други неко не одјури и из дворишта.

Ја у наш шљивар, кад, за велико чудо, Мика тамо. Поред њега чибук. Почесмо се наново погађати шта ће ко играти.

„Свјати Боже, свјати крјепки, свјати бесмертни, помилуј нас“ — чу се из чича-Мијаилове авлије погребна тужна песма.

— Јаој, и јаој! — проломи ваздух кукњава жена.

Мика, престрављен, закука и сам, а мене обузе страх.

Кукњава и песма све се слабије и слабије чула, спровод се удаљавао.

Још је слабо допирао глас песме: „Свјати Боже“, још се помало могла чути запевка кад смо се ја и Мика договарали да чибук исечемо и начинимо пуцаљке, а из чича-Мијаиловог дворишта се све јаче и јаче могао чути смех и кикот пијане послуге.

(Даље)